уторак, 28. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Мрачна страна неутралности
Савремени свет

Мрачна страна неутралности

PDF Штампа Ел. пошта
Славој Жижек   
петак, 03. март 2023.

Прошлог маја, пре него што је поново изабран за председника Бразила, Луиз Инасио Лула да Силва тврдио је да украјински председник Володимир Зеленски и његов руски колега Владимир Путин сносе једнаку одговорност за рат у Украјини. Било да долази из Бразила, Јужне Африке или Индије, тврдња да се може бити „неутралан“ у руском агресорском рату није одржива.

Исто важи и на индивидуалном плану. Ако би пролазник видео човека како немилосрдно туче дете, очекивали бисмо да покуша да га спречи. Неутралност не долази у обзир. Напротив, презирали бисмо моралну нискост пасивног понашања пролазника.

Како онда да одговоримо на недавно обраћање Роџера Вотерса Савету безбедности Уједињених нација? Активиста и један од оснивача групе Пинк Флојд тврди да говори у име „четири милијарде браће и сестара“ широм света. Вотерс признаје да је руски рат у Украјини нелегитиман и да га треба „најоштрије“ осудити. Али одмах затим додаје:

„Руска инвазија на Украјину је била изазвана и зато најоштрије осуђујем и провокаторе… Позив на хитан прекид ватре у Украјини данас је једини разуман пут. Да ниједан украјински или руски живот више не буде изгубљен, ниједан, за нас су сви драгоцени. Дакле, дошло је време да се моћницима каже истина.“

Да ли је Вотерсова „истина“ заиста израз неутралности? Ја сам независни глас који врло помно прати руске медије и добро сам упознат са оним што Путин и његови пропагандисти „заправо говоре“

Да ли је Вотерсова „истина“ заиста израз неутралности? У разговору за Берлинер Зеитунг, он каже: „Можда не би требало, али сада сам отворенији да чујем шта Путин заправо говори. Према независним гласовима које слушам, он влада пажљиво доносећи одлуке на основу консензуса у влади Руске Федерације.“

Ја сам независни глас који врло помно прати руске медије и добро сам упознат са оним што Путин и његови пропагандисти „заправо говоре“. Главни ТВ канали пуни су коментатора који препоручују да се на земље попут Пољске, Немачке или Британије баце атомске бомбе. Чеченски заповедник Рамзан Кадиров, један од Путинових најближих савезника, отворено позива да се „борба против сатанизма [настави] широм Европе и пре свега на територији Пољске“.

Званични Кремљ описује овај рат као „специјалну операцију“ у циљу денацификације и де-демонизације Украјине. Међу украјинске провокације убраја се и то што је дозволила параде поноса и омогућила да ЛГБТQ+ права поткопају традиционалне сексуалне норме и родне улоге. Аналитичари блиски Кремљу говоре о „либералном тоталитаризму“ и тврде да Орвелову 1984. не треба читати као критику фашизма или стаљинизма, већ либерализма.

Ништа слично не можемо наћи у западним медијима, где је главна тема помоћ Украјини да преживи. Колико знам, нико није захтевао да се промене границе Русије, нити да јој се заузме део територије. У најгорем случају, наћи ћемо контрапродуктивне захтеве да се бојкотује руска култура, као да су Пушкин, Чајковски и Толстој заговорници Путиновог режима. Руска култура заслужује исту заштиту од насилника из Кремља као и Украјина. Такође треба избегавати тријумфализам и своје циљеве поставити у позитиван оквир. Наш примарни циљ није пораз Русије и њено понижење, већ опстанак Украјине.

Разне „неутралне“ земље тврде да је овај рат локални сукоб, који бледи у поређењу са ужасима колонијализма или новијим догађајима попут америчке окупације Ирака. То је очигледно изврдавање. На крају крајева, руски империјалистички рат је сам по себи чин колонијализма. Они који би да сада буду неутрални одричу се права да говоре о ужасима колонизације било где. Вотерс на пример подржава палестински отпор израелској окупацији. Зашто је украјински отпор руској колонизацији мање вредан подршке?

Понекад су ствари заиста тако једноставне, посебно сада када се Русија спрема да годишњицу свог рата прослави новом офанзивом. Опсцено је кривити Украјину за руска разарања, или представљати херојски отпор Украјинаца као одбијање мира. Они који попут Вотерса позивају на „моментални прекид ватре“ хтели би да украјински одговор на још већу руску агресију буде одустајање од самоодбране. То је није формула за мир, већ за предају.

Званични Кремљ описује овај рат као „специјалну операцију“ у циљу денацификације и де-демонизације Украјине

Вреди напоменути, још једном, да Русија рачуна на аргументе „неутралности“. Како објашњава војни историчар Мајкл Кларк, „Кремљ планира да настави борбе све док западу не буде доста и не изврши притисак на Кијев да препусти колико год је територије до тада освојено“. Русија се укопава за дуготрајни рат који ће подразумевати тиху мобилизацију око 600.000 војника сваке године у „неограниченој будућности“.

Вотерс је скоро у праву: Украјина заиста „провоцира“ Русију јер одбија да се покори њеним империјалним амбицијама, упркос томе што је много слабија. У овом тренутку, једини начин да престане да провоцира свог агресивног ревизионистичког суседа био би да легне и преда се. Да ли то исто он предлаже и Палестинцима?

Повлађивање империјализму не доноси ни мир ни правду. Да бисмо сачували могућност да их остваримо барем делимично морамо одбацити тобожњу неутралност и понашати се у складу са тим.

Превела Милица Јовановић

(Project Syndicate, Пешчаник.нет)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер