понедељак, 30. новембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Коронавирус у САД или о паници у земљи слободе
Савремени свет

Коронавирус у САД или о паници у земљи слободе

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Новаковић   
субота, 28. март 2020.

Начин на који се једно друштво бори са великим изазовима говори о самом том друштву, о вредностима на којима почива. Као неко ко је тренутно „заробљен“ у Њујорку, у несвакидашњој сам прилици да пратим подједнако одговор наше и америчке владе на пошаст која је задесила цео свет, и да одатле пренесем неколико, по мом мишљењу, интересантних запажања.

Пре свега, сви морамо да знамо да нико никад није „припремљен“ на овакве ситуације па зато не треба бити бесан што ниједна држава није адекватно одреаговала. Јер, не само институционални већ и психолошки фактори утичу на могућност да се спремно одговори. Тако суочени са „невидљивим непријатељем“ тешко можемо да се на пречац „тргнемо“ и одмах схватимо озбиљност ситуације. По правилу чекамо да нам тај непријатељ закуца на врата па да реагујемо. Зато нећу говорити о трагикомичном ставу наше владе на почетку избијања пандемије, нити о фамозном др Несторовићу јер све је то, донекле, разумљиво.

Важно је следеће.

У ситуацији елементарних непогода, пандемија, великих и наглих економских криза, основно правило мудре политике гласи „не паничи“ и „не шири панику“. Донеси брзе, али не и исхитрене одлуке. Следеће, окружи се најбољима и не повлађуј паничним реакцијама маса (нарочито глумаца).

Амерички лидер, познато је, није неко ко је склон паници.

Заједно са својом десном руком, потпредседником Пенсом, као и читавим „таск форце“-ом председник Трамп се определио за наведена правила. Али се одлучио и на нешто још важније.

Иако је Америка многољудна земља са великим могућностима ширења заразе, страно је америчким навикама и схватањима живота да се заустави и још мање затвори друштво. Живот ће бити ограничен, фирме затворене, али живот мора да „живи“, а фирме морају да раде. Уместо панике и комплетног затварања земље, Трамп већ сада сугерише брзо отварање, већ на Ускрс (12. април). Он се определио за средње решење, изравнати криву заразе али не затворити комплетно друштво, не гасити живот. Са говорнице стално шаље оптимистичке сигнале, покушава да улије поверење и охрабри људе, и да се представи као лидер који зна како да реши проблем.

Јасно је, иду избори у Америци, али када као обичан човек слушате првог човека једне земље који одашиље такве сигнале, то лековито делује и буди оптимизам. Оптимизам је преко потребан управо сада.

Видећемо како ће се цела ствар развијати са Трамповим планом, да ли ће заиста његове и Пенсове „две недеље“ блокаде уродити плодом. Политичарима генерално не треба веровати, чак и онда када их због нечега цените. Уосталом сваки план, па и онај добар, може да се изјалови.

Генерално, ситуација је помало шизофрена. Паничне најаве опозиције и јавних личности смењују охрабрујући тонови власти и медицинских експерата. Вертикала власти је нестабилна услед међусобног оптуживања градоначелника Њујорка, гувернера Њујорка и председника земље. Опет, свака Трампова изјава доживљава се као провокација. Рецимо, то што је корону назвао „кинеским вирусом“. У луку близу Менхетна очекује се долазак болничког брода америчке војске „Утеха“. Катаклизма у најави? Верујем не.

Тренутно Њујорк није онај Њујорк, нема оне гунгуле на улицама, нити мами у шетњу као обично, редукован је градски саобраћај. Осећа се тензија, тоалет папира нема, као и у другим земљама. Међутим, чим сунце огреје, Американци се размиле по улицама и шеталиштима. Многи џогирају, деца се играју по парковима, људи воде псе на повоцима, а стари људи шетају. Добро сте чули. Стари људи шетају.

Јуче, у једном тренутку и сам шетајући предивним шеталиштем Рузвелтовог острва са кога се види читав Менхетн, угледао сам пуно игралиште деце и родитеља и полицијска кола која се приближавају. Помислио сам сада ће их растерати. Не, полицијска кола су само прошла и наставила даље.

Уместо прављења концентрационог логора од целе земље, Америка се одлучила, као и многе друге земље, за препоруке безбедног понашања у атмосфери пандемије. Јер, Американцима је јасно, живот ће победити корону, али ваља спремно, психички и физички, дочекати тај тренутак. Хоћемо ли и ми?

Америка је, хтели неки то да признају или не, земља слободе. Зато америчка влада покушава да усклади свој одговор на епидемију полазећи од идеала ове земље, баш оног кога илуструје чувена Џеферсонова мисао, да би увек пре одабрао опасну слободу него ропство у миру.

Пандемија короне ће проћи, као и многе друге епидемије пре ње, али да ли је живот „ропства у миру“ вредан живљења, то је дилема о којој треба да размишљамо.

(Талас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер