Američki imperijalni plan: Svetska vojna superiornost bez nuklearnog naoružanja

Rat se može dobiti i bez akcije. Pobeda se može postići kada neprijatelj zna da je ranjiv od trenutnog i neindetifikovanog, poražavajućeg i uništavajućeg napada bez mogućnosti da se odbrani ili osveti.

Šta je potrebno da neka zemlja učini svojim potencijalnim neprijateljima ili ostalim nacijama u svetu?

Postoji samo jedna država koja ima vojsku i naučne kapacitete i ima javno proklamovanu nameru da postigne tu mogućnost. To je ona nacija koju je sadašnje rukovodstvo prošlog decembra definisalo kao jedinu vojnu supersilu. Ona teži da ostane jedina supersila u istoriji koja je kontrolisala celokupni spektar vojne dominacije na zemlji, u vazduhu, na moru i u svemiru. Da održi i proširi vojne baze i trupe, borbene trupe nosača aviona i strateških bombardera na skoro svakoj geografskoj širini i dužini. To će uspeti sa rekordno najvećim budžetom, od Drugog svetskog rata, od 708 milijardi dolara u sledećoj godini.

Dobivši ovaj status najvećim delom zahvaljujući tome što je prva razvila i upotrebila nuklearno oružje, sada je u poziciji da jača svetsku nadmoćnost smenjivanjem nuklearne opcije.

Amerika je vodila tri glavna rata u manje od četiri godine protiv Jugoslavije, Avganistana i Iraka od 1999 - 2003 i u sva tri slučaja je rasporedila od nekoliko destina do nekoliko stotina hiljada čizama na zemlji nakon vazdušnih i raketnih napada. Pentagon je osnovao vojne baze u sve tri ratne zone i ako je prisutna još uvek zagađenost osiromašenim uranijumom i klaster bombama u sve tri zemlje. Američke trupe nisu morale da se susreću sa ozračenim zemljištem. Pokretanje nuklearnog napada kad konvencijalno naoružanje može da obavi isti posao bilo bi suvišno i preskupo po mnogim osnovama.

Osmog aprila Američki i Ruski predsednici Barak Obama i Dmitri Medvedev potpisali su novi ugovor o strateškom smanjenju naoružanja (START) u Pragu, glavnom gradu Češke, kojim će smanjiti svoj značajni nuklearni arsenal i lansirne sisteme (Američkog senata i Ruske dume). Iste nedelje, ali nešto ranije, Amerika je publikovala svoj novi Nuklearni pregled u kome se po prvi put pojavilo napuštanje prve upotrebe nuklearnog naoružanja.

Činilo se da nestaje tamni nuklearni oblak koji je visio iznad glava čovečanstva zadnjih 65 godina.

Kako god, Amerika zadržava 1550 raspoređenih nuklearnih glava i 2200 (po nekim proračunima 3500) još u šteku i trojstvu zemlje, vazduha i podmorskih lansirnih sistema.

Zlokobnije, Vašington napreduje ka zameni nuklearnog mača i štita - za ucenjivanje i zastrašivanje - sa nenuklearnim modelom koji bi mogao da zameni prethodnu „ravnotežu terora” sporazum koji je bio noćna mora šest decenija, ali za to vreme bez značajnijeg raketnog rata.

Novi mač ili koplje zahteva planove o početnom prvom udaru konvencionalnim naoružanjem, koristeći isto trojstvo zemljanih, vazdušnih i morskih komponenti sa dodatkom svemira, a štit je svetska mreža raspoređenih raketa presretača, takođe u sve četiri oblasti. Pentagon namerava da se osposobi da prvi napadne bez sankcija.

Nenuklearni arsenal koji se koristi za onemogućavanje i uništavanje potencijalno važnih strateških tačaka i vazdušne odbrane, vojne sile drugih nacija će koristiti upotrebljavajući interkontinentalne balističke rakete, prilagođene podmorničke balističke rakete, supersonične krstareće rakete i bombardere i super nevidljive strateške bombardere sa osobinom da ih radar ne primeti i tako izbegnu zemaljsku i vazdušnu odbranu.

Rakete bilo kratkog, srednjeg ili dugog dometa preostale u ciljanoj državi će u teoriji biti uništene po lansiranju kinetičkih raketa presretača „udari – i – ubij”. Te rakete bi neutralisale sadržaj nuklearnih glava, a radioaktivne padavine bi se pojavile iznad zemlje ili iznad okolne vode ili nacije koju amerika odabere.

Rusi su pre tri godine komentarisali interakciju između raketa presretača i prvog udara koji bi usledio:

„Neko bi mogao da investira u razvoj stvarno efikasnog protiv-raketnog sistema (ABM) i oružja za prvi udar, na primer, zasnovanom na konvencionalnim visokopreciznim sistemima.

Konačni cilj je razvoj sistema za razoružavanje prvog udara (nuklearnog nenuklearnog i mešovitog) po strateškom neprijateljskom potencijalu. ABM sistem će dokusuriti sve što preživi prvi udar. ”

Dugo odlagani, Izveštaj nuklearnog stanja početkom meseca potvrđuje Pentagonove planove za „održavanje kredibilnog nuklearnog odvraćanja i pojačavanja regionalne bezbednosne arhitekture sa raketnom odbranom...”

On takođe potvrđuje da dodatak u nenuklearnim sistemima u američkom regionalnom odvraćanju i potvrđivanju ciljeva će biti sačuvan izbegavanjem ograničenja po pitanju raketne odbrane i očuvanja opcije vezane za upotrbu teških bombardera i dugo - raketnih raketa u konvencionalnom smislu.”

Šestog aprila je održana konferencija za štampu o Izveštaju nuklearnog stanja na kojoj su prisustvovali državni sekretar odbrane Robert Gejts, DŽont Čifs, načelnik mornaričkog štaba admiral Majkl Mulen, državni sekretar Hilari Klinton i državni sekretar za energiju Steven Ču, Gejts je izjavio „mi ćemo održati nuklearno trojstvo ICBM-a (međukontinentalni raketni sistem), nuklearno sposobnih aviona i podmornica sa balističkim raketama” i „nastavićemo da razvijamo i poboljšavamo nenuklearne sposobnosti, ukljućujući i regionalne raketne odbrane.” Mulen je govorio o odbrani vitalnih američkih interesa i interesa naših partnera i saveznika sa mešovito izbalansiranim nuklearnim i nenuklearnim sredstvima kojima raspolažemo danas.”

Pentagonški Izveštaj balističkog odbrambenog stanja od prvog februara kaže „Amerika će težiti faznom pristupu u prilagođavanju raketne zaštite” i „razviće kapacitete koji su mobilniji i pokretljiviji”... administracija je posvećena u implementiranju Evropskog faznog adaptibilnog pristupa u oviru NATO. U Istočnoj Aziji, Amerika radi na poboljšanju raketne odbrane kroz serije bilateralnih odnosa. Amerika takođe teži jačanju zajedništva sa brojnim partnerima na Srednjem istoku.”

Kvartalni Odbrambeni izveštaj iz februara govori o istim planovima.

U Pregledu „približena su dva jasna cilja. Prvi, dalja izmena sposobnosti američke vojne sile kojima će preovladati u današnjim ratovima, izgrađujući mogućnosti koje su potrebne u rukovođenju budućih pretnji.” A, zatim naglašava „Amerika ostaje jedina nacija koja projektuje i podržava veliku lepezu operacija na velikim udaljenostima „sa” 400 000 američkih vojnika...stacioniranih i raspoređenih po svetu „i koji su osposobljeni kompjuterskom i svemirskim mogućnostima i ojačani američkim sposobnostima da sputaju neprijateljske namere pomoću balističkog raketnog štita...”

Jedan od njenih ključnih ciljeva je da „u budućnosti raširi sposobnosti dalekometnih udara” i „poboljša ubrzan rast postavljenih balističko odbrambenih sposobnosti na moru i kopnu.”

Amerika takođe intenzivira svemirske i komppjuterske programe ratovanja sa potencijalom koji bi kompletno ugasio sve ostale nacionalne vojne sisteme nadzora i komande, kontrolu, komunikacije, kompjutere i obaveštajne sisteme, čineći ih neodbranjivim na bilo kom a najviše na taktičkom planu.

Program pod kojim Vašington razvija svoje konvencionalno naoružanje čime upotpunjava svoju prethodnu nuklearnu strategiju zove se Brzinski globalni udar (PGS), ponekad nazivan Konvencionalni brzinski udar (CPGS).

GlobalSecurityNewswire skoro je pisao o predloženom START II programu koji „članove Ruske političke elite brine zbog toga šta ugovor govori ili ne govori o američkoj raketnoj balističkoj odbrani i sistemu brzinskog globalnog udara...”

U stvari naslednik ugovora START I ne govori ništa o američkim raketama presretačima ili o politici konvencionalnog brzinskog udara i to dovoljno govori o njemu. Pa tako, novi ugovor neće ograničiti niti uticati na njih ni na koji način.

Posle ceremonije potpisivanja u Pragu, osmog aprila, Stejt department je obelodanio činjenice o brzinskom globalnom udaru, gde se kaže: „Ključna stvar je da novi START ugovor ne sadrži nikakva ograničenja na tekućim ili planiranim američkim mogućnostima vezanim za iznenadni konvencionalni udar. ”

Na osnovu ranije rečenog i obezbeđivanja okvira za tekuću američku strategiju dodaje se: „Rast konvencijalnog naoružanja američkih prijatelja doprineo je našoj sposobnosti da redukujemo ulogu nuklearnog u zastrašivanju nenuklearnim napadima... Ministarstvo odbrane trenutno istržuje celu lepezu tehnologija i sistema vezanih za mogućnosti konvencionalnog brzinskog udara koji će omogućiti predsedniku kredibilnije i tehnički podesnije opcije za bavljenje novim i razvijenim pretnjama. “

Opisujući sastavne delove brzinskog globlnog udara, Stejt department takođe je obelodanio: „Trenutni napori ispituju tri koncepta: supersonični tehnički prevoz, konvencionalne rakete i napredno supersonočno oružje. Ovim projektima rukovodi Agencija za istrživanje naprednih odbrambenih projekata (DARPA), Američki svemirski vojni i raketni centar i Komanda svemirske vojske i Komanda raketne zaštite...(START 2) maksimum bojevih glava biće prilagođen svakom planu koji Amerika može da razvije u periodu ovog ugovora za razmeštanje konvencionalnih bojevih glava na balističke rakete.”

U nedvosmislenim tvrdnjama koje odlikuju Stejt department, dodaje se: „Novi START ugovor štiti američku mogućnost da razvija i razmešta sisteme konvencionalnog brzinskog globalnog udara. Ugovor nikako ne brani Americi da gradi i razmešta konvencionalno naoružane balističke rakete.”

Ministarstvo odbrane je proučavalo konvencionalni brzinski globalni udar u kontekstu svoje oblasti svih nenuklearnih dalekometnih mogućnosti uključujući sisteme na zemlji i u vazduhu, kao i bombardere kratkog i dugog dometa...”

Nenuklearne rakete su napravljene tako da mogu da pogode bilo koju tačku na zemlji za šezdeset minuta, ali kao glavni pristalica brzinskog globalnog udara, zamenik glavnokomandujućeg kopnenih trupa general DŽejms Kartvrajt, pohvalio se, „kako bi na samom kraju” udar mogao da se izvede za „trista milisekundi.”

Govoreći o avijaciji u trojstvu početnog globalnog udara- krstareće rakete sa nuklearnim glavama ispaljene iz bombardera B52, X-51 letelica bez posade koje lete do 5000 milja na sat (Blackswift „svemirski avion”) Kartvajt je takođe rekao da su sadašnji konvencionalno naoružani bombrderi „previše spori i upadljivi” za mnoge „globalne napadačke akcije.”

Dvadesetprvog januara zamenik sekretara odbrane Vilijam Lin pozvao je da se Pentagon „uvrsti na listu konstantnog finansiranja u vođenju konflikata niskog inteziteta do održavanja vazdušne dominacije i mogućnosti da udari po bilo kojoj tački zemlje u bilo koje vreme...Sledeći prioritet vazdušnog ratovanja za Pentagon je razvoj nove generacije, dubinskih napadačkih potencijala koji mogu da savladaju naprednu vazdušnu odbranu...”

U GlobalSecurityNetwork analizi naslovljenoj „Cena testiranja američkog globalnog raketnog udara može dostići petsto miliona dolara”, Elen Grosman je napisao: „Obamina administracija je zahtevala 239.9 miliona dolara za istrživanja brzinskog globalnog udara i razvoj celokupne vojske u fiskalnoj 2011... Ako finansije ostanu na predvidljivom nivou u narednim godinama, Pentagon će potrošiti oko 2 milijarde dolara na početni globalni udar do kraja 2015, prema dokumentima dostavljenim prošlog meseca na Kapitol Hil. ”

Postavljene komponente brzinskog globalnog udara na zemlji, minutmen interkontinentalne balističke rakete sa konvencionalnim punjenjem će „početno biti lansirane u svemir kao balističke rakete, poslate sa 'supersoničnog test vozila' da putuju i manevrišu po programiranim destinacijama, koje mogu biti ažurirane ili izmenjene daljinski tokom leta.”

Prošlog meseca DefenseNews su objavile članak sa naslovom „Preciznost američkog naoružanja u ratovima 21. veka, u kome se kaže: ”Protiv- vazdušna odbrana, koju Pentagon hoće da izgradi činiće precizno oružje koje može da pogodi bilo koju metu miljama udaljenu. Poznato kao porodica sistema, ovo oružje može uključiti šta god vazdušne snage izaberu od novih bombardera, nove grupe krstarećih raketa i jednom čak supersonično oružje razvijeno pod Pentagonovim programom početnog globalnog udara koji će dati brzinu i domet konvencionalnim bojevim glavama.”

Skorašnji WashingtonPost izveštaj na temu početnog globalnog udara citirao je Ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova upozoravajući da će “države teško prihvatiti situaciju u kojoj nuklearno oružje iščezava, a oružje koje nije ništa manje destabilizaciono pojavljuje se u rukama pojedinih članova međunarodne zajednice.”

Isti izvor dodao je da „Obamina administracija ... vidi rakete kao deo defanzivnog i ofanzivnog oružanog arsenala koji bi mogao potpuno da zameni nuklearno naoružanje,” i citira Kartvajta, čoveka Pentagona koji potvrđuje: „Zastrašivanje ne može više da bude samo nuklearno oružje. To se mora prevazići.”

Sledećeg dana Britanski Independent je pokrenuo priču gde sledeći navodi treba da uklone zabunu svakome ko se nada da Vašingtonski „postnuklearni svet“ može biti bezbedniji.

Upućujući na brzinski globalni udar međukontinentalnim balističkim raketama sa (bar u teoriji) konvencionalnim punjenjem, novine su upozorile da prilikom lansiranja „Mogu nastati problemi u razlikovanju konvencionalnog punjenja od nuklearnog. U suprotnom to može iznenada izazvati nuklearnu osvetu Rusije ili neke druge slično naoružane sile. Druga opasnost je ta da nuklearno oružje više nije u upotrebi, pa bi se pojavila veća iskušenja kod američkih komandanata da budu opušteniji u odobravanju napada. Iako obaveštenja mogu biti potpuno pouzdana, šanse u zameni meta su velike.”

Američki zvaničnici su razmišljali o šansama lansiranja takvih raketa na nižim visinama nego što nuklearne rakete putuju, ali to bi zahtevalo skoro bezgranični stepen poverenja - ili naivnosti - prema Ruskim ili Kineskim vojnim vlastima od kojih bi zavisila pouzdanost upućivanja tih raketa ispaljenih prema ili u blizinu njihove teritorije koje ustvari ne nose nuklearno naoružanje na kojoj god razdaljini od površine zemlje da lete.

Godinu dana nakon Pentagonovog prvog oglašavanja svog brzinskog globalnog udara, 2007, ruski analitičar je napisao „Amerikanci nisu posebno zabrinuti za svoj nuklearni arsenal” i „direktno su izračunali stvarnost pretnji prema svojoj bezbednosti spremni da krenu u rat, ako zatreba, u pravoj zbilji,” dodajući „dvadeseti vek je video dva svetska rata a treći se uveliko sprema”

„Uprkos ozbiljnim pretnjama civilizaciji, Amerika bi uskoro mogla da stekne orbitalno naoružanje na osnovu brzinskog globalnog udara. Ono bi im dalo mogućnost da rukovode konvencionalnim udarima praktično svuda po svetu u roku od jednog sata.”

Elen Grosman prošle godine je napisao „Jednom sagrađen, konvencionalni raketni udar, trebalo bi da upari raketno punjenje sa brzo letećim prenosnikom bojevog punjenja osposobljenim u ispuštanju kinetičke energije na ciljeve. Prilikom približavanja tački udara, projektil bi se rasprsnuo u desetine smrtonosnih delova potencijalno sposobnih da unište ljude, vozila i građevine, prema vojnim zvaničnicima... ”

Kao primer zastrašujućeg scenarija delovanja brzinskog globalnog udara, uzima se verzija morske instalacije, koja se pojavila u PopularMechanics pre tri godine i glasi: „U Pacifiku, podmornica Ohio na nuklearni pogon izbija na površinu, spremna da na predsedničku komandu lansira raketu. Kad naređenje stigne, podmornica ispaljuje 65 tona tešku Trident 2 balističku raketu ka nebu. Za dva minuta, raketa se kreće nešto više od 6,5 kilometar u sekundi. Iznad okeana i van atmosfere ona preleće hiljade milja. Na vrhu svoje parabole, kruži kosmosom, Tridentove četiri bojeve glave se razdvajaju i započinju svoj zastrašujući silazak ka zemlji.

Putujući brzinom od 13000 milja na sat, bojeve glave su napunjene zasečenim volframskim šipkama svaka do 12 puta destruktivnija od metka kalibra 50. Sve u okviru od 1000 kvadrata ovog kovitla metalne oluje uništava se sve.”

Ovog sedmog aprila, bivši načelnik Glavnog štaba Ruske vojske general Leonid Ivašov napisao je kolumnu „Obamino nuklearno iznenađenje”.

Osvrćući se na govor Američkog predsednika u Pragu pre godinu dana „Postojanje na hiljade nuklearnih oružja je najopasnije nasleđe Hladnog rata” - i njegovo potpisivanje START II sporazuma u istom gradu ovog osmog aprila, autor kaže: „Nema primera žrtvovanja američke elite zarad čovečanstva ili naroda drugih država koji bi se našli u američkoj istoriji dvadesetog veka. Da li se može biti realan pa očekivati da dolazak Afro-američkog predsednika u Belu kuću može da promeni državnu političku filozofiju koja ima za cilj sticanje globalne dominacije? Ako neko smatra da su ovakva uverenja moguća trebalo bi da proba da shvati zašto Amerika - zemlja sa vojnim budžetom većim od skoro svih vojnih budžeta ostalih zemalja zajedno -nastavlja da troši enormne sume novca u pripremama za rat. Posebno u usmerenosti ka brzinskom globalnom udaru. On to objašnjava na sledeći način:

„Brzinski globalni udar predviđa koncentrovani udar, koristeći nekoliko hiljada preciznih konvencionalnih oružja, u roku od 2-4 sata, gde bi kompletno bila uništena infrastruktura ciljane zemlje i tako naterana na kapitulaciju.

„Koncept brzinski globalnog udara ima za cilj da podrži američki monopol u vojnoj sferi i da proširi jaz između nje i ostatka sveta. Kombinovan sa raširenom raketnom zaštitom trebalo bi da učini Ameriku imunom na osvetničke udare iz Rusije i Kine. Brzinski globalni udar ima za cilj da učini Vašington modernim globalnim diktatorom.

“U osnovi, nova američka nuklearna doktrina je element nove američke bezbednosne strategije koja bi se adekvatnije opisala kao strategija totalnog imuniteta. Amerika povećava svoj vojni budžet, puštajući da NATO bude globalni žandar, i planira realne treninge u Iranu kojima bi testirala efikasnost brzinskog globalnog udara u praksi. U isto vreme Vašington priča o svetu bez nuklearnog naoružanja.”