субота, 01. октобар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Може ли Америка изгубити од Кине?
Савремени свет

Може ли Америка изгубити од Кине?

PDF Штампа Ел. пошта
Кишор Мабубани   
субота, 20. август 2022.

Демонизација Кине у политичким круговима у САД све више узима маха. Не прође дан а да нека значајна личност не упозори на кинеску претњу. У априлу је у америчком Конгресу поднет предлог закона на 281 стране под називом „Закон о стратешкој конкуренцији 2021”. Сва ова какофонија о Кини могла би на случајног посматрача да остави утисак како Америка не потцењује кинеску претњу. У ствари, баш о томе се ради. Права опасност од демонизације Кине је у томе што чак и промишљене Американце наводи да верују како отворено друштво, попут Америке, има много природних предности у односу на затворени аутократски систем, попут кинеског. Размишљајући на тај начин Американци не могу ни да помисле на могућност да изгубе од Кине.

Ова ментална неспособност да се чак и помисли на могућност пораза значи да Американци озбиљно потцењују изазов из Кине. Протеклих сто година биле су најбоље у кинеској историји, након века понижења које су западне земље и Јапан наметнули најмногољуднијој земљи. Кинези верују да је америчка агресивност последњи покушај западне силе да обузда Кину и спречи је да заузме прво место у свету. Највећа концептуална грешка коју праве амерички креатори политике је једноставна. Претпостављају да је њихов стратешки конкурент Комунистичка партија Кине. Ово објашњава америчко уверење да ће америчка демократија тријумфовати. Ипак, прави стратешки конкурент младе америчке републике је цивилизација стара четири хиљаде година. Као пријатељ Америке, могу само да се чудим чистом стратешком самозадовољству са којом она упада у надметање које би могла изгубити.

Најстарије правило у геополитици, које су заступали и Сун Цу и Карл фон Клаузевиц, је „упознај свог противника“. Америка нажалост игнорише ово основно правило. Ево доброг примера. Аврил Хејнс, директорка националне обавештајне службе у Бајденовој администрацији, рекла је: „Кина је изазов нашој безбедности, нашем просперитету и нашим вредностима у низу области.” Многи Американци би јој аплаудирали што је отворено изнела неке истине. Заправо, сваки део њене изјаве је фактички нетачан.

Највећа концептуална грешка коју праве амерички креатори политике је једноставна. Претпостављају да је њихов стратешки конкурент Комунистичка партија Кине. Ово објашњава америчко уверење да ће америчка демократија тријумфовати. Ипак, прави стратешки конкурент младе америчке републике је цивилизација стара четири хиљаде година.

Прво, Кина не оспорава амерички просперитет. Кинези су паметнији, они виде амерички просперитет као предност која је помогла, и која ће наставити да помаже, да се кинеска економија покрене и да даље напредује. Америчка економија је била главна економска локомотива која је омогућила кинески привредни развој. Кинеска привреда, мерено паритетом куповне моћи, 1980. била је десет пута мања од америчке, а престигла ју је 2014. Дакле, ево једноставне чињенице која би могла шокирати Аврил Хаинс. Ако би председник Џо Бајден предложио Кини економски споразум који би користио америчкој привреди (и америчким радницима) и такође био користан за Кину, Кина би са ентузијазмом прихватила такав договор. Амерички просперитет је предност за Кину, а не опасност.

Друго, Кина није претња америчкој безбедности. Она не прети војном инвазијом на Америку (њене оружане снаге су на другом крају океана), или нуклеарним ударом на Америку (њен нуклеарни арсенал износи једну петанестину америчког). Кина такође не угрожава америчку војну надмоћ у регионима попут Блиског истока. Заиста, Кина чак није ни непријатељ америчких буџета за одбрану. Министар одбране Лојд Остин рекао је недавно да је у последњих двадесет година Америка била фокусирана на Блиски исток, док је Кина модернизовала своју војску. „Задржаћемо предност“, приметио је, „и повећаћемо је у будућности.“ Фарид Закарија је у праву кад каже: “Оно што Остин назива америчком предношћу над Кином више личи на провалију. Сједињене Државе имају око двадесет пута већи број нуклеарних бојевих глава од Кине; амерички ратни бродови имају двоструко већу тонажу од кинеских на мору, укључујући једанаест носача авиона на нуклеарни погон, у поређењу са два кинеска носача (који су много мање напредни). Према аналитичару за националну безбедност Себастијену Роблину, Вашингтон има више од 2.000 модерних борбених авиона, у поређењу са око 600 којима располажу у Пекингу. Сједињене Државе распоређују ову силу користећи огромну мрежу од око 800 база у иностранству. Кина има три. Одбрамбени буџет Кине износи око 200 милијарди долара, што не достиже ни трећину војног буџета Сједињених Држава. Мајкл О’Хенлон из Института Брукингс примећује „да је Кина у НАТО-у, ми бисмо јој замерили због неадекватне поделе трошкова, пошто њени војни издаци падају знатно испод минимума од 2 одсто НАТО-а“.

Ако је Хејнс у праву када каже да Кина представља претњу по безбедност Америке, логичан закључак би био да би Кина била срећна да види смањење америчког буџета за одбрану, америчких носача авиона, млазних ловаца, поморских база. У ствари, Кина би била несрећна. Кинески стратешки планери су апсолутно одушевљени што Америка троши толико новца на вођење непотребних ратова, као и на одржавање огромног и надуваног одбрамбеног буџета, што слаби америчку конкурентску предност у критичнијим областима, попут образовања, истраживања и развоја. Американци знају за метафору “бити диносаурус”. Огроман амерички одбрамбени буџет даје јој онолику конкурентску предност колико диносаурус добија из своје масе. Не много!

Најзад, Хејнс каже да Кина представља претњу америчким „вредностима у низу питања“. Ова изјава би била тачна када би Кина претила да ће извести своју идеологију у Америку или покушала да подрива изборни процес у њој. Ни једно ни друго се не дешава. Ипак, невероватан број Американаца, чак и промишљених и добро обавештених, верује да Кина намерава да поткопа америчке вредности. Ово веровање може бити резултат две велике заблуде о Кини које су продрле у подсвесне слојеве америчког ума. Прво погрешно схватање је да, пошто Кином управља комунистичка партија, она мора, попут бившег Совјетског Савеза, водити кампању да докаже да је комунизам супериорнији од демократије.

Ипак, Американци такође верују у емпиријске доказе. А чињенице говоре да Кина већ деценијама не подржава друге комунистичке партије. Права мисија Кине је да ревитализује кинеску цивилизацију, а не да губи време на извоз комунистичке идеологије. Друга заблуда је да ће Кина, када постане економска сила број један у свету, замењујући Америку, почети мисију универзализације и извозити кинески „модел“, баш као што је Америка извозила свој „модел“. Ево савршеног примера потпуног незнања Америке о свом противнику. Најосновнија чињеница коју би Американци требало да знају о Кинезима је да они не верују да било ко може бити Кинез на начин на који Американци верују да свако може бити Американац. Кинези једноставно мисле да само они могу бити Кинези. И били би збуњени ако би неко други покушао да постане Кинез.

Права мисија Кине је да ревитализује кинеску цивилизацију, а не да губи време на извоз комунистичке идеологије.

Још једна фраза која се често чује у америчком дискурсу је да је циљ Кине да учини свет безбедним за аутократе. Бајден је рекао:” Јасно је, потпуно јасно… ово је битка између корисности демократија у XXИ веку и аутократија. То је оно што је овде у питању. Морамо да докажемо да демократија функционише… [кинески председник Си Ђинпинг] нема ни д од демократије у костима, али је паметан, паметан момак. Он је један од момака, попут [руског председника Владимира] Путина, који мисли да аутократијама припада будућност.”

У ствари, Пекингу је свеједно да ли је нека земља демократска или аутократска. Битно му је само да ли може ефикасно да сарађује са датом земљом. Стога, ако родно место западне демократије, Грчка, одлучи да се придружи иницијативи “Појас и пут” и прихвати кинеске инвестиције у луку Пиреј, Кину није брига да ли је Грчка демократија или не. Сарађиваће са било којом земљом на обострану корист. Али будимо искрени - то је оно што и Америка ради. Сарађује са Саудијском Арабијом, иако је она далеко од демократије.

Како кинеска економија буде настављала да расте, то ће довести у питање статус Америке као економске силе број један у свету. Бајден је био у праву када је рекао: „Кина има главни циљ, и ја је не критикујем због тога, али они имају циљ да постану водећа земља на свету, најбогатија земља на свету и најмоћнија земља у свету.” Заправо, прави циљ Кине је да побољша живот свог народа. Тренутно, приход по глави становника од 1,4 милијарде Кинеза износи око 10.000 долара, у поређењу са 65.000 долара У САД које имају 380 милиона становника. Ако Кинези успеју да побољшају свој приход по глави становника на 17.000 долара, што је четвртина америчког, њихова економија ће постати већа пошто је њихова популација четири пута бројнија.

Праву предност чини економска снага. Ако је то тачно, постоји неколико једноставних логичних корака које Америка може предузети да побољша своју економску конкурентност. Први корак би био да се преполови надувани буџет за одбрану и поново уложи тако уштеђени новац у истраживање и развој. Други корак би био потпуно повлачење свих својих војних снага са Блиског истока и престанак вођења непотребних ратова, који су америчке пореске обвезнике коштали 5 трилиона долара након 11. септембра. Трећи корак би био да се пониште све одлуке које је Трампова администрација донела у оквиру трговинског рата са Кином. Зашто их треба укинути? Оне нису ослабиле кинеску економију. Заиста, можда су уместо тога нашкодиле америчкој економији.

Ево статистике за размишљање. У 2009, вредност кинеског малопродајног робног тржишта износила је 1,8 трилиона долара, док је вредност америчког била 4 трилиона долара, више него двоструко више од кинеског. У 2019, након три године економских напада бившег председника Доналда Трампа на Кину, кинеско малопродајно тржиште робе порасло је на 6 трилиона долара, постајући веће од америчког које је порасло само на 5,5 трилиона долара. Основно правило стратегије је да је грешка наставити борбу на фронту на коме се губи. Четврти корак био би поновно придруживање споразуму о слободној трговини Транс-пацифичког партнерства који је бивши председник Барак Обама мудро покренуо како би се осигурало да источноазијски економски екосистем, највећи на свету, не буде усредсређен на Кину. Пети корак би био да се парира Кини потписивањем споразума о слободној трговини са сваком земљом или регионом са којима их је она потписала. На пример, једна важна арена за америчко-кинеско такмичење биће југоисточна Азија, где још увек постоје велики резервоари добре воље према Америци међу њених 700 милиона људи. Асоцијација нација југоисточне Азије (АСЕАН) је важна. Године 2000. комбиновани бруто национални производ Јапана био је осам пута већи од комбинованог БДП-а АСЕАН-а. До 2019. био је само 1,6 пута већи. До 2030. економија АСЕАН-а ће бити већа од јапанске. Дакле, Америка треба одмах да потпише споразум о слободној трговини са АСЕАН-ом.

Ових пет корака би престрашило Кинезе. Одједном, Кина би се суочила са промишљеним и достојним геополитичким конкурентом. Међутим, Кинези не морају да брину. Тужна истина је да чак ни један од тих разумних и рационалних пет корака није политички изводљив у Америци. Кина спроводи пажљиво осмишљену, дугорочну стратегију која је истовремено успешна у побољшању животног стандарда 1,4 милијарде Кинеза али и у интеграцији кинеске привреде са економијама већине земаља у свету, којима омогућава да добију свој удео удео у просперитету Кине. Америка нема одговарајућу свеобухватну стратегију.

Кина спроводи пажљиво осмишљену, дугорочну стратегију која је истовремено успешна у побољшању животног стандарда 1,4 милијарде Кинеза али и у интеграцији кинеске привреде са економијама већине земаља у свету, којима омогућава да добију свој удео удео у просперитету Кине. Америка нема одговарајућу свеобухватну стратегију.

Ево још мало статистике о којој треба размислити. Бразил је географски ближи Америци него Кини. Бразилу је 2000. године требало годину дана да извезе милијарду долара у Кину. Сада то ради свака седамдесет два сата. За разлику од доњих педесет процената Кинеза, који су управо доживели најбољих четрдесет година људског развоја у четири хиљаде година кинеске историје, доњих 50 процената америчког становништва је доживело три деценије економске стагнације, стварајући, као што је Нобеловац Ангус Дитон документовао „море очаја“ међу белом радничком класом у Америци, што доводи до краћег животног века, повећане смртности новорођенчади, веће зависности од опијата, веће стопе самоубистава и тако даље.

То је, вероватно, најважнија тачка о којој би амерички стратешки планери требало да размишљају: на крају крајева, исход геополитичког надметања између Америке и Кине неће бити одређен бројем носача авиона или нуклеарног наоружања. Уместо тога, биће одлучујуће које друштво више ради на бризи о својих доњих педесет процената. За сада, Кина води за миљу, баш као што је Америка очигледно била у предности у односу на совјетско друштво у Хладном рату. Статистички подаци о људском развоју престављали су први знак да Совјетски Савез губи: краћи животни век, повећана смртност новорођенчади, већа зависност од алкохола, већа стопа самоубистава! Данас, насупрот томе, као што је психолог са Универзитета Станфорд Џин Фан документовала, „За разлику од стагнације Америке, кинеска култура, самопоимање и морал се трансформишу брзим темпом – углавном на боље.”

Постоји још један важан разлог зашто је Америка победила у Хладном рату против Совјетског Савеза. Послушала је савете једног од својих највећих стратешких мислилаца, Џорџа Ф. Кенана. Иако је Кенан остао упамћен углавном по својој политици „обуздавања“ (која не би функционисала против глобално интегрисане силе попут Кине), он је заправо дао веома промишљене савете америчкој политичкој класи. Кенан је истицао да ће положај Америке у свету, у односу на Совјетски Савез, зависити од њене способности да ствара међу народима света утисак земље која зна шта хоће, која се успешно носи са проблемима свог унутрашњег живота и са одговорностима светске силе, и која има духовну виталност способну да се одржи међу главним идеолошким струјама тог времена.

Четири су дела овог критичног савета: земља која зна шта жели (1), која се успешно носи са својим унутрашњим проблемима (2) и глобалним одговорностима (3) и која има духовну виталност (4). У односу на Совјетски Савез, Америка је предњачила у све четири тачке. Данас, у односу на Кину, Америка заостаје по све четири тачке. Свет је био срећан што је чуо Џоа Бајдена како каже „Америка се вратила“. Али колико дуго? Једна грешка коју чине многи амерички стратешки планери и мислиоци је потцењивање остатка света. Већина америчких посматрача зна да Трамп има барем једнаке шансе да постане председник 2024. Заиста, ако би се Трамп кандидовао против Камале Харис 2024, његове шансе да постане председник су више него једнаке. Ако Трамп поново постане председник, он ће повући САД из мултилатералних споразума и институција (као што су Париски климатски споразум и Светска здравствена организација), омаловажаваће савезнике (као што су Француска и Немачка) или ће тражити од њих да плате више (попут Јужне Кореје и Јапана), повући ће Х1Б визе из пријатељских земаља попут Индије. Може ли било који Американац устати и рећи, без устезања, да се ово никада више неће поновити? И ако Американци то не могу да кажу искрено, зар није разумно да већина земаља у свету пажљиво заштити своје интересе у надметању између Америке и Кине?

Право такмичење између ове две најмоћније силе, дакле, неће се водити ни на једној спољашњој арени. Борба ће се водити у срцу Америке. Бајденов главни приоритет требало би да буде заустављање три деценије дуге економске стагнације током којих је створено „море очаја“ међу белом радничком класом. Само то ће спречити повратак Трампа или неког налик њему. И само то може обновити дугорочно поверење у Бајденову тврдњу да се „Америка вратила“. Све ово доводи до коначног парадокса: најбољи начин да се покрене америчка економија је блиска сарадња са другим јаким и динамичним економијама света, посебно са земљом са највећом популацијом средње класе на свету, наиме Кином. Ако би америчку политику креирала трезвена, рационална, мислећа класа практичара, то би било логично, заиста здраворазумско, решење за озбиљне унутрашње поделе у САД.

Ипак, чини се да је ово здраворазумско решење немогуће због садашњих политичких прилика у Америци. Током предизборне кампање, Бајден је експлицитно рекао да Трампов трговински рат против Кине није успео. Додао је да се ради о „неублаженој катастрофи“ која је Американце коштала новца и губитка посла! Фарид Закарија каже да је Бајден био у праву када је то рекао. Ипак, Бајден би био политички разапет ако би укинуо трговинске санкције против Кине које су нанеле штету америчким предузећима и пољопривредницима. Његовој администрација требаће снажно политичко упориште ако жели да ребалансира односе са Кином и уколико тежи да постигне нормалнији однос са њом, лишен самоуништавајућих тарифа и санкција. Постоји један ресурс који Бајденова администрација може да користи: мишљења остатка света. Заиста, Декларација о независности САД експлицитно каже да Сједињене Америчке Државе треба да покажу „пристојно поштовање према мишљењима човечанства“. Кенанов мудар савет, који је горе наведен, такође је нагласио да Америка треба да има свест о утиску који она ствара „међу народима света“.

Заиста, један од кључних разлога зашто је Америка победила у Хладном рату против Совјетског Савеза је тај што су циљеви које је заговарала, посебно на међународној арени, уживали широку подршку народа света. И сам сам био сведок тога. Након вијетнамске инвазије на Камбоџу коју је подржавао Совјетски Савез у децембру 1978, и након совјетске инвазије на Авганистан у децембру 1979, Генерална скупштина УН, једино тело у свету које представља свих 7,8 милијарди људи планете, доследно је осудила и одбацила ове инвазије. Када сам службовао као амбасадор Сингапура у УН од 1984. до 1989, блиско сам сарађивао са истакнутим америчким амбасадорима, као што су Вернон Волтерс и Џин Џеј Киркпатрик како бих осигурао да од 193 државе чланице УН-а, скоро 150 подржи резолуције против Совјетског Савеза који су предложиле САД. Ово је емпиријски показатељ да је већина „народа света“ подржавала Америку у односу на Совјетски Савез.

Америка сада може да користи исти емпиријски тест ако жели да види да ли је „народи света“ подржавају у односу на Кину. Нажалост, за разлику од Совјетског Савеза, Кина није извршила инвазију нити окупирала ниједну суседну државу. Заиста, међу свим великим силама, Кина је једина која није водила велики рат у више од четрдесет година. Без обзира на то, Америка је оптужила Кину да се понаша „агресивно“ на три територије: Хонг Конгу, Синђангу и Тајвану. Питања укључена у сваки од ова три случаја су различита. Несумњиво, она су сложена. Међутим, у већини америчких коментара изнети су једноставни, црно-бели ставови да су акције Кине на ове три територије погрешне и да, као резултат тога, „свет“ не одобрава њено деловање у овим областима. Председница Представничког дома Ненси Пелоси рекла је “да је Конгрес Сједињених Држава увек говорио једним гласом у одбрани оних које је Пекинг угњетавао и у подршци слободи, правди и стварној аутономији за народ Хонг Конга. Позивамо све људе који воле слободу широм света да нам се придруже у осуди ове неправедне пресуде и широко распрострањеног напада Кине на Хонг Конг.

Државни секретар Антони Блинкен рекао је у саопштењу да акције Кине у вези са Синђангом „само доприносе све већој међународној истрази геноцида и злочина против човечности у Синђангу који је у току. Солидарни смо са Канадом, Великом Британијом, ЕУ и другим партнерима и савезницима широм света у позивима (Кини) да прекине кршења и злоупотребе људских права.” И Пелоси и Блинкен су користили реч „свет” коко би сугерисали да је међународна заједница такође осудила акције Кине у Хонг Конгу и Синђангу.

Кад год било који Американац употреби фразу која сугерише да „свет не одобрава поступање Кине“, требало би да понови у себи ове чињенице: „1,5 милијарди муслимана, 1 милијарда Индуса, 1,4 милијарде Африканаца, 600 милиона Латиноамериканаца, 500 милиона будиста (или огромна већина светске популације) не одобрава поступке Кине. Користећи ову фразу, уместо „света“, они би јасно видели да су дали емпиријски лажну изјаву. Већина земаља у свету не подржава америчку осуду Кине ни када је у питању Хонг Конг ни Синђанг. Као што је горе наведено, постоји емпиријски проверљив начин да Америка утврди да ли „свет“ подржава њену критику деловања Кине у Хонг Конгу, Синђијангу или Тајвану. Америка би могле да поднесе резолуцију о било ком од три питања у Генералној скупштини УН. Ако би то урадила, она би се нашла у истој ситуацији као Совјетски Савез у Хладном рату. Борила би се да придобије тридесет до четрдесет земаља од 193 чланице УН да подрже њену тачку гледишта.

Заиста, Америка је извршила овај емпиријски тест на Синђангу. Заједно са групом од двадесет три углавном западне земље, издала је саопштење у којем осуђује кршење људских права у овој области. У саопштењу се наводи да је било „масовног притварања, напора да се ограниче културне и верске праксе, масовног надзора који је непропорционално усмерен на етничке Ујгуре и других кршења и злоупотреба људских права у региону“. Укратко, Кина је оптужена да врши репресију над својим муслиманима. Ако је то стварно случај, најзабринутије би требало да буду педесет седам земаља које су чланице Организације исламске сарадње. Ипак, ниједна муслиманска земља није подржала Америку или Запад по питању Синђанга. Као одговор на изјаву двадесет и три земље која осуђује Кину, педесет четири земље подржале су контра-изјаву у којој се брани поступање Кине у Синђангу.

Многи Американци се могу тешити чињеницом да је у питању племенито надметање између „демократија које воле слободу“ и „аутократских муслиманских држава“. Ипак, две највеће демократије на свету, осим Америке, су Индија (1,3 милијарде људи) и Индонезија (280 милиона људи). Ни једна ни друга нису подржале Америку поводом Синђанга. У Индији и Индонезији живи око 1,6 милијарди људи, двоструко више од свих западних земаља заједно.

У суштини, нису у питању Синђанг, Хонг Конг или Тајван. Право питање је огромна разлика између тога какав је био положај Америке у свету у односу на њеног примарног конкурента у Хладном рату, наиме Совјетског Савеза, и њеног положаја у свету у односу на Кину. Током Хладног рата, већина земаља, заправо већина народа света, подржавала је Америку против СССР-а. Данас, насупрот томе, већина жели да остане неутрална у садашњем великом геополитичком надметању између Америке и Кине. Већина земаља жели да има добре односе са обе државе. Дакле, ако било која америчка администрација, вођена домаћим политичким притисцима, појача геополитичко надметање са Кином, наћи ће се релативно изолована на међународном плану. Само неколико земаља би са ентузијазмом подржало Америку у овом такмичењу.

Већина жели да остане неутрална у садашњем великом геополитичком надметању између Америке и Кине. Већина земаља жели да има добре односе са обе државе.

Европске земље, посебно Француска и Немачка, су међу најближим савезницима Америке. Ипак, и оне ће имати амбивалентан став у погледу придруживања било каквом америчком крсташком рату против Кине, иако деле неке америчке забринутости у вези са њеним понашањем. На крају крајева, земље морају водити рачуна о својим националним интересима. Кина је сада већи европски трговински партнер од Америке. У 2020. укупна трговина ЕУ са Кином износила је 709 милијарди долара, а са САД 671 милијарду долара. За десет година овај јаз ће се повећати. Једнако важно, права дугорочна стратешка ноћна мора за Европу више нису руски тенкови. То је демографска експлозија у Африци, чије становништво ће до 2100. бити десет пута бројније од европског. Дакле, кинеско улагање у Африку је геополитички поклон Европи јер смањује миграцију Африканаца према старом континенту. Древна пословица каже да поклоњеном коњу не треба гледати у зубе.

Европски и амерички интереси се такође разилазе око Ирана. Због тога Европљани нису напустили Заједнички свеобухватни акциони план када је то учинио Трамп. Иран такође показује како Кина игра дуготрајну партију шаха (или тачније, кинеску партију веи чи), док Америка игра даме. Зашто је Кина у марту 2021. потписала двадесетпетогодишњи споразум о свеобухватном стратешком партнерству са Ираном? Уверљив одговор је да Кина узвраћа Америци јер ова прелази „црвену линију“ у кинеско-америчким односима – САД се тихо удаљавају од „политике једне Кине“ на којој су почивали односи две земље скоро педесет година. Заиста, пре тачно пола века, тадашњи државни секретар Хенри Кисинџер посетио је Кину. Он је покренуо многа питања са кинеским премијером Чу Енлајем. Чу је инсистирао само на једном: Тајван. Зашто? Американци су заборавили на век понижења које је Кина претрпела од 1842. до 1949. Кинези нису. Одвајање Тајвана од домовине представља последње живо наслеђе овог столећа понижења. Сваки кинески лидер, чак и Си Ђипинг, који покаже попустљивост према Тајвану, биће смењен.

Стога би било глупо да кинеске вође не осмисле екстремне опције ако се Америка још више удаљи од политика једне Кине. Кина ће тражити одговарајућу „Ахилову пету“ у Америци. Као што сам документовао у својој књизи, “Да ли је Кина победила - Кинески изазов америчком примату”, улога америчког долара као глобалне резервне валуте је могуће подручје рањивости. То питање је компликовано. Ипак, нема сумње да би се положај Америке у свету нагло погоршао, уколико долар изгуби досадашњи статус.

Многи Американци неће бити застрашени овом перспективом. Будући да су многи од њих склони да имају црно-бели поглед на свети и да верују да су на страни добра против зла, они ће се тешити говорећи да Америка спроводи племениту глобалну мисију одбране слободе, демократије, и људских права против злог, ауторитарног, деспотског режима, који тлачи сопствени народ. Чак и ако САД остану саме у тој борби, неће одустати. На крају, Америка ће тријумфовати у својој племенитој мисији наношења пораза још једној злој комунистичкој империји. Овај кратки приказ може изгледати као карикатура америчких погледа. Међутим, није неправедно сугерисати да многи Американци, укључујући и оне промишљене, имају поједностављен поглед на односе између САД и Кине. Бивши председник Роналд Реган добро је представио осећања Американаца када је описао Совјетски Савез као „империју зла“. Неће проћи много времена пре него што Кина постане једнако стигматизована као још једна „империја зла“.

Ако се Американци и даље буду држали црно-белог контраста између Америке и Кине, откриће да ће, за разлику од Хладног рата, САД остати изоловане, а не Кина. То не значи да остатак света има изузетно позитиван став о Кини. Сва глобална истраживања која показују растућу забринутост због раста Кине су тачна. Кад год се нека нова сила уздигне у светском систему, разумљиво је да се друге државе плаше. Заиста, неке акције које је Кина предузела, укључујући њене асертивне потезе у Јужном кинеском мору, изазвале су озбиљну забринутост.

Ипак, већина земаља у свету види Кину онакву каква она јесте, као нормалну земљу. Напорно ради на побољшању животног стандарда својих људи и спектакуларно успева у том погледу. Нормално сарађује са већином земаља у свету. Међународна трговина је потпуно добровољна. Ниједна земља не може бити приморана да извози или увози робу. Отуда, када преко 130 земаља у свету изабере да више тргује са Кином него са Америком, оне шаљу најјачи могући сигнал да верују да је Кина само нормална земља, ни добра ни зла.

Већина земаља у свету види Кину онакву каква она јесте, као нормалну земљу. Напорно ради на побољшању животног стандарда својих људи и спектакуларно успева у том погледу. Нормално сарађује са већином земаља у свету.

Истовремено, тачно је и да поштовање према Кини расте међу већином земаља света. Американци би можда желели да одбаце ове растуће сигнале поштовања према Кини исто као и опортунистичке потезе земаља које само желе да имају користи од кинеске економије. Пре него што падну у самозадовољни став моралне супериорности, Американци би требало да размотре могућност да је остатак света способан да дође до софистицираног и нијансираног разумевања Кине. Дакле, они могу да виде да Кина обезбеђује многа глобална јавна добра која су корисна међународној заједници. Прво глобално јавно добро је обуздавање снажног националистичког змаја у кинеском политичком животу. Због тога се Кина 2021. не понаша као Теодор Рузвелт 1899. Друго глобално јавно добро је да будемо рационалан и одговоран актер у реаговању на глобалне изазове, попут климатских промена и КОВИД-19. Ево једне мале чињенице које већина Американаца није свесна: КОВИД-19 је значајно подигао углед Кине у свету и умањио амерички. Треће је да се понашате као сила „статус квоа“, а не као „револуционарна сила“. Блинкен је био потпуно у праву када је рекао да је „Кина једина земља са економском, дипломатском, војном и технолошком моћи која може озбиљно да угрози стабилан и отворен међународни систем“. Ипак, чак и када је Кина постала моћнија, она је наставила да прихвата поредак заснован на правилима Запада који је утврђен Повељом УН и породицом институција Уједињених нација. Ко сумња у то, треба поново да прочита Повељу УН. Њени принципи подржавају Кину.

Једнако важно, Кина ствара стабилно и уређено друштво које значајно побољшава животе 1,4 милијарде људи. Политичка правила која управљају кинеским друштвом нису западна. Друштвени уговор склопљен између кинеског народа и кинеске владе разликује се од западних модела. Али то је на корист кинеског народа. Рецензирана, кредибилна академска студија коју је урадила Кенеди школа на Харварду документовала је и објаснила како је подршка кинеској влади порасла са 86 процената у 2003. на 93 процента у 2016. Подршка је још више порасла након што је кинеска влада добро управљала КОВИД -ом19. Већина Кинеза била је запањена када су видели колико су лоше Америка и Европа сузбијале пандемију. Стога, они са неповерењем и неверицом реагују када западни лидери држе предавања Кинезима о томе како могу да створе боље друштво за себе.

Председник Си Ђинпинг није много говорљив човек. Када је посетио Мексико као потпредседник 2009. године, рекао је „Кина, прво, не извози револуцију; друго, не извози сиромаштво и глад; треће, не ствара невоље вама.” Већина земаља у свету би се сложила са духом Сијеве изјаве. Све док Кина води рачуна о свом народу и не нарушава светски поредак, остатак света ће моћи да се слаже са Кином. А Америка ће се наћи усамљена ако покуша да је изолује.

 

Кишор Мабубани (Kishore Mahbubani) је сарадник Азијског истраживачког института на Националном универзитету у Сингапуру. Аутор је књиге Да ли је Кина победила? Кинески изазов америчком примату (2020)

Чланак је објављен 1.7.2021. на порталу америчког часописа The National Interest

Can America Lose to China? By Kishore Mahbubani

https://mahbubani.net/can-america-lose-to-china-the-national-interest/

Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер