четвртак, 18. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Кинеско-амерички односи у сенци западних санкција Русији - Рађање мултиполарног света и нови хладни рат
Савремени свет

Кинеско-амерички односи у сенци западних санкција Русији - Рађање мултиполарног света и нови хладни рат

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
понедељак, 27. јун 2022.

Са почетком рата у Украјини САД су лансирале стратегију „containment 2.0“ против Русије са до сада најобухватнијим санкцијама у историји. Чини се да Вашингтон није узео у обзир могућности бумеранг ефекта, а ненамераване последице могле би да „раздвоје“ глобалну економију, поларизирају међународну политику и - ојачају Кину на рачун Америке.

Амерички председник Џо Бајден и председник Кине Си Ђинпинг у вестима, Пекинг, 16. новембра 2021

Чини се да рат који бесни у Украјини убрзава трансформацију светског поретка, насупрот намерама оних који су увели ембарго Руској Федерацији. Запад, чија је интенција да слабљењем Русије демотивише „реметилачке факторе" и сачува тзв. систем базиран на вредностима, налази се пред економским и политичким изазовом који је произашао услед наметнутог ембарга. Наиме, санкције против Русије утицале су на драматичан раст цена берзанских роба, „помогле" су да се инфлација подигне на највиши ниво од 1970-их драматично повећавајући тиме шансе за стагфлацију, и уздрмале многе глобалне ланце вредности, односно снадбевања. Санкционисање Москве са интенцијом да јој се зада снажан (смртни) економски ударац и одврати од сличног понашања у будућности, извесно ће уздрмати руску економију, али ће сам Запад, посебно његов европски део, претпети велику штету.

Са почетком рата у Украјини САД су лансирале „containment 2.0" против Русије са најширим санкцијама у историји. Чини се да Вашингтон није узео у обзир могућности бумеранг ефекта, а ненамераване последице могле би да „раздвоје" глобалну економију, поларизирају међународну политику и ојачају Кину на рачун Америке.

Кина и санкције

Наиме, ефикасност санкција Беле куће је еродирала са релативним падом америчке моћи, а избацивање Русије из поретка који САД настоје да одрже могло би интензивирати потрагу за одрживим алтернативним системом. Оно што је све извесније је да ће нови хибридни рат који САД предводе против Русије помоћи да се продуби недекларисана осовина Пекинг-Москва против Вашингтона и да би Кина могла постати релативни финансијски и геополитички победник.

Владимир Путин и Си Ђинпинг у Пекингу, 4. фебруара 2022.

На пример, тешке економске казне Запада према Москви, укључујући искључивање кључних руских банака из међународног SWIFT платног система, могле би да претворе Кину у руског банкара повећавајући тако улогу јуана и кинеског система за међународно плаћање (CIPS). Санкције отварају пут Кини да изгради енергетску заштитну мрежу кроз већи копнени увоз како би могла да издржи потенцијалну америчку блокаду у случају инвазије на Тајван. Увођење делимичних санкција на увоз руског гаса ће помоћи Пекингу, који настоји да додатно повећа увоз енергената из Русије по ниским ценама.  

Парадокс је да се Кина, за разлику од Русије (чија економија је од маргиналног значаја за креаторе политике у Вашингтону), фактички није суочила са западним финансијским или другим санкцијама упркос томе што је интервенисала у Хонгконгу, „прекројила" геополитичку мапу Јужног кинеског мора, проширила своје копнене границе на Хималајима и по западним изворима успоставила „кампове за преваспитавање" Ујгура у Синђангу. Додатно, вероватно је да ће Пекинг играти исту игру са Вашингтоном око санкција Москви као и са санкцијама Пјонгјангу, претварајући се да сарађује са САД а тихо их подривајући.

Огорчење због рата у Украјини не би требало да замагли једну кључну чињеницу: Кина, са скоро десет пута већом популацијом и економијом од Русије, представља највећи изазов за Америку. Док су стратешки приоритети и амбиције Русије концентрисани у њеном суседству, Кина ради на томе да замени САД као доминантну глобалну силу. На пример, обим програма хаковања од стране Кине је већи је од свих других земаља заједно. Пекинг је проширио своје шпијунирање у САД до те мере да ФБИ покреће једну нову контраобавештајну истрагу у просеку сваких 12 сати.

Разговор Џоа Бајдена и Си Ђинпинга 15. новембра 2021.

Глобална агенда

За Пекинг, чији је глобални имиџ на историјском ниском нивоу, драматично погоршање односа Вашингтона и Москве није могло доћи у боље време. Све већа уплетеност Америке у европску безбедност отвориће већи простор за Кину у Индо-Пацифику, региону који ће обликовати нови светски поредак. У ствари, америчка политика, уместо да забије клин између Москве и Пекинга, служи као мост који их уједињује против пренапрегнуте Америке. Још важније, политика Беле куће је мало научила из своје стратешке грешке у помагању кинеском успону под узастопним америчким председницима од Никсона наовамо, што је довело до тога да та земља данас представља војни, економски и технолошки изазов у ​​размерама које Америка није видела раније.

И пре рата у Украјини постојале су назнаке да се Америка, односно Запад, налази у некој врсти новог хладног рата, овога пута са Кином. Да не буде забуне, борба није око вредности (као што то представљају корпоративни медији у Вашингтону, Лондону или Бриселу), већ око глобалне хегемоније, која доноси бројне предности ономе ко је на пиједесталу. Ово се дешава смо две три деценије након краха Совјетског Савеза, када се чинило да је супремација САД неупитна. Како наводи Нобеловац Џозеф Штиглиц, брутални ратови на Блиском истоку, финансијски крах 2008, растућа неједнакост, имплицитна подршка ауторитарним режимама насупрој јавно прокламованом инсистирању на демократским вредностима, епидемија опиоида, довеле су у сумњу супериорност америчког економског и друштвеног модела (док су неки аспекти америчког политичког и друштвеног живота постали дубоко патолошки).

Светски економски форум 2022.

Проблем за САД представља и практично напуштање глобализације, са Пекингом који се управо бори да промовише исту. С тим у вези, протекционистичке политике почеле су да добијају све већу подршку јавности, будући да тзв. популистички политичари све више потенцирају да би њихове земље биле мање изложене недавним шоковима да су биле више самодовољне тј. не тако зависне од међународне трговине - деглобализација, фрагментација, decoupling илити раздвајање већ су постале одомаћене фразе у јавном дискурсу западних друштава.

Хладни рат 2.0 

Да ли смо у Хладном рату 2.0, као што мање-више сматра чувени Хенри Кисинџер, и да ли би односе између Вашингтона и Пекинга требало тако терминолошки описивати, још увек је предмет дебата. Оно што се чини све извеснијим је да како год се ова ера у којој све већ налазимо називала, шанса за глобални сукоб је сада већа него што је икада била од Кубанске кризе 1962. С тим у вези, само називање односа САД и Кине „новим хладним ратом" на неки начин позива креаторе политике и аналитичаре да размотре како би једна од страна могла „победити", а не како две силе могу коегзистирати. Додатно, превише ослањање на политику САД према Совјетском Савезу могло би ограничити способност Вашингтона да формулише одржив приступ Пекингу.

Кинески премијер Ли Кећанг говори на економском панелу '1+6'

Иако паралеле са Хладним ратом 1947-1991. могу изгледати као очигледне, геополитичке реалности садашњег тренутка мало личе на оне из тог доба. Последично, сваки покушај да се наметне логика Хладног рата и обуздавања („containment") на кинеско-америчке односе данас би имао негативне консенквенце. Наиме, тај систем био је биполаран, што се поклопало са интензивном идеолошком конкуренцијом, почетком нуклеарног доба и периодом брзе деколонизације. Као модел или интелектуални оквир, „хладни рат", термин који је сковао Џорџ Орвел крајем 1945, свео је сложеност послератног поретка на једноставну борбу између две нуклеарно наоружане „суперсиле", од којих је једна (СССР) била идеолошки мотивисана да тежи светској доминацији, док је друга наводно хтела да сачува демократију.

Из тог поједностављеног, али убедљивог модела, амерички званичници су извели велику стратегију која је прописивала како би САД требало да се носе са претњом: обуздавањем (официјелно артикулисано од америчког дипломате Џорџа Кенана 1946).  У пракси, ово је значило напоре да се ограниче економске интеракције совјетског блока са глобалном економијом, отежавање дипломатских иницијатива Москве, те блокирање војних напора СССР-а да прошири свој утицај у иностранству.

Данас САД и Кина нису укључене у биполарну идеолошку борбу за срца и умове света који се деколонизује, док се високо глобализована економија тешко може поделити на оштро одвојене блокове. Кина је економска сила потпуно интегрисана у светску економију и број савезника или „трећих" земаља које би биле спремне да се економски свеобухватно повуку из те земље је вероватно мали. Не само да би трошкови радикалног одвајања од кинеске привреде били превисоки, већ би и цена повезана са обуздавањем Кине у пуном спектру у свим спорним доменима - укључујући свемир, међународне организације и интернет - била астрономска. Стога, тешко је видети како би интелектуални алати „хладног рата" и „обуздавања" могли да помогну креаторима политике у САД да се носе са геополитичким изазовима данашњице.

Плакат у Барселони у време одржавања конгреса "Mobile World", 1. марта 2022.

Додатно, док је америчка стратегија обуздавања била изграђена на очекивању да ће се СССР једног дана урушити, данас такво предвиђање не важи. Упркос бројним демографским, економским и еколошким изазовима Кине, власт у Пекингу је показала изузетну способност прилагођавања околностима. И циљеви дефинисани у новој америчкој Индо-пацифичкој стратегији могли би се посматрати као практично признање САД да нису и неће успети да промене понашање Кине. Индикативно је и коришћење речи „компетиција" да се дефинишу односи између САД и Кине, које је почело с Трамповом администрацијом, када се и званично напустила тзв. „engagement" политика према Пекингу.

Поређење са Хладним ратом „више замагљује него што осветљава" и „ни на који начин није од помоћи, суштински, за неке од изазова које представља Кина", наводи се у анализама. Хладноратовска ментална поставка може преувеличати сваки сукоб, јер владе могу бити уверене да је то део веће борбе, пропуштајући прилике за сарадњу, као што су то учиниле САД и Кина у борби против Ковида 19 и делимично климатских промена.

Појмовни апарат

Кажу да се психологија у политици суперсила рачуна исто толико колико и статистика. Иако Вашингтон и Пекинг инсистирају да нису у „новом хладном рату", таква аналогија је све чешћа у дискусијама о односима две државе. С тим у вези, без обзира да ли две земље желе или не желе да своје односе назову хладним ратом, оне се често понашају као да су у њему.

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг и амерички државни секретар Ентони Блинкен, Вашингтон, 1. јун 2022.

Треба нагласити да једина дефиниција хладног рата није она које се реферише на америчко-совјетски модел. Однос Пекинга и Вашингтона није у великој мери дефинисан потенцијалним нуклеарним сукобом, или идеолошком борбом у којој само једна страна може да победи. Свет се вероватно неће делити на амерички и кинески табор. Али суштински елемент старог хладног рата: „стање непријатељства без оружаног сукоба" је присутно, пошто обе земље траже моћ и утицај, или желе да опструишу или обуздају једна другу.

Разлог одбацивања термина хладни рат је да Кина, за разлику од Совјетског Савеза, није само војна сила већ и привредна, што имплицира да се победа не може извојевати користећи стари уџбеник. Додатни разлог је што су Кина и САД економски интегрисане, чак и зависне једна од друге.

Ипак, експерти не одлучују које фразе ће се усталити; то раде медији и јавност, а хладноратовске поставке већ воде политику. Структурни фактори у америчко-кинеским односима и одлуке које су већ донели лидери обе земље гурнули су билатералне односе у правцу сличном онима током Хладног рата 1.0.

Чини се да након Трамповог трговинског рата 2018, пандемије 2020-21, те рата у Украјини 2022, уоквиривање хладног рата сада изгледа неизбежно. Широм света САД и Кина се већ такмиче у обликовању безбедносних архитектура, трговинских и финансијских режима, развоја и регулације технологије, глобалних норми и пракси, те вредности које су у њиховој основи. Ниједна не верује да може да створи униполарност виђену између 1991. и 2008. (или 2011), али свака је одлучна да максимизира свој утицај и спречи доминацију друге. Кинески научници су усвојили „компетитивни оквир", а њени лидери, који се деценијама такмиче са САД, полако прате задато, на шта указује и брзо војно јачање земље.

Дисплеј испред Шангајске берзе, 15. јуна 2022.

Америка, која се не може похвали пацифизмом, ипак не може да игнорише кинески развој нуклеарне тријаде и хиперсоничних система за испоруку, успостављање ракетних снага и свемирског оружја, изградњу и милитаризацију острва у Јужном кинеском мору, њену војну „принуду" у западном Пацифику и јужној Азији, „застрашивање" Тајпеха од стране Пекинга, развој прекоморских база и лука двоструке намене, заједничке вежбе са Русијом, копирање америчке војне технологије, сајбер нападе широм света.

Стратешки изазови

Глобална конкуренција и непомирљиви интереси на Пацифику довели су међусобно неповерење до постхладноратовског врхунца. У 2021. 76% Американаца имало је негативно мишљење о Кини, а 62% Кинеза је исто мислило о САД. Додатно, Кина и САД су отуђене једна од друге не само на званичном нивоу, већ и друштвено и институционално. На пример, интеракције између универзитета, невладиних организација, тур-оператора (и последично туриста) у овим земљама су се смањиле пре пандемије и од тада су успориле.

Погоршање односа види се и кроз званичне документе обе стране. Стратегија националне безбедности САД из 2017. навела је Кину као највећи стратешки изазов Америке, док је октобра 2021. Бајден описао кинеско-америчку конкуренцију као „борбу између демократија и аутократија у 21. веку". Додатно, САД и Кина имају некомпатибилне приступе управљању друштвом.

Соларни панели у близини Сућиана у кинеској провинцији Ђангсу

Све је јасније да су се две најмоћније нације упустиле, намерно или не, у свеобухватну компетицију, укључујући и такмичење у обликовању глобалног поретка. Њихово ривалство укључује растућу трку у наоружању и ширење нуклеарних способности. Вероватноћа катастрофалног колапса у односима - који би, на пример, довео до тога да се све америчке корпорације у Кини и сви кинески студенти у Америци врате у своје матичне земље - расте. Само једна криза дели нас од цементирања ривалства као основе билатералних односа у деценијама које долазе.

Неспособност Пекинга и Вашингтона да сарађују у суочавању са признатим егзистенцијалним претњама по здравље планете, најдепресивнија је карактеристика ове сумарне путање. Чак и ако сукоб буде избегнут, главни учесници у Хладном рату 2.0, укључујући Русију и америчке савезнике, потрошиће милијарде долара на оружје уместо на побољшање људског благостања, и даће приоритет националним интересима, стварним и замишљеним, у односу на суочавање са заједничким изазовима.

Хладни рат би могла да одлучи мека моћ, а то значи убедити остатак света да не купује само производе земље која жели да буде глобални лидер, већ и њен друштвени, политички и економски систем.

Председница Тајвана Цаj Ингвен током посете војној бази у Тајтунгу, Тајван, 21. јануара 2022.

У намери да унапреди свој глобални статус, САД би могла помоћи милијардама људи „Трећег света" да имају приступ критичним технологијама и ресурсима, посебно након што су Републиканци и Трамп учинили пуно да отуђе оне које су веровали у лидерство Америке. Дуга историја експлоатације других земаља ће отежавати те напоре, као и дубоко усађени расизам.

Компетитивне предности

Ствар отежава и то што америчке банке доприносе надолазећој дужничкој кризи у многим земљама, док су западне земље и даље главни контрибутори глобалног загађења и поред декларативног залагања за зелену агенду. Пољопривредне субвенције САД и ЕУ, који фактички уништавају извозни потенцијал аграра у земљама „глобалног југа", требало би лагано напуштати.

Америка, где је насиље ватреним оружјем високо распрострањено, еколошки прописи једва бољи од оних у Кини а неједнакост и расизам веома изражени, тешко без промена у свим овим доменима може бити светионик слободе, као што се то многима учинило 1980-их. Вашингтон у новој конкуренцији великих сила очајнички треба пријатеље ван тзв. природних савезника (Европа и друге развијене земље, попут Јапана, Кореје, Аустралије, Новог Зеланда), а управо је одбијање да се ескплицитно осуди Русија од практично свих земљама ван поменутих, индикатор слабљења моћи САД. 

Владимир Путин на самиту БРИКС-а, 23. јуна 2022.

Охрабрује да се у Вашингтону схвата да ће Кина бити трајни а не пролазни конкурент.  Индикативно је да велики шокови као што су Глобална финансијска криза и пандемија коронавируса нису битније пореметили функционисање кинеског друштва. Повезано с тим, прилив страног капитала у Кину достигао је рекордно висок ниво 2021, и поред тога што је пандемија многе стране компаније (истина више реторички него у стварности) форсирала да размотре смањивање своје зависности од производње у тој земљи.

Додатно, са својим моделом државног капитализма који је 700 милиона људи извукао из тешког сиромаштва за само четири деценије, Пекинг изгледа све привлачније. Кина је своје вакцине учинила доступним другима по ниским ценама, помажући земљама да развију сопствене погоне за њихову производњу. Поред тога, Кина повољно кредитира сиромашне земље да изграде инфраструктуру, на тај начин помажући њихов укупан развој. Кинеска иницијатива „Појас и пут" ствара пријатеље широм света.

Пекинг предњачи у свету и у многим технолошким областима, укључујући 5Г/6Г, вештачку интелигенцију, роботику, квантно рачунарство, мобилна плаћања, торијумске нуклеарне реакторе. Јуан почиње да добија међународно признање, док је у развоју суверене дигиталне валуте Кина најдаље одмакла.

Кина ће извесно економски надмашити САД. Није у питању само четири пута већа популација, већ и то да њена економија расте три пута брже од америчке дуги низ година. Гледајући БДП по паритету куповне моћи, Кина је престигла САД још 2015, док би по БДП-у у текућим доларима то требало да се деси крајем 2020-их.

Штанд "Хуавеја" на сајму технологије у Дубаију 2021.

Додатно, са растућим бројем глобално конкурентних компанија, Кина је све више извор иновација, а њена економска привлачност и технолошки капацитет омогућавају јој да обликује кључне међународне институције, ојача своје присуство у земљама у развоју и развија свој наратив о растућој Кини, насупрот Америци која је у опадању.

Истина, Кина се суочава и са растућим отпором напредних индустријских демократија, па чак и када би артикулисала кохерентну алтернативу послератном поретку, било би тешко да придобије подршку тих земаља. 

Преплетеност интереса

Охрабрујући је податак да дубоке везе између економија две супростављене суперсиле, међусобна зависност од технологије, трговине и података, никада нису постојале у оригиналном Хладном рату. Наиме, Берлински зид не само да је оцртао оштру линију између сфера утицаја, слободе и ауторитарне контроле, већ је зауставио већину комуникација и трговине. У години његовог пада, САД су извезле 4,3 милијарде долара робе у СССР и увезле 0,7 милијарди долара (у данашњим доларима, ти бројеви би били нешто више него удвостручени), док је у 2021, упркос трговинском рату, робни извоз Америке у Кину износио 151 милијарде долара, а увоз невероватних 506 милијарди долара, што значи да је билатерална размена две земље чак 65 пута виша, у реалном изразу.

Додатно, опрема „Хуавеја" и „Чајна телекома" преноси податке преко земаља НАТО-а, док је апликација ТикТок у власништву Кине активна на десетинама милиона америчких телефона. На повезаност две стране указује и константна брига Пекинга да ли ће Запад угрозити продају напредних полупроводника кинеским фирмама, што би могло угрозити националне шампионе, попут „Хуавеја".

Шангај, 1. јуна 2022.

Иако су наде у „нови (другачији) модел" односа (нпр. „engagement") углавном нестале, и иако се две земље припремају за дугорочну и вишедимензионалну компетицију, јасно је да ће амерички и кинески грађани далеко више комуницирати него њихови претходници из Првог хладног рата. Могуће је да две суперсиле успешно коегзистирају, нпр. сарађујући по питању спречавања драматичних климатских промена, чак и док се такмиче у технологији и трговини, или се боре за предност у Јужном кинеском мору и око Тајвана.

Ривалство ће бити распрострањено, али не и свеобухватно. Биће простора за ангажовање и, ако свет буде имао среће да прође кроз ово ривалство, Други хладни рат се можда може завршити. То ће се догодити када једна или обе земље престану да виде другу као велику претњу својим интересима, било зато што су се способности и намере противника промениле, или зато што су заједнички интереси поново осмишљени, или зато што су изгледи за победу минимални.

Јасно је да не постоји приручник за стварање и одржавање конкурентског суживота између две највеће светске силе. Међутим, ако Вашингтон и Пекинг схвате да не могу одлучујуће победити у компетицији која је у току, они ће почети да развијају кохабитацију - што би створило услове за еволуцију натегнутих односа између две државе.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер