Lekcije za Bošnjake (i ne samo njih) iz Katinske šume

Francuski novinar Frederik Sajo (Frédéric Saillot) nepoznat je široj javnosti na Balkanu, ali to je nešto što bi hitno trebalo promeniti. Njegova studija Katyn: de l’utilité desmassacres (Katin: korišćenje masakara)[1] pomera granice u proučavanju ovog kontroverznog događaja a za današnje balkanske aktere sadrži i mnoge korisne pouke.

Frederik Sajo je novinar-istraživač, neumorno njuškalo koji ne prihvata ništa zdravo za gotovo, a najmanje kada osnovano sumnja da su u pitanju politički inspirisane dezinformacije. Sajo je čovek sa misijom i svoj posao obavlja neumoljivo i temeljito, ne obazirući se na brojne prepreke. Pored Katina, on je autor paralelne studije o jednoj drugoj političkoj dezinformaciji, pod sugestivnim naslovom: Račak.[2]

Danas već uglavnom znamo šta se dogodilo u Katinskoj šumi, i što je najvažnije – kada. (Ovo je slučaj gde odgovor na pitanje: kada, 1940. ili 1941, ujedno identifikuje i počinioca.) Pored identiteta izvršioca zločina, autoru je podjednako zanimljiv i pedesetogodišnji udruženi poduhvat da se taj ključni momenat zamagli i prikrije. Kako se vidi iz podataka koje je Sajo brižljivo prikupio, praktično od javnog izbijanja afere 1943. godine o tome nije bilo razborite sumnje. Iz razloga koji su jasni, negiranje istine o Katinu i prebacivanje krivične odgovornosti na drugog bilo je ključni zadatak sovjetske propagande od trenutka kada su činjenice počele da izlaze na videlo. U lansiranju dezinformacije koja je odgovarala Sovjetima odvijala se naizgled paradoksalna saradnja, isključivo iz trenutnog taktičkog interesa, među akterima koje je u trajnom smislu vezivalo vrlo malo. Međutim, ta usko fokusirana i uspešna saradnja u vreme Drugog svetskog rata na širenju taktičke dezinformacije imala je zatim dalekosežne posledice.

Osnovne konture Katinske priče su sledeće. Sklapanjem sporazuma o nenapadanju sa Staljinom, Hitler je u septembru 1939. dobio odrešene ruke da sa zapada i severa napadne Poljsku. Posle dve nedelje, na osnovu tajnih priloga postignutog sporazuma, Staljin je sa istoka učinio to isto i posle kratkotrajnog rata Poljska je bila podeljena između dva totalitarna sistema. U plen Sovjetima palo je oko 200.000 pripadnika poljske vojske, među njima do 30.000 oficira.

Srž Katinskog pitanja je sudbina oko 21.000 od tih oficira, koji su u proleće 1940. godine prosto nestali. O tome je uvek postojala osnovana sumnja, ali nepotkrepnjena čvrstim materijalnim dokazima ona dugo vremena nije mogla biti potvrđena sa zvaničnom sigurnošću. Od relativno nedavno imamo neka pouzdana saznanja. Na predlog Lavrenti Berije u  proleće 1940. godine Josifu Staljinu, i uz saglasnost Politbiroa  Komunističke partije, tokom meseci aprila i maja iste godine pripadnici sovjetske tajne službe u katinskoj šumi pogubili su oko 12.000 poljskih oficira iz tri obližnja zarobljenička logora, a preostalih oko 9.000 streljano je na drugim mestima. U leto 1943. godine nemačke snage su na području okupiranog Smolenska otkrile masovne grobnice streljanih poljskih zarobljenika i iskoristile su propagandnu priliku da za to optuže sovjetske vlasti, sa namerom da izazovu rascep u Savezničkoj koaliciji (u čemu su delimično i privremeno uspeli). Na lice mesta Nemci su izveli dve međunarodne stručne komisije da izvrše autopsiju posmrtnih ostataka. One su suštinski potvrdile nemačku tezu da su zarobljenici streljani 1940. godine i da su samim tim izvršioci bili Sovjeti pošto se teritorija u to vreme nalazila pod njihovom kontrolom. Kada su krajem 1943. Sovjeti povratili područje gde se nalazio Katin, sovjetske vlasti su izvele na lice mesta svoju komisiju da izvrši novi uviđaj i, sasvim predvidljivo, iznese dijametralno suprotan zaključak od nemačkog, da su žrtve bile pogubljene u jesen 1941. pod nemačkom okupacijom i da su vinovnici zločina – Nemci.

Polazeći od nedavno utvrđenih i nespornih činjenica, Sajo postavlja niz daljih važnih pitanja. Kako je pozadina zločina tako velikih razmera mogla da ostane sporna skoro pedeset godina? Koje snage i kakvi politički interesi su diktirali dugogodišnje prikrivanje identiteta pravih izvršioca? Kakva je priroda mehanizma dezinformacije koji je uspešno delovao da skoro pola veka međunarodnoj javnosti nametne lažnu verziju ovog događaja?

Mnoge pojedinosti Sajoove fascinantne i bogato dokumentovane studije o Katinu možemo preskočiti u očekivanju da će, kao i studija o aferi Račak, uskoro biti prevedena na srpski. Za sada samo nekoliko reči o paralelama između Katina i Srebrenice, od kojih su neke asimetrične ali zato ne manje interesantne.

1. Prva značajna sličnost je znanje zapadnog faktora o prirodi i počiniocu zločina praktično od samog početka i uporno odbijanje da raspoložive činjenice objavi. U vezi sa Srebrenicom, mi osnovano sumnjamo da su prava pozadina, obim i priroda zločina Zapadu dobro poznati. U slučaju Katina, takva sumnja ne postoji. Sajo ubedljivo dokazuje da su i Ruzvelt i britanska vlada još tokom rata imali precizna i pouzdana obaveštenja o identitetu pravih krivaca za pogubljenje poljskih oficira.

DŽordž Erl (George Earle), specijalni izaslanik za istočnu Evropu i lični prijatelj američkog predsednika, u maju 1944. obavestio je Belu Kuću da je „pribavljena značajna količina podataka koji svedoče o krivici Sovjeta u slučaju Katin.“ Ruzveltov odgovor na to glasio je: „...u pitanju je propaganda, nemačka zavera ... potpuno sam ubeđen da to nisu uradili Rusi.“ Kada je Erl nastavio da insistira, Ruzvelt ga je premestio na novu dužnost – daleko od delikatnog istočnoevropskog područja, na pacifičko ostrvo Samoa.

U međuvremenu, Čerčil je činio sve u svojoj moći da poljsku izbegličku vladu u Londonu pritisne da ne komplikuje stvari zahtevom za pokretanje međunarodne istrage i da se namesto toga javno solidariše sa tezom sovjetskih vlasti da su zločin počinili – Nemci. Odbijanje poljskog premijera Sikorskog da podlegne britanskim „savetima“ dovodi se u vezu sa kvarom u njegovom avionu koji je rezultirao pogibijom u julu 1943.

Britanski ambasador pri poljskoj izbegličkoj vladi u Londonu, ser Oven Omali (Owen O’Malley), u istom periodu dostavio je svome šefu, ministru spoljnih poslova Antoni Idnu, najmanje dva iscrpna izveštaja koja ne ostavljaju prostora za sumnju da su Britanci o svemu bili savršeno obavešteni.

Već 24. maja 1943, dakle bukvalno nekoliko dana nakon što su otkopavanja i obdukcije u Katinskoj šumi bili završeni, u poverljivoj komunikaciji Omali sasvim realno izlaže Idnu tada već poznate dokaze  koji su ukazivali na krivicu Staljinovog režima. Zatim, u remek delu retoričke perfidnosti, on nastavlja:

„Što se tiče iznošenja Katinske afere pred javnost, u tome nas ograničava preka potreba održavanja srdačnih odnosa sa sovjetskom vladom, tako da ove dokaze treba razmatrati uzdržanije i iz šireg ugla nego što bi to bilo slučaj kada bi pod normalnim okolnostima o istim događajima izvlačili zdravorazumske zaključke ... prinuđeni smo da naizgled iskrivimo normalan i trezven rad našeg intelektualnog i moralnog rasuđivanja ... prinuđeni smo da obuzdavamo Poljake u njihovom nastojanju da svoje argumente jasno iznesu pred javno mnjenje i da obeshrabrimo svaki pokušaj javnosti ili štampe da ovu ružnu priču ispita do dna“.

U zamenu za neobjavljivanje istine, Omali Idnu predlaže „kompenzovanje ponovnim naglašavanjem naše posvećenosti istini, pravdi i saosećanju... ako se pokaže da su činjenice o Katinu onakve kako je većina nas sklona da misli, bar ćemo time odati počast duhu tih hrabrih i nesrećnih ljudi...“[3]

U depeši Idnu 11. februara 1944. Omali se vraća na temu Katina, ali ne više samo sa ubedljivim hipotezama već sada sa čvrstim argumentima. [4] Omali u svom dopisu metodično razara teze iz izveštaja koji je 24. januara 1944. objavila sovjetska komisija, gde se odgovornost za masakr poljskih zarobljenika formalno skida sa sovjetske strane i prebacuje na Nemce. Da bi se ipak i najmanja sumnja otklonila, Omali predlaže Idnu logičan korak: „...bilo bi vrlo zanimljivo ako bi poslanik Njegovog veličanstva u Bernu zatražio mišljenje po ovom pitanju od dr. Navila, profesora forenzičke medicine u Ženevi, koji je bio u sastavu nemačke podkomisije i koji je po svemu sudeći jedini neutralan i dostupan stručnjak sa bilo koje strane.“

Šta bi moglo biti razumnije pod pretpostavkom da postoji iskrena volja da se nedoumice rasčiste? Čelnici britanske politike bili su drukčijeg mišljenja.

Na desnoj margini izvornog dokumenta crvenim slovima upisana je beleška: “Certainly we should not do this” (To svakako ne treba da učinimo), čemu slede inicijali: AE (Anthony Eden). Odmah ispod toga stoji još jedan komentar: “I agree” (Slažem se), sa inicijalima: WC (Vinston Čerčil?).

Odakle kod Britanaca toliki strah od mogućnosti dobijanja neposrednih dokaza koje bi im profesor Navil mogao dostaviti? Možda je to zato što bi razgovor na visokom nivou sa Navilom stvorio opasnost od primanja autentičnih materijalnih dokaza, što bi nadalje isključilo svaku mogućnost glume da britanska vlada nije raspolagala čvrstim podacima o tome šta se i kada dogodilo u Katinskoj šumi. Rasprsnulo bi se ono što je u škakljivim situacijama anglosaksonskim diplomatijama najvažnije – deniability.

Britanci su se, pokazuje Frederik Sajo, svog licemernog stava o Katinu nepokolebljivo držali sve do 1989. godine. Tada je sovjetske podatke o Katinu Gorbačov predao poljskim vlastima i na taj način zvanično obelodanio i priznao identitet vinovnika. Rasprava po ovom pitanju time je definitivno zatvorena. Sve do tada, dosledni ratnoj dezinformaciji u kojoj su učestvovali, Britanci su držali pod velom tajne čak i izveštaj sa lica mesta Poljskog crvenog krsta, čiji su predstavnici, sa odobrenjem Nemaca, učestvovali u ekshumacijama, mada se taj Izveštaj, koji je raskrinkavao prave počinioce, nalazio u njihovoj arhivi još od leta 1943.

2. Drugo važno pitanje koje Sajo postavlja odnosi se na motive ovog teško razumljivog svesnog moralnog saučesništva zapadnih sila u prikrivanju jednog strašnog zločina staljinističkog režima. Možda je u vezi sa time od značaja činjenica da su se, u istom periodu kada je izbila afera Katin, između Staljinovih i Hitlerovih predstavnika u Stokholmu vodili pregovori o separatnom miru. Zapadne službe su te pregovore detektovale i bile su ozbiljno uznemirene mogućnošću da bi Sovjetski Savez mogao da istupi iz Savezničke koalicije, sa nesagledivim vojnim i političkim posledicama. Sa njihovog stanovišta, u tom trenutku svako provociranje Staljina bilo je isključeno. Amerikanci i Britanci su, kako se poetski izrazio ser Oven Omali, bili spremni „odati počast duhu tih hrabrih i nesrećnih ljudi,“ pogubljenim poljskim oficirima, ali ne i da odu korak dalje i da insistiraju na iznošenju istine, koja im je bila savršeno poznata, o pravim okolnostima njihovog podlog smaknuća.

3. Najzad, Katin se mora postaviti i u kontekst rusko-poljskih odnosa i Sajo to čini u više navrata, ali uz opravdanu ogradu da se slučaj istovremeno mora i iz tog konteksta delimično izmestiti zato što počinioci nisu predstavljali Rusiju već jednu ideološku sektu koja je, pored sve gnusobe Katina, nanela nesravnjeno veću ljudsku i materijalnu štetu ruskom narodu. Ta politička i klasna specifičnost zločina ogleda se u tome da je područje gde su u proleće 1943. nemački okupatori otkopali masovne grobnice pogubljenih Poljaka bilo prekriveno jamama punim posmrtnih ostataka desetina hiljada Rusa, protivnika boljševičkog režima, ubijenih tokom prethodne dve decenije. U zaključku, gde Sajo pokušava da razjasni motiv masovnog streljanja zarobljenika u vezi sa time navodi nekoliko mogućih objašnjenja koja se odnose na praktičnu primenu marksističko-lenjinističke doktrine koja, kao imperativ, nalaže uništenje „klasnog neprijatelja“. (Ne zaboravimo, pri tom, da su manji deo zarobljenih oficira bili profesionalni vojnici; većinom, to su bili rezervisti i po svom sastavu predstavljali su krem poljskog „buržoaskog“ društva. Berijina procena je verovatno bila pravilna: da su preživeli rat, oni svakako ne bi bili naklonjeni uvođenju komunizma u Poljskoj.)

Za balkanske aktere, posebno za bosanskohercegovačke Bošnjake, lekcije Katina trebalo bi da budu jasne. Ipak ćemo ih ukratko izložiti.

1. Javni stavovi koje zapadni pokrovitelji zauzimaju u pojedinim situacijama ne moraju biti odraz njihovih stvarnih ubeđenja i, što je još važnije, saznanja. Te stavove ne određuju metafizički principi nego trenutna percepcija političke koristi. Javni stavovi koji su u raskoraku sa faktičkim stanjem nisu posledica neobaveštenosti nego trezvene, najčešće cinične, procene trenutnog interesa. U vezi sa aferom Katin, Sajo navodi kako je u jednom periodu tokom hladnog rata došlo do ramimoilaženja između dva tradicionalna Atlantska saveznika. Dok su Britanci svojim javnim fikcijama ostali dosledni do kraja, sve dok SSSR pred svojim konačnim krahom nije obelodanio istinu o Katinu, 1951-1952. američki Kongres organizovao je istragu koja se –u tom periodu sasvim predvidljivo  – okončala zaključkom za koji svega nekoliko godina pre toga Ruzvelt nije hteo da čuje: krivci su ipak bili Sovjeti, a ne više Nemci.

Dinamika raspleta Katinskih događaja sledi obrazac koji šalje nedvosmislenu i otrežnjujuću poruku bošnjačkoj strani u vezi sa nerešenim pitanjima Srebrenice. Činjenica da za sada zapadni faktori odaju javnu „počast duhu tih hrabrih i nesrećnih ljudi,“ t.j. svake godine u Potočarima skrušeno komemorišu streljane zarobljenike 28. divizije Armije BiH, ni malo ne menja suštinu stvari niti služi kao pouzdan pokazatelj njihovih stavova u nekom novom spletu političkih okolnosti. Takođe je nebitna i činjenica da (trenutno) „obuzdavamo Poljake [čitaj Srbe] u njihovom nastojanju da svoje argumente jasno iznesu pred javno mnjenje i da obeshrab[rujemo] svaki pokušaj javnosti ili štampe da ovu ružnu priču ispita do dna.“ Kao što primer Katina kristalno jasno pokazuje, po diktatu nove političke procene ti se stavovi mogu menjati. Sada, u vreme kada im je saradnja Poljske potrebna da na njenoj teritoriji instaliraju NATO raketne uređaje, u vezi sa Katinom zapadni političari, naučna javnost i mediji stali su jednoglasno na stanovište koje tokom prethodnih pedeset godina najvećim delom nisu prihvatali, ili su neki od njih to činili samo uslovno, u funkciji uspešnijeg vođenja hladnog rata.

2. Apsolutni prioritet političkih obzira nad moralnim, što je od trenutka kada se za zločin saznalo oblikovalo zapadni stav prema Katinu;  presudan uticaj koji je ta logika vršila na zapadno izjašnjavanje na ovu temu dugo godina posle toga; najzad, raskorak između zavodljive retorike i praktične računice, u svakom trenutku to je bilo temelj zapadnog stanovišta i ponašanja i ujedno ključ za pravilno razumevanje zapadnih motiva. To se vidi u osnovnom razlogu za aktivnu saradnju Zapada u učvršćivanju i širenju sovjetske laži: prepadnutost od mogućnosti da bi Sovjetski Savez mogao da napusti zajednički front i time Savezničku koaliciju liši ogromnih količina topovskog mesa za dalje vođenje rata. Mutatis mutandis, u slučaju Srebrenice zapadno stanovište određuju dva podjednako pragmatična momenta:  (1) potreba (trenutno i sve dok projektovani „sukob civilizacija“ ne bude dostignuo svoj vrhunac, kada će bosanskohercegovački muslimani postati irelevantni) da se islamskom svetu pokaže da Zapad nije neselektivno protiv njihove vere, vrednosti i načina života i (2) izgovor za agresivne intervencije protiv suverenih država, navodno da se „ne bi ponovila Srebrenica“.

Trezveni ljudi planiraju nekoliko koraka unapred. Imaju li Bošnjaci plan šta će raditi kada Zapadu nestanu razlozi da brani sumnjive premise iskonstruisanog srebreničkog narativa kao što je dugi niz godina štitio od raskrinkavanja sovjetsku dezinformaciju o Katinu? Da li su spremni za trenutak kada u izmenjenim geopolitičkim okolnostima Zapad bude rekao, „Ups, uviđamo da smo pogrešili,“ i kada bude počeo da objavljuje obaveštajne podatke i možda satelitske snimke koji će srebreničku dezinformaciju srušiti brže i efikasnije od bilo čega što bi se moglo naći u arhivi Istorijskog projekta Srebrenica?

3. Najzad, dolazimo do najznačajnije paralele, a to je način kako fiktivna strana priče o Srebrenici impaktira odnos između dva dela istog naroda koji se razlikuju u suštini samo po religiji. Slična podela već vekovima traje između Rusa i Poljaka, nametnuta militantnom politikom Katoličke crkve. „Mit koji truje“ podjednako tačno opisuje obe situacije. Mada su rusko-poljski odnosi opterećeni od ranije, dodatak Katina, vešto predstavljenog kao ruski zločin (pa čak i primer genocida), odnose koji su već poremećeni značajno otežava. Slično prikazivanje Srebrenice, kao zločina Srba protiv Muslimana i takođe sa genocidnim predznakom, ozbiljno i trajno dovodi u pitanje mogućnost normalnih odnosa između te dve verske zajednice u Bosni i Hercegovini.

Faktor koji je Katinu i Srebrenici zajednički, i ujedno otežava trezveno sagledavanje oba komplikovana spleta okolnosti, nije nedoumica u pogledu suštinske realnosti događaja nego način kako se elementi nesumnjive stvarnosti naknadno politički rekonfiguriraju u službi neke tuđe agende, bilo da se radi o strancima ili lokalnoj političkoj eliti, ili njihovom simbiotičnom sudelovanju. Kako se činjenične matrice Katina i Srebrenice sklapaju, i pre svega definisanje pojmova pomoću kojih se tumače, u oba slučaja je nešto što se propisuje sa strane. U najmanju ruku, to diktiraju akteri koji nisu moralno vezani za zajednice čiju svest oblikuju, ali koji to čine na način što ne doprinosi prevazilaženju opterećenja iz prošlosti i normalizaciji odnosa. Posledice nesmetanog sprovođenja tuđe agende uvek presudno – i bez izuzetka negativno – utiču na odnose i budućnost naroda.

Osnovna lekcija Katina mnogo je šira od prepoznavanja još jedne iz niza istorijskih podlosti „perfidnog Albiona“ , mada to svakako jeste jedna od važnih dimenzija ovog pitanja. Međutim, kada je reč o olakoj predaji kolektivnih interesa na tumačenje i upravljanje drugima, još je važnije od toga pounutrašnjiti dragoceni uvid Hane Arent:

„Samo glupost može da osmisli politiku koja se za zaštitu oslanja na neku daleku imperijalnu silu, dok od sebe otuđuje blakonaklonost suseda.“[5]