Gde je to autor video evropsku plavu zastavu sa 27 zutih zvezdica?

Хвала за подсећање.. гимназија је тако далеко.
И не само подсећање , много тога се десило за задњих 30-ак година ,неопходно је тумачење.
Не знам којом врстом историје се бавите али бих јако волео да чујем овако постављену причу о креирању покрајина у Србији.
Мислим да не бих био једини који би вам био дубоко захвалан.
О застави .. оволико
"Више него упадљиво било је, међутим, одсуство плаве заставе са двадесет седам, у круг распоређених златножутих звездица!"
Или сам опет нешто пропустио..

Велико хвала аутору. Иако сам већину ових историјских догађаја већ претохно упознао, са уживањем сам прочитао ову свежу "еуро-компилацију"!

Замерам само, али не превише(очигледно неопходно) скакање унутар текста по годинама као са шаховским скакачем.

Замерке осталих коментатора нећу да подржим, јер историја није потпуно егзактна наука, па историчари имају право да покушају да осветле догађаје својом "лампом".

А што се заставе тиче, мислим да је аутор био ироничан, јер свих 27+ чланица никада неће бити на њој, а ни ми... никада. Јер звездице не представљају државе:

http://en.wikipedia.org/wiki/Flag_of_Europe


За тренутак сам се готово уплашио да ћете заборавити на дато обећање да боље опишете "рад" сер Макиндера, за кога нисам досада чуо, јер доскора нисам био превише заинтересован за историју јужне руске територије.

Финално, констатовао сам у чланку десетак ауторових личних коментара и паралела, које су фино умотане у остатак текста. Због њих сматрам ово читање лепо проведеним недељним преподневом!

Ово је феноменално. ЕУ, оваквој каква је сада, аутор држи опело, а наши еврољуби броје звезде!

мени се нарочито свиџа што могу иѕвучи више ѕакњучака као: да Срби нису у ѕнатнијој мјери ућествовали у својој хисторији, односно, на неки наћин су ућествовали иако нису тога били свјестни, веч други билису свијестнији њиг него они сами себе. србе иѕмислили су руси, да се бору противу турске,али су им енглеѕи и француѕи ту идеју преотели да би их сприечили преко бугара да скроѕ овладаиу Балканом, паијако енглеѕи нису били скроѕ протву турака, па је тако иѕмишњена та српска нација, која историјски није докаѕана. исто тако британија управу билаје што је допустила да Руси и њемци међу себе побију се, јер није била скроѕ поаветала да се мијеша међу њигове лудачке идеологије. и што свако моли енглеѕе да умијешау се, а они немогу свакоме помочи јер нијесу кадри, није за чудити се.Такоџер одавде можесе видјети да ни руси ником нече помочи ако немају свој интерес, као напр. маџарима, или рецимо Србима. Исто тако један ѕаклјучак да њемци управо билису што су ѕа ове словенске народе рекли да су неисторијски, јер као под тачком један, није су се мијешали они много у својој историји, као ни срби. поѕдрав иѕ сутомора :)))

Мал` те не на свакој страни избија ауторова (оправдана, али ипак ипак мало прејака доза) одбојност према Великој Британији и њеној политици. Али, у овако озбиљном тексту има и малих, али и великих шлампавости. Ево само две: командант руске „Беле Армије“, сахрањен у Београду , 1928г., није се звао генерал ВрангеРл. Оно Р је сувишно: треба Врангел. Добро, то је ситница – можда и штампарска грешка. Али, сада долази и „крупница“: аутор понављано говори о британско-немачком Навалном пакту из 1935.године. Навалном? На кога је то требало навалити? Заиста је недопустиво да аутор (претпостављам – историчар?) Anglo-German Naval Treaty (англо-немачки поморски уговор) наводи као „навални“! Он опширно говори и о још увек непотпуно разјашњеном убиству краља Александра, 1934.г., о улози Мусолинија, о Хитлеру, недовољно организованом француском обезбеђењу, а не помиње улогу совјетске обавештајне службе, која је 1933/1934 г. у Београду, под маском ноћног клуба „Petit Paris” ( данашњи „Мали Париз“) активно пратила кретање и све припреме краља Александра за посету Француској (а није уопште искључено да резултате није достављала и усташама; постојала је, уосталом, сарадња совјетске обавештајне службе са њима) – је је СССР на краља Аександра гледао као на свог крвног непријатеља. Совјетску улогу у шпанском Грађанском рату, аутор минимизује, а наглашава антифашизам СССР-а, исправно подвлачећи његове страховите људске жртве у 2. Св. рату. Али, он занемарује чињеницу да је до напада Немачке на СССР, међу њима владала како привредна, тако и војна сарадња, као и да без тог напада антифашизам СССР-а не би баш био јако видљив. Мислим, такође, да је аутор превише фасциниран симболиком историјских датума коју непрестано подвлачи, као и да му цео онај преопширни историјски излет - поглавља I – XXII : (73593словних знакова!) уопште није био неопходан да изнесе оно што је и хтео да каже: поглавља XXIII- XXV (14552 словних знакова). То би било довољно и допринело би лакшој читљивости.

Несумњиво је да је пројекат Европе од Атлантика до Урала(Владивостока) ближи интересу Срба од ширења постојећег пројекта евроатлантске Европе. Питање је колико можемо да чекамо на такву промену - ако до ње уопште и дође. Тај пројекат би решио и питање подела која постоји међу словенским народима, али тешко је видети у таквом решењу деловање неке од словенских идеја. Подела међу Словенима има највише везе са некадашњим припадањем латинском и виѕантијском културном кругу. Са постојећом поделом у словенском простору мржња нема никакве везе - Чеси, Словаци, Украјинци и Пољаци не мрзе Русе. Не кажем да међу Словенима нема пар места где може да се говори о постојећој мржњи, али веже се она више с потребом скривања злочина почињених од екстремних организација пре свега у другом светском рату, које аутор спомиње у својем раду.
Словенски народ не постоји, постоје словенски народи са различитим историјама и културама. Потребна је идеја да повеже сродне народе, нажалост Словени нису успели да је изнедре. Најгласнија међу њима - панславизам био је једино маска за руску империјалну идеју. Пољска је можда и могла у првом кораку да окупи западне Словене, али су је Пруси и Руси Катарине Велике уништили на крају осамнаестог века.
Ако видите некога да нешто вуче, носи, вози у Ирској или Уједињеном Краљевству (барем је тако било пре кризе) слободно проговорите на руском или пољском...

Изузетно занимљив чланак. Захваљујем аутору и молим га да настави као и до сада, храбро и чврсто. Можда само, када би се његови чланци појављивали мало чешће, али нека, добро је и овако. Хвала још једном.

U ovom tekstu ima još jedna greška. Ne kaže se Ćana (grof), već Ćano.

@Василије Клефтакис
Господине Василије,
Зачуђујућа је бизарност вашег коментара једне бриљантне студије, аутора г. Калабића, која се у одсуству аргумената свела на интелектуално скупљање труња у виду бројања словних знакова у неколико поглавља. Ето, у вашем разводњеном осврту на овај сјајан текст, има 1986 карактера, али ни са нових два милиона не можете засенити мрачне чињенице везане за вишевековну раскрсницу планетарног зла - Лондон.
Да ли сте у стању оспорити чињеницама бар један став наведен у тексту г. Калабића? Нисте!
Управо зато, ви и неки други, и реагујете на ово изузетно раскринкавање Сотоне по матрици београдских мондијалиста чипованих у Печују и Будимпешти, Гармишпартенкирхену,Бечу....

Господине Василије,
Можда вам нису рекли, а и можда сте побегли са часа када се то учило:
-Сунце излази на ИСТОКУ!
Ко вам је другачије рекао, тај вас је слагао.

п.с.
Прочитајте још једном:
"Праг европског партнерства и руског стрпљења"

@РаткоВ: Веома ми је жао што мој коментар не одговара Вашем укусу. Ја нисам ни покушао да засењујем чињеницу да је политика Лондона, што`но рекосте „извор планетарног зла“, јер се са тим гледиштем добрим делом слажем. Остајем при тврдњи да је аутору, за кога први пут чујем и коме признајем озбиљност/значај текста, ипак била довољна једна шестина простора – другим речима да је преопширан.. Његове грешке, које сам само делом набрајао – стоје. Мислим да је Ваша тврдња „Сунце излази на ИСТОКУ“ ипак само метафора – то се није учило на часовима географије, већ онима из политичке индоктринације, са којих бих ја волео да сам бежао – али нисам се усуђивао, и био сам принућен да на њима ћутке патим. Одговорићу другом метафором: „ Сунце је на ИСТОКУ одавно зашло.“ Да објасним: зашло је 15. новембра 1920.г., када се последњи брод евакуације трупа Добровољачке Армије Југа Русије, под командом генерала барона Петра Николајевича Врангела, са масом цивилних избеглица отиснуо са обала Крима на пут без повратка, одневши са собом велики део оног најбољег што је у тој земљи било. Од тада је на том Вашем ИСТОКУ завладала вишедеценијска помрчина. Многима се данас чини да се тамо сунце поново рађа. Мада у том погледу остајем скептичан, ипак бих волео да нисам у праву.

Антологијска демонтажа званичне историје. Браво за аутора и НСПМ!