Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Francuska i NATO – raskidanje sa tradicijom De Gola
Savremeni svet

Francuska i NATO – raskidanje sa tradicijom De Gola

PDF Štampa El. pošta
Ana Otašević   
sreda, 18. februar 2009.
Francuska se sprema za istorijski preokret u svojoj spoljnoj i odbrambenoj politici – da uđe u vojnu komandu NATO, kojoj je general Šarl de Gol zalupio vrata 1966. godine. Zvanično saopštenje bi trebalo da usledi na samitu NATO u Strazburu i Kelnu, 3. i 4. aprila, na kome će biti obeležena 60-godišnjica Severnoatlantskog saveza, ali je predsednik Nikola Sarkozi na sastanku šefova država o bezbednosti, prošlog vikenda u Minhenu, izjavio da je došao trenutak da se objasni Francuzima da takva odluka neće značiti gubitak njihove nezavisnosti.

Ovo saopštenje pokrenulo je lavinu nezadovoljstva na levici, ali i na desnici. Socijalistička partija je upozorila da ništa ne opravdava takvu odluku koja podriva same osnove francuske spoljne politike. Centrista Fransoa Bajru je izjavio da je reč o karti u jednom pravcu i o „odricanju od našeg identiteta među nacijama“ na koje Francuska pristaje „ni zbog čega“.

Ništa nije mirnije ni u većinskoj desničarskoj partiji, Uniji za narodni pokret, koju je vodio Sarkozi pre nego što je ušao u Jelisejsku palatu. Njene pristalice su se podelile oko vernosti degolističkoj tradiciji i sadašnjem šefu države.

Bivši premijer Dominik de Vilpen, koji se smatra istinskim sledbenikom degolističke tradicije, ocenio je da će Francuska ulaskom u komandu NATO biti ograničena na diplomatskom planu. Njegov govor u UN 2003. godine, kada je, kao šef diplomatije za vreme Žaka Širaka, nadahnuto izneo protivljenje Francuske američkoj intervenciji u Iraku, i danas se navodi kao jedan od najsvetlijih primera nezavisnosti njene spoljne politike. I Vilpen i Bajru su ocenili da bi Pariz bio obavezan da vojno interveniše u Iraku 2003. godine da je Francuska bila u potpunosti integrisana u komandne strukture NATO. Jelisejska palata se brani da Nemačka, članica NATO, nije učestvovala u tom ratu.

Nakon perioda zahlađenja u francusko-američkim odnosima, obeleženog masovnom psihozom u SAD, kada su revnosne patriote prosipale zalihe francuskog vina i preimenovale „frenč frajs“ (French fries) u „fridom frajs“ (Freedom fries), situacija se promenila dolaskom Sarkozija, koji je već u kampanji, a potom i po izboru za predsednika, u maju 2007. godine, izneo svoju viziju približavanja SAD i NATO.

Suprotno ocenama u srpskoj štampi posle sastanka u Minhenu da Evropljani ne žele više da misle glavom NATO pakta, Sarkozi, naprotiv, želi da bude na čelu NATO pakta, u istoj ravni sa svojim američkim saveznicima, što otvara pitanje svrsishodnosti projekta evropske odbrane koji bi trebalo da bude jedan od temelja evropske konstrukcije.

U Francuskoj je Sarkozijeva izjava izazvala takvu buru da je generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer lično došao da razuveri francuske parlamentarce. „Francuska neće izgubiti suverenitet ako potvrdi svoju nameru da se ponovo uključi u vojnu komandu NATO kao što ništa nije izgubila približavanjem NATO poslednjih godina“, rekao je pred skupštinskim odborima za odbranu i spoljne poslove. „Savez nema više ulogu da štiti teritorije kao u doba hladnog rata (…), već je njegova uloga danas da brani stabilnost u svetu“, objasnio je, navodeći kao primer operacije na Kosovu, u Bosni i Avganistanu, kao i borbu protiv pirata u Somaliji.

Holandski diplomata je rekao da ova evolucija ni najmanje ne znači da je NATO odjednom razvio ambiciju da bude svetski žandarm i dodao da odluka da se učestvuje u nekoj operaciji ostaje nacionalna, kao i da će francuska politika razuveravanja nuklearnim naoružanjem ostati nezavisna. U kasnijem susretu sa Sarkozijem Shefer je priznao da nema iluziju da je ubedio poslanike, ali da se nada da će njegovo obraćanje doprineti raspravi.

Socijalista Žan Mišel Bušeron mu je odgovorio da ako Francuska uđe u NATO, nema više nade za (nezavisnu) spoljnu politiku ni za zajedničku evropsku odbranu i upitao svoje kolege u parlamentu da li žele da ih ceo svet posmatra kao Veliku Britaniju na bis. Takođe, iz redova desnice čulo se da će takva odluka vezati ruke Francuskoj i uvesti je u monolitni blok Zapada kojim upravljaju SAD. Tako je jedan suverenista iz redova desnice rekao da će glasati protiv kako bi se njegov glas izdvojio iz mašine, upozoravajući, kao i njegov kolega sa levice, da NATO ugrožava identitet evropske odbrane.

Socijalisti su u pismu zatražili od premijera Fransoa Fijona da se o ovom važnom državnom pitanju izjasni parlament, dok Bajruovi centristi traže referendum, koji je ministar odbrane Erve Moren, dobar Sarkozijev vojnik, odbio, uz argument da je De Gol saopštio izlazak iz komande NATO u jednom prostom pismu. „Jedan referendum nikada ne odgovara na pitanje“, rekao je Moren, pokazujući da je svestan vladajućeg raspoloženja koje se sve češće formuliše kao antisarkosizam, zbog čega bi bilo koji referendum bio zapravo izjašnjavanje za i protiv sadašnjeg predsednika.

Ironično je što ideja o raskidanju sa tradicijom generala i predsednika Šarla De Gola, koji je izašao iz NATO protestujući zbog američke hegemonije, dolazi upravo iz redova većinske desničarske partije, koja je dugo smatrana naslednikom njegove politike. Sa Sarkozijem na čelu države, koga su sunarodnici prozvali Sarko-Amerikanac i, odnedavno, mađarski Obama, ova tradicija je konačno i raskinuta, zbog čega mnogi u njenim redovima imaju kost u grlu.

De Gol je želeo da Francuska pripada istom zapadnom taboru, ali da bude nezavisna u svojim diplomatskim i vojnim izborima. Sarkozi smatra da nezavisnost od NATO više nema smisla, jer je hladni rat završen i Francuska više ne može da izigrava most među blokovima. O njegovoj rešenosti govori i to što je ovu odluku o potpunom povratku u Alijansu neposredno nakon izbora saopštio Gordonu Braunu prilikom prve zvanične posete Velikoj Britaniji, što je izazvalo opštu rezignaciju većine poslanika nacionalne skupštine koji su ovu važnu državnu odluku čuli posle britanskog premijera.

Sarkozijevi savetnici su pokušali da ublaže efekte ovog brzopletog saopštenja, pa se malo kasnije korigovao objašnjavajući da je ulazak Francuske u komandni vrh NATO način da se ubede SAD, kao i njihovi najverniji evropski saveznici iz centralne i istočne Evrope, da prihvate formiranje zajedničke evropske odbrane. Diplomatski manevar nije uspeo, jer je Sarkozi suviše brzo saopštio svoju odluku o priklanjanju NATO, pa je izgubio adut za pregovaranje kada je reč o evropskoj odbrani i uspeo da dobije samo dva mesta za Francusku u NATO: vrhovnog komandanta zaduženog za modernizaciju struktura i doktrina Alijanse, sa sedištem u Norfolku, SAD, i u komandi u Lisabonu, o čemu tek treba da daju pristanak ostale članice NATO.

Sarkozijevi savetnici smatraju da zajednička evropska odbrana ne može da se gradi zbog toga što se svaka od 27 članica plaši da izgubi američku zaštitu. To će reći da je za formiranje evropske odbrane neophodna podrška NATO, iako se Evropljani pretvaraju da grade nezavisnu strukturu. Francuska, jedan od motora evropske mašine, zajedno sa Nemačkom, tražila je čak od SAD da evropska odbrana raspolaže kapacitetima NATO za operacije koje sama vodi. Da li će, ulazeći u komandu NATO, Francuska da se nađe u vazalskom položaju u odnosu na SAD?

Francuska će svakako izgubiti osobenost od koje je ubirala brojne koristi kao alternativni glas SAD na zapadu, naročito među arapskim svetom, ali odnosi snaga su nešto izmenjeni od vremena invazije na Irak. Amerika više nije u poziciji da suprotstavlja svoju politiku saveznicima, a Francuska želi da iskoristi teren koji je otvoren zahvaljujući katastrofalnoj politici prethodne administracije u Beloj kući i nametne se kao jedan od nezaobilaznih igrača u rešavanju spornih pitanja na međunarodnoj sceni, poput situacije na Bliskom istoku i u Avganistanu. To je smisao Sarkozijeve nedavne posredničke misije u sukobima u Gazi, kao i prethodnog posredovanja između Rusije i Gruzije.

Njegova iznenadna poseta Iraku početkom nedelje, prva poseta jednog francuskog predsednika ovoj zemlji od pada Sadama Huseina 2003. godine, kao i posete Avganistanu, pokazuju da Francuska ne želi da ostane po strani od „obnove“ ovih zemalja,  u čemu vidi  ogroman finansijski potencijal, i prepusti Amerikancima ceo kolač od eksploatacije naftnih i drugih izvora. Zato ne čudi Sarkozijeva odluka da poveća uticaj zemlje u Alijansi, uključivanjem stotina francuskih oficira u njenu strukturu, sa ciljem da ima veću težinu u njenim operacijama.

U tom smislu Francuska je prošlog leta poslala dodatne snage u Avganistan, pod komandom NATO, gde trenutno ima približno 2.800 vojnika, uprkos snažnom protivljenju opozicije u parlamentu. Na ovu odluku je ubrzo stigao odgovor talibana, koji su ubili deset francuskih vojnika. Ubistvom još jednog vojnika prošle nedelje bilans se popeo na 25, što nije pomoglo Sarkozijevim argumentima o ulasku u komandu NATO i većem učešću u spoljnim operacijama. Za njega, međutim, nema govora da odstupi od ove odluke, koja za njega znači snaženje francuskog uticaja u svetu.

Ofanzivna uloga koju je NATO preuzeo nakon pada berlinskog zida, a koju je prvi put isprobao u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, kada je Francuska bila pod komandom NATO, u skladu je sa Sarkozijevom politikom borbe protiv terorizma i pretnji koje dolaze iz spoljnog sveta, koja se po svojoj suštini ne razlikuje mnogo od politike prethodne američke administracije.

U tom smislu je interesantno posmatrati kako će se uskladiti sa novom američkom administracijom, koja daje novi ton svojoj politici na Bliskom istoku i, naročito, prema Iranu. Sarkozijevo upozorenje Baraku Obami da bi u dijalogu sa Iranom trebalo da pokaže čvrstinu zbog spornog nuklearnog programa, nakon što je američki predsednik izrazio spremnost za dijalog sa Teheranom, zazvučalo je disharmonično u odnosu na nove stanare Bele kuće.

 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner