уторак, 05. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Аргументи против глобализације - Oдрживи просперитет и социјална кохезија у демократским и другим државама
Савремени свет

Аргументи против глобализације - Oдрживи просперитет и социјална кохезија у демократским и другим државама

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
среда, 12. јул 2023.

 Највећа политичка дебата данашњице води се о „неодложној потреби“ за јединственом глобалном економијом, њеним последицама по радна места, демократију, људско благостање, културну разноликост, еколошки утицај. Прогресивисти, односно левичарски усмерени критичари глобализације сматрају да је она наметнута од стране богатих, те да није била демократски избор људи света. Посматрају је као агенду великих мултинационалних корпорација и као идеолошку подлогу за елите у богатим земљама чији је циљ доминација и контрола међународног економског система. Потенцирају да је, слабљењем синдиката, хипер-глобализација померила однос снага у корист мултинационалних компанија, које често доминирају над извршном влашћу, посебно у мање развијеним земљама.

Лобирање корпоративних елита довело је до уносних аранжмана са државом за исте, те је велики бизнис остваривао огромне зараде упркос спором расту продуктивности у последње четири деценије. Добро етаблирани крупан бизнис често је успевао да кроз нетранспарентну подршку сопствених влада и чак међународних организација унапређује своје пословне интересе, што је подстицало развој новог система протекционизма, као и неоколонијализма. Иако је слободна трговина убрзавала економски раст, он није био равномерно распоређен, те је недопустиво велики део светске популације наставио да живи у релативном сиромаштву, поред осталог и услед недовољних средстава у сектору социјалног осигурања у многим државама.

Повезано с претходним, многи утицајни интелектуалци широм света сматрају да глобализација није неумитна, чак тврдећи да слободна трговина, дерегулација и глобално економско управљање дају супротне резултате од обећаних. У чувеном есеју: The Case Against the Global Economy, више десетина угледних експерата у својим областима у различитим земљама показују како глобализација подрива нашу слободу, безбедност и благостање и еколошки разара планету.

Указује се и како глобални трговински споразуми надјачавају одлуке о безбедности радника и стандардима животне средине, које су демократски донеле појединачне земље. Проблематизује се корпоративна контрола медија и финансијских тржишта, односно на тај начин нелегитимно стечена моћ глобалних плутократских елита (приватна контрола над комерцијалним банкама и фактичко право да се емитује државни новац је пример злоупотребе давно стечених позиција).

Последице укључују пренасељеност градова, ширење јаза између богатих и сиромашних, практичну стагнацију реалних медијалних плата у добром делу света од почетка 1980-их, уништавање биосфере, поништавање локалних традиција и култура. Оно што предлаже овај форум јавних интелектуалаца је преокрет курса – ка ревитализованој демократији, локалној самодовољности (кроз задруге и мала предузећа која опслужују локална или регионална тржишта) и еколошкој одрживости.

Одрживи просперитет и социјална кохезија

Веома утицајни амерички економиста лево прогресивистичке оријентације Дани Родрик потенцира да су аргументи за глобално економско управљање знатно слабији него што се обично претпоставља. Он и многи други референтни економисти, социолози, политиколози, историчари, филозофи, тврде да би са владама фокусираним на сопствени одрживи просперитет и социјалну кохезију, глобална економија функционисала сасвим добро.

Као стандардни разлог за глобалну сарадњу наводи се могућност да – ако владе не координирају своје политике и не постигну договор о заједничким правилима – последични негативни spillover (преливање) може ситуацију учинити гором за све. Међутим, у огромној већини случајева где економске политике стварају прекогранична преливања, владе држава легитимно задржавају пуну аутономију. На пример, ако нека земља повећа улагање у образовање, јасно је да постоји прекогранични spillover. Оно што је индикативно је да се он сматра легитимним, иако таква политика у одсуству одговара других држава, доводи до јачања компаративних предности у производњи роба које захтевају висок степен вештина, те се на тај начин узима део „тржишног колача“ конкурентима. Пошто се образовање посматра као искључива надлежност домаће политике, то није домен где и највећи подржаваоци глобализације траже већу светску кооперацију.

Услед ових мањкавости, препоручује се да би глобална правила требало да буду фокусирана на политике којима се стварају додатни трошкови и за домаћу и за остале економије. Нпр. раст увозних царина или субвенционисање одређених индустрија под многим околностима штети свима.

Међутим, ни овакав приступ не би био увек добар. Наиме, високе увозне царине, субвенције или нецаринске баријере које смањују ефикасност у савршеним тржишним условима могу бити пожељне под другим реалним условима. Нпр. држава може подизањем царине или субвенционисањем одређених индустрија да ублажи регионалну незапосленост или негативне ефекте тзв. екстерналија (нпр. загађивање околине узроковано радом појединим корпорација које не сносе трошкове еколошке деградације коју производе). Јасно је да ове задатке могу да решавају администраиције на националном (и регионалном) нивоу и свакако не оперативци у организацијама глобалног управљања, попут Светске трговинске организације или ММФ-а.

По Родрику, глобално управљање има смисла где су трошкови које одређене компаније стварају у иностранству неопходан предуслов за бенефите у матичних државама. Примери су експлоатисање монополске моћи мултинационалних корпорација на светским тржиштима, одржавање ниских пореза на капитал ради пребацивања профита из иностранства или потцењивање домаће валуте да би се „крала“ запосленост из других земаља

По Родрику, глобално управљање има смисла где су трошкови које одређене компаније стварају у иностранству неопходан предуслов за бенефите у матичних државама. Примери су експлоатисање монополске моћи мултинационалних корпорација на светским тржиштима, одржавање ниских пореза на капитал ради пребацивања профита из иностранства или потцењивање домаће валуте да би се „крала“ запосленост из других земаља.

Међутим, таквих примера је релативно мало. Наиме, огромна већина економских политика које продукују неповољна прекогранична преливања би се спроводила чак и у одсуству штете по друге земље. Примери добре регулативе у домаћој економији, већ поменутог адекватног образовног система, развијене инфраструктуре су једноставан начин да компаније земље чијим политикама су постигнуте такве компаративне предности остваре бољу тржишну позицију глобално, наравно на уштрб мање конкурентних фирми из других држава.

Политичка трилема светске економије

Фамозна „(неизбежна) политичка трилема светске економије“ или „немогуће тројство“ према којој су демократија, национални суверенитет и глобална економска интеграција међусобно некомпатибилни, указује на битна ограничења глобалног економског управљања, односно глобализације. Наиме, можемо комбиновати било која два од три, али никада не можемо имати сва три истовремено и у потпуности.

Дубока економска интеграција захтева елиминацију свих трансакционих трошкова са којима се трговци и финансијери суочавају у својим прекограничним пословима. Управо су државе основни извор таквих трансакционих трошкова – оне стварају регулаторне дисконтинуитете на граници, спречавају глобалну регулацију и надзор финансијских посредника и онемогућавају напоре за стварање глобалног „зајмодавца у крајњој инстанци“ (то је посао који централне банке љубоморно чувају за себе, не желећи да допусте институција попут ММФ-а преузме то улогу). Лоше функционисање глобалног финансијског система уско је повезано са овим специфичним трансакционим трошковима.

По Родрику, једна опција је да се крећемо ка глобалном федерализму, где би се усклађивао обим (демократске) политике са опсегом глобалних тржишта. Међутим, то је прилично тешко постићи чак и међу релативно компатибилним земљама, што показује искуство ЕУ.

Друга опција је одржати националну државу, али је учинити одговорном само за потребе међународне економије. Таква држава би тежила глобалној економској интеграцији на рачун других домаћих циљева. Златни стандард из 19. века, са спорим растом просечних доходака за данашње стандарде и са јавном потрошном најмање пет пута мањом него данас, пример је овакве државе, који је данас свакако политички неизводив и наравно непожељан. Савремена илустрација његове инхерентне некомпатибилности са демократијом је пример колапса конвертибилности аргентинске валуте 1990-их.

Трећа опција је смањити амбиције у погледу тога колико међународне економске интеграције треба да постигнемо. То имплицира ограничену верзија глобализације, што је управо била основа бретонвудског система из 1944, са својом контролом капитала и ограниченом либерализацијом трговине. Нажалост, он је постао жртва сопственог успеха, јер је заборављен компромис који је уграђен у тај систем и који је био извор његовог успеха. Суштина је једноставна – ако желимо више глобализације, то значи мање демократије или мање националног суверенитета.

Суштина је једноставна – ако желимо више глобализације, то значи мање демократије или мање националног суверенитета

На чисто економском плану, а према „немогућем тројству“, централна банка може истовремено да спроводи само две од три политике. Претпоставимо да је светска каматна стопа 5%. Ако домаћа централна банка покуша да постави домаћу каматну стопу на 2%, доћи ће до депресијацијских притисака на динар, јер би инвеститори желели да продају своје динарске обвезнице са ниским приносом и купују иностране које носе виши принос. Ако централна банка жели да одржи слободан проток капитала, једини начин на који може да спречава депресијацију домаће монете је продаја девизним резерви, наравно док их има – а када их потроши опет би дошло до депресијације.

То значи да централна банка мора да се одрекне једног од три циља. Једна опција је стабилан курс и слободни токови капитала, али не и независна монетарна политика (што је опција коју су прихватиле чланице еврозоне усвајањем евра). Друга опција је независна монетарна политика и слободни токови капитала, али не и стабилан курс. Трећа опција је стабилан курс и независна монетарна политика, али нема слободних токова капитала. То је решење које је било инсталирано у Бретон Вудсу када је контрола капитала прихваћена и када је светски БДП убедљиво најбрже растао.

Родрик види експанзију финансијске глобализације и слободно кретање токова капитала као разлог зашто су економске кризе постале све чешће и у земљама у развоју и у развијеним економијама.

Превише ограничења аутономије националне политике може произвести негативну реакцију јавног мњења према глобализацији, односно њеним перципираним негативним ефектима. Једна од последица ерозије националног суверенитета под хипер-глобализацијом био је пораст економске анксиозности и осећаја губитка контроле међу многим грађанима. Последично, порасла је ксенофобија, односно непријатељство према онима који нису чланови већинске групе (нпр. имигранти). Како је конкуренција у увозу подстакла губитак радних места у многим заједницама, бирачи су се окренули етно-националистичким, ауторитарним популистима.

Имајући све ово у виду, Дани Родрик препоручује политике које би на нивоу појединачних држава створиле услове за инклузивније економске, друштвене и еколошке агенде, што би последично креирало бенефите и за светску привреду. Наиме, економије којима се добро управља и где је просперитет широко подељен, вероватније ће подржавити међународну трговину, слободне прекограничне инвестиционе токове и имиграцију.

Како се на нивоу појединачних економија акумулира већина бенефита од трговинске отворености (кроз веће порезе, технолошка унапређења и последични бржи раст производње), произилази да само када су владе националних држава – које имају пун демократски легитимитет – мотивисане да промовишу трговинску либерализацију, раст глобалне економије постаје одржив и редистрибуција користи које он са собом носи постаје праведнија – како међу државама тако и у оквиру појединачних земаља.

Глобализација и популизам

Многи аутори сматрају да је раст „популистичких“ партија на Западу добрим делом „одговор на глобализацију“. Наиме, показало се да су региони који су више изложени „кинеском шоку“, односно растућем увозу из Кине између раних 1990-их и финансијске кризе 2008, због своје историјске индустријске специјализације били негативно погођени (већа незапосленост, ниже учешће у радној снази, повећано коришћење инвалиднина и других бенефиција, смањење плата, као и ниже обезбеђење јавних добара и погоршање здравствених услова). Овај феномен је такође имао политичке реперкусије, што је довело до све веће подршке протекционистичким, изолационистичким и националистичким партијама и кандидатима.

Да ствар ипак није тако једноставна указује и то што су и други фактори утицали на бирачка тела на сличан начин. На пример, технолошки напредак путем аутоматизације генерише дистрибутивне последице, што доводи до сличних политичких одговора. Исто важи и за фискалну штедњу изазвану кризом, као и за имиграцију, која делује и као катализатор структурних економских проблема и као директна детерминанта политичке реакције.

Иако подаци о глобалној трговини, као и токовима капитала и радне снаге, указују на снажно успоравање али не и преокрет глобализације након финансијске кризе 2008-09, дубоке промене у окружењу политике и расположење јавности у највећим економијама у последњих пет година сугеришу на почетак нове ере. Све већа забринутост на Западу због ефеката увозне конкуренције на тржиште рада из земаља са ниским платама, посебно Кине, била је катализатор за преокрет у ставовима према глобализацији. И пандемија је пружила нове аргументе против слободне трговине, који су засновани на потреби за већом отпорношћу глобалних ланаца снабдевања. Ипак, светска трговина, иако у паду током прве године пандемије, снажно се опоравила у 2021, а несташице у снабдевању би вероватно биле веће у одсуству међународне размене.

Будућност глобализације је у овом тренутку веома неизвесна, али ове нове политике ће вероватно успорити глобални раст, иновације и смањење сиромаштва. С друге стране, нема сумње да ће се повећати економска отпорност и национална безбедност, будући да владе инвестирају у реконфигурацију глобалних ланаца снабдевања не обазирајући се много на законе тржишта

Међутим, рат у Украјини изазвао је нову забринутост у погледу националне безбедности и изложености ланаца снабдевања геополитичком ризику. Након тога уследили су захтеви за диверзификацијом од „непријатељских земаља“ и за коришћењем трговинске политике, посебно извозних ограничења, како би се зауставио технолошки развој Кине.

Будућност глобализације је у овом тренутку веома неизвесна, али ове нове политике ће вероватно успорити глобални раст, иновације и смањење сиромаштва. С друге стране, нема сумње да ће се повећати економска отпорност и национална безбедност, будући да владе инвестирају у реконфигурацију глобалних ланаца снабдевања не обазирајући се много на законе тржишта. Додатно, извесно је да ће нови протекционизам користити одређеним индустријама, као и бројним радницима погођеним конкуренцијом оних из држава са ниским платама.

Без обзира на то какав облик глобализација поприми у будућности, извесно је да ће се у богатим земљама Запада, поред снажнијег фокуса на „националну безбедност“ и ризицима повезаним са високом концентрацијом увоза критичних производа из „непријатељских држава“, велика пажња посвећивати негативним ефектима глобализације на неједнакост унутар самих земаља, односно повећаним социјалним давањима. Управо је то је оно што гласачи траже, а политичари обећавају.

Јасно је да више нема политичке нити јавне подршке за тржишно вођену, „необуздану“, глобализацију. Политичка одрживост глобализације – која ће у оптимистичном сценарију стагнирати у годинама пред нама – зависиће од природе и интензивности конфликта Америке са Кином, као и од тога колико су друштва Запада инклузивна, односно спремна на већу редистрибуцију као одговор на структурне промене у светској привреди. Једноставније речено, ако је неко у текстилном сектору Италије изгубио посао због ценовно конкурентније понуде из Кине, издашно, и што је могуће дуже, осигурање од незапослености намеће се као решење у социјално одговорној држави.

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер