Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > O zapadnom licemerju i ruskim pankerima
Savremeni svet

O zapadnom licemerju i ruskim pankerima

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
sreda, 22. avgust 2012.

Zapad kao zemlja slobode i kritičkih intelektualaca

Jedan od ključnih razloga zbog kojih je Zapad decenijama uspevao da nas sve ubedi da upravo njegov model demokratije i slobode govora predstavlja, ako ne baš „najbolji politički sistem“, onda svakako „najmanje loš“, bili su njegovi disidenti, kritičari i satiričari. Nama, koji na Zapadu nismo živeli, nijedan patetični govor ili ljudskopravaška mantra zapadnih apologeta i političara nije bila toliko ubedljiv argument u prilog Zapada, koliko su to bile grdnje, prozivke i ismevanje njihovih umetnika, muzičara i intelektualaca koji su mislili svojom glavom i nisu se libili da glasno negoduju. Ono što je intelektualnu elitu Istoka, bombardovanog sopstvenim ideološkim mantrama i uljuljkivanog bajkama o blagodatima komunizma, ubedilo da je „zapadni način“ bolji, nisu bile uske farmerke, plitki filmovi i ljigave reklame za „Koka-kolu“, već upravo oni koji su uporno, hrabro i glasno govorili da na Zapadu ne valja – DŽon Lenon, Bob Dilan, Bob Marli. Njihova spremnost da udaraju po temeljima sopstvenog društva bila je ono što je inspirisalo njihove ljubitelje na Istoku da to isto pokušaju u svojim društvima, koji su slične glasove negodovanja suzbijala i kažnjavala, insistirajući da nema razlike između kritike i izdaje.

Naravno, kako je istočni ideološki monolit trulio i gubio zamah, tako je i Zapad, sa svojom imperijalističkom i neokolonijalnom politikom polako popuštao pod naletima svoje unutrašnje kritike, sve više gubeći oreol „društva slobode i pravde“. A što je manje Amerika sa prijateljima nalikovala idiličnoj slici iz svoje sopstvene himne, to je više i „slobodna kritika“ njenih vrhunskih umetnika gubila na oštrini, baš kao što se kvalitet te umetnosti razvodnjavao u plimi komercijalizacije, jeftine patetike i kiča. Dok su velikani američkog rokenrola i britanski pankeri, kada su se pojavili, bili pre svega inovativni i vrhunski umetnici, a nakon toga osobe od integriteta i slobodomisleći intelektualci (bar DŽon Lenon je, po svoj prilici, zbog toga izgubio i glavu), generacije koje su ih nasledile zaostajale su za njima u svakom smislu, prednjačeći samo u daru za sticanje novca i bolnoj političkoj korektnosti. Ono što je šezdesetih i sedamdesetih bila ubojita „društvena kritika“, osamdesetih i devedesetih pretvorilo se u „društveni aktivizam“, iznurujuće i izveštačeno poziranje pred kamerama za račun političkih i/ili korporativnih interesa zapadnih zemalja.

Ruski rok i politički angažman

Paradoksalno ili ne, zahvaljujući delimično uticaju istinski velikih i beskompromisnih umetnika Zapada, kako je u bivšem SSSR kopneo autoritet partije i vladajuće ideologije, a „zemlja jednakosti i izobilja“ trulila i propadala, to se više u njoj razvijala slobodoumna i buntovnička muzička i umetnička scena, koja je pred kraj osamdesetih (otprilike baš onda kada je obesmišljeni i zaglupljeni zapadni rokenrol otvoreno počeo da peva hvalospeve sopstvenom društvu) krajnje neposredno doprinela konačnom padu sovjetskog režima i zadobijanju slobode govora za nove generacije buntovnih Rusa i ostalih. U periodu kraja osamdesetih i mračnih devedesetih, ruska rok scena („rok muzika“ je u Rusiji obuhvatan pojam koji uključuje najširi spektar žanrova, od kantrija, bluza i rokenrola do regea, metala i naravno panka) izrasla je u poetski i sadržinski najozbiljniju muzičku scenu zapadne civilizacije, a njeni glavni protagonisti, poput Viktora Coja, Borisa Grebenščikova, Jurija Ševčuka ili Vjačeslava Butusova – u vrhunske umetnike koji ni po čemu nisu zaostajali za svojim zapadnim uzorima. Sva ozbiljnost ruskih muzičara najbolje se može osetiti kada se uporede himne (kontra)revolucije u SSSR, Cojeva „Hoću promene!“ ili Grebenščikovljeva „Voz u plamenu“, sa svojom iskrenom revolucionarnom melanholijom i nepokolebljivom snagom, sa snishodljivim i trijumfalističkim hvalospevima zapadnoj pobedi u Hladnom ratu u pesmama „Vetar promena“ nemačke grupe The Scorpions ili „Na Zapad!“ britanskih Pet Shop Boys, koje na beogradskim radio-stanicama i danas besomučno ponavljaju kao „klasike“.

Situacija se nije bitno promenila ni tokom poslednje decenije – dok je zapadna neprikosnovena muzička industrija (sic!) postala rasadnik najvulgarnije političke korektnosti, ponavljajući u glas sladunjave mantre o „rasnoj jednakosti“, „zaštiti životinja“ i „pravima seksualnih manjina“, rok muzika je u Rusiji ostala stil života – oštra i britka kada kritikuje, glasna i hrabra kada protestuje, ali uvek muzički kvalitetna i poetski neprikosnovena, uvek spremna da proziva, ironiše i ismeva pojave u društvu koje joj smetaju. Za savremeni ruski rok nema svetih krava, njegovi muzičari spremno prozivaju političarsku uravnilovku i političku korektnost, potrošačko društvo i licemerje i besmisao izborne trke, gde su „svi kandidati pederi“.

Ruski rok-bardovi nikada nikome nisu ostali dužni, pa tako ni ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, koji je skoro omiljena tema podrugivanja i ismevanja. Tzv. „patrijarh ruskog roka“, frontmen grupe DDT Jurij Ševčuk je tako svoju filozofsku baladu „Božić. Noćna drama“ završio satiričnim stihovima posvećenim „spasitelju nacije“, koji glase:

Ide Putin zemljicom,

praćen zlatnom konjicom

kog' zateče, tom pomože

daj ti njemu zdravlja Bože!

Sve bandite razbiće,

radnicima naliće

ima Putin za to znanje,

a kod nas sve isto...

Još jednan legendarni muzičar, osnivač kultnog sovjetskog/ruskog rok sastava Mašina vremeni (osnovana davne 1969., što mnogim domaćim zapadnjacima, naviklim da Ruse zamišljaju kao medvede koji piju votku i sviraju balalajku, mora da zvuči potpuno neverovatno), Andrej Makarevič, nešto pre minulih izbora javno je sa talasa popularnog moskovskog rok-radija „Naše“ otpevao nušićevsko-gogoljevku pesmicu „U naše Holujevo dolazi Putin“, koja za nepune dve minute pripoveda priču koja izuzetno nalikuje zapletu kultnog filma Božidara Nikolića „Tri karte za Holivud“, gde hiperbola peglanja i sređivanja oronulog gradića kulminira stihovima:

Na svaki stub pobodena je zastava

nad svim dimnjacima proveren je dim

sva zelenom ofarbana trava

celo nebo kristalno plavim.

Nema potrebe isticati da niti Ševčuk, niti Makarevič, nisu povlačili nikakve posledice zbog svoje političke opredeljenosti. Ne samo da nije bilo govora o progonima kakvima su bili izloženi disidenti u doba SSSR, već nije bilo čak ni tihog ignorisanja i marginalizacije, koja obično sustiže nepodobne umetnike na „slobodnom Zapadu“. Štaviše, budući vrhunskim umetnicima i pesnicima, njihova dela često se emituju na kanalima državne televizije i radija kao primeri klasičnog ruskog zvuka i moderne poetike. Isto tako, nikakve posledice nije povukla pank grupa Rabfak za daleko siroviju i angažovaniju pesmu „Naša ludara (glasa za Putina)“, koja je pred izbore postala hit i u redovima opozicije, a i šire. Jedina ozbiljnija posledica koju su „politički aktivisti“ u redovima ruskih muzičara morali da otrpe bila je da i sami budu izloženi podsmehu i kritici kolega, kakva je, recimo, sjajna satira „Himkinska šuma“ frontmena grupe Leningrad, Sergeja Šnurova, koja parodira dušebrižništvo i samoljubivost umetnika koji umišljaju da od njihovih pesama zavisi „budućnost demokratije u Rusiji“.

Slučaj Pussy Riot i zapadnjačka zaljubljenost u stereotipe

Ko ima vremena da presluša sve pomenute pesme, videće da one obiluju političkim sadržajima, da su veoma jasno ideološki profilisane i svaki put stavljene u direktnu službu društvenog diskursa, ali zbog toga ni najmanje ne gube na umetničkoj vrednosti i autentičnosti. Ruskoj političkoj sceni svakako se može zameriti mnogo štošta, tim pre što ona pati od svih onih boljki koje muče i zapadno društvo. Pa opet, celokupna svetska javnost spremno je zanemarila 20 godina tradicije kritičke delatnosti ruskih muzičara, potrčavši da od grupe netalentovanih NVO aktivistkinja učini „umetnice koje stradaju od represivnog režima“. Reč je, naravno, o „pank grupi“ Pussy Riot za koju niko ni u Rusiji, ni van nje nije čuo dok njene članice nisu upale u oltar moskovskog sabornog Hrama Hrista Spasitelja (inače nejvećeg pravoslavnog hrama na svetu, posvećenog stradalima u Otadžbinskom ratu protiv Napoleona, srušenom od strane Staljina da bi bio obnovljen u mamutskom graditeljskom projektu tokom devedesetih godina), noseći šarene fantomke i upriličivši krajnje neinventivan, neukusan i neestetičan „moleban Devici Mariji“, koja se moli da „istera Putina“ iz Rusije. Svaki čitalac o upečatljivosti i umetničkoj vrednosti „performansa“ mladih „aktivistkinja“ može prosuditi sam (a pogotovo ga uporediti kvalitetom forme i sadržaja sa svim prethodno navedenim muzičkim ostvarenjima), ali ono što je svakako nesumnjivo jeste da su devojke (1) svesno i ciljano ismevale religijske običaje pravoslavnih hrišćana, tom prilikom (2) oskrnavile Hram i samim tim ugrozile religijske slobode građana Ruske Federacije, da su to (3) učinile bez odgovarajuće najave i dozvole, kako gradskih vlasti tako i Ruske pravoslavne crkve kojoj Hram pripada, te da su samim tim (4) na više osnova prekršile zakon, zbog čega su i uhapšene i izvedene pred sud.

Sam tok sudskog procesa protiv uhapšenih devojaka, kao i (ne)adekvatnost presuđene kazne predstavlja potpuno odvojenu temu, i svakako bi bilo zanimljivo uporediti ovaj proces sa sličnim procesima za religijsku netoleranciju, skrnavljenje religijskih svetinja i ugrožavanje verskih sloboda u razvijenim zemljama Zapada, da i ne govorimo o drugim tabu temama zapadne javnosti kakve predstavljaju, recimo, „antisemitski ispadi“, „zlostavljanje dece“ ili „prava homoseksualaca“, a pogotovo da ne pominjemo onu tragikomičnu lakrdiju svetskih razmera – suđenje Vojislavu Šešelju. Ono što je ovde zanimljivo jeste spremnost sa kojom je zapadna javnost, još i pre nego što je proces započeo, zauzela busiju na hladnoratovskim ideološkim pozicijama i započela propagandnu paljbu po Rusiji, njenom društvu, pravnom sistemu i vlastima. Ostrašćenost i jednoumlje cele zapadne javnosti u slučaju Pussy Riot do te mere su bili hiperbolisani, da su se pretvorili u autosatiru.

„Mlade ruske pankerke“, pri tome i „feministkinje“, počinile su „ideološki zločin“ usudivši se da ismevaju jednu od poluga totalitarnog klero-nacionalističkog ruskog režima, i zbog toga su izložene „političkom suđenju“ sa folklornim elementima komunističke torture iz američkih filmova „B“ kategorije, uz primese iskarikirane slike srednjevekovne inkvizicije. „Jedini greh“ koji su počinile „mlade umetnice“, uglas su jadikovali zapadni mediji, bio je u tome što su „otvoreno iskazale svoje mišljenje“, koristeći se pri tome (neznatnom) „umetničkom slobodom“, i tako su postale žrtve represivnog režima koji ne dopušta nikakvo ismevanje, niti kritiku „Velikog Vođe“, a čijeg ideološkog kerbera predstavlja Crkva, čija je opet jedina svrha da zaglupljuje narod „srednjovekovnim primitivizmom“ i tako „održava režim na vlasti“. Nema potrebe da se naglasi da su bezmalo svi srpski mediji ovu priču uzeli zdravo za gotovo i pridružili se lamentiranju nad „mladim pankerkama“, spremno progutavši priču o Rusiji u kojoj država „zatvara usta svim nezadovoljnicima i kritičarima“. Zašto i ne bi – ta priča je stara kao Biblija, i ponavljati je svakako je kudikamo lakše nego pokušati da se upozna sa savremenim ruskim društvom, njegovim dilemama, problemima i unutrašnjim sukobima.

Ruski pank i nazadnost u očima (zapadnog) posmatrača

Iako daleko od idiličnog, rusko društvo se veoma razlikuje od ove snishodljive i omalovažavajuće slike koju o njemu već mesecima serviraju mediji na zapadu. Pored svega što je rečeno, verovatno najveće poniženje za rusku javnost predstavlja samo nazivanje ukapšenih političkih aktivistkinja „pankerkama“ i „umetnicama“. Rusija već decenijama ima jednu od najboljih svetskih pank scena, a njeni pankeri su danas kudikamo originalniji i muzički zreliji od velikog broja svojih zapadnih kolega. Svrstavanje ispraznog, nekreativnog i netalentovanog mlataranja Pussy Riot u tradiciju ruskog panka nije ništa manje uvredljivo od ideje koju je nadmeno oglasila jedna od članica „benda“, da je njihovo mahnitanje u Hramu Hrista Spasitelja predstavljalo „pravoslavnu molitvu“. Ništa od ovoga ne zanima ni zapadne medije, niti naše domaće zapadnjake. U svome prozivanju Rusije za zaostalost i nazadnost oni nisu spremni da se odreknu propagandne slike o Rusiji izmišljene u obaveštajnim službama zapadnih zemalja pre više od pola veka, a koja ni tada nije preterano odgovarala stvarnosti. Zapad jednostavno ne želi da u Rusiji vidi zrelo društvo, sa sopstvenim vrednostima, javnim diskursom i pravnim sistemom, baš kao što želi da se zavarava da savremena ruska muzika zvuči kao podvriskivanje Pussy Riot.

Uprkost gromoglasnima hvalospevima pluralizmu i kulturi dijaloga, prethodnih nedelja na zapadu skoro da nije bilo intelektualca, bez obzira na to kojoj ideološkoj struji pripadao, koji u delatnosti „mladih pankerki“ nije prepoznao „borbu progresivnih snaga protiv mračnjaštva i zatucanosti“, ignorišući potpuno, ne samo činjenicu da u Rusiji od 90-ih govori svako šta hoće, nego i to da tamo slobodu govora imaju pripadnici svih ideoloških struja, a ne samo apologete vladajućeg liberalističko-globalističkog, holivudsko-evrovizijskog, upeglanog i politkorektnog multi-kulti utopizma. Zapad ima potrebu da u Rusiji vidi inferiornu srednjevekovovnu komunističku diktaturu nalik Severnoj Koreji (što otvara pitanje o tome šta mi u stvari i znamo o Severnoj Koreji), baš kao što ima potrebu da savremenu rusku kulturu zamišlja u liku Pussy Riot – netalentovanih i politički ostrašćenih imitatora njihovog sopstvenog kulturnog treša. Ali barem mi ne bi trebalo da nasedamo na ovo očigledno samoobmanjivanje. Kao narodu koji zbog svoje tragične savremene istorije ipak „malo dalje vidi“, trebalo bi da nam je dovoljno da pogledamo „moleban“ Pussy Riot da bi nam bilo jasno o čemu se tu radi, kao što bi nam bilo dovoljno da preslušamo ovih desetak navedenih modernih pesama, pa da shvatimo da je ruska muzika danas daleko od medveda sa balalajkama. Samo, zašto onda to ne vide naši mediji? 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner