Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Da li i Libija čeka rusku pomoć?
Savremeni svet

Da li i Libija čeka rusku pomoć?

PDF Štampa El. pošta
Dragana Trifković   
nedelja, 18. februar 2018.

 „Mediteran će postati more haosa“ Muamer Gadafi 2011.

-           Povratak Rusije na Bliski Istok

Rat u Siriji će se završiti u 2018. godini, ali to ne znači da je stabilnost Biliskog Istoka osigurana.Sirijski konflikt nije ispunio planove onih koji su ga inicirali. Zemlja je razrušena posle šestogodišnjeg sukoba, ali nije dezintegrisana i poražena. Pre nego što je Ruska armija odlučila da pruži pomoć Siriji, ova zemlja je bila na krajnjoj ivici opstanka. Zvanične snage države kontrolisale su uzanu Primorsku oblast, a veći deo zemlje je bio pod kontrolom terorista iz raznih grupacija. Rusija je sprečila nemare SAD da po već oprobanom modelu, zatvore nebo nad tom zemljom i faktički je unište. Može se reći da je u Siriji došlo do zaokreta na svetskoj sceni, jer se Rusija dokazano vratila kao velika vojna sila. Umesto kontrolisanog haosa kojim su SAD planirale da upravljaju, stvari su krenule u drugom pravcu. Američka vojska je izgradila nekoliko vojnih baza u severnom delu zemlje koji naseljavaju Kurdi, ali ona se u Siriji nalazi nelegalno i rukovodstvo zemlje traži da se odatle povuče. Ruske vojne baze u Siriji ostaju po dugoročnim ugovorima. Trenutno Armija Turske sprovodi akcije protiv Kurda na severu Sirije, koje podržavaju i naoružavaju SAD. U Afganistanu stvari odavno ne stoje dobro za američke snage, a rukovodstvo zemlje je zatražilo pomoć od Rusije u vidu obuke za vojsku i policiju. Egipat je napravio ozbiljne vojne aranžmane sa Rusijom, koje podrazumevaju kupovinu ruskog naoružanja i otvaranje vojnih baza. Rusija i Iran su razvile saradnju kroz rešavanje sirijskog konflikta, a zatim je i Turska približila svoje stavove ovoj koaliciji.Sirijski mirovni proces upravo predvode ove tri sile. Ali to nije sve, Saudijska Arabija je takođe napravila dogovor o kupovini ruskog naoružanja. Liban želi da razvije vojnu saradnju sa Rusijom. Jednostavno,Rusija je postala nezaobilazni faktor na Bliskom Istoku.

Zbog toga i Libija, koja je dezintegrisana nasilnim rušenjem Gadafija, pokušava da nađe rešenje kojim bi ujedinila zemlju, u saradnji sa Rusijom. Vredi se prisetiti Gadafijevog govora iz marta 2011. godine kada je upozorio Evropu da će rušenjem Libije koja je bezbednosni bedem Mediterana, milioni izbeglica iz Afrike i sa Bliskog Istoka poći na Zapad. I pored tog upozorenja, EU je zajedno sa SAD napala Libiju i prouzrokovala nastanak haosa u toj zemlji. Nakon četrdeset dve godine prosperiteta pod Gadafijevim režimom, koji je u Libiji uspostavio visok ekonomski, socijalni, zdravstveni, obrazovni standard građana, zemlja je potonula u haos i beznađe. Nesumnjivo je da je to bio diktatorski režim, ali i to da je on radio u interesu svog naroda.Libija je sada podeljena na klanove, plemena, militantne grupe i ne postoji jedinstveno rukovodstvo zemlje. Zapadna koalicija koja je izvršila agresiju na Libiju, ali kao i u drugim slučajevima, nije osmislila nikakve dalje korake osim rušenja dotadašnjeg sistema.

-           Libija bez jedinstvene vlasti

Sredinom ove godine, trebalo bi da se održe predsedničkii parlamentarni izbori u Libiji, koji bi mogli da pokrenu neke procese u toj zemlji. Međutim, ti procesi mogu da krenu kako u dobrom, tako i u lošem pravcu. Zemlja je dugoročno destabilizovana, i ukoliko ne dođe do nastavka sukoba, biće potrebno dosta napora kako bi se uspostavilo jedinstvo i obezbedio mir. Sada se vode sporadični sukobi u određenim delovima zemlje pod okriljem građanskog rata. Francuska, koja je predvodila agresiju na Libiju uz SAD, Veliku Britaniju i Kanadu,želi da se nametne kao politički faktoru mirovnom procesu. Francuski predsednik Makron je prošle godine organizovao susret dve sukobljene libijske strane u Parizu, na kom su libijski šefprelazne vlade - Fajez Saradž i glavnokomandujući Libijske nacionalne armije - Kalifa Haftar, dogovorili prekid vatre i organizovanje izbora u prvoj polovini 2018. godini. Oružane snage prema dogovoru, mogu da deluju samo protiv terorista. U Libiji paralelno funkcionišu tri vlasti, jedna u Tobruku na istoku zemlje i dve u Tripoliju na zapadu zemlje. Pored toga, prisutne su razne druge militantne grupe, koje ne podržavaju ni jednu od ovih vlada. Na teritoriji Libije, postoji i nekoliko uporišta Islamske države“. Istočni deo zemlje u velikoj meri kontroliše general Haftar, čije jedinice Libijske nacionalne armije vode borbu protiv terorista. General Haftar je rođen na severo-istoku zemlje u gradu Adždabija. Završio je Vojnu akademiju u Bengaziju. Bio među oficirima koji su srušili monarhiju i doveli Gadafija na vlast. Kasnije se doškolavao u SSSR-u. Bio je veoma blizak Gadafiju. Za vreme rata između Libije i Čada, general Haftar je bio glavnokomadujući Libijske armije. Čad je uspeo da osvoji libijsku bazu, i tada su ubili oko hiljadu libijskih vojnika, zarobili generala Haftara i oko 400 njegovih potčinjenih. Gadafi je pre toga potpisao dogovor o povlačenju Libijske vojske iz Čada, a operacija generala Haftara je faktički narušila dogovore. Muamer Gadafi se tada odrekao zarobljenih, a general Hafrtar je prekinuo sve veze sa Gadafijevim režimom.

Posle potpisivanja dogovora sa Nacionalnim frontom za spas Libije, Haftar je oslobođen i posredstvom CIA-e evakuisan u SAD, gde je dobio državljanstvo i proživeo narednih 20 godina. Ponovo je našao ulogu u Libiji, nakon početka građanskog rata u martu 2011. godine, kada je preuzeo komandnu ulogu nad snagama pobunjenika. Nakon ubistva Gadafija, u Libiji je formiran Prelazni nacionalni savet, koji je vršio vlast do prvih izbora 2012. godine. Nakon izbora, Prelazni nacionalni savet je predao vlast izabranom Parlamentu odnosno formiranom Sveopštem nacionalnom kongresu. On je funkcionisao do 2014. godine, kada je posle novih izbora formirana Palata predstavnika Libije,i na kojima je pobedila koalicija liberala i centrista. Pošto su islamisti izgubili vlast, oni su formirali Novi sveopšti nacionalni kongres, odnosno paralelnu vlast, i uz pomoć oružanih jedinica „Štit Libije“ i „Operativna soba libijskih revolucionara“ zauzeli Tripoli. Izabrani Parlament i Vlada su izbegli u Tobruk. Time je Libija formalno podeljena na istočni i zapadni deo sa dve sukobljene Vlade, ali zapravo u zemlji vlada anarhija u kojoj su sukobljene različite grupacije, podeljene po plemenskoj, religioznoj ili političkoj pripadnosti . Vlada u Tobruku je dobila međunarodno priznanje i nju podržava regularno izabrani Parlament, dok paralelnu Vladu u Tripoliju podržavaju islamističke strukture . Kako bi problem dvovlašća bio prevaziđen, UN su krajem 2015. godine donele odluku da formiraju Vladu nacionalnog jedinstva na čelu sa Fajez Saradžom. Nakon te odluke, predsednik Parlamenta (Palata predstavnika Libije) Agila Salah Isa, izdao je saopštenje da Palata podržava novu Vladu nacionalnog jedinstva, međutim Parlament je glasao protiv takve odluke. Vlada nacionalnog jedinstva je imala prvo zasedanje u Tunisu 2. januara 2016. godine, da bi se u martu iste godine preselila u Tripoli. Dve postojeće rivalske Vlade su odbile da priznaju treću, a predsednik islamističke Vlade Nacionalnog spasa iz Tripolija, Haifa Al Gavi, proglasio je vanredno stanje. Time su se stvari dodatno zakomplikovale, jer Vlada nacionalnog jedinstva ima podršku UN, ali nema preveliku unutrašnju podršku, kao ni vojnu snagu i faktički ne kontroliše ni ceo Tripoli. Vlade u Tripoliju i Torbuku imaju svoje bezbednosne snage, a Vlada nacionalnog jedinstva na može da preuzme kontrolu nad zemljom ukoliko nema sopstvene snage bezbednosti.

-           Ko može da ujedini Libiju?

Potpuno je jasno da Libija ne može sopstvenim kapacitetima da prevaziđe probleme koji su posledica NATO intervencije i da joj je potrebna podrška međunarodne zajednice. S druge strane, Libijcima ne može da se nametne političko rešenje koje oni ne podržavaju. Zbog toga, međunarodna zajednica mora da računa ne ličnost koja ima autoritet u Libiji i koja može da je ujedini. Gadafiju su trebale godine kako bi pomirio i ujedinio plemena u Libiji, a sada neko treba ponovo da započne taj poduhvat. Kandidaturu za predsedničke izbore je najavio Gadafijev sin Saif el Islam. Drugi po redu Gadafijev sin je doktorirao na Londonskoj školi ekonomije, i imao je veliki autoritet u sistemu vladavine njegovog oca. Iako nije obavljao javnu funkciju, imao je važnu ulogu u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Uključio se u odbranu režima nakon početka „arapskog proleća“ u Libiji 17. februara 2011.Zbog toga je Međunarodni krivični sud podigao optužnicu protiv njega, tereteći ga za zločine protiv čovečnosti. Osim njega, poternica je raspisana i za libijskim vođom Muamerom Gadafijem, kao i za šefom obaveštajne službe Abdulahom el Senusijem. Seif el Islam je uhapšen 19. novembra 2011. godine od strane brigade „Abu Bakr el Sadik“ i odveden u pritvor u grad Zintan koji se nalazi 136 km jugozapadno od Tripolija. Vlada u Tripoliju je osudila Seifa el Islama na smrt, međutim kazna nije izvršena zbog toga što milicija grada Zintan ne priznaje Vladu u Tripoliju i odbila je da isporuči zarobljenika. Nakon što je Vlada u Tobruku donela Zakona o amnestiji, Seif el Islam je oslobođen posle šestogodišnjeg zarobljeništva. Milicija „Abu Bakr el Sadik“ koja kontroliše grad Zintan, ima dobre odnose sa Vladom u Tobruku. Većina revolucionara iz Zintana prihvata autoritet generala Haftara koji se nalazi na čelu Libijske nacionalne armije. Po izlasku iz zarobljeništva Seif el Islam je predstavio i svoj program „za spas Libije“ koji ima za cilj da prevaziđe tranzicioni proces do konačne stabilizacije prilika u Libiji. On želi da pridobije i podršku UN, međutim to je malo verovatno.

Seifa el Islama podržava „Vrhovni savet libijskih plemena i gradova“, koji je formiran u emigraciji i sastoji se od Gadafijevih pristalica. Prema njihovoj tvrdnji oni imaju podršku oko 20 hiljada ljudi u emigraciji, i isto toliko u Libiji gde pokušavaju da formiraju jedinice „Nacionalne armije Libijsko Arapske DŽamahirije“ uz podršku generala Ali Kana, bivšeg vojnog gubernatora oblasti Fezan. Centar njegovih aktivnosti sada je okolina grada Ubari na jugo-zapadu Libije. Osim što je „Vrhovni savet libijskih plemena i gradova“ proglasio Seifa el Islama za njihovog predstavnika, oni su izabrali Gadafijevu ćerku Ajšu kao predstavnika za međunarodne poslove. Ajša Gadafi takođe ima političkih ambicija, ali za razliku od Seifa el Islama koji ima pomirljivu retoriku i ambicije da opet ujedini Libiju, Ajša pre svega ima osvetničke namere zbog oca. Ona često agresivno nastupa i glasno poručuje da je spremna da uđe u borbu za Libiju. Porodica Gadafi ne uživa više preveliku podršku u Libiji i za sada ona ne može da bude konkurentna ni Vladi u Tripoliju ni generalu Haftaru, pa čak ni nekim militantnim grupama koje su napravile uporušte u Libiji, kao što je ISIL. U tom smislu, Gadafijev sin za sada nema osnova da računa na pobedu na predstojećim predsedničkim izborima. Najveći autoritet u Libiji trenutno ima general Haftar koji u velikoj meri kontroliše istočni deo Libije, a takođe nalazi saveznike i među militantnim grupama na severu zemlje. On kontroliše oko 50 hiljada boraca u Libiji, deo njih je u sastavu Libijske nacionalne armije, a ostatak pripada različitim milicijama i jedinicama koje su prihvatile Haftarov autoritet, kao što je milicija iz Zintana ili brigade iz Bengazija. Libijska nacionalna armija pod komandom generala Haftara je objedinila revolucionare i bivše Gadafijve generale. Ona uživa podršku Egipta, što je izuzetno značajno, pošto su istočno-libijska plemena tradicionalno vezana za Egipat. Takođe LNA ima podršku i Ujedinjenih Arapskih Emirata. General Haftar je u maju 2014. godine pokrenuo operaciju „Dostojanstvo“ u cilju eliminisanja ekstremističkih islamskih grupacija u Bengaziju i drugim gradovima. Ovu akciju je podržala većina stanovništva, nezadovoljna nasiljem koje se širi Libijom, pa je zbog toga general Haftar postao veoma popularan, međutim s druge strane ima i onih koji ga osporavaju, govoreći da je on čovek CIA-e ili da je Gadafijev general.

-           Jačanje terorističkih organizacija u Libiji, kao posledica NATO intervencije

Bengazi je bio centar pobunjenika iz koga je započelo „arapsko proleće“ u Libiji. Nakon svrgavanja Gadafija, taj grad je postao uporiše ekstremnih islamskih grupa poput Ansar el Šarija povezane sa Al Kaidom, Šurskog saveta revolucionara Bengazija, brigade Omar Abdula Rahmana i dr. Ove grupacije su učestvovale i u napadu na konzulat SAD 2012. godine u Bengaziju, kada je ubijen američki ambasador u Libiji DŽej Kristofer Stivens. Uporedo sa rušenjem postojećeg sistema u Libiji, nastali vakum su počele da popunjavaju terorističke organizacije, pa je tako Libija postala jedno od uporišta takozvane Islamske države (ID).Do pojave ID 2014. godine na teritoriji Libije je bila jaka Al Kaida, odnosno libijski ogranak Ansar el Šarija. Grad Derna na severu blizu Tobruka postao jeuporište teroristaID, koji su prošli ratišta u Iraku i Siriji. Nakon povratka libijskih ratnika iz Iraka i Sirije 2014. godine, u Derni je formirana grupa „Islamski omladinski savet Šur“ kao ispostava ID. Nakon toga ID je objavila da ima svoja uporišta u Libiji u gradovima Al-Baidi, Bengazi, Sirt, Homsu i glavnom gradu Libije Tripoliju. General Haftar je pokrenuo operaciju protiv islamskih ekstremista nakon proterivanja izabranog Parlamenta iz Tripolija 2014. godine, odnosno njegovog prelaska u Tobruk. Priznata Vlada u Tobruku je dala punu podršku ovoj operaciji. Istovremeno nelegitimna i nepriznata Vlada u Tripoliju pokreće operaciju „Zora“ u cilju odbrane islamističkih pozicija.

Brigade iz grada Misurata za koje se smatra da su bliske „Muslimanskoj braći“ kreću u napad na aerodrom u Tripoliju, koji se u tom trenutku nalazi pod kontrolom milicije iz grada Zintan. Nakon mesec dana borbi, brigade iz Misurate konačno osvajaju potpuno uništen aerodrom krajem avgusta 2014. godine. Smatra se da islamiste iz Tripolija koju su formirali nelegalnu vlast, kao i ostale milicije koje su njima naklonjene (Libijski štit, Brigada mučenika 17. februara, Brigade iz Misurate, AeŠ i sl) podržavaju Katar i Turska. Nasuprot tome, generala Haftara podržavaju Egipat, UAE i Rusija. General Haftar pored Libijske nacionalne armije (LNA), kontroliše i Gardu za zaštitu naftnih objekata, vojne brigade Zintan i jedinice „Al Kaka“. Tokom operacije „Dostojanstvo“ uspeo je da pridobije još protivničkih boraca i jedinica. Tokom 2015. godine ID je zauzelaceo Sirt i obližnja naftna polja. Oni su u početku počeli da sklapaju savezništvo sa Ansar el Šarija (AeŠ), ali su vrlo brzo borci AeŠ počeli da prelaze u ID. U junu 2015. u Derni je došlo do sukoba između ID i Saveta Šur mudžahedina iz Derne pri čemu je Libijska nacionalna armija započela dejstva iz vazduha. Obe strane sukoba su pretrpele velike gubitke, a ID je bila prinuđena da se povuče na sigurnije položaje. U novembru 2015. je prilikom vazdušnih udara SAD poginuo vođa Islamske države u LibijiAbu Nabil Al-Anbari. Njega je nasledio Abdul Kader Al-Najdi. Početkom 2016. LNA je uspela da zauzme deo Bengazija uz pomoć Francuskih specijalnih jedinica. Francuske jedinice su stacionirane u avio bazi Benina u blizini Bengazija, dok se američke i britanske snage nalaze u gradu Misurata. Potom su vazdušne snage SAD bombardovale trening kamp ID u blizini Sabrate, i tada su osim pripadnika ID poginuli i srpske diplomate koji su otete 2015. godine. Do kraja 2016. godine LNA je proterala ID iz Sirta uz asistenciju američkih snaga iz vazduha. Borci ID su se povukli u pustinjska područja južno od Sirta, odakle povremeno organizuju napade na pripadnike LNA ili infrastrukturne objekte. U maju 2017. godine je teroristička organizacija Ansar el Šarija objavila da se raspušta. Nakon tri godine borbi za Bengazi, general Haftar je u juku 2017. proglasio da je grad oslobođen od teroriste. LNA je u Bengaziju najviše ratovala protiv Šurskog saveta revolucionara Bengazija, terorističke grupe povezane sa ID. Ovim su borci ID isterani iz još jednog grada, ali daleko od toga da je borba sa ID završena u Libiji. Nakon poraza u Sirtu, ID se povukla u pustinjske predele južno od Sirta, ali je takođe zauzela i neka slabo naseljena centralna područja, gde je uvela svoju upravu i kontrolna mesta. Zapravo su se snage ID iz Sirta spojile sa borcima koji su se evakuisali iz Derne i Bengazija na istoku. Udruženo su počeli da se reorganizuju i prikupljaju nove snage. U Libiji je veliki dotok ratnika iz drugih zemalja, posebno iz Tunisa, Sudana i Nigerije (Boko Harem). Pored toga veliki je priliv ratnika iz Iraka i Sirije. Pošto se konfliktna situacija u Siriji i Iraku dosta stabilizovala, Islamska država je izvukla svoje borce preko Saudijske Arabije. Jedan deo tih boraca je usmeren u Srednju Aziju (Uzbekistan, Tadžikistan), a drugi deo je otišao za Libiju. Sve ukazuje na to da ID defakto jača u Libiji, iako to za sada nije toliko očigledno.

-           Libijsko-ruski odnosi su ključni za stabilizaciju Libije

Osim što je uspeo da oslobodi nekoliko gradove od islamista, general Haftar je 2016. uspostavio kontrolu nad reonom „Naftnog polumeseca“ odnosno ključnim naftnim postrojenjima u gradovima Zuetina, Brega, Ras Lanuf i Sidra. To je izazvalo negativne reakcije u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i Španiji. Ovo zapadne zemlje su zatražile od generala Haftara sa se povuče iz tog područja i da nadležnost preda Vladi nacionalnog jedinstva, koja treba da raspolaže resursima Libije. SAD se nije svideloto što general Haftar preduzima samostalne korake, i administracija predsednika Obame se distancirala od njega, podržavajući čvrsto Vladu nacionalnog jedinstva. Zapad je faktički pokušao da isključi generala Haftara iz političkog procesa, ali on je svojim delovanjem dobio na popularnosti u samoj Libiji. Osim u istočnom delu zemlje koji LNA kontroliše, generala Haftara su počeli da podržavaju i u zapadnom delu Libije, što je automatski oslabilo pozicije Vlade nacionalnog jedinstva. To je istovremeno i primoralo predsednika Vlade nacionalnog jedinstva Saradža, da prizna Haftarov autoritet. U junu 2016. godine, nakon uspešnih operacija protiv terorista, general Haftar je prvi put posetio Rusiju u funkciji glavnokomandujućeg Libijske nacionalne armije. Tom prilikom se susreo sa ministrom odbrane RF Sergejom Šojguom i sekretarom Saveta bezbednosti Nikolaem Patruševim. Ubrzo posle toga, usledila je još jedna poseta Haftara Moskvi krajem novembra 2016. godine, kada se sastao sa ministrom odbrane Sergejom Šojguom i ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovim. Zapadni mediji su već tada počeli da pišu kako Moskva želi da poveća svoj uticaj u Libiji preko generala Haftara. Tokom 2017. godine su bili intenzivni susreti predstavnika Rusije i Libije, a Libija je zvanično zatražila pomoć od Rusije u borbi sa terorizmom. General Haftar je izjavio da Libija želi da sarađuje sa Rusijom na svim poljima, a posebno na vojnom, i da Libiji treba pomoć od Rusije u obuci vojnika i remontu vojne tehnike. Libija i Rusija imaju zajedničke intrese, a to je prvenstveno borba protiv terorizma, u kojoj se Rusija pokazala kao nezaobilazni faktor.

Rusija takođe ima i vojne i ekonomske interese u vezi sa razvojem rusko-libijskih odnosa. Rusko vojno prisustvo na Bliskom Istoku usmereno je i na stacioniranje novih baza. Osim Sirije gde je ruska vojska već prisutna i Egipta koji Rusiji nudi korišćenje vojne baze, vojna baza u Libiji bi značajno pojačala rusko prisustvo na Mediteranu. Osim toga, pre svrgavanja Gadafija, Rusija i Libija su sklopile važne energetske i infrastrukturne ugovore, koji mogu da se obnove ukoliko dođe do stabilizacije prilika u Libiji. Nakon promene vlasti u Americi, došlo je do otopljavanja odnosa nove Trampove administracije prema Haftaru. Predsednik Francuske Makron je uvažio Haftarov autoritet, a Italija takođe računa na njegovu političku ulogu. Evropi je bitno da zaustavi imigracije sa Bliskog Istoka i Severa Afrike, i zbog toga moraju da oslone na one faktore koji mogu u tome da im pomognu. U svakom slučaju Libija se sada nalazi između potencijalne islamizacije koja preti ukoliko borba s terorizmom ne bude uspešna u toj zemlji, nekontrolisanog haosa izazvanog željom zapadnih zemalja da demokratizacijom drugih država ostvaruju sopstvene interese, i moguće stabilizacije ukoliko određeni autoritet uspe da pomiri unutrašnje interese tog društva. General Haftar se nametnuo kao autoritet koji može da osvoji poverenje društva a takođe kao vojskovođa koji uspeva da stane na putu širenju ekstremizma. Ukoliko i Rusija reši da pozitivno odgovori na zahteve Vlade u Tobruku i generala Haftara u vezi sa pružanjem vojne pomoći, moguće je očekivati dodatni pozitivni pomak u stabilizaciji prilika u Libiji. Ova pitanje će svakako biti vezana i za politički proces rešavanja krize, pa ostaje da sačekamo najavaljene izbore koji bi trebalo da reše problem trovlašća.

Autorka je direktor Centra za geostrateške studije

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner