петак, 03. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Избори 2012. године и нова конфигурација европске безбедности
Савремени свет

Избори 2012. године и нова конфигурација европске безбедности

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
петак, 10. јун 2011.

У организацији „Београдског форума за свет равноправних“ у Центру „Сава“ одржала се међународна конференција на тему „Европска безбедност и избори 2012. године“, уз учешће великог броја садашњих и бивших дипломата, политичких делатника, политиколога, аналитичара и друштвених теоретичара из Србије и Света. Основна идеја организатора била је да се на високом теоријском нивоу обради проблематика данашње променљиве и непостојане ситуације на глобалној политичкој сцени у светлу редовних и очекиваних промена, које у 2012. години доноси наредни изборни циклус, како у Србији, тако и у Русији и САД, двема земљама које активно учествују у обликовању овдашње политичке сцене. Да би се овим питањима приступило на одговарајући и обухватан начин, „Београдски форум“ је саставио импресиван списак познавалаца домаћих и међународних прилика са свих релевантних страна политичко-идеолошког спектра (либерали, конзервативнци, националисти и социјалисти), из Србије, Русије, САД, као и земаља чланица ЕУ из региона, средње и источне Европе. Од истакнутијих гостију из српске политичке јавности, у раду конференције учествовали су представници партија власти и опозиције – између осталих и директор „Србијагаса“ Душан Бајатовић, председник СНС Томислав Николић, заменик председника СРС Драган Тодоровић, народни посланик и члан руководства ДСС Јован Палалић и други. Инострани гости, поред низа представника политичког живота и стручне јавности Руске Федерације (укључујући заменика председника Државне думе РФ Александра Бабаков и амбасадора РФ Александра Конузина), укључивали су звучна имена попут бившег амбасадора УК у Србији Чарлса Крофорда, политичког аналитичара из САД Џемса Џатраса, председника Руско-америчке привредне коморе Хелен Теплицку, као и посланике парламената Бугарске, Чешке. Италије, Летоније, Мађарске и других земаља.

У уводним излагањима директора „Београдског форума“ Живојина Јовановића и посланика Душана Бајатовића могло се чути, да је намера и циљ конференције да јавности Србије постави низ питања која се у медијима и јавности или избегавају, или не разумеју, а са циљем да српско друштво у наредни изборни циклус уђе ја јасно промишљеним државним и националним приоритетима, недвосмислено диференцираним политичким опцијама и потпуно освешћеним стратешким алтернативама, управо у светлу чињенице да се целом друштву током претходних година упорно наметао дискурс безалтернативности, неумитности историјских и политичких процеса, и суштинског одсуствовања стварне могућности избора. На локалном плану, то је отворило расправу вредновања политичких савезништава и успостављања нарочитих и стратешких партнерстава Србије са земљама које, попут Руске Федерације, не спадају у центар теже Европске уније, а на глобалном плану претворило се у дебату о залозима и темељима будуће глобалне мултиполарности, и одговорностима које за њено безболно и одговорно заснивање сносе грађани кључних политичких структура у свету, попут САД, ЕУ и Русије. Један од централних мотива конференције, око кога су се без проблема могли сложити националисти Тодоровић и Кршљанин, либерали Крофорд и Теплицка, или социјалисти Бајатовић и Кутев (Бугарска), без обзира на међусобне дијаметрално супротне ставове о низу централних политичких питања, била је управо неопходност успостављања нове и свеже сарадње на глобалном плану – сарадње која мора да превазиђе демоне Хладног рата, војно-безбедносне бирократије која саму себе увећава и тражи разлог за оправдавање сопственог постојања и уврежене националне, идеолошке или блоковске нетрпељивости, ако уопште жели да омогући опстанак Европе као социо-политичког система, односно појединачних земаља као самосталних политичких субјеката.

Заснивање нове међународне заједнице и изазови демократије

Како су се низала излагања, постајало је јасно да реч „промене“ није била само програмско начело из излагања Томислава Николића, чија се Српска напредна странка интензивно (и екстензивно) припрема за смену власти у Србији – практично сви излагачи нашли су за сходно да подвуку да политичке елите морају да постану свесне нове улоге коју у јавном животу има јавност, као изнова реафирмисани носилац политичких процеса. Општи закључак био је да савремена технологија комуникације у много чему олакшава ширење идеја и политичко организовање, као што убрзава реакције јавности на кораке које предузимају њени политички представници, што чини сваке наредне изборе додатно неизвесним. Савремена средства комуникације (када се њима не манипулише, што је још увек питање дебате) отварају могућност својеврсне „ренесансе демократије“, па чак и стварају услови за повратак давно заборављено и „превазиђеног“ појма непосредне, односно реалдемократије.

У том смислу не изненађује поклапање између опаски Чарлса Крофорда, да државни механизми немају више могућност утицаја на вољу грађана коју су некада имали, са резултатима истраживања очекивања грађана Русије од предизборне кампање крајем ове године, које је представио директор руског Института за међународне интеграције Сергеј Серебрењиков. Док Крофорд подвлачи да Велика Британија нема ништа више могућности да спречи све извесније отцепљење Шкотске, него што Србија има могућности да убеди косовске Албанце да наставе да се повинују њеном законском и уставном поретку, Серебрењиков указује на неумитност превазилажења „застарелог и нефункционалног вишепартијског система“ новим облицима демократског организовања, какве представљају „народно-друштвене коалиције“ чије је формирање најавио премијер РФ Владимир Путин, а које, према оценама овог аналитичара, представљају један од најзначајнијих догађаја на политичкој сцени Русије током претходних годину дана.

Исто тако плени јасан паралелизам између других учесника у расправи, који полазе потпуно различитих идеолошких претпоставки. Бугарски социјалиста Антон Кутев тако бескомпромисно критикује неспособност европских (и поготово источноевропских) левих снага да испливају између Сциле старе, круте и превазиђене комунистичке идеологије (која има исправно поимање ситуације, али криво поимање средстава политичке борбе) и Харибде помирљивог NewAge прагматизма социјалдемократије, који је левичарима запада донео злу славу ратних хушкача и кербера новог глобалног империјализма. Са друге стране, републиканац и конзервативац Џемс Џатрас подвлачи потпуно одсуство разлика између администрација Буша Млађег и Обаме, чија је заједничка централна карактеристика спремност да без кајања „скалпира“ свакога, ко се из неког разлога покаже као политички неподобан на глобалном плану (за Клинтона је то био Милошевић, за Буша Садам, а за Обаму – Гадафи), без икаквог обзира према елементарној неправди која се тиме чини, негативном одјеку јавности, или катастрофалним последицама имплементације криминогених и репресивних (али „послушних“) политичких елита у земљама, против којих се интервенише. Слично томе, сви учесници у расправи нашли су за сходно да подвуку извештаченост дилема које се јављају на глобалном плану и отежавају међусобну комуникацију међу владама и државама, на штету реалних проблема који се под хитно морају решавати – а то су пре свега (према општој сагласности) глобална економија која се налази пред колапсом, растућа потражња за енергентима и храном и неопходност одрживих економија, као и безбедносни ризици који из њих произилазе, а који се игноришу због вештачких дилема и идеолошких демона прошлости.

Србија између НАТО и ОДКБ

Поред Серебрењикова, који је подвукао податак да становништво Русије у све већој мери од својих власти очекује побољшање односа са Европом, крајње занимљиве податке изнели су и руски стручњаци Владимир Лепекин, директор Института Евроазијске економске заједнице (ЕврАзЭС) и Михаил Плисјук, директор Института ОДКБ, као и депутат Државне думе и члан њеног Комитета безбедности, Михаил Старшинов, чија су се излагања тицала интегративних процеса у којим учествује Русија, ка и њеним односима са ЕУ и НАТО. Док никога није изненадило понављање добро познатих руских ставова (које је, уосталом, на самом почетку нагласио амбасадор Конузин), који не виде никакве претње у ширењу Европске уније, али оштро осуђују ширење НАТО на исток, излагања ових руских стурчњака обиловала су информацијама које и нису толико очигледне, и о којима свакако у Србији нема довољно свести. На страну чињеница да је просечан грађанин Србије веома слабо упознат са институцијама као што су Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ), ЕврАзЭС и Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана, мотивација која стоји иза њих пречесто се симплификује и у академским круговима (обично се говори о „руским одговорима“ на НАТО и ЕУ), док се потпуно игноришу чињенице да формирање ових институција произилази из старих центрипеталних сила на постсовјетском простору, и стога представљају неумитност која далеко чешће иде против непосредних интереса Русије (која у овом тренутку настоји да заштити своје тржиште и производњу, као и да минимизује трошкове своје спољне политике), а на корист њених партнера, него што подсећа на механизме ЕУ и НАТО, који по правилу пуне касе најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада, које се и јављају њиховим стожерима.

Негативан однос према НАТО био је један од заједничких мотива већине излагања, и у том смислу крајње критични тонови функционера ДСС и СРС, Јована Палалића и Драгана Тодоровића, нису остали без резонанције и код других излагача и публике. Конференција „Београдског форума“ је у том контексту начинила једну дискретну и ни најмање нападну, али аргументима поткрепљену и идеолошки потенцијално далекосежну противтежу најављеној великој конференцији НАТО, која наредних дана треба да се одржи у Београду. Истовремено, учесници конференције исказали су приметно интересовање за функционисање и структуру ОДКБ, у коју је Драган Тодоровић отворено позвао Србију да се учлани, док су други учесници у дискусији подвлачили неопходност паралелизма и реципроцитета у војно-техничкој сарадњи, која имплицира успостављање веза са овом организацијом на нивоу равном оном који већ постоји са НАТО. При томе је опаска домаћина Живојина Јовановића да се од скупштинске Резолуције о војној неутралности Србије што пре треба начинити уставни принцип у потпуности била у складу са излагањима Старшинова и Плисјука, који су подвлачили различиту природу ОДКБ у односу на НАТО, инсистирајући на томе да окоштала политика Алијансе онемогућава њој самој успостављање стварне војно-техничке сарадње с РФ, на шта је руска страна до сата небројено пута позивала.

Ова тематика ишла је руку под руку са питањем снабдевања Европе енергентима, на коме су највише инсистирали гости из средње Европе (Јан Младек из Чешке, Николај Кабанов из Летоније, Тамаш Варга из Мађарске и др.), у коме су још једном преиспитани политички и геостратешки контекст диверсификације испорука руског гаса потрошачима у Европи. Иако је подвучено да повећање броја траса испоруке гаса не мора нужно да представља решење енергетских проблема Старог Континента, изградња „Северног тока“ и „Јужног тока“ као алтернативних праваца снабдевања означена је као неопходна и нужна по европску енергетску безбедност. Стабилност и поузданост снабдевања Европе руским енергентима као нови економски императив разлог је што државе Европе, по први пут након доста времена, не прижељкују политичке промене и револуционарне преврате у РФ, како су то њихови медији отворено чинили претходних година. Стабилност политичке ситуације у Русији у овом тренутку, и надаље, питање је неометаног развоја европске економије, и то је само један од домена унутар којих је јасно постигнут консензус о неопходности новог мултилатерализма на континенту, а и глобално.

Акламација Владимира Путина као будућег председника РФ

Будући да је тема скупа првенствено била оријентисана на наступајуће изборне циклусе, није згорег узети у обзир и закључке, до којих се дошло и на ту тему. Док је присуство активних политичких делатника нужно бојило расправу о изборима у Србији у дневнополитичке тонове, а опште незадовољство како спољном, тако и економском политиком САД довело до тога да се од америчких избора не очекује превише (будући да САД на политичкој сцени далеко више носи инерција него што на њу утичу конкретни политички кадрови), општи консензус постигнут је у оцени делатности премијера Русије Владимира Путина током последњих десет година на челу Русије, уз отворене позиве Путину да се кандидује за председника Русије и својим ауторитетом и одговорношћу омогући несметан даљи развој Русије, као и низ међународних процеса које Русија предводи, а који су од суштинске важности по успостављање нове, праведније и функционалније међународне заједнице.

Иако су руски излагачи подвукли да је Путинова кандидатура ствар договора унутра руске политичке елите, која ће умногоме зависити од расположења грађана које се тренутно екстензивно испитује, те да на руској политичкој сцени постоје кудикамо значајнији политички процеси од кадровског решења за председника Федерације, потребу да се похвали досадашњи рад премијера Путина безмало су осетили сви појединачни учесници у расправи, без обзира на идеолошку или националну позадину. Као да се некада ексклузивно балканска фасцинација Путином прелила и на западне земље, па су се гости са запада и из централне Европе утркивали у похвалама лика и дела премијера РФ. Још једном, неопходност његовог присуства за кормилом Русије схваћена је не само као унутрашње питање Русије, којој је неопходно да настави своје приоритетне друштвен процесе (поименце – повећање стандарда грађана, борба против корупције, учвршћивање демократије, политика повећавања наталитета, диверсификација економије итд.), већ и као његова лична одговорност према процесима који су започели на глобалном нивоу. Речима безмало свих учесника у конференцији – стална подршка руског народа Путину представља знак његове политичке зрелости и одговорности, а спремност Европе да прихвати Русију, каквом је гради нова руска политичка елита представља залог за будућност, било да се од ње очекује „стабилност и предвидљивост“ (либерали), „солидарност и сарадња“ (социјалисти) или „одбрана суверености и идентитета“ (националисти).

Дакако, овим никако нису исцрпљене теме конференције, али је захваћена целина онога, око чега је међу излагачима постојало слагање. А ова питања и теме, иако сама по себи не представљају ништа нарочито револуционарно, поготово не на руској или глобалној сцени, још увек су далеко од медијске пажње коју би српска јавност требало да им поклања. Јер управо нас неспремност да активно трагамо за решењима својих проблема и алтернативама постојећим идеологијама и политичких опцијама и доводи у ситуацију да се осећамо немоћним, а постојећем стању ствари „не видимо алтернативе“. Будући да су темељне промене у устројству глобалне јавности неумитне, а да 2012. године народи Србије, Русије, САД и низа других земаља оцењују своју политичку елиту и учинке њеног деловања, управо овакви скупови, ретки по својој вишестраности приступа, контекста и идеологија, могу представљати начин да се јавно мњење каналише, а избори од празне формалности поново претворе у прворазредну тековину демократије.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер