четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Богати ће се снаћи, цех ће платити средње и ниже класе
Савремени свет

Богати ће се снаћи, цех ће платити средње и ниже класе

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
понедељак, 05. јун 2023.

Светска банка је у октобру 2022. објавила да је напредак у смањењу екстремног сиромаштва успорен или негде чак и заустављен, а да су прогнозе за наредних неколико година неизвесне, што је последица кризних догађаја од 2020. Последично, док земље Запада имају проблеме са снажно успореним растом, многе сиромашне државе се суочавају са ризиком дужничких криза. Да би ова 2020-е у песимистичном сценарију могле постати изгубљена деценија, гледајући глобални раст и развој, постало је становиште и међународних институција каква је Светска банка. Наиме, у најновијој студији те организације упозорава се на ризик од деценије спорог раста. Док ће богати имати средства да ублаже пад прихода, исто се не може рећи за припаднике сиромашне и ниже средње класе широм планете, које ће надолазећа криза најтеже погодити.

Џакарта, мај 2023.

На почетку новог миленијума а закључно са почетком пандемије Ковида, и поред много расправа о кризи, економском успоравању или слому друштвеног поретка, академска јавност била је доминантно оптимистична у погледу будућег економског развоја, посебно у земљама „Трећег света“.  Изгледало је неупитно да човечанство доживљава брз и одржив напредак, како она његова десетина која живи у земљама „колективног Запада“ (англофона Северна Америка, ЕУ, Јапан, Јужна Кореја, Аустралија, Нови Зеланд, Израел, Сингапур), тако и „осталих“ 90%. Мноштво оптимистичних књига и чланака је публиковано указујући да свет „постаје много, много бољи“ и то прилично брзо. Здравствена заштита се побољшавала, смртност је опадала (и код новорођенчади и код одраслих), ширила се писменост и, најважније, сиромаштво, а посебно екстремно сиромаштво (приход мањи од 2,15 долара дневно, праг постављен од стране Светске банке), брзо је опадало. Милијардер Бил Гејтс, Стивен Пинкер са Харварда, као и некадашњи колумниста Њујорк тајмса Николас Кристоф (који је сваку претходну годину проглашавао најбољом икада), били су, поред осталих, протагонисти оваквог становишта. Импликације су биле јасне: критикујте структуру глобалне економије колико год хоћете, али чинило се очигледним да систем релативно добро функционише.

Почевши од 2020, има много назнака да такав поглед на глобални развој губи своју кохерентност. Састанци ММФ-а и Светске банке у Вашингтону у априлу ове године били су праћени мрачним предвиђањима могуће продужене глобалне рецесије. Док се претпостављало да ће спој криза са којима се свет суочавао у протекле три године – пандемија Ковид-19, поремећаји ланца снабдевања, рат у Украјини и резултирајућа појава глобалне инфлације (узрокована пре свега енергетским шоковима) и финансијска превирања – имати пролазне ефекте на глобалну економију, нови подаци сугеришу да ће тренутно економско успоравање трајати дуже него што се првобитно очекивало. Низ повећања каматних стопа од стране америчке, европске и осталих великих централних банака довео је до повећања дугова јавног и приватног сектора на највиши ниво у деценијама, тиме повећавајући ризик од финансијске нестабилности.

Оптимизам с почетка овог столећа снажно је уздрман. Светска банка је већ у октобру 2022. објавила да је напредак у смањењу екстремног сиромаштва успорен или негде чак и заустављен, а да су прогнозе за наредних неколико година неизвесне, што је последица кризних догађаја од 2020. Последично, док земље Запада имају проблеме са снажно успореним растом, многе сиромашне државе се суочавају са ризиком дужничких криза. Да би 2020-е у песимистичном сценарију могле постати изгубљена деценија гледајући глобални раст и развој, постало је становиште и међународних институција са референтним експертима каква је Светска банка. Наиме, у најновијој студији те организације упозорава се на ризик од деценије спорог раста. Док ће богати имати средства да ублаже пад прихода, исто се не може рећи за припаднике сиромашне и ниже средње класе широм планете, које ће надолазећа криза најтеже погодити.

Генерална директорка ММФ-а Кристалина Георгиева, са председником и извршним директором ПејПала Деном Шулманом, копредседавајућом Фондације Била и Мелинде Гејтс Мелиндом Френч Гејтс и суоснивачом "Инфосис Технолоџис" Нанданом Нилеканијем током пролећног састанка ММФ-а и Светске банке, Вашингтон, април 2023.

Истина, песимистични погледи на светски развој и дистрибуцију дохотка нису новина. Већ од 1960-их многи економисти су уочавајући, али и често пренаглашавајући, разлике у нивоу развоју између земаља тврдили да постоје две глобалне економије, од којих је прва Глобални север (богатије и „економски развијеније“ земље, као што су оне у Европи и Северној Америци), а остатак је Глобални југ. 

Утемељеност мрачних предвиђања 

Имајући у виду да се свет дефинитивно суочава са великим изазовима, није изненађење појава све више катастрофичних сценарија. Међу њима је не тако ретка релативизација глобалног развоја након Другог светског рата, и посебно од 1980, те од 2000. Ипак, и поред бројних критички настројених анализа или памфлета, чини се да је одговор на често и неизговорено питање „да ли је данашње најбоље од свих времена“, и посебно да ли је епоха у којој живимо најбоља за не-западни свет (појам под којим подразумевамо све државе осим оних у западној Европи, те „Англосферу“: САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд), по апсолутним показатељима животног стандарда је потпуно једнозначан и без дилеме потврдан.

Наиме, вероватно најмање лош показатељ животног стандарда, бруто домаћи производ per capita по куповној моћи – БДП pc ППП (који елиминише разлике у ценама истих производа и услуга у различитим државама) за не-западне земље (као и за државе Запад) тренутно је виши него икада. Према последњој расположивој години (2018) из најутицајније архиве података за БДП у свету Maddison Project Database, тај индикатор, изражен у сталним ценама (дакле куповна моћ је „преносива“ током времена, односно ефекат инфлације је елиминисан) за практично све државе, и наравно регионе, света виши је него што је био у пређашњим годинама и деценијама.

Панама Сити, јула 2022.

Ипак, и ова теза многим интелектуалцима, посебно леве оријентације, изгледа упитно, и многи од њих доводе у питање коришћене статистичке параметре, или бирају одређену годину за поређење (после које „све креће низбрдо“). Поједини економисти сматрају проблематичним прорачуне инфлације и паритета куповне моћи (посебно када су у питању разлике у ценама у урбаним руралним срединама), што је наводно послужило да се значајно смањи број светских сиромашних. Додатно, многи критикују праг од 2,15 долара дневно (по ценама прилагођеним куповној моћи из 2017) – дизајниран да одражава ко би био најсиромашнији у најсиромашнијим земљама, попут Малија или Авганистана. 

Компаративни приступ сиромаштву 

И највећи критичари владајуће глобалне економске архитектуре имају проблем да докажу да је сиромаштво на глобалном нивоу у порасту. Међутим, има смисла компарирати промене односа између БДП-а по куповној моћи (по становнику) не-западног дела планете кога насељава 90% светске популације са БДП-ом per capita западних земаља. Наиме, оваква поређења могла би бити апроксималија за неку врсту мере релативног сиромаштва.

Повезано с тим, ако би поставили мало другачије питање: „Да ли је ово у релативном смислу најбоље од свих времена за не-западни свет?“, онда одговор није тако једноставан. Наиме, ако се узме БДП pc ППП за 2018. може се видети да је тај показатељ животног стандарда западне Европе био преко 11 пута виши од истог индикатора за подсахарску Африку, 2,4 пута виши БДП per capita од земаља источне Азије, скоро дупло већи исти индикатор него што је он код држава Источне Европе (исти показатељ био је три пута виши него у земљама Латинске Америке, те преко пут пута виши од држава јужне и југоисточне Азије). Будући да се налази на око 70% просека Англосфере по том индикатору, јасно је да су разлике наспрам остатка света израженије ако се САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд укалкулишу, креирајући тако „колективни Запад“.

При покушају давања одговора на постављено питање треба анализирати раније стање, будући да само тако има смисла говорити да ли је неко време боље од осталих, овога пута у релативном смислу. Ипак, одговор није једнозначан, ни по годинама ни по регионима света.

Наиме, како је 2000. БДП pc ППП западне Европе био чак преко 16 пута виши него за државе подсахарске Африке може се извући закључак да се релативна позиција највећег дела афричких држава побољшала. Међутим, идући даље у прошлост долазимо до супротног закључка, посебно ако узмемо 1950. када је западна Европа имала тек 5,5 виши БДП pc ППП. С друге стране Западна Европа је и 1950. и 2018. имала скоро двоструко виши БДП pc ППП од источног дела старог континента, али је нпр. 2000. разлика била много већа (3,6 пута). Разлика у корист западне Европе се благо повећала када је у питању Латинска Америка и благо смањила када је у питању јужна и југоисточна Азије (пре свега Индија). С друге стране, предност у односу на исток Азије се драматично смањивала током целог посматраног периода (док је сличан тренд, али много блажи, присутан и у односу на земље Блиског Истока). Будући да је осим самог почетка посматраног раздобља у осталим годинама Западна Европа била на око 70% просека САД и „прекоморских савезника“, јасно је да се однос БДП pc ППП (целокупног) Запада према незападним државама мењао практично идентично. 

У економији је уобичајено користити стопе раста, иако ће, наравно, закључци бити исти.  Тако је са растом БДП pc ППП од 2,2% просечно годишње 1950-2018. западна Европа била знатно динамичнији регион од подсахарске Африке или Латинске Америке, али ни близу тако динамичан као фамозна Источна Азија (са Јапаном, Корејом или Кином као светским чудима у домену развоја у деценијама иза нас). Наравно, ове податке ваља ставити у контекст спорог раста популације западне Европе (који је био тек 0,43% годишње 1950-2018), док је популациони бум у подсахарској Африци водио петоструко бржем расту броја људи (од 2,3% просечно годишње, који се и тренутно одржава сличном динамиком), што је природно отежавало раст дохотка по становнику. Раст популације јужне Азије, Латинске Америке и Блиског Истока био је такође бржи од светског просека (популација планете је расла 1,4% просечно годишње у посматраном периоду). Важно је напоменути да је раст БДП-а per capita Кине 1950-2018. износио 3,7%, док је од 1980. он знатно убрзан износећи чак 5,2% просечно (будући да је кинеска популација снажно расла до неколико година  уназад, као и да се ради о дохотку по куповној моћи, ове стопе нису скоро двоцифрене). Иначе, раст светског БДП-а pc ППП био је 2% просечно и осим нешто брже динамике у раздобљу 1950-80. (2,6%) и спорије динамике у последње две деценије 20. столећа (1,6%), био је прилично уравнотежен (раст глобалног БДП-а pc ППП је услед стагнације током пандемијске 2020. у прве две деценије 21. века био 2,2%). 

У првих 18 година овог века са скромних 1,1%, раст БДП-а западне Европе се драматично успорио, преполовивши се у односу на последње две деценије 20. века, постајући далеко нижи него у подсахарској Африци (3,3%), и такође значајно спорији него у осталим регионима света (изузевши Англосферу чији је раст био практично идентичан расту западне Европе). Успоравање западне Европе је посебно изражено у односу на „златно доба“ током 1950-их, 1960-их и 1970-их када је Стари континент имао најбољи период у својој економској историји (раст БДП pc ППП тада је са 3,6% у западној и 3% у источној Европи био далеко бржи од истог индикатора у односу на све остале регионе, наравно изузевши источну Азију, чији бум је генерисан драматичним развојем Јапана, Кореје, Тајвана, Хонг Конга). 

Tренд пада сиромаштва 

У прилог претходно изнетим тезама иду и прорачуни Светске банке (Poverty and Shared Prosperity 2022: Correcting Course), који указују да свет бележи деценијски тренд континуираног смањења броја сиромашних (оних који имају доходак мањи од 2,15 долара дневно). Док се за 1950. процењује да је близу три петине светског становништва било сиромашно, већ 1990. њихов удео је смањен на 37,8%, да би се тај тренд убрзао до 2013. када је глобална стопа сиромаштва пала на 11,7%. У наредних шест година темпо смањења сиромаштва се успорио на 0,6 процентних поена годишње. У 2019. у подсахарској Африци живело је чак 60% сиромашних у свету (што је чак 35% популације тог региона).

Удео екстремно сиромашних у укупној глобалној популацији 1950-2020. (наранџаста је стварна линија за 2020, док је плава раније пројектована силазна трајекторија за удео сиромашних. Извор: World Bank: Poverty and Shared Prosperity 2022: Correcting Course)

Пандемија Ковида је шок који је узроковао највеће повећање глобалног сиромаштва од 1990. и вероватно од Другог светског рата (Ковид-19 је одговоран за додатних 90 милиона сиромашних људи). Ипак, након пандемијом изазваног шока, долази до опоравка. Најсиромашнијих 20% у глобалној дистрибуцији дохотка изгубило је у просеку 4% својих прихода током 2020, али се ниво губитака од тада значајно смањио или неутралисао, углавном због брзог и великог опоравка у Индији. Тако је просечан доходак за најсиромашнију петину глобалне популације 2022. близак ниво из предкризне 2019, док је остали део светског становништва бележио благ раст просечног дохотка (посебно најбогатијих 20% чији је доходак већи за 2% него пре пандемије). Иако је опоравак у 2022. био отежан растом цена хране (будући да 40% најсиромашнијих становника планете генерално троше већи део свог дохотка за исхрану), дугорочни тренд би ипак требало да буде позитиван за већину сиромашних, И то највише за аграрна домаћинства. Процене Светске банке указују да би до 2030. број сиромашних требало да падне на 574 са 648 милиона 2019. (без пандемије додатних 23 милиона људи би се извукло из сиромаштва). Глобална стопа сиромаштва пала је са 9,3% у 2020. на 8,8% у 2021, те се 2022. вратила на ниво из 2019. (8,4%). Процењује се да ће се тренд пада ове стопе наставити, али успореније него што је то било пројектовано пре пандемије (у 2030. би 6,8% светског становништва требало да остане испод критичне линије дохотка).

Пројекције кретања стопе светског сиромаштва до 2030. (Извор: World Bank. 2022. Poverty and Shared Prosperity 2022: Correcting Course)

Структурни проблеми сиромашних земаља

Упркос томе што подаци недвосмислено указују на значајан и практично константан развој сиромашнијег дела планете, постоје озбиљне индиције да су стање и перспективе земаља Трећег света знатно горе него што то указују стандардне мере. Суштински проблем је да, упркос покушајима да се пронађу алтернативни модели економског развоја, не постоји широко примењива стратегија за развој земље (да се из стања сиромаштва пређе у висок ниво развоја), која не укључује привреду која постаје високо индустријализована. Оно што ремети јасан увид у стање је да је последњих деценија раст производних сектора (индустрије, аграра) био у великој мери концентрисан у источној Азији, посебно у Кини.

С друге стране, широм највећег дела сиромашног света (Латинска Америка, Јужна Азија, Блиски исток и подсахарска Африка) већина економија је имала истовремену де-аграризацију и де-индустријализацију, и то од 1980-их (индустријализација и снажан раст прихода у Кини, Јапану или Кореји статистички су „компензовали“ успорени раст доходака другде). Додатно, снажна индустријализација источне Азије, која је извукла милијарду људи из сиромаштва, делимично је одговорна за губитак производних база других земаља. Ова негативна структурна промена се дешавала чак и када су приходи расли у већини сиромашних земаља, углавном због супер-циклуса раста цена берзанских сировина 2000-2015. (који је добрим делом био последица експлозивног раста тражње од стране кинеског тржишта), који је, иронично, помогао да извоз из земаља у развоју остане нискотехнолошки и недиверсификован. 

Хараре, Зимбабве, јула 2022.

Иако је већина земаља у развоју бележила економски раст од 1950-их, највећи део њих није пронашао покретач одрживог раста, док их све већа зависност од извоза сировина или пак услуга (попут радне снаге) није учинила богатима. Последично, већи део земаља у развоју је данас компаративно посматрано у лошијој структурној позицији него што је то био пре неколико деценија: мање су економски диверсификоване и социјално су нестабилније. Наиме, системска динамика у њима – пре свега деиндустријализација, али и растући еколошки поремећаји – представљаће озбиљне изазове за економски развој у наредним деценијама. Осмишљен економски развој кроз, на пример, нови талас индустријализације мало је вероватан у овим деловима света. Африка, континент са далеко најгорим економским учинком у последњих неколико деценија, имаће снажан  раст становништва до краја овог века, што ће креаторе политике у тамошњим земљама суочити са немалим изазовима. Као императив се намеће јачање напора за постизање прокламованих климатских циљева и заустављање повећања економске неједнакости унутар и између земаља. Захваљујући напретку у дигиталној технологији и глобализацији ланаца снабдевања, такви изазови су ван домашаја појединачних земаља.

Да би се позабавиле овим глобалним питањима, владе широм света морају да координирају своје монетарне, фискалне и безбедносне политике. Године или деценије успореног раста, политичке нестабилности и еколошке катастрофе, свакако су нешто што треба избећи. С тим повезано, напредак остварен у борби против сиромаштва током последњих деценија би се могао успорити, стагнирати или у катастрофичном сценарију, који би на пример могао бити последица потенцијалне климатске катастрофе, чак преокренути.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер