понедељак, 12. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Може ли евро бити спасен - и зашто је кључ у рукама Немачке?
Савремени свет

Може ли евро бити спасен - и зашто је кључ у рукама Немачке?

PDF Штампа Ел. пошта
Џозеф Штиглиц   
уторак, 19. јун 2018.

Немачка и друге земље у северној Европи могу да спасу евро тако што ће показати већу хуманост и флексибилност. Али, пошто сам толико пута гледао прве чинове ове драме, не уздам се у то да ће променити фабулу.

Евро се можда приближава још једној кризи. Италија, трећа економија по величини у еврозони, изабрала је оно што се у најбољем случају може описати као евроскептична влада. То никога не треба да изненађује.

Бурна реакција у Италији је још једна предвидљива (и предвиђена) епизода у дугој саги о лоше осмишљеном валутном аранжману у којем доминантна сила Немачка отежава неопходне реформе и инсистира на политици која погоршава суштинске проблеме, користећи реторику чији је наизглед циљ да распламса страсти.

Учинак Италије је лош још од увођења евра. Њен реални БДП 2016. је био исти као 2001. Али ни учинак еврозоне у целини није добар. Њен реални БДП (усклађен са инфлацијом) је од 2008. до 2016. порастао за укупно само три одсто. Године 2000, годину дана пошто је уведен евро, америчка економија је за само 13 одсто била већа од еврозоне; до 2016. је 26 одсто била већа. Након реалног раста од око 2,4 одсто 2017, недовољног да се преиначи штета начињена деценијском бољком, економија еврозоне поново посустаје.

Ако је учинак једне земље лош, криви земљу; ако је учинак много земаља лош, криви систем. И као што сам рекао у својој књизи „Евро: Како заједничка валута прети будућности Европе“, евро је систем који је осмишљен да би пропао. Он владама одузима главне механизме поравнања (камата и девизних курсева); а уместо стварања нових институција да би се помогло земљама да се носе с различитим ситуацијама у којима се нађу, он намеће нова ограничења, често на основу диксредитованих економских и политичких теорија, на дефиците, дуг и чак структуралну политику.

Евро је требало да донесе заједнички просперитет, што би ојачало солидарност и унапредило циљ европских интеграција. А заправо је постигнуто супротно – успоравање раста и сејање раздора.

Проблем није мањак идеја како ићи напред. Француски председник Емануел Макрон је у два своја говора – у септембру прошле године на Сорбони и када је примао награду Карло Велики за допринос европском јединству у мају – изразио јасну визију европске будућности. Али немачка канцеларка Ангела Меркел успешно минира његове предлоге, предлажући, на пример, смешно мале суме новца за инвестиције у подручјима којима су хитно потребне.

У својој књизи сам истакао хитну потребу да се успостави заједничка шема за осигурање депозита да би се спречиле активности против банкарских система у слабим земљама. Изгледа да Немачка препознаје значај банкарске уније за функционисање јединствене валуте, али, као и одговор Светог Августина, њен одговор је „О Боже, учини ме сиромашним, али немој још.“ Банкарска унија је очигледно реформа која ће бити спроведена у једном тренутку у будућности, без обзира на то колико се штете причињава у садашњости.

Одговор Немачке је да се терет стави на леђа слабих земаља које већ пате због високе стопе незапослености и ниских стопа раста

Централни проблем јесте кориговати неусклађеност девизних курсева попут оног који погађа Италију. Одговор Немачке је да се терет стави на леђа слабих земаља које већ пате због високе стопе незапослености и ниских стопа раста. Знамо куда то води – већем болу, већој патњи, већој стопи незапослености и чак споријем расту. Чак и ако се раст на крају поврати, БДП никада не достигне ниво који би достигао да се следи рационалнија стратегија. Алтернатива је пребацити већи терет поравнања на јаке земље с већим платама и већом потражњом које подупиру владини инвестициони програми.

Већ смо много пута видели први и други чин ове драме. Изабере се нова влада, која обећава да ће обавити бољи посао приликом преговарања с Немцима о окончању мера штедњи и осмишљавању рационалнијег програма структуралних реформи. Ако се Немци уопште помере, то уопште није довољно за промену економског курса. Антинемачки сентимент јача и свака влада, било да је левог или десног центра, која наговештава неопходне реформе се смењује. Партије које су против естаблишмента су на добитку. Долази се до ћорсокака.

Грађани желе да остану у ЕУ, али желе и да се окончају мере штедње и врати просперитет. Речено им је да не могу да имају и једно и друго

Политички лидери широм еврозоне западају у стање парализе – грађани желе да остану у ЕУ, али желе и да се окончају мере штедње и врати просперитет. Речено им је да не могу да имају и једно и друго. Увек пуне наде да ће доћи до промене мишљења у северној Европи, владе притиснуте проблемима остају на истом курсу, а патња њиховог народа се појачава.

Влада португалског премијера Антонија Косте коју предводе социјалисти представља изузетак у овом шаблону. Коста је успео да поврати раст у својој земљи (2,7 одсто 2017.) и задобије огромну популарност (у априлу 2018. године 44 одсто Португалаца је сматрало да је учинак Владе изнад очекиваног).

Италија можда може да се покаже као још један изузетак – мада у потпуно другачијем смислу. Тамо антиевропски сентимент потиче и из левичарских и из десничарских редова. Пошто је његова десничарска Лига на власти, Матео Салвини, лидер странке и искусни политичар, можда би заправо могао да спроведе у дело све врсте претњи које почетници у другим земљама се боје да остваре. Италија је довољно велика и има довољно добрих и креативних економиста да би могла да руководи дефакто одступањем – укратко, успостављањем флексибилне дуалне валуте која би могла да помогне обнављању просперитета. Тиме би била прекршена правила евра, али би терет законитог одступања са свим својим последицама био пребачен на Брисел и Франкфурт, при чему би се Италија уздала у парализу ЕУ да би спречила коначан слом. Какав год исход да буде, еврозона ће завршити у руинама.

До тога не мора да дође. Немачка и друге земље у северној Европи могу да спасу евро тако што ће показати већу хуманост и флексибилност. Али, пошто сам толико пута гледао прве чинове ове драме, не уздам се у то да ће они променити фабулу.

Аутор је 2001. добио Нобелову награду за економију.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер