понедељак, 22. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > О хипокризији салонског либерализма
Савремени свет

О хипокризији салонског либерализма

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Ноцић   
субота, 21. фебруар 2015.

Пуцњаву у главном граду Данске, у којој је убијен један цивил и рањена тројица полицајаца, премијерка ове државе Хеле Торнинг-Шмит званично је окарактерисала као терористички чин. Пуцњава се одиграла током говора француског амбасадора у кафеу Крутенден, у коме се у том тренутку одржавао скуп под називом „Уметност, бласфемија и слобода изражавања“ у организацији шведског карикатуристе Ларса Вилкса. То је онај, сећате се, коме су 2007. претили убиством због тога што је нацртао карикатуру Мухамеда са телом пса и који је од тада стално у пратњи полиције, јер му је Ал-Каида уценила главу. Последњи напад, за који се сумња да је усмерен управо на овог уметника, само је један у низу напада са којима се суочавао протеклих година због своје критике исламског фундаментализма.   

Приметан је недостатак оног првобитног шока, као и оне врсте енергије и полета којима су пропраћена недавна дешавања у Паризу. Такође, приметно је одсуство критичких осврта у јавности, као и на друштвеним мрежама попут Твитера и Фејсбука које су до сада увек предњачиле у вестима овог типа. У најбољем случају, овај догађај биће искоришћен за јачање полета у борби против тероризма који је поново дошао у центар пажње убиством дванаесторо људи у редакцији часописа Шарли Ебдо. Испод њега се, наравно, крије добро познат расплет – позив на свеопшту мобилизацију против исламизма, као и учвршћивање статуса десних екстремистичких група, које ће још снажније почети да заговарају национализам и мржњу према муслиманима и азилантима широм Европе.

Помно сам пратио расправу о случају Шарли Ебдо на српским и светским интернет порталима. Посебно ми је била занимљива расправа која се на сајту Пешчаника водила између Стевана Филиповића и Дејана Илића. Једна од главних тачака те расправе, на коју овде желим да се надовежем било је питање да ли је убиство дванаесторо људи обичан злочин или је он поред тога, па и пре свега и у потпуности, политички. Наравно да је сваки злочин пре свега злочин, а тек потом политички злочин, како каже Илић, и да у таквомм ставу нема ни говора о било каквој релативизацији злочина.[1] Међутим, ако упоредимо догађај у Паризу са догађајем у Копенхагену, несхватљиво је у којој је мери поводом њих различит одговор јавности, док је мизансцен готово исти. Једино што можемо учинити је да први случај сведемо на потоњи, те да закључимо да су оба злочина остала само то – обични злочини. Јер, у политичком злочину који има симболичку вредност, та вредност не базира се на броју жртава, већ искључиво зависи од намере и мотива починиоца.

Ако изостанак већег броја жртава у Данској не позива јавност да то осуди и третира као политички злочин, онда је он сведен на статус обичног злочина. А ако су основни аспекти злочина у Данској слични онима у Паризу, и ако се и у једном и у другом случају – будући да су у оба случаја починиоци злочина мртви – нагађа шта је подстакло нападе (да ли иза напада стоји одређена терористичка ћелија, или су то само два појединца задојена верском мржњом), то значи да је мотив накнадно реконструисан, са увек новим детаљима и чињеницама које непрекидно лебде у сасвим различитим, често и потпуно противречним контекстима. Стога, основна ствар коју треба назвати политичком у случају Шарли Ебдо није мотивација нападача коју дефиниција политичког злочина захтева, како, на пример, сматра Филиповић, већ накнадно калемљење политичке димензије на злочин који је превише добро послужио као оруђе за репродукцију устаљених политичких позиција и међусобна препуцавања између група левог и десног спектра.

Изостанак бурних реакција поводом догађаја у Копенхагену указује на то да је у овом случају, барем у првом налету, изостао дискурс који у стопу прати политички либерализам, а који сваки подесан злочин користи у циљу истицања и утврђивања сопствене идеолошке позиције. Али управо овај изостанак и показује сву трулеж и лицемерје истог, који се по мотивима, барем у овом случају, нимало не разликује од екстремног национализма. Свако, наиме, жели парче колача. Проблем је у томе што Дански колач није довољно велики као што је то био париски. Сваки овакав догађај представља несвакидашњи (а ускоро ће можда постати и свакидашњи) повод за реификацију политичког идентитета одређених појединаца и политичких група, па ће само од медијског квасца наредних дана зависити колико ће тај колач да нарасте, како би могао да задовољи свачији политички апетит.

Стога, пролиферација текстова о злокобном убиству карикатуриста у редакцији Шарли Ебдо, када се упореди са вакуумом у јавности поводом пуцњаве у Данској, указује на крајње лицемерје како политичара, тако и скрибомана либералне провенијенције, односно оних либералних салонских левичара који неми од ужаса, осуђују злочин (или би боље било рећи, контекст у којем се злочин одиграо), осуђују оно АЛИ, након кога треба престати са слушањем говорника и заборавити све оно, колико год било смислено, што је рекао пре тога. Ако су поменути жреци јавног мњења искористили један злочин да би обелоданили своје ставове о слободи говора, док су преко другог злочина који се догодио по истом обрасцу и за који је онај први можда чак био и повод готово ћутке прешли, не намеће ли се онда нужно једно велико АЛИ, само друге врсте? Није ли свако АЛИ исто? За њих је свакако било. За мене није. Уклањање њиховог АЛИ врши се зарад одбране апсолутне слободе говора, са чиме се апсолутно могу поистоветити. АЛИ на које ја смерам тиче се апсолутне недопустивости ћутања.

Стога, желим да поставим питање: Убиства у Паризу су трагична, али зар није и пуцњава у Данској? Зар то није довољно сочан залогај за ове критичаре? Да нису незадовољни помањкањем сензационализма? Или су преко ове вести прешли зевајући, пошто број жртава није био довољно велик или због тога што је уметник који се исто тако као и француски карикатуристи подсмевао Мухамеду избегао метак? Можда убиство једног цивила и рањавање још тројице није имало довољно катарзичко дејство на њих? Можда се овај догађај посматра као пука копија онога што се догодило пре непуних месец и по дана? Можда након Париза ништа више не може да нас изненади? Сличности су просто запањујуће. Место: један од градова у срцу Европе, кафе у коме се одржава скуп о слободи говора. Актери: 1) потенцијалне политичке жртве – карикатуриста под сталном полицијском заштитом и француски амбасадор; 2) случајне жртве: један убијени цивил и три рањена полицајца; 3) нападач: неки тамо муслиман, фундаменталиста, на крају пронађен и ликвидиран. Афтерматх: позив на борбу против тероризма. Неко злобнији би рекао да се историја увек понавља као фарса.

Али ето, да не испадне да сам намерно циничан, наредних дана бићемо у прилици да видимо хоће ли у Данској бити икаквих масовних окупљања, хоће ли Меркелова тужно спустити главу на раме неког од високих званичника Данске, хоће ли се носити натписи „Јаг ер...“, или ће формалне изјаве саучешћа бити сасвим довољне да се настави свеопшта мобилизација у борби коју је још пре петнаестак година започела Америка. Једно је сигурно: медијски спин и својатање злочинца већ су уписани у изјаву француског амбасадора непосредно након пуцњаве да је намера нападача била иста као код оних који су напали редакцију Шарли Ебдо, док је француски министар унутрашњих послова већ наредног дана позвао на "уједињену борбу против тероризма".


[1] http://pescanik.net/osudujem-zlocin/

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер