понедељак, 29. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Кратка кривичноправнa студија о правној утемељености лишења живота Осаме Бин Ладена
Савремени свет

Кратка кривичноправнa студија о правној утемељености лишења живота Осаме Бин Ладена

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Ристивојевић   
четвртак, 05. мај 2011.

Главна вест која су пренели сви светски медији 3. маја ове године јесте она која говори о тзв. циљаном лишењу живота (targeted killing) једног од најтраженијих терориста у данашњем свету: Осаме Бин Ладена.

Према информацијама које су пренете Бин Ладен је лоциран у пакистанском граду Аботабаду, који се налази око сто километара северно од престонице Исламабада. Америчке влати су донеле одлуку да не бомбардују кућу у којој се налази терористички воља путем беспилотне летелице, што је уобичајен начин за извршавање тзв. „циљаних лишења живота“, наводно због тога што је постојала опасност да буде цивилних жртава. Одлучили су се да употребе припаднике посебно обучених војних јединица за овај задатак, који су они, по свему судећи, са успехом извршили.

Вршење тзв. циљаних лишења живота није новост. САД су се временом придружиле Израелу који је први пут употребио овај начин за обрачун са терористима још 1973. године, након познатог терористичког напада на израелске спортисте на Олимпијади у Минхену. Након тога ову политику је обновио 1996. године лишењем живота главног Хамасовог стручњака за прављење бомби Јахја „Инжењера“ Ајаша. САД су се овој политици придружиле 2001. године након терористичког напада на зграде Светског трговачког центра. Русија је, такође, примењивала овај начин обрачуна са терористима. Ппоменимо лишење живота Џохара Дудајева 1996. или Шамила Басајева 2006. године.

Између приступа наведених држава овом начину обрачуна са тероризмом има разлике. Русија никада није тражила правни основ за њих, нити се оптерећивала питањем да ли су у складу са правом. За разлику од њих израелски, а нарочито званичници САД, њихова правна наука, правосуђе, увек су се трудили да нађу правно утемељење за ове акције.

У САД ослонац за ове тврдње налазе се у нужној одбрани (self-defence) као праву које држава има ако је нападнута. Угледни професор са Харварда Дершовиц сматра да овакве акције јесу оправдане ако не доводе до тзв. „колатералне штете“. Држава која се налази на удару терористичких претњи има право да брани себе и своје грађане, пише професор Солис са Универзитета Џорџтаун. Овде је у питању „агресивна и превентивна“ нужна одбрана, каже професор Ђиора са Правног факултета Универзитета Јута. Судија Федералног суда за јужни округ Њујорка Софер тврди да снажна реторика која се развила око овог питања може да “замагли правне аргументе” у корист ове нужне одбране. Правни саветник америчког Министарства спољних послова (State Department) Кох држи да “општа начела” нужне одбране оправдавају овакве акције.

Врховни суд Израела је 2006. године донео одлуку којом потврђује становиште да овакве акције јесу у складу са правом уколико су испуњени одређени услови.

С друге стране, врло је важно скренути пажњу на детаљ који су многи заборавили. САД су 2001. године донеле заједничку Резолуцију оба дома Конгреса којом се овлашћује председник САД да употреби сву “неопходну и одговарајућу силу против оних држава, организација или појединаца за које он нађе да су планирале, овластиле, извршиле или помогле терористички напад 11. септембра 2001. године, или које су подупирале такве организације или појединце, у намери да спречи било који будући акт тероризма против САД од стране таквих народа, организација или појединаца”. Ову резолуцију су многи, пребрзо и без анализе, назвали објавом рата, вероватно услед новинарских написа према којим је амерички Конгрес овим актом “објавио рат тероризму”. Ипак, ни за америчку стручну јавност није спорно да је овде у питању само овлашћење за употребу силе, а не формална објава рата. У ослону на ову резолуцију има тврдњи у америчкој стручној јавности, правосуђу али и администрацији да је основ који оправдава убиство рат. И заиста, добро је познат међународноправни обичај да убиство непријатеља у рату није убиство. Тако Берман из Америчког савета за спољну политику каже да се у овим случајевима примењује међународно ратно право. Јонас у тексту који објављује угледни Foreign Policy брани сличну тезу.

Питање које се овде поставља у случају лишења живота Осаме Бин Ладена јесте да ли постоји правни основ који дозвољава САД да лиши живота једног човека? Да ли је у питању рат као основ искључења противправности који долази из међународног права?

Постоји више основа који чине ову позицију америчке администрације мањкавом и недостатном. На првом месту треба рећи међународно право не познаје апсолутно никакав институт који дозвољава лишавање живота неког лица без суђења. Тако нешто је, по природи ствари, и незамисливо. Како би гласила нека хипотетичка норма међународног права која би дозвољавала некој држави да убије кога хоће, како хоће и када хоће?! Оно би било дозвољено у борби у рату (један војник убије другог војника у борби). Међутим околности под којима је убијен Бин Ладен се никако не могу назвати борбом нити ратом у смислу међународног ратног права. У Пакистану није било ратног стања у време лишења живота Бин Ладена нити га има. Такође, тамо нема никаквих ратних дејстава или борби.

Овај став је све друго само није усамљен како у стручној, тако и у општој јавности. Тако Алстон, специјални известилац УН за несудска и арбитрарне егзекуције и егзекуције по кратком поступку (United Nations Special Rapporteur on extrajudicial, summary or arbitrary executions), каже да циљана лишења живота ван зоне ратних сукоба никада неће моћи да буду оправдане “превентивном самоодбраном”. У Немачкој јавности се чују снажни гласови отпора оваквим поступцима. Немачки председник Хорст Келер се двоуми да ли је могуће осумњиченог терористу убити “тек тако, без суђења”. Шојбле, бивши немачки министар одбране, године 2008. у интервјуу часопису Шпигел рекао је: “…када би Немачка знала пећину где се налази Осама Бин Ладен тамо би вероватно послала јавног тужиоца да га ухапси, а Американци би послали ракету да га убије….”. Својевремено су Кофи Анан, генсек УН и Џек Стро, британски министар спољних послова, израелско циљано лишење живота шеика Ахмеда Јасина 2004. године, оснивача и лидера Хамаса, назвали кршењем међународног права. Колумниста лондонског Тајмса Мекинтур пише да је “циљано лишење живота“ (targeted killings) еуфемизам за атентат.

Осим ових ставова, можемо као аргументе навести и ранију позицију администрације САД у сличним случајевима, али када су жртве били грађани других држава. Ако се за неки став тврди да је правни став, онда он не може да варира од случаја до случаја. Он мора да буде исти у свим истим случајевима.

Тако се у време терористичког напада у Беслану у Русији, америчка администрација држала резервисано, а држање медија на западу би се могло назвати крајње неукусним да нису у питању били животи школске деце. Овако је било, благо речено, незамисливо. Када је руски председник Путин 2004. године, након окончања терористичког акта, заоштрио законодавну политику по питању тероризма и проширио овлашћења државним органима у домену безбедности, амерички председник Буш га је критиковао да „централизовањем власти поткопава демократију у Русији“, док је Пауел, амерички министар спољних послова, рекао да „...Русија поништава демократске реформе“.

Како је могуће да Русија заоштравајаћи законодавну политику према тероризму „поткопава демократију“, а САД које објављују рат тероризму, то не раде? Да ли је могуће да се неки поступци себи дозвољавају и да им се проналази правно утемељење, а ти исти поступци се другима не дозвољавају и проглашавају штеним по демократију? Могуће је само на један начин: политиком дуплих стандарда. Оно што САД себи дозвољавају, то другима није дозвољено. Такав став је политички сасвим могућ, то уопште није спорно. Међутим, врхунац је цинизма проглашавати га правном нормом. Он то није и никада не може да буде. САД могу да убију Бин Ладена, и то су по свему судећи урадили, али им сила којом су то постигли не даје за право.

На крају, подсетићемо да су САД имале у прошлости низ сличних акта, и имају их данас. Пре 12 година, у време агресије НАТО пакта на СРЈ, једна ракета је погодила кућу у којој је живео тадашњи председник, Милошевић. Иако око ње нема никаких војних објеката пала је баш на ту кућу. Са технологијом са којом САД располажу, тешко је поверовати да су погрешили. Пре само неколико дана НАТО је покушао да убије и либијског председника Гадафија. Ракете су погодиле кућу у којој се налазио његов син и унучад и убиле их. Шта је тада дало за право НАТО пакту (верујемо да нико не сумња да у НАТО пакту САД воде главну реч) да убију српског или либијског председника? Или било ког председника на свету? Одговор је једноставан: ништа. У време агресије НАТО пакта Југославији није чак ни објављен рат. Не треба ни говорити да је употреба силе била противна међународном праву, јер је није одобрио Савет безбедности УН. Самим тим је сваки акт у оквиру те употребе силе противправан. У случају Либије ствари стоје још горе по силеџије. Резолуција Савета безбедности одобрава заштиту цивила, а не убијање Гадафијеве деце или унучади, па ни самог Гадафија.

Као закључак може се рећи да је руски начин опхођења према терористима апсолутно исправан, морално и правно, а амерички неисправан Са моралног становишта руски став је исправан је зато што њихова администрација не потцењује светску јавност покушавајући да је обмане тврдњама како постоји правни основ за оправдање атентата на терористе. Такав правни основ не постоји. Са правног становишта исправан је управо зато што руска администрација ни не тврди да постоји правни основ који оправдава убијање терориста у виду атентата. Руска администрација јасно каже да је у питању акт одмазде.

Америчка администрација би могла да научи нешто од руске. Ако жели широку подршку јавности за борбу против тероризма онда мора да каже истину. И што је још важније, крајње је време да престане са политиком двоструких аршина када су животи жртава у питању. Руска деца у школи у Беслану не вреде ништа мање од америчких бизнисмена у зградама Светског трговинског центра у Њујорку. Усуђујем се да кажем да вреде више. То су била деца.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер