Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Bogate gazde i siromašni rođaci
Savremeni svet

Bogate gazde i siromašni rođaci

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Milošević   
subota, 22. februar 2014.

Za nekoliko meseci (prvog maja) navršava se deset godina otkako je Evropska unija popunila svoje redove sa deset novih članica. Tog datuma 2004. godine nove članice Unije postale su Mađarska, Kipar, Letonija, Estonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija i Češka. Tri godine kasnije, članice Unije postale su Rumunija i Bugarska, a prvog jula prošle godine Hrvatska. Radi se, dakle, uglavnom o zemljama bivšim članicama takozvanog sovjetskog bloka, a tri nove članice su čak bile u sastavu Sovjetskog Saveza (Estonija, Letonija i Litvanija).

Ovaj okrugli datum, a i krajnje aktuelne prilike u Ukrajini, koje poslednjih dana opasno eskaliraju, bili su jedan od povoda da se pojedini komentatori u Moskvi osvrnu na jubilej i podvedu pod crtu šta su ove zemlje dobile, a šta izgubile članstvom u Uniji. Zaključak nije nimalo ohrabrujući, čak je razočaravajući za građane ovih zemalja. Nade u bolji život, značajan porast dohotka, u rast privrede i drugih koristi od integracije sa zapadnom civilizacijom su se uglavnom izjalovile - one će ostati samo mašta. A zemlje koje su kandidati za članstvo ili koje se pripremaju da zaključe sporazume o pridruživanju, što se pre svega odnosi na Ukrajinu, i dalje se uljuljkuju u obećanja pripremljena specijalno za njih.

I tako, počnimo redom. Bivše sovjetske baltičke republike Estonija, Letonija i Litvanija koje su se samim početkom devedestih godina prošlog veka ,,oslobodile ruske okupacije’’ primljene su u članstvo iako nisu ispunjavale sve ekonomske i druge kriterijume koje EU propisuje. Trebalo je trajno ,,otkačiti’’ ove zemlje iz zagrljaja velikog istočnog suseda i tako nastaviti rastakanje ,,imperije zla’’.

Analitičar ,,Komsomolske pravde’’ kaže da je industrija u ovim državama prestala da postoji i da se zemlje sada orijentišu na pružanje transportnih usluga i turizam. Bivše fabrike i zavodi pretvoreni su u skladišta i trgovačke centre. U Letoniji je obim proizvodnje u odnosu na pretkrizni period opao za 77 procenata, u Litvaniji za 44, a Estoniji za 43 odsto. Onda nije ni čudno što su i plate opale za deset do petnaest odsto.

Ali, ove baltičke republike ne žive van sveta, okružene su ,,saveznicima’’ i ,,prijateljima’’ koji im pomažu. Doduše, ta pomoć ima svoju cenu. Države se zadužuju i tako nastavljaju da životare, ali po koju cenu? U poređenju sa 2003. godinom spoljni dug Litvanije u odnosu na bruto nacionalni proizvod porastao je sa 40 na 78 odsto, Estonije sa 64 na 98, a Letonije sa 73 na 145 odsto. I što je najtragičnije, izlaz iz tog ćorsokaka se ne vidi. Sada mnogim građanima postaje jasno da su u doba ,,ruske okupacije’’ živeli bolje.

U Mađarskoj, kaže analitičar lista, državi sa desetak miliona žitelja, skoro 40 odsto živi ispod granice siromaštva. Spoljni dug popeo se na 80 procenata bruto nacionalnog proizvoda. Od industrije ostale su samo uspomene. Nekada moćni aumobilski gigant, ponos mađarske industrije ,,Ikarus’’, prodat je koncernu ,,Volvo’’. Nekada je proizvodio 14.000 autobusa godišnje, a sada samo nekoliko vozila.

Agrarni sektor Mađarske nekada je bio moćan. Sem sopstvenog stanovništva, zemlja je mogla da hrani još 30 miliona ljudi. Od čitavog agrarnog kompleksa sada je na glasu ostalo samo tokajsko vino. U poređenju sa ranijim periodom, poljoprivredna proizvodnja sada je manja 9,5 puta. Bankrotiralo je desetine hiljada farmera. Evropska unija snabdevala je tržište relativno jeftinim prehrambenim proizvodima i držala takve cene dok domaći proizvođači nisu propali. Posle toga cene su počele da skaču. Nezaposlenost među mladima iznosi 28 odsto.

A strane investicije? Danas u Mađarskoj dejstvuje 30.000 stranih preduzeća koje imaju poreske oklakšice tokom deset godina, tako da se od njih u državnu kasu ne sliva govoto ništa. Posle isteka desetogodišnjeg perioda, kompanije će reći ,,adio’’ i prestaće da postoje. Moskovski list konstatuje da pojedine političke snage u Mađarskoj postavljaju pitanje sprovođenja referenduma o izlasku zemlje iz EU.

Ruski analitičar konstatuje da je u agrarnoj i sunčanoj Bugarskoj još gore. Poslednjih godina broj stanovnika u ovoj zemlji smanjen je sa 9 na 7 miliona. Oko 80 procenata tržišta prehrambenih proizvoda snabdeveno je uvoznom robom lošeg kvaliteta zbog ograničenja koje je propisala EU na domaću proizodnju. Kao rezultat toga, umesto sočnog i ukusnog domaćeg, u Bugarskoj se sada prodaje ,,plastični’’ paradajz iz Turske, luk iz Kine, sir iz Francuske. ,,Bugarska paprika’’ (tako se u Rusiji zove crvena mesnata paprika) uvozi se iz Holandije. Prošle godine Bugarska je ostala bez gotovo 40 odsto seoskih naselja. Stopa nezaposlenosti iznosi 20 odsto, na severu zemlje čak 60 odsto. Zbog toga nije čudno što gotovo 50 odsto stanovništva živi na granici siromaštva. Demografi procenjuju da će 2060. godine u Bugarskoj živeti manje od 5 miliona stanovnika od kojih će milion i po biti Romi (u Rusiji se za ovu etničku grupu upotrebljava naziv Cыgane, što se ne smatra uvredljivim ili ponižavajućim). To je u Bugarskoj jedini narod čiji se broj uvećava.

U Rumuniji, od ulaska zemlje u Evropsku uniju 2007. godine, spoljni dug je porastao 5,5 puta i danas iznosi 101 milijardu dolara. Nivo životnog standarda dva i po puta je niži od proseka u EU. Oko 40 odsto građana živi na ivici siromaštva, a oko 3 miliona građana otišlo je iz zemlje i nema nameru da se vraća. Iako ima naftu i druge energente, Brisel je odredio visoke cene ovog goriva i zabranio subvencije za poljoprivredu. Od momenta stupanja u EU, Rumunija je u fondove Unije uplatila 8,4 milijarde evra, dok je istovremeno iz tih fondova dobila u vidu pomoći 3,67 milijardi. I kada je situacija postala kritična, MMF i Brisel ukazali su Bukureštu na finansijsku pomoć, ali istovremeno obavezali rumunsku vladu da snizi plate u javnom sektoru za 25 odsto, a penzije za 15 odsto, zatim da smanji niz socijalnih programa i ukine stotine hiljada radnih mesta u državnim službama.

Analitičar nije mimoišao ni Hrvatsku, čiji je spoljni dug 40 milijardi dolara. Uvođenje viza na zahtev EU za građane van šengen zone smanjilo je broj inostranih turista za 25 odsto. Osim toga, Hrvatska ne može da trguje bez carina sa tradicionalnim partnerima, a u zemljama Unije njeni proizvodi nisu potrebni. Krah hrvatskog agrosektora već je počeo. Mladi ljudi, među kojima je nezaposlenost dostigla brojku od 50 odsto, pakuju kofere i odlaze iz zemlje.

Rukovodioci navedenih zemalja pokušavaju, sa manje ili više uspeha, da obezbede makar prividno i relativno podnošljivu situaciju, uzimajući sve nove i nove kredite, svaljujući tako teret na buduća pokolenja i ostavljaju svoje zemlje takoreći bez budućnosti.

Zbog svega ovoga, one zemlje Evropske unije koje sebe smatraju ,,gazdama’’, starijim i uspešnijim, gledaju na novajlije iz istočnih zemalja kao na bedne rođake koje za sada treba držati na grbači. Ali u konačnom svođenju računa, dugoročno gledano u geopolitičkom smislu, ,,gazde’’ će ipak biti na dobitku. A novajlije, pripadnici ,,mlade demokratije’’ neka gledaju šta će i kako će. To već neće biti njihova briga

O situaciji i perspektivama novajlija iz istočne i srednje Evrope možda se najbolje izrazio bivši ministar privrede i finansija Rumunije Varužan Vozganjan, koga citira moskovski analitičar. Posle toga kako smo ušli u EU, rekao je Vozganjan, shvatili smo da nismo konkurentno sposobni. Takođe smatram da je mnogo teže biti siromašan unutar EU nego izvan nje. Gladna Rumunija treba u EU da sedi sa ostalim zemljama članicama za postavljenim stolom, ali da ne pruža ruke ka tanjiru.

To se ne odnosi samo na Rumuniju nego i na druge zemlje ,,mlade demokratije’’. ,,Evropski sto je zaista bogat i lomi se od đakonija, ali čak ako tebi za tim stolom i nađu mesto, to ne znači obavezno da će ti dozvoliti da jedeš. Želeo si da sedneš za sto? Pustili su te. Ali ništa više od toga nisu obećali. Sedi i gutaj pljuvačku dok drugi kusaju velikim zalogajima’’.

Interesantno je, a za neke komentatore i indikativno, da je analitičar moskovskog lista dobro ,,zakačio’’ i Crnu Goru, optužujući je za žestoku antirusku kampanju. On konstatuje da u Evropi gotovo da nema zemlje u kojoj je ruski biznis poslednjih godina toliko investirao, ali da Crna Gora više nije raj za investitore kao ni za građane Rusije. Procenjuje se da više od dvadeset hiljada građana Rusije ima nekretnine u Crnoj Gori, a u tu zemlju samo prošle godine Rusija je investirala oko 1,1 milijardu dolara. I upravo zahvaljujući investicijama iz Rusije, Crna Gora je postala jedna od relativno prosperitetnih država na prostoru Balkana.

Međutim, crnogorska državna elita poželela je da se približi Evropskoj uniji, a Brisel se tome nije usprotivio. Iako je Crna Gora država- patuljak, za Zapad je važno da braća Sloveni sa Balkana prestanu da gledaju na Rusiju. Zato su tako ljubazni i predusretljivi prema Podgorici

Autor piše o jačanju antiruske kampanje u Crnoj Gori, o kriminalnim radnjama u odnosu na vlasnike nekretnina ruskih državljana, o provalama i krađama, pri čemu sudovi redovno presuđuju u korist domaćina. Neki ruski državljani glavom bez obzira napustaju ovu državu.

Antiruska raspoloženja zvaničnika u Crnoj Gori su razumljiva. Oni žele da ugode Evropskoj uniji, a boljeg načina od podsticanja antiruske histerije nema. Običnim crnogorskim građanima od toga neće biti ništa bolje. Naprotiv, biće im gore. Odlazak ruskih investitora je već počeo i teško je da će se taj trend zaustaviti. A njihov odlazak teško će pogoditi privredu i turizam zemlje. Ruski investitori i turisti neće dolaziti tamo gde ih očekuju neprijatnosti.

Autoru moskovskog glasila bi se moglo zameriti da u svojoj analizi iznosi samo negativne strane članstva u Evropskoj uniji. Zar nema ni jednog jedinog pozitivnog aspekta tog članstva? Teško je saglasiti se da nema i oni bi se mogli pronaći na primeru Češke, Slovačke, Poljske, pa čak i zemalja koje se pominju u izrazito negativnom kontekstu. Međutim, činjenice na koje autor ukazuje više su nego ubedljive i svakako upućuju na jasne zaključke.

I drugo. Kao i u svim sličnim slučajevima, redakcija najtiražnijeg moskovskog glasila kategorički se ograđuje od konstatacija autora ističući da kolumna (ova i sve druge) izražava isključivo lično mišljenje autora i da se uvek ne saglašava sa njegovim stavovima. To dakle nije stav redakcije (iako može biti), a još manje zvaničan stav Moskve (iako takođe može biti). Taj ,,drugačiji’’, odnosno zvanični stav, Kremlj je iznosio više puta i on je sadržan u tumačenju da svaka suverena zemlja sama odlučuje o članstvu u međunarodnim organizacijama, uz sve konsekvence koje takvo članstvo prozrokuje.

Sve gore rečeno ima direktnu vezu sa sadašnjim događajima u Ukrajini, koji poprimaju dramatične razmere. Dvadesetak mrtvih i nekoliko stotina povređenih samo u jednom danu – to je tragičan bilans pred kojim niko ne može da ostane ravnodušan. A sukob je upravo izbio – bar formalno gledano – oko pridruživanja Evropskoj uniji. Kažem formalno jer su u pitanju mnogo dublji razlozi, uzroci i povodi.

ŽI dok Zapad optužuje Rusiju za zbivanja u Ukrajini, Moskva tvrdi da se iza svega kriju zapadni centri moći. Zvanični predstavnik ruskog ministarstva inostranih poslova Aleksandar Lukaševič izjavio je da SAD ,,velikodušno daju savete ukrajinskoj vladi i pokušavaju da nametnu toj zemlji zapadni pravac razvoja. ,,Još jednom konstatujemo da SAD, skrivajući se iza poziva na nemešanje u slobodan izbor ukrajinskog naroda, u stvari pokušava da nametne zapadni pravac njenog razvoja kao ,,jedino ispravan’’, diktirajući vlastima suverene zemlje šta i kako treba da rade’’.

Moskovski mediji objavili su izvode iz telefonskog razgovora zamenika američkog državnog sekretara Viktorije Nuland i američkog ambasadora u Kijevu DŽefrija Pajeta kojim sagovornici praktično sastavljaju novu vladu Ukrajine. Ne dakle narod Ukrajine, ne čak ni kijevski ,,Majdan’’ nego – Vašington. Gospođa Nuland se izvinila Evropskoj uniji što je u tom razgovoru na adresu Unije izgovorila ružne reči ,,fuck EU’’ (j... EU), ali ne i Ukrajini zbog mešanja u njene unutrašnje poslove. ,,Slugama se ne izvinjava’’, sarkasično primećuju analitičari u Moskvi.

Savetnik ruskog predsednika Sergej Glazev izjavio je ovih dana da američki izvori troše nedeljno 20 miliona dolara za finansiranje opozicije, uključujući i nabavku oružja. Postoje informacije da se na teritoriji američke ambasade u Kijevu sprovodi instruktaža demonstranata, gde se oni i naoružavaju.

U Kijevu je poginulo više desetina ljudi – demonstranata i policajaca. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da su ubijeni verovatno žrtve radikalnih elemenata koji za ostvarivanje svojih ciljeva ne prezaju ni od čega. Organi reda ne upotrebljavaju oružje – kategorički tvrdi ukrajinsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Ukrajina je na pragu građanskog rata sa nesagledivim posledicama – kažu pojedini analitičari u Kijevu i Moskvi.

Politikolog Sergej Markov tim povodom kaže da Americi i zapadu Ukrajina uopšte nije potrebna i da u stvari ne žele da je integrišu u EU iz istih razloga kao i Tursku. Obe zemlje su suviše velike, suviše siromašne i suviše ,,drugačije’’. Amerikanci ne žele da plaćaju za ukrajinske reforme. Oni imaju samo jedan cilj: da odvoje Ukrajinu od Rusije. Američki establišment drži se teorije Bžežinskog po kojoj ,,zajedno sa Ukrajinom, Rusija postaje svetski cenatr moći, a bez nje ostaje samo regionalna sila’’. Pri tome, Vašington se meša u poslove Ukrajine bez pardona, optužujući za takvo mešanje Moskvu.

Markov smatra da je teško predvideti kako će se situacija u Ukrajini dalje odvijati. To će zavisiti od toga koja će linija u Vašingtonu pobediti pristalice predsednika Obame, koji su izgleda orijentisani na kompromis, ili druga grupa, koja je povezana sa obaveštajnim službama i koja mašta o razbuktavanju novog hladnog rata.

A situacija u Ukrajini je, po mišljenju Markova, za to idealna.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner