субота, 27. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Како спасти Европску унију
Савремени свет

Како спасти Европску унију

PDF Штампа Ел. пошта
Џорџ Сорош   
петак, 12. април 2013.

Криза евра је већ преобратила Европску унију (European Union) од једног добровољног удружења у однос зајмодавца и дужника, из кога нема лаког излаза. Зајмодавцима прете велики губици ако би нека од држава-чланица напустила Унију, док су дужници подвргавани мерама које само још продубљују њихову депресију, отежавају им дужничко оптерећење и продужавају положај потчињености. Као последица тога, ова криза сада прети да уништи Европску унију. То би била трагедија историјских пропорција, а она се може спречити једино уз немачко вођство.

Узроци ове кризе су запрепашћујуће компликовани. Они се не могу исправно разумети без схватања какве су кардиналне улоге у њиховом настанку играле погрешне концепције. Фатална мана евра је у томе да су државе чланице, стварајући независну централну банку, постале задужене у валути коју не могу да контролишу. Ризик банкрота потискује неке државе-чланице у статус држава трећег света које на тај начин постају презадужене у страној валути. Све до кризе у Грчкој, ову особину евра су занемаривале и владе и тржишни учесници, а та особина евра чак ни до данас није исправно схваћена.

У првом реду, како владе, тако и тржишни учесници односили су се према државним обвезницама као да са њима нема ризика, и на тај начин остварили су перверзне подстицаје банкама да ове гомилају несолидније обвезнице. Када је Грчка обелоданила висину свог дефицита, финансијска тржишта су открила ризик од државних банкрота, па су тада повисила премије тржишних ризика (risk premiums)[1] – и то не само за обвезнице Грчке, него и осталих презадужених чланица ЕУ, што се само узајамно повећавало. Пошто су европске банке биле преоптерећене гомилама баш таквих обвезница, то је за собом довело до двоструке кризе – кризе државних обвезница и банкарске кризе.

После тога, такозване периферне државе добиле су третман као да су само оне одговорне за своје недаће, па су грешке у структури самог евра остале неисправљене. Немачка (Germany) и остале државе-кредитори улагали су минимум напора ради очувања евра, али су зато наставили да примењују погрешне уговоре и намећу нова правила која су само продубљавала рецесију. Тај бол је еврозона наметнула скоро искључиво сама себи, а то заиста има тежину ноћне море.

Терет одговорности за то пада углавном на Немачку. Бундесбанка је била та која је учествовала у прављењу планова за креацију евра – па сада његови дефекти гурају Немачку да она седне за волан. Ово је сада створило два проблема: један је политички, а други је финансијски. Њихова комбинација је та која је довела до тако тешко решивог проблема.

Политички проблем је у томе да Немачка није желела доминантни положај у који је гурнута, па не жели ни да прихвати обавезе и одговорности које том положају припадају. Разумљиво је да Немачка не жели да буде «касица-прасица» евру. Зато му она и пружа само онолико подршке колико је неопходно за избегавање банкрота, ништа више од тога, а чим се притисак од финансијских тржишта смањује, она тежи да поставља строже услове за даље пружање подршке.

Финансијски проблем је што Немачка еврозони намеће погрешне мере. Строга штедња нема ефекте. Не можеш смањити терет дугова тиме што смањујеш буџетски дефицит. Терет дугова је количник између нагомиланих дугова и БНП-а, с тим да се оба изражавају у номиналним износима. У условима недовољне потражње, кресања буџета доводе до несразмерно великог опадања БНП-а. Техничко-терминолошки речено, такозвани фискални умножак је већи од 1,0. То значи да за сваки милион евра смањења буџетског дефицита, БНП те државе опада за знатно више од једног милиона евра, а то доводи до пораста у односу дуговања према БНП-у.

Немачка јавност има тешкоће да то схвати. Фискалне и структурне реформе које је Шредерова влада увела имале су добар ефект 2006. године. Зашто онда то не би имало и доброг ефекта у еврозони само неколико година касније? Одговор је да мере строге штедње заведене само у једној држави имају успеха тиме што повећавају њен извоз и смањују јој увоз. Али када све државе уводе истоветну меру, то, једноставно, не може имати успеха: потпуно је јасно да је апсолутно немогуће да тако у међусобном трговању све чланице еврозоне побољшају свака свој трговински биланс.

Приликом вађења Кипра из буле, Немачка је превршила сваку границу. У циљу смањења ефеката те мере, она је настојала да у томе учествују и улагачи у банке. То је било преурањено. Да је до тога дошло после увођења банковне уније еврозоне и докапитализовања банака, то би, можда, и била здрава реформа. Али до тога је дошло баш у тренутку када се банкарски систем повлачио у своје националне кућице и тако постао лако повредљив. Ситуација на Кипру је поткопала пословни модел европских банака који се максимално ослања на депозите. Све до сада, власти су давале све од себе како би заштитиле улагаче. Случај Кипра је то променио. Сва пажња се сада усредређује на ефекте акције спасавања на сам Кипар, док је у ствари далеко важнији ефекат ове акције на банкарски систем. Банке ће због тога бити принуђене да плаћају премије тржишних ризика које ће далеко теже пасти слабијим банкама и банкама слабијих држава[2]. Подмукла и штетна веза трошкова за државна дуговања и банкарских дуговања ће се појачати, а банковна унија, која би могла да успостави уравнотеженији ниво операција, биће све теже достижна.

Канцелар Меркел би волела да еврокризу стави на лед, бар док прођу избори, али еврокриза се повратила. Немачка јавност је можда недовољно свесна тога, јер је случај Кипра био огромна политичка победа Ангеле Меркел. Нема државе која би се усудила да се супротстави њеној вољи. Штавише, сама Немачка остаје релативно недирнута све дубљом депресијом која захвата еврозону. Па ипак, очекујем да ће до времена када немачки избори дођу, и Немачка такође бити у рецесији. То је због тога што је монетарна политика коју води еврозона несинхрона са осталим најважнијим валутама. Остале све више предузимају акције лабавије контроле. Банка Јапана (The Bank of Japan) је била последње упориште контроле, али и она је недавно прешла на другу страну. Слабији јен, уз слабост у Европи, мораће да погоди извоз Немачке.

Решење свих ових проблема еврозоне се може сажети само у једној речи: еврообвезнице (eurobonds). Ако би државама које се придржавају фискалног компакта (fiscal compact)[3] било дозвољено да своје целокупне залихе државних дугова преобрате у еврообвезнице, позитивно дејство тога би било скоро чаробно. Нестале би опасности од банкротства, а са њима и премије тржишних ризика. Биланси банака би одмах били побољшани, као и буџети држава тешко оптерећених дуговањима. Тако би, на пример, Италија уштедела до 4% свог БНП-а. Њен буџет би се померио у суфицит и фискална стимулација би заменила ригорозну штедњу. Економија би јој била у порасту и опао би јој дужнички коефицијент. Већина њених наизглед нерешивих проблема би једноставно испарила. То би заиста било као буђење из ноћне море.

Уз извесне модификације, фискални компакт би пружио одговарајућа обезбеђења од ризика, он би могао омогућити државама-чланицама једино да издају нове еврообвезнице уместо истеклих – и ништа више од тога. По истеку пет година, преостала дуговања би се постепено смањивала до 60% БНП-а. Државе које се не придржавају тога биле би кажњене ограничавањем дозвола за износе њихових нових емисија еврообвезница. То би их принудило да разлике до износа који им је потребан позајмљују индивидуално, наравно, уз плаћање високих премија тржишних ризика, а то би свакако био снажан импулс да се повинују условима фискалног компакта.

Еврообвезнице не би упропастиле кредитно вредновање и способност Немачке, чак напротив, она би се могла повољно поредити са обвезницама САД, Велике Британије и Јапана.

Еврообвезнице нису Панацеја[4]. На првом месту, и самом фискалном компакту су потребна извесна подешавања, тако да казне постану аутоматске, али не преоштре јер треба да буду реалне. На другом месту нови полет од еврообвезница можда не би био и сам по себи довољан, што би могло изискивати и неке додатне стимулансе, али то би тада било у новој, доста луксузној ситуацији. На трећем месту, и сама ЕУ има потребу за банковном унијом, и на крају политичком унијом. Операција спасавања Кипра је учинила да те потребе постану још акутније, тиме што су довеле под знак питања пословни модел европских банака који се скоро искључиво ослања на високе депозите. Најглавније ограничење еврообвезница је у томе што оне не би елиминисале разлике у конкурентности. Али немачко прихватање еврообвезница би потпуно променило политичку атмосферу и олакшало би структурне реформе. Нажалост, Немачка се одлучно супротставља еврообвезницама. Од када је канцеларка Меркел изрекла свој вето против њих, аргументи које сам изнео уопште нису били узети у обзир. Људи не схватају да би пристајање на еврообвезнице било далеко мање скупо него ово сада – када се чини само минимум за очување евра.

На Немачкој је да одлучи да ли ће бити вољна да одобри еврообвезнице. Али она нема право да спречава државе тешко оптерећене дуговима да побегну из своје беде тиме што ће заједнички издавати еврообвезнице. Другим речима, ако је Немачка против еврообвезница, онда треба да размотри да сама изађе из евра и омогући осталима да уведу еврообвезнице.

Овакав потез би имао изненађујући резултат: еврообвезнице које би издала еврозона без Немачке и сличних земаља које деле њено мишљење би се још увек могле добро поредити са обвезницама САД, Велике Британије и Јапана.

Дозволите да објасним зашто: пошто је сав нагомилани дуг у еврима, то које земље остају у њему и контролишу га представљаће велику разлику. Ако би Немачка изашла, евро би депресирао. Државе-дужници [које су га као своју валуту задржале] би побољшале своју конкурентност. Њихов дуг би се реално смањивао, а ако би издавале еврообвезнице, нестала би опасност од банкрота. Њихов дуг би одједном постао одржив. Највећи део терета новог подешавања би пао на државе које су изашле из евра. Њихови извози би постали мање конкурентни, а на унутрашњем тржишту државе које су задржале евро суочиле би се са оштром локалном конкуренцијом.

Насупрот томе, када би Италија изашла из евра, њен дуг у еврима би јој постао неподношљив и морао би бити реструктурисан. То би бацило у колапс светски финансијски систем, а то би могло и превазићи моћ власти да контролише ситуацију.

Тај колапс евра би вероватно довео до хаотичног растурања ЕУ, па би се Европа нашла у горем стању него када је кренула у онај племенити експеримент стварања Европске уније. Дакле, ако ико треба да изађе из евра, то треба да буде Немачка, а не Италија.

Постоји веома важан разлог зашто Немачка треба да учини дефинитивни избор да ли да прихвати еврообвезнице, или да изађе из евра. Невоља је, међутим, у томе што се Немачка не суочава са тим избором, јер има на располагању и другу алтернативу: она може да се и даље држи свог садашњег курса – да стално чини минимум за очување евра, али ништа више од тога. То није најбоља алтернатива, можда чак ни на кратке стазе. Међутим, то је избор којем Ангела Меркел даје предност, бар до после немачких избора.

Резимирајући, тврдим да би Европи било неупоредиво боље када би се Немачка дефинитивно одлучила да прихвати еврообвезнице, или да сама напусти евро. То је тако без обзира на то шта од тих двеју алтернатива Немачка изабере – изузев, можда само на врло кратку стазу. С друге стране: која од поменутих двеју алтернатива је боља по Немачку је мање јасно. За одлуку о томе су квалификовани једино немачки бирачи.

Ако би се данас расписао референдум, евроскептици би победили. Међутим, мало дубље размишљање би могло да доведе до промена у закључцима. Људи би могли схватити да би прихватање еврообвезница у ствари било повољно по Немачку, док би висина цене која би се морала платити за излазак из евра била веома потцењена.

Изнео сам неке изненађујуће тврдње, нпр. о томе како би еврообвезнице могле врло повољно функционисати, чак и у одсуству Немачке. Моји проевропски пријатељи у то једноставно не верују. Они не могу да замисле евро без Немачке. Мислим да у својој збуњености мешају евро са Европском унијом. Те две ствари нису идентичне. ЕУ је циљ, а евро је средство да се до циља дође. Према томе, не треба допустити да евро уништи Европску унију.

Али, моја анализа је можда сувише рационална. Европска унија се меша са евром не само у популарним представама, него и у законима. Дакле, може доћи и до тога да ЕУ не преживи после изласка Немачке из евра. У том случају, немачку јавност треба убедити да напусти своје дубоко уврежене предрасуде и неразумевања и прихвати еврообвезнице.

Желео бих да нагласим колико је Европска унија важна не само за Европу, него и за цео свет. Циљ ЕУ је био да постане отелотворење принципа отвореног друштва. То подразумева да је немогуће постићи савршено сазнање. Нико није ослобођен предрасуда и погрешних концепција, никога не треба окривити за прављење грешки. Окривљавање треба да почиње тек онда када се нека грешка или погрешан концепт открију, али се не исправљају. У том случају се изневеравају принципи на којима је изграђена Европска унија. У њеном духу, Немачка би требало да пристане на еврообвезнице и спасе Европску унију.

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис


[1] (Прим. ВК) : Обвезнице богатих држава, куповина којих са собом носи минимални ризик од немогућности враћања дугова зато доносе њиховом купцу знатно нижи приход из интереса; с друге стране – рискантније обвезнице мање солидних држава морају да купцу нуде далеко виши ниво интереса – што му је нека врста компензације за упуштање у њихову куповину, а то задужену државу кошта знатно више и доприноси гомилању задужености.

[2] (прим. ВК): То, у ствари, значи да ће слабе банке (нарочито банке слабих држава) бити принуђене да плаћају далеко више интересе на своје обвезнице, како би уопште биле у стању да прикупе новац.

[3] (прим. ВК): Fiscal Compact је уговор о фискалној стабилности (Fiscal Stability Treaty), уговор који су 2 марта 2012 г. потписале све владе чланица ЕУ, изузев Чешке и Велике Британије.

[4] (прим. ВК): У грчкој митологији, Панацеја је богиња лекова.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер