Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Borba za energetske resurse na Bliskom istoku - svi putevi vode kroz Siriju
Savremeni svet

Borba za energetske resurse na Bliskom istoku - svi putevi vode kroz Siriju

PDF Štampa El. pošta
Romeo-Nikola Popović   
subota, 15. februar 2014.
                 Godina izazova za Islamsku Republiku Iran (II) 

Prošlogodišnja kulminacija sirijske krize i otvoreno zveckanje oružjem Vašingtona i Moskve u istočnom Mediteranu, naizgled su okončani popuštanjem tenzija i započinjanjem direktnih pregovora (Ženeva 2) sirijskih zvaničnika i predstavnika takozvane opozicije. Ishod ovih pregovora zavisiće isključivo od dobre volje onih koji su izazvali ovaj sukob (S. Arabija, Katar, Turska, SAD, neke države EU), odnosa snaga velikih sila, ali i situacije na terenu.

Iako „Ženeva 2“ donosi određene, skromne rezultate (uglavnom humanitarne), pregovori su pre svega pokazali  dubok jaz između sukobljenih strana posle tri godine građanskog rata, ali i da u očima svetskih sila nemaju preterano velikog izgleda na uspeh. Utisak je da je „Ženeva 2“ mnogo više plod potrebe Vašingtona, Moskve i drugih zainteresovanih za pregovorima kojima bi se dobilo na vremenu i izbegla nova direktna konfrontacija u istočnom Mediteranu. Cvako ima svoju računicu: Vašington forsira nove „humanitarne“ rezolucije, koje bi na mala vrata omogućile zapadnu vojnu intervenciju i time vezale ruke Rusiji i Kini. Moskva želi da dobije u vremenu, kako bi Sirijska arapska armija mogla da ostvari nove uspehe na terenu i time ojača sopstvenu i rusku pregovaračku poziciju.

Međutim, letimičan pogled na mapu Bliskog istoka i sva žarišta, kako stara, tako i nova, donosi mnogo jasniju sliku trenutnog stanja i uzroka sirijskog sukoba. Siriju treba posmatrati kao središte tektonskih pomeranja u regionu, a „rased“ koji je stvoren proteže se od Irana do Ukrajine. Kako je sve počelo?

U Bušeru je 25. juna 2011. godine potpisan memorandum, kojim je predviđena izgradnja novog gasovoda od Irana do Sirije u dužini od 1.500 km, sa cenom izgradnje od oko 10 milijardi dolara. Predviđeno je da se gas transportuje iz trenutno najvećeg nalazišta gasa na svetu - Južnog Parsa, preko Iraka do Sirije, sa odvajanjima za Liban i Tursku, ali i mogućnošću da se gasovod produži od sirijske luke Tartus, gde se nalazi jedina ruska vojna baza u Mediteranu, pa sve do Grčke i dalje u zemlje EU, a možda i da se priključi Južnom toku.

Prvi problem je što Iran deli nalazište Južni Pars sa Katarom, koji takođe ima planove o izgradnji sličnog gasovoda kroz Siriju, u čijoj izgradnji bi aktivno učestvovali SAD i S. Arabija. Drugi problem je činjenica da Sirijom vlada Bašar el-Asad, alavit i ključni iranski saveznik u regionu, tako da samim tim plan Katara i ostalih pada u vodu. Svi raniji pokušaji da se Asad istrgne iz iranskog zagrljaja su ostali bezuspešni pa je opcija promene režima ostala kao poslednja šansa.

Glavna namera vladarske kuće u Dohi je bila da trasa konkurentskog gasovoda krene od Katara, preko S.Arabije i Jordana do Sirije i grada Homsa gde bi bilo glavno čvorište. Treba napomenuti da su u neposrednoj blizini Homsa pronađene značajne rezeve prirodnog gasa, što dodatno utiče na stratešku važnost ovog grada. Planirano je da gasovod nastavi dalje kroz Tursku, gde bi trebalo da se priključi Nabuku. Projekat gasovoda Nabuko je predviđao alternativni izvor gasa za EU iz Azerbejdžana, sa namerom da se drastično smanji zavisnost zemalja članica od ruskog gasa. Unatoč propasti samog projekta, Vašington se uporno trudi da ga oživi i sprovede u delo, ali bi to ipak moglo da se pokaže kao propala investicija, posebno u slučaju skorog završetka Južnog toka i njegovog stavljanja u funkciju.

Stvar bi se dodatno iskomplikovala za SAD i njene bliskoistočne saveznike ako bi i projekat novog gasovoda od Irana do sirijske luke Tartus doživeo punu realizaciju. Tada bi izgradnja konkurentskog gasovoda iz Katara, čak i da je moguća, bila potpuno neisplativa. Iz cele priče izranja i treći problem, a to je kontrola nad distribucijom prirodnog gasa, najvažnijeg energenta 21. veka. Onaj ko uspe da ostvari kontrolu nad distribucijom gasa, imaće veliku ekonomsku, ali i političku moć i nad zemljama proizvođačima i nad zemljama konzumentima ovog energenta. Jasno je da će zapadne sile zajedno sa  svojim bliskoistočnim saveznicima učiniti sve da ne dozvole ni Rusiji, ni Iranu da ostvare takav uticaj u energetskom sektoru.

Potpisivanje memoranduma u Bušeru 2011. godine je alarmiralo gotovo sve zemlje Zalivskog veća saradnje, zatim Jordan, Izrael, Tursku i naravno, zemlje članice NATO. Zašto? Teheran je pokazao nesumnjiv uticaj ne samo na Siriju, već i na Irak, ali ne samo to. Ovim korakom Iran pretenduje da ostvari pored vojno-političkog i ekonomsko (energetsko) liderstvo u regionu. Izgradnjom ranije pomenutog gasovoda bi se ostvario uticaj i na mnoge druge zemlje regiona, od Persijskog zaliva do Levanta. Takav scenario se morao sprečiti po svaku cenu i tako je započela sirijska golgota. Dakle, jasna je uloga Katara i Saudijske Arabije, čak i SAD i nekih zemalja članica EU (V. Britanija, Francuska). Ostaje da se razjasne interesi i uloga ostalih država u regionu.

Jordan je ekonomski i politički vezan za Rijad. Osim toga, gasovod iz Katara bi prolazio i kroz ovu bliskoistočnu zemlju, dok bi ga gasovod iz Irana zaobišao. To je samo motiv više da jordanski kralj Abdulah Drugi maksimalno podrži smenu režima u Siriji. Nedavno otkrivene velike rezerve prirodnog gasa u istočno-mediteranskom basenu promovisale su Izrael, Kipar i Grčku u buduće izvoznike ovog energenta. Za razliku od potonje dve države, Izrael je vitalno zainteresovan da jedan odeljak gasovoda krene iz Izraela. Tako bi budući gas mogao, zajedno sa katarskim, da poteče i do klijenata u EU, što bi pojeftinilo izvoz i povećalo profit. Osim toga, Vašington i Brisel bi u tom slučaju imali kontrolu nad pomenutim gasovodom. Dakle, razumljivo je zašto je stvoren pomalo čudan savez Izraela i zemalja Zalivskog veća saradnje. Liban će takođe dobiti svoj deo novootkrivenih rezervi gasa, ali ovde je situacija drugačija zbog političke i konfesionalne podeljenosti, tako da je samo pitanje vremena kada će se sukob u Siriji potpuno preliti i na ovu bliskoistočnu državu.

Turska je u ovoj podeli ostala praznih šaka, pa je svoje nezadovoljstvo svojevremeno pokazala zaoštravanjem i dramatizovanjem odnosa sa Izraelom, državom sa kojom je zvanična Ankara imala veoma „tople“ vojno-političke i ekonomske odnose. Međutim, Turska ipak vidi svoj interes sa Katarom, S. Arabijom i SAD ne samo zbog tradicionalnog savezništva i činjenice da dobar deo turskog „ekonomskog čuda“ umnogome zavisi od saudijskih petrodolara, već i zbog spajanja planiranog novog gasovoda iz Azerbejdžana prema južnoj Evropi, kao zamena za propali Nabuko, a koji će po projektu prolaziti upravo kroz Tursku.

Gledajući na mapu Sirije, lako se zaključuje da su najveće borbe vladinih snaga sa takozvanim pobunjenicima upravo vođene duž trase tog planiranog „katarskog“ gasovoda: Damask, Homs, Alep...i dalje prema turskoj granici. Jedan od ključnih gradova za kontrolu ovog putnog pravca, a koji su do juna 2013. godine držali islamisti je Al-Kusair. Iz njega je bilo moguće kontrolisati glavnu komunikaciju ka Homsu na severu i ka Damasku na jugu. Gubitak tog grada je za zapadne sile i njihove saveznike u regionu bio pravi šok i početak kraja snova o „katarskom“ gasovodu.

Zanimljivo je videti potpuno odsustvo zainteresovanosti Zapada za sudbinu sirijskih kulturno-istorijskih spomenika, od kojih mnogi datiraju i iz vremena krstaških ratova, a koji su prepušteni na milost i nemilost rušilačkim apetitima islamista. Zapad se na isti način interesuje i za sudbinu miliona sirijskih hrišćana, koji su izloženi neviđenom pogromu tih istih miljenika Vašingtona i Brisela. Ako izuzmemo očigledan moralni pad zapadne demokratije poslednjih decenija, potpuno odsustvo skrupula u ovom slučaju dodatno govori u prilog oceni o velikom značaju Sirije u rešavanju energetske jednačine u regionu Bliskog istoka, pa i šire.            

Zapadne sile znaju da je osiguravanje velikih količina jeftinih energenata, uz potpunu kontrolu proizvodnje i distribucije, jedini način da se osigura nastavak hegemonije i u 21. veku. Zna to i Iran, koji sedi na velikim nalazištima nafte i gasa, a želi ne samo da ih iskoristi, već i da kontroliše njihovu distribuciju, bar u izvesnoj meri i stekne mnogo veći uticaj na ekonomska i geopolitička kretanja u regionu i svetu. Zvanični Teheran je pokazao da ume da igra sa najvećim geopolitičkim igračima i nema nameru da dozvoli da se drugi okoriste njihovim strateškim dobrima. Shvatajući značaj budućeg gasovoda, 2013. godine je doneta odluka da se krene u izgradnju dela gasovoda koji prolazi kroz Iran i Irak, iako u Siriji još uvek besni rat. Iranski stratezi su svesni da vreme leti i nikoga ne čeka pa su odlučili da rizikuju, postigavši dogovor sa iračkim premijerom al-Malikijem.

Tada, po komandi, započinje „ustanak“ sunitskih plemena i islamista u iračkoj zapadnoj provinciji Al-Anbar, a borbe se vode u Faludži, Ramadi i mnogim drugim gradovima u regionu, na već viđen način i sa istim organizatorima. Kao odgovor na novonastalu situaciju, Maliki je zatražio, a Teheran odobrio isporuke iranskog oružja iračkim oružanim snagama, što je još jedan udarac zapadnoj koaliciji. Ostaje da se vidi koliko će to biti izvodljivo zbog postojećih sankcija Iranu na trgovinu ofanzivnim oružjem.

Kako se u sva ova dešavanja uklapa Ukrajina? Stvar je vrlo prosta. Preuzimanjem Ukrajine, Vašington i Brisel bi postigli više ciljeva: dodatno bi se umanjio uticaj Rusije u istočnoj i jugoistočnoj Evropi, a uspostavila bi se i kontrola nad ukrajinskim gasovodima. Uz planiranu izgradnju gasovoda iz Azerbejdžana i Katara, značajno bi se umanjila uloga Rusije u snabdevanju EU prirodnim gasom. Ukrajina od svega ovoga ne bi imala nikakve koristi, već bi njena industrija bila devastirana, a cela država postala novo veliko tržište za zapadne proizvode. Da bi mogli da pariraju ponuđenoj ruskoj pomoći od 15 milijardi dolara, smišljena je nova priča o vađenju gasa iz uljnih škriljaca, koju ovih dana uporno ponavlja jedan od ukrajinskih opozicionih lidera Arsenij Jacenjuk.

Sve neodoljivo podseća na 1941/42. i izbijanje jedinica Vermahta pred Moskvu i Staljingrad (današnji Volgograd), ali bez ispaljenog metka. Ukoliko se ovakav scenario i ostvari, preostao bi samo korak do toliko željenog plena, Sibira i njegovih prirodnih bogatstava koje bi mnogi na Zapadu tako rado iscedili do poslednje kapi.

Jasna je povezanost sveopšte borbe za resurse širom planete i događaja na Bliskom istoku, a ponajviše u Siriji, zemlji potonuloj u surovi rat čiji će ishod po mnogo čemu biti presudan ne samo po budućnost Bliskog istoka. U istom kontekstu treba gledati i na ishod pregovora o iranskom nuklearnom programu i na „Ženevu 2“. Teško je očekivati bilo kakav trajan dogovor na pomenutim pregovorima bez prethodnog dogovora o raspodeli „energetskog kolača“. Zapad želi sve, a Teheran na tako nešto ne može da pristane, još manje Moskva.

Prethodne tri godine su pokazale da je Teheran snaga sa kojom moraju da računaju kako neprijatelji, tako i saveznici. Jasno pozicioniranje Moskve i Pekinga na stranu Bašara el-Asada daje Teheranu mnogo jače karte u borbi za odbranu sopstvene sfere uticaja u regionu, koja je proteklih godina napadnuta iz svih oružja. Pitanje realizacije pomenutih gasovoda i mogućnosti postizanja kakvog-takvog kompromisa će odlučiti sudbinu mira i svih pregovora na Bliskom istoku, ali i mnogo šire. Očigledno će 21. vek obeležiti bespoštedna borba za resurse, a koliko daleko su spremni da idu njeni akteri, saznaćemo uskoro.        

 

Anketa

Da li mislite da će opozicija na beogradske izbore izaći u
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner