уторак, 20. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Од краја до будућности историје
Савремени свет

Од краја до будућности историје

PDF Штампа Ел. пошта
Јован Б. Душанић   
недеља, 09. септембар 2012.

Као што су пре две деценије наши политичари међу последњим у свету схватили да је пао берлински зид, тако ће изгледа наши економисти бити последњи који ће сазнати за крах неолибералне идеологије[1]. Они ће и даље по аутоматизму упорно понављати познате неолибералне мантре, без обзира на то што је очигледно да их стварност на сваком кораку демантује.

У исто време, сведоци смо да многа звучна имена у свету своје ставове брзо прилагођавају новонасталој стварности, настојећи да стално буду у фокусу јавности. Они одлично осећају када и шта треба да проповедају, и не воле да се подсећају онога шта су пре тога пропагирали и за што су се одлучно залагали[2]. Амерички политолог и политички економиста Франсис Фукојама је пре нешто више од две деценије пожурио да прогласи крај историје и од тада слови за једног од највећих светских мислилаца, мада се брзо прилагођавао стварности која се мењала и правио озбиљне заокрете у својим ранијим ставовима. У овом тексту интересују нас, пре свега, заокрети који се односе на економску проблематику.

Ф. Фукојама је стекао светску славу захваљујући књизи „Крај историје и последњи човек“ коју је објављена пре 20-ак година и која је брзо преведена на десетине језика и постала светски беселер. Такву популарност ова књига није задобила због озбиљне научне утемељености него захваљујући, пре свега, чињеници да се појавила у време рушења социјалистичких режима на Истоку који је довео до опште еуфорије на Западу, те је то био одличан моменат за глорификацију тада доминантних (нео)либералних вредности.

У наведеној књизи Ф. Фукојама тврди да се након пада комунизма и тријумфа либералног капитализма на светској позорници више не може десити ништа што би могло понети епитет „историјски“, те да је либерална демократија постала крајња тачка еволуције људске цивилизације и са њом је дефинитивно пронађена оптимална економска организација друштва, а тржиште је постало свемоћно и преузело улогу великих сила. У складу са тим он се залагао и за минималну улогу државе у друштвеном животу, а посебно у економији, јер би јака држава водила гушењу грађанског друштва и деформацији тржишних односа.

Међутим, Ф. Фукојама је неочекивано озбиљно кориговао своје ставове књигом „Изградња државе – управљање и светски поредак у XXI веку“ коју је објавио 2004. године, где више не инсистира на свемоћном тржиште него сматра да је изградњу јаке и ефикасне државе најважније питање за светску заједницу, будући да су слабе и пропале државе извор многих озбиљних проблема у свету, од сиромаштва и сиде, до дроге и тероризма.

Констатујући да су економске реформе засноване на Вашингтонском договору, у којима се промовишу мере усмерене на смањење уплитање државе у економске токове, доживеле неуспех, Ф. Фукојама закључује да су земље, које су се у својим реформама придржавале Вашингтонског договора, доведене у стање горе од онога у коме би биле да се реформе нису ни спроводиле, пре свега  због недостатка институционалних капацитета државе. Аутор нас у књизи подсећа да је један од највећих поборника laissez-fair, Милтон Фридман 90-их година прошлог века саветовао земљама у транзицији приватизацију као панацеју (лек за све болести), да би 2002. године изјавио како је погрешио и да су од приватизације значајнији изградња институција и владавина права.

У овој књизи Ф. Фукојама се бави и питањем суверенитета држава где, између осталог, пише да свим онима који су се залагали за „сумрак суверенитета“ треба поставити питање шта би заменило моћ суверене нације-државе у савременом свету и закључује да, у недостатку јасног одговора, не постоји други начин него да се врати сувереној нацији-држави и учине је јаком и ефикасном.

Нови озбиљан заокрет у својим ставовима Ф. Фукојама направио је почетком ове (2012) године објавивши есеј Будућност историје у часопису Foreign Affairs и тако од краја дошао до будућности историје. Истичући да савремени облик глобалног капитализма руши основе средње класе, на којој почива либерална демократија, Ф. Фукојама поставља питање да ли либерална демократија може да прежививи пропаст средње класе на којој се темељи.

У овом есеју Ф. Фукојама покушава да скицира идеологију будућности која има две компоненте – политичку и економску. Када је реч о политичким односима нова идеологија, према Ф. Фукојами, мора да потврди предност демократске политике над економијом, а такође поново учврсти легитимитет државе као представника државних интереса. Али програми, које је она дужна да спроводи у интересу средње класе, морају одлучније инсистирати на неопходности прерасподеле богатства и представљати реалистичан пут за прекидање доминације интересних група у политици.

Што се тиче економских односа, према Ф. Фукојами, реч мора бити о корекцији капитализма у смислу до којег степена држава мора помагати друштву да би се оспособило за промене. Нова идеологија не треба да сматра тржиште као циљ сам за себе, она више мора оцењивати светску трговину и инвестиције не само из угла акумулације националног богатства, но и улагања у напредак средње класе. Међутим, овај циљ је немогуће остварити без озбиљне и доследне критике основа савремене неокласичне економије, а коју треба почети критиком елита, које су дозволиле да се жртвује добробит великог броја људи зарад просперитета једне мале групе, као и осуде монетарне политике (посебно у Вашингтону), која доноси користи само богатим људима. Међутим, до мобилизације неће доћи све док средња класа у развијеним земљама остане посвећена идејама претходне генерације, односно све док буде сматрала да њихове интересе боље штите слободно тржиште, него држава.

Ф. Фукојама истиче да је снижавање места и значаја пролетеријата у друштву, те комунистичких идеја на Западу, последица јачања средње класе, али ништа не пише о томе колико је јачању средње класе на Западу допринело управо постојање социјалистичког Истока и страх од ширења комунистичких револуција. Управо то је присилило Запад да омогући већа радничка права (синдикално организовање, стални раст плата, краће радно време, стимулативно плаћање прековременог рада, социјална заштита за незапослене, болесне и старе, доступност образовања и здравствене заштите итд.). Такође нема ни одговора на питање каква је судбина либералне демократије у ситуацији када долази до укидања многих раније завојеваних права запослених и пропасти средње класе на којој она и почива.

Међутим, Ф. Фукојама у есеју Будућност историје истиче да данас најозбиљнији изазов либералној демократији представља Кина, а раније је потписао отворено писмо у коме се веома критично говори о Русију и тражи од Запада да изврши јачи политички притисак на Владимира Путина. Поред њега, то писмо су потписали, између осталих, и француски писац А. Гликсман, неоконзервативац Р. Каган, бивши директор ЦИА Џ. Вулс. У интервју за немачки Süddeutsche Zeitung(2004) на констатацију новинара да је Путин изабран демократским путем, уследио је одговор Ф. Фукојама: Да, тачно, већина је гласала за Путина и његову партију, али ми хоћемо не демократију већине, него либералну демократију. Када је почетком ове (2012) године у интервју за немачки Spiegel новинар утврдио да Ф. Фукојама у својим последњим истраживањима тврди да недостаци капитализма и глобализација могу довести у опасност такав демократски модел, уследио је одлучан одговор: капитализам је неправилна реч, да би се користила у овом случају, због тога што капитализам нема животно способну алтернативу.

Очигледно да је Ф. Фукојама за последње две деценије знатно кориговао ставове и од краја стигао до будућности историје. У почетку се залагао за минималну улогу државе у друштвеном животу (посебно у економији) и тврдио да је тржиште свемоћно, да би сада сматрао да је изградњу јаке и ефикасне државе најважније питање. Међутим, за њега су још увек табу либерална демократија и капитализам, што не значи да у неком од наредних текстова неће допусти могућност да и за њих постоје алтернатива. Он одлично зна када и шта треба да каже, у вези са чим и колико треба да буде критичан, а колико апологета, како би и даље на Западу био слављен као један од највећих мислилаца, те уживао у свим привилегијама које уз то иду.


[1] Неолиберална идеологија је покушавана да буде замотана у питку „научну“ форму, а која се може лако савладати и на краткотрајним курсевима. Колега Данијел Цветићанин је за наше „експерте“ који су их завршили смислио и назив: „сегединске курсаџије“. Неки од њих су одмах постали кључни људи у новој „демократској“ влади у Србији у којој се задржавају све ове године или су из државне службе отишли на добро плаћене послове у бизнису. Други су ангажовани у „научним“ институтима и центрима који ревносно одрађују добро плаћене иностране грантове и/или државне синекуре понављајући већ познате мантре. Добро су распоређени и умрежени и одлучни да спрече да се јавно чују и другачија „непожељна“ мишљења која би довела у сумњу владајуће неолибералне догме. Сви они су прећутно дали заклетву на верност коју у пракси морају сваки пут доказивати, а ако се она једном наруши аутоматски следи искључење и губитак статуса и привилегија које су као верни чланови до тада уживали.

[2] У Србији постоји такође неколико таквих економских „експерата“ (називају их „кумровачке курсаџије“ и „људи за свако време“) који су у јавности стално присутни и добро плаћени. Они су већ неколико деценија (без обзира на радикалне смене владајућих гарнитура) увек уз актуелну власт и успевају да буду постављени за саветнике премијера и министара или високе владине чиновнике. За њих није битно ко је на власти и увек су спремни да дају „научну“ аргументацију која је у складу (и у интересу) наручиоца. Прагматични су и никад не постављају суштинска питања, али знају да слаткоречиво јавно промовишу политику која одговара наручиоцима. Како рече колега Млађен Ковачевић они функционише по принципу: реците ми шта треба да докажем, а ја ћу рећи колико за то треба да ми платите.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер