EU više nije rešenje za Španiju

( Fajnenšel tajms, 16. 4. 2013)

Putujući nedavno vozom iz Madrida za Barselonu zašao sam u odeljenje I klase. Tu je u crnoj kožnoj fotelji dremao jedan putnik, a ispalo je da je to bio kondukter, koga je moj upad prenuo iz dremeža.

Fantastična španska železnička mreža za vozove velikih brzina svedoči o dramatičnoj modernizaciji kroz koju je ta zemlja prošla poslednjih decenija. Ali prazni vozovi koji jure između dva najveća grada svedoče o dubokim ekonomskim boljkama. Nevolja u Španiji (Trouble in Spain) je i nevolja za EU[1]. Sva dosadašnja spasavanja evra su se odnosila na relativno male države: Grčku, Portugaliju, Irsku i Kipar. Ali Španija predstavlja jednu od najvećih ekonomija EU, a razgovori o njenom vađenju iz bule su sada ponovo postali uobičajeni.

Statistički podaci su zastrašujući. Nezaposlednost je dostigla 26%, a nezaposlenost omladine premašuje 50% (youth unemployment is more than 50 per cent). Predviđa se da će ponovo i ove godine ekonomska aktivnost opasti za oko 1,5%. Već jednom je obavljeno spasavanje španskih banaka, ali vlada strah da će one, ako ekonomija nastavlja da opada, biti pogođene drugim talasom nepokrivenih dugovanja. Vlada je oštro skresala svoje troškove i olabavila propise radnog tržišta. Ali, fiskalni deficit i ove godine ostaje 6% BNP-a, a državni dug se penje prema 90% BNP-a, što je opasan nivo.

Ekonomska kriza je za Španiju šok jer od uvođenja demokratije krajem 1970-ih godina ta zemlja je bila najprivlačnija u Evropi. Dok su se Francuzi, Britanci i Italijani rvali sa opadanjem nacionalne svesti, Španija je napredovala. Bujao je prosperitet, pa je tako Španija postala i svetski lider u fudbalu, modi, kulinarstvu i filmu.

Španija je i ranije prolazila kroz periode duboke recesije, čak i tokom 1990-ih godina. Ali u ranijim periodima žrtve koje su činjene imale su svrhe, bile su prvo u vezi sa stupanjem u EU, a zatim u evrozonu. Sada je razlika u tome da Španci izgleda da više nisu sigurni u neko svetlo na kraju tunela. Čak naprotiv, taj ekonomski tunel biva sve mračniji i duži. Rezultat toga je da Španci gube veru kako u nacionalne, tako i u EU institucije.

Opšti bes protiv banaka koje su tako vratolomno izdavale kredite je na vrhuncu. On je naročito usredsređen na njihovu prodaju “mačaka u džaku“ – posebnih bankarskih deonica (preference shares)[2] neiskusnim i naivnim štedišama koji su bili ubeđeni da kupuju solidne i bezbedne finansijske produkte, a umesto toga su bili finansijski upropašćeni kod restrukturiranja tih banaka. Kao i u većini slučajeva, na neki tajanstveni način, samim bankarima koji su za to odgovorni izgleda da odlično ide.

I političari su strašno nepopularni. Nedavna anketa je pokazala da 96% Španaca smatra da je politička korupcija “vrlo velika“. Vladajuća politička stranka desnog centra, “Popularna Partija“ se suočava s optužbama da je imala tajni novčani fond. Premijer Mariano Rahoj uopšte nije harizmatičan, on zamišlja da se konferencija za štampu sastoji od toga da sazove novinare, a onda im iz susedne sobe pročita izjavu dok ga izveštači mutavo gledaju kako to čini preko video-ekrana. Socijalistička opozicija je neefikasna i zaostaje u anketama. Porast razbešnjenih (indignados) – popularnog pokreta protesta dovela je neke dotle da počnu da smatraju da će nova politička energija poteći sa ulica. Ali indignadosi su dospeli do svog vrhunca pre više od godinu dana, i od tada se uglavnom rasturaju. Najvažniji protesti se sada uglavnom koncentrišu protiv oduzimanja kuća dužnicima koji ne mogu da otplađuju hipoteke.

Nisu ni samo banke, ni političari jedini koji se suočavaju sa prezirom, čak je i monarhija na udaru. Kralj Huan Karlos, koji je nekada bio toliko cenjen zbog svoje uloge kod prelaza u demokratiju, bio je prinuđen da se izvinjava zbog toga što je na vrhuncu krize u 2012. g. otišao u lov na slonove.  I njegov privatni život je u središtu pažnje: njegova kćerka Kristina je zvanično osumnjičena u jednom slučaju korupcije (Cristina, has been formally named as a suspect in a corruption case ).

Međutim,  najveća žrtva je možda i sam “Evropski projekt“. Prethodnih decenija, činilo se da EU nudi izlaz iz lavirinta relativnog siromaštva, izolacije i autoritarnosti. Vera Španije u EU je tada bila izražena u čuvenoj izreci književnika Hoze Ortege i Gaseta (José Ortega y Gasset): “Španija je problem, a Evropa (EU) je rešenje“.

Međutim, mnogim Špancima, EU sada izgleda baš kao veliki deo problema. Ekonomisti se pitaju koliko je tesno usud Španije povezan sa njenim članstvom u evrozoni. Evro je u početku bio pogonsko gorivo za bujanje kredita, a danas, usled nemogućnosti devalvacije, onemogućava oporavak španske konkurentnosti[3]. Krivica se masovno baca na Nemačku, jer ona neprekidno insistira na strogim uštedama kako bi se postiglo uravnoteženje španskog budžeta, a to je baš ona politika koja sa sobom nosi rizik od padanja u sve dublju recesiju.  

Onaj “EU san“ koji su Španci prigrlili, obećavao je većini Španaca život srednje klase. Ali, sada, uz male izglede za sigurnost zapošljavanja mladima, i uz pretnje po budućnost socijalne države, preovlađuje strah da će buduća Španija biti sličnija Argentini nego Nemačkoj. Ta “argentinska budućnost“ podrazumeva stalno strahovanje od finansijskih kriza i sve širi procep među društvenim klasama jer mnogi i dalje nastavljaju da uživaju kao u visokorazvijenim i bogatim državama, dok narastajuća najniža društvena klasa postaje sve udaljenija od bilo kakvog prosperiteta. Iznad svega, treba znati i da se društveni život Argentine odlikuje još i dubokim cinizmom prema nacionalnim institucijama i vođstvu.

Španija još nije dospela do toga. Ali, toj zemlji je hitno potrebna neka optimistička priča da bi došlo do suprotstavljanja narastajućem pesimizmu i cinizmu u narodu. Dok je ranije Španija bila reklamni simbol za “benefite“ EU projekta, ona sada rizikuje da postane simbol svega onog što je naopako krenulo.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis