Dašak vetra iz Havane ili jedan zaista istorijski sastanak

Posle dužeg vremena mnogih najava i indicija da će do susreta doći, istorijski sastanak je zakazan: patrijarh Kiril i papa Francisko u Havani će potpisati zajedničku deklaraciju. Svakako, neposredan povod razgovora tiče se progona hrišćana, posebno usled talasa radikalnog islamističkog nasilja u Siriji, u kojem je "Islamska država" uništila nekoliko stotina crkava i manastira a veliki broj hrišćana primoran je da napusti svetinje. Tako su događaji u Siriji doveli u pitanje budućnost hrišćanstva na celokupnom Bliskom istoku, s obzirom na to da je, u tom delu sveta, upravo Sirija bila živi primer mirne koegzistencije i slobode različitih veroispovesti.

Epohalni susret dva poglavara, zajedno sa Kastrom, ima međutim, još dublje i dalekosežnije uzroke i posledice. Što se tiče uzroka, pre svega, to je činjenica da savremeno hrišćanstvo nije ugroženo samo od ekstremnog islamizma već često upravo unutar i od strane „hrišćanskog sveta“. I ta ugroženost je dvostruka jer je, naime, neoliberalizam proizveo radikalnu sekularizaciju, dok se, istovremeno, i među preostalim vernicima zaboravilo na izvorni smisao vere a njeno ispoljavanje postala je predstava u dominaciji sveta privida. To je smisao i Božićne poslanice pape Franciska, odnosno reči da je proslava Božića „šarada“ jer je „ceo svet u ratu“.

Nepristojno je i neprilično slaviti u vreme u kojem je veći deo hrišćanske civilizacije zaboravio osnovne principe i dela suprotno njima. Reč je, dakle, o upečatljivoj ilustraciji kritike i samokritike koju Papa sistematski i konzistentno upućuje zapadnom katoličkom svetu, a njena suština tiče se proizvedene iluzije, apsurdnog pretvaranja u cilju stvaranja prijatnosti. Ali šarada je i još više od toga – ona je pojava koja se uvek tiče očigledno lažnog čina ili činjenja.

Upravo ovakva samoobmana postala je karakteristika hrišćanstva, a najizrazitiji lik dobila je u savremenoj Evropi, koja je raskinula i sa antičkim i sa hrišćanskim i sa modernim temeljima na kojima je sazdana – i zato izgubila tlo pod nogama. Štaviše, ako se ima u vidu da su pozicije pape Franciska i patrijarha Kirila o praktično svim relevantnim aktuelnim pitanjima – od Ukrajine do dešavanja na Bliskom istoku –  zapravo vrlo bliske, onda je još jasnije da uzroci njihovog sastanka daleko prevazilaze inače bitnu zamisao o pokretanju plodotvornog dijaloga dve crkve.

U pitanju je borba za najveće vrednosti pravde, slobode, jednakosti i dostojanstva za pojedince i cele narode, a posebno za ugrožene i potlačene – i to je središnja tačka na kojoj se susret dva vrhovna verska poglavara prepliće sa istorijskom tradicijom i revolucionarnim duhom Kube. Verski poglavari, naime, neće održati zajedničku molitvu, niti će se sastati na bilo kojem svetom mestu, a njihovna osnovna poruka usmerena je ne samo prema hrišćanima i pripadnicima svih drugih veroispovesti, već je doslovno i bez ostatka univerzalnog karaktera.

To je poruka da, pre svega, treba stati na put eventualnom svetskom ratu, kao i da je istinski dijalog Istoka i Zapada moguć ako se usvoje zajedničke pretpostavke o svetu koji bi bio drugačiji od današnjeg. Bio bi to postliberalni svet u kojem neokolonijalizam i imperijalne pretenzije nestaju zajedno sa „humanitarnim intervencijama“, u kojem se iskorenjuje strašni klasni jaz između, uslovno govoreći, 1% i 99% stanovništva, u kojem se ljudi, narodi i države smatraju jednakima i u kojem više ne vlada primitivno „pravo jačeg“.

Bio bi to svet povratka pravu i svet u kojem se obnavlja važnost suverenosti kao, pre svega, samostalnog odlučivanja o sopstvenoj sudbini. Jer, suverenitet znači slobodu, a čak u savremenoj Evropi praktično da nema zemalja koje su istinski suverene. Ovo je aspekt u kojem se sastanak  pape i patrijarha pojavljuje kao jedna vrsta apela, odnosno, kao vrlo važan deo zajedničke evropske – i svetske - borbe. Uz dašak vetra iz Havane možda će to biti i svojevrsna prekretnica.