Libija: Kosovski scenario, po drugi put

Još jedna NATO intervencija?

Posle skoro dvanaest godina nakon što je NATO bombama komadao Jugoslaviju, i otkinuo pokrajinu Kosovo od Srbije, postoje pokazatelji da se vojni savez sprema za još jedan pobednički poduhvat u vidu "humanitarnog rata", ovoga puta protiv Libije. Razlike su, naravno, ogromne. Ali razmotrimo najpre neke od uznemiravajućih sličnosti.

Satanizovani lider

Poput "novog Hitlera", čoveka koga volite da mrzite i treba da uništite, Slobodan Milošević je 1999. bio novajlija u odnosu na Moamera Gadafija danas. Mediji su imali manje od decenije da pretvore Miloševića u monstruma, dok su u slučaju Gadafija na tome radili nekoliko decenija. Uz to, Gadafi je intrigantniji, ređe govori engleski i u javnosti se pojavljuje u odori koja izgleda kao da ju je kreirao DŽon Galijano (još jedno nedavno etiketirano čudovište). Ovaj egzotični aspekt pobuđuje predačko ismevanje i prezir za manje kulture uz čiju je pomoć Zapad osvojen, Afrika je kolonizovana i Letnju rezidenciju u Pekingu opustošili su vojnici snaga Zapada koji su se borili da bi svet bio bezbedan za opijumsku zavisnost.

Horski nastup "mi moramo nešto da preduzmemo"

Kao što je to bio slučaj sa Kosovom, tako i sada lešinari krizu u Libiji doživljavaju kao priliku da afirmišu vlast. Beslovesni DŽon Ju, pravni savetnik koji je podučavao administraciju Buša Drugog u vezi sa prednostima koje imaju tehnike mučenja zarobljenika, iskoristio je Volstrit DŽornal kako bi posavetovao Obaminu administraciju da ignoriše Povelju UN i pohrli u okršaj sa Libijom. "Ostavljajući po strani zastarela pravila UN, Sjedinjene Države mogu da spasu živote, poboljšaju dobrobit na globalnom nivou, i služe svojim nacionalnim interesima u isto vreme", proglašava Ju. I drugi vodeći teoretičar humanitarnog imperijalizma, DŽefri Robertson, rekao je listu Indipendent da, uprkos tome kako to može izgledati, kršenje međunarodnog prava jeste po zakonu.

Aveti "zločin protiv čovečnosti" i "genocid" prizvani su kako bi se opravdao rat

Kao što je to bio slučaj na Kosovu, unutrašnji sukob između vlade i naoružanih pobunjenika prikazuje se kao "humanitarna kriza"u kojoj se samo za jednu stranu, to jest vladu, pretpostavlja da je "zločinačka". Ova apriori kriminalizacija izražava se apelovanjem na međunarodno sudsko telo da ispita zločine za koje se pretpostavlja da su izvršeni, ili da se radi na tome da budu počinjeni. U svom članku[1] objavljenom na strani komentara na mišljenje editorijala, DŽefri Robertson je kristalno jasno objasnio kako se Međunarodni krivični sud koristi za uobličavanje scene za eventualnu vojnu intervenciju. On je objasnio kako se MKS može iskoristiti od strane Zapada u svrhu izbegavanja rizika od veta u Savetu bezbednosti.

"U slučaju Libije, najmanje što je Savet do sada učinio, jeste postavljanje važnog presedana, jednoglasno odobravanje preporuke Međunarodnom krivičnom sudu. [...] Dakle, šta će se desiti ako nepohapšeni libijski optuženici pogoršaju svoje zločine – na primer: vešanjem ili hladnokrvnim ubijanjem svojih protivnika, potencijalnih svedoka, civila, novinara ili ratnih zarobljenika?" [Imajte u vidu da za sada nema "optuženih" niti dokaza "zločina" koji, navodno, mogu da "pogoršaju situaciju" na različite načine kakvi bi samo mogli da se zamisle.) Ali Robertson silno želi da pronađe priliku da NATO "prihvati izazov bačene rukavice" ukoliko Savet bezbednosti ne odluči da preduzme neke korake.]

"Nedostaci u Savetu bezbednosti zahtevaju priznavanje ograničenog prava, bez poverenog mandata, da savez kao što je NATO upotrebi silu kako bi zaustavio zločine protiv čovečnosti. To pravo nastupa u onom trenutku kada Savet bezbednosti identifikuje situaciju kao pretnju svetskom miru (i tako je identifikovana Libija, pozivajući se na jednoglasno upućivanje tužiocu Međunarodnog krivičnog suda)".

I tako preporučivanje tužiocu MKS zemlje, u kojoj treba da ispita situaciju, može biti izgovor za vođenje rata protiv te zemlje! Uzgred, jurisdikcija MKS bi trebalo da se odnosi na države koje su ratifikovale Sporazum o osnivanju, što, koliko ja razumem situaciju, nije slučaj sa Libijom – niti sa SAD. Velika je, međutim, razlika između ovog slučaja u kom su Sjedinjene Države uspele da ubede, prisilom ili podmićivanjem, bezbroj država potpisnica da prihvate sporazum kakav one ne bi nikada, ni pod kakvim uslovima prihvatile ako bi neko pokušao da neku američku državu prestupnicu uputu MKS. Ova je privilegija uskraćena Gadafiju.

Robertson, član pravnog tima UN, zaključuje da: "dužnost da se zaustavi masovno ubijanje nevinih najbolje bi se ostvarila ako sami zatraže našu pomoć, čime bi se učinilo da se u kristalno jasnom svetlu upotreba sile od strane NATO-a vidi ne samo "legitimnom", već zakonitom."

Levičarska idioterija

Pre dvanaest godina, većina zemalja evropske levice podržala je "rat na Kosovu", što je utrlo NATO-u beskrajni put kojim sada nastavlja u ostvarenju ciljeva u Avganistanu. Pošto ništa nisu naučili, mnogi su izgleda spremni za ponavljanje istog performansa. Koalicija stranaka koja sebe naziva evropskom levicom izjavila je da "snažno osuđuje represije zločinačkog režima pukovnika Gadafija", a pozvala Evropsku uniju da "osudi upotrebu sile i da brzo reaguje kako bi zaštitili ljude koji su mirno demonstrirali u borbi za svoju slobodu". Na stranu što opozicija Gadafiju nije samo "mirno demonstrirala", već se delom i digla na oružje, što se svodi na osudu upotrebe sile od strane jednih, ali ne i od drugih - ali je malo verovatno da političari, koji su izradila nacrt ove izjave, uopšte i shvataju šta njome govore.

Ograničenu viziju levice ilustruje izjava u trockističkom stilu da: "Od svih Gadafijevih zločina, bez sumnje najteži je i najmanje poznat, njegovo saučesništvo u migracionoj politici EU..". Jer, daleko levo, Gadafijev najveći greh je saradnja sa Zapadom, kao što Zapad treba da bude osuđen za saradnju sa Gadafijem. Ovo je levica koja, završava u krajnjoj konfuziji.

Izbeglice

Masa izbeglica koja je sa Kosova bežala kada je NATO počeo svoju kampanju bombardovanja, korišćena je kao opravdanje za to isto bombardovanje, bez nezavisne istrage različitih uzroka tog privremenog egzodusa – čemu je glavni razlog verovatno bilo samo bombardovanje. Danas bi, iz medijskog načina izveštavanja o velikom broju izbeglica koje napuštaju Libiju od kako su počeli problemi, javnost mogla da stekne utisak da oni beže od Gadafijevog progona. Kao što je često slučaj, mediji pažnju usmeravaju na izgled pojave bez traženja objašnjenja. Malo razmatranja moglo bi da popuni informativnu prazninu. Veoma je teško poverovati da Gadafi isteruje inostrane radnike koje je njegov režim doveo u Libiju da sprovedu važne infrastrukturne projekte. Prilično je jasno da su neki od "demokratski nastrojenih" pobunjenika zapravo napali strane radnike iz čiste ksenofobije. Gadafijeva otvorenost ka Afrikancima posebno je uvredljiva za određeni broj Arapa. Ali, nema potrebe da se previše o tome govori, jer su oni sada naši "dobri momci". Ovo pomalo liči na previd slučajeva albanskih napada na Rome na Kosovu, koje su NATO okupatori pravdali na osnovu toga da su "Romi sarađivali sa Srbima".

Osama bin Laden

Još jedna sličnost između bivše Jugoslavije i Libije jeste da su Sjedinjene Države (i njihovi NATO saveznici) još jednom završili na istoj strani sa njihovim starim prijateljem iz avganistanskih mudžahedinskih dana, Osamom bin Ladenom. Osama bin Laden je bio saveznik iz senke islamističkoj partiji Alije Izetbegovića tokom građanskog rata u Bosni, i to je činjenica koju su NATO sile pažljivo krile. Naravno, zapadni mediji su naveliko odbacili Gadafijevu trenutnu tvrdnju da se on svim silama bori protiv Bin Ladena. Međutim, borba između Gadafija i Bin Laden je veoma realna i počinje još 11. septembra 2001. napadom na kule bliznakinje i Pentagon. I zaista, Gadafi je bio prvi koji je pokušao da upozori Interpol na Bin Ladena, ali nije naišao ni na kakvu saradnju od strane SAD. U novembru 2007. godine, francuska novinska agencija AFP izvestila je da su lideri islamističkog pokreta u Libiji saopštili da se priključuju pokretu Al Kaida. Poput mudžahidina koji su se borili u Bosni, ta libijska islamistička grupa formirana je 1995. i obučavali su je veterani SAD podržavajući tako borbu protiv Sovjeta u Avganistanu 1980-ih. Njihov proglašeni cilj bio je rušenje Gadafija u cilju uspostavljanja radikalne islamističke države. Baza radikalnog islama oduvek je bila u istočnom delu Libije, gde je sadapnja pobuna i izbila. Budući da na ovu pobunu ni malo ne liče mirne demonstracije narodnih masa koje su zbacile diktatore u Tunisu i Egiptu, ali ima jasno uočljivu militantnu komponentu, sasvim se opravdano može pretpostaviti da islamisti učestvuju u pobuni.

Odbijanje pregovora

Godine 1999. Sjedinjene Države su svim silama nastojale da iskoriste krizu na Kosovu za novu NATO misiju "izvan oblasti" i svoje vatreno krštenje. Šaradu mirovnih pregovora u Rambujeu torpedovala je državna sekretarka Madlen Olbrajt, koja je gurnula u stranu umerenije lidera kosovskih Albanaca u korist Hašima Tačija, mladog lidera "Oslobodilačke vojske Kosova", nepopravljivo povezane sa mrežom kriminalnih aktivnosti. Albanski pobunjenici na Kosovu su bili „mešana vreća“, ali kako to često i biva, SAD su zavukle u nju ruku i izvukle najgore od njih.

U Libiji, situacija može biti i gora

Moj je utisak, delom kao rezultat posete Tripoliju pre četiri godine, da je sadašnja pobuna još i „više izmešana vreća“, sa ozbiljnim potencijalom unutrašnjih kontradikcija. Za razliku od Egipta, Libija nije naseljena istorijska država, sa hiljadama godina dugom istorijom, jakim osećajem nacionalnog identiteta i dugom političkom kulturom. Pre pola veka, bila je to jedna od najsiromašnijih zemalja u svetu, i još uvek nije u potpunosti izašla iz svoje plemenske strukture. Gadafi je, na svoj ekscentrični način, bio faktor modernizacije, koristeći prihoda od nafte da podigne životni standard do jednog od najviših na afričkom kontinentu. U opoziciji su mu, paradoksalno, s jedne strane su mu reakcionarni tradicionalistički islamisti, koji ga smatraju jeretikom zbog njegovih relativno progresivnih stavova, a s druge strane korisnici zapadne modernizacije i podrške, koji se stide Gadafijevog imidža i njegove želje za još većom modernizacijom. A postoje i druge tenzije koje mogu dovesti do građanskog rata, čak i raspada zemlje duž geografske linije.

Za sada, psi rata njuškaju okolo u potrazi za još više krvoprolića nego što se stvarno desilo. Zaista, SAD je izazvala eskalaciju sukoba na Kosovu kako bi se "moralo intervenisati", a isto se dešava i sada u Libiji, gde neukost Zapada, šta bi mogao da uradi, dolazi još više do izražaja.

Čavezov predlog za neutralno posredovanje kako bi se sprečila katastrofa, jeste put mudrosti. Ali, izgleda da je sama ideja rešavanja problema mirnim posredovanjem, a ne silom, u NATOlandu isparila.

Dajana DŽonston je autor Krstaški rat ludaka: Jugoslavija, NATO i obmanjivanja Zapada.

(8. mart 2011, prevod Slađana Milinković)