петак, 29. мај 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Само смех Србина спасава > Почетак буне на Рингијер
Само смех Србина спасава

Почетак буне на Рингијер

PDF Штампа Ел. пошта
"НИН"   
недеља, 11. октобар 2009.

(Правда, 09.10.2009)

Или грми, ил’ се земља тресе,

ил’ је НИН-у тираж порастао,

ил’ је Баћа пуно ослабио,

ил’ се Зора Бујкета одрекла?

Нити грми, нит’ се земља тресе,

нит’ је НИН-у тираж порастао,

нит’ је Баћа пуно ослабио,

нит’ се Зора Бујкета одрекла,

већ се савест раје пробудила.

Од муке је пропиштала раја,

што се шаљу анонимна писма,

што ће на њу тешка сумња пасти.

Сузе рони, па прилике гледи:

“Ала кардаш, чуднијех прилика,

оно јолдаш, по нас добро није.”

Па од јада сва раја ниновска,

начинила од стакла тепсију,

заграбише воде из Дунава,

наврх куле тепсију дигоше,

само Тирке може их видети.

У тепсију звезде поваташе,

да гледају ниновске прилике,

шта ће њима Рингијер чинити,

ко то пише анонимна писма.

Око ње се састали ниновци,

над тепсијом к’о над лејаутом.

Кад ниновци лица огледаше,

Сви ниновци очима видеше,

Сваки од њих бјеше на улици,

на улици, са радном књижицом.

Кад то виде сва раја ниновска,

потегоше пера и оловке,

те разбише од стакла тепсију,

бацише је са високог спрата,

са високог са седамнаестог.

Прва врисну Република Српска:

“Зар смо ово јадни дочекали?

Зар ће на нас кола да се сломе?

Једва смо се НИН-а дочепали,

толика смо пута прелазили,

од Лопара и од Санског моста,

од Сарај’ва и од Зрењанина,

како ко је знао и могао.

Слушали смо увек шта се каже,

по бурек смо кад намигну ишли,

никад свога гласа нисмо дигли,

а све зарад сталног запослења

из због славе у родноме селу.

Овдје ћемо, вала, останути,

док је сунца и док је мјесеца!

Београд смо једва доитили,

зар ће све то сада пропанути?”

Други врисну сви Београђани:

“Зар смо ово јадни дочекали?

Зар ће на нас кола да се сломе?

Једва смо се НИН-а дочепали,

НИН је од нас људе начинио,

од Бујкета још и понајмање.

Лењи смо и сиње кукавице,

никад од нас човек не би пост’о,

да се нисмо НИН-а ухватили.

Сад смо шатро важни новинари,

у кафани памет просипамо,

рођењем смо и статус купили,

или барем ми тако мислимо.

Ако Швабо озбиљно полуди,

па нас све на улицу избаци,

коме ћемо после да кукамо?

Је л’ ће Мацин Јова да нас брани?

Он безбели ни сам не зна где је.“

Тад вриснуше и старци НИН-ови:

Старац Игња од стотину љета,

Даут Саво стара комуњара,

и Мојовић под сукњом женином.

Само једног међу њима нема,

проктолога старог с јужне пруге,

отиш’о је право код Срђана,

да са њиме прилике разматра,

да открију ко им срећу квари.

Ал’ кукају старци у очају:

„Зар смо ово јадни дочекали?

Зар ће на нас кола да се сломе?

На старима, на изнемоглима,

пред пензију ово да нам раде?

Шта смо јадни све ми претурили,

од Добрице па до Слободана,

свакакву смо чуму преживели,

и партија триста променили.

Свакоме смо верне слуге били,

ни ЦК нам ништа није мог’о,

па зар стари овако да гинемо?”

У Блицу, на дванаестом спрату,

посједале НИН-ове дахије,

на челу им Весо Симоновић,

о деснују Срђан Радуловић,

а о шују Весна и Дрчелић.

Спикерфон на столу је укључен,

из њег’ Крле грдњом их засипа:

“Срам вас било, НИН-ове дахије!

Зар не знате ништа опослити,

ни гуравог НИН-а ућуткати,

ни НИН-ову рају поробити,

већ се мора Борис нервирати,

 па мене по цео дан карати?

А ти, Весо, да те Бог убије,

у Блицу си добро учинио,

за то смо те златом наградили,

и златом и лепијем женама,

никада им не би ни пришао

да те нисмо, Весо, подржали.

Добрим си нам, соколе, вратио,

о нама све лепо си причао,

због тебе смо изборе добили,

и Бориса царем учинили.

За то смо ти ми, Весо, захвални.

И други си задатак добио,

да раздвојиш жито од кукоља,

и да НИН-у узду попритегнеш.

Ниновци су стока једна грдна,

добре душе, кад им ребра пучу,

батина је из раја изашла!

Ми смо тебе, Весо, наредили,

да растераш к’о мачке с буњишта

оне старце и оне слинавце,

што будућност проевропску кваре.

Тај си пос’о лоше обавио,

грохотом се сва чаршија смеје,

НИН јос живи, а још се и гица,

и зубе нам показује оштре.

Но ти, вала, окупи дахије,

само немој Јелену Дракулић,

она, јадна, ништа не разуме,

што год такне одмах упропасти,

све поруши к’о Атила хунски.

А када их будеш окупио,

стави их на муке сваколике,

па нек НИН-а у ред већ доведу.

Доста ове бруке и срамоте.”

То све чуо Симоновић Веса,

чуо Веса, ал’ чуле и дахије,

страшно су се јадни препанули,

од Крлета, моћног мегданџије.

Нуто веза одмах се прекиде,

спикерфони гласни занемеше.

Мук наступи међу дахијама,

ал’ прену се Симоновић Веса:

“Браћо моја, НИН-ове дахије,

‘вако нама Крле говорио,

сви сте чули, све сте разумјели,

земан дош’о, ваља војевати,

и НИН-а за грло придавити.

Ако НИН-а ми не придавимо,

Кабинет ће нама пресудити.

Ето нама свилена гајтана,

Јоште прије сутрашњега дана.

Него ово мене послушајте:

Исјећ’ ћемо НИН-ове кнезове,

све кнезове и све кнегињице,

и техничку што је за потребу.

Само ћемо Мацу оставити,

због Јована сина нејакога.

Пак ће оно права бити раја,

и добро ће Блицу послужити.

Док погубим лукавог Рељића,

из лијепога града Теслића,

он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим дебелога Баћу,

из Ресника, села маленога,

он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим килаву Ивану,

с Видиковца, из орловског гнезда,

она ј’ паша, а ја сам субаша.

Док погубим Врзића Николу,

са кубуром оном од три метка,

он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим лудог Иконића,

из дринскога краја устаничког,

он је паша, а ја сам субаша.

Али Ружу нећу погубити,

њој ћу само језика одсјећи,

њој је језик бољи од памети.

Ни Радмилу нећу погубити,

њу је боље у пензију слати,

и таква ће  Брадићу ваљати.

А Зору ћу Бујкету послати,

нек’ је узме још ћу да му платим,

па нек’ њему вазда богоради,

он је такву казну заслужио,

нек се мучи док га не отпусте.

Босанце ћу лако придобити,

Њих не треба под сабљу метати,

са њима ћу нови НИН правити.

Горислава, Петрицу, Драгану,

обасућу небројеним благом,

дукатима њих ћу да окитим,

саврх главе до зелене траве,

слушаће ме до судњега дана,

то је светла НИН-ова будућност.

Мојовића немој да дирате,

од Горице и Рингијер стрепи,

доста ми је и мојих баксуза,

стра’ ме хвата од те оштроконђе.

А Саву ћу вазда задржати,

он је јолдаш сваког господара,

тај је још и Титу добар био.

Јована ћу у цркву послати,

он је алчак Богу потребнији,

више Богу, неголи људима.

Ни Лидију нећу да погубим,

не треба ми ни жива ни мртва,

нек’ је узме, ко зна са њом шта би.

Петрушићку у харем ћу послати,

нека тамо пише мерак приче,

евнусима машту да разигра.”

Све дахије на ноге скочише.

Веси-аги сви се поклонише:

“Фала, јолдаш, Веселине аго,

твоја памет, пашовати може!

Ми ћемо те пашом учинити,

тебе ћемо свагдје послушати.”

Весо уста, намах, и отиде!

Проговара Радуловић Срђо:

“Нуто момка и нуто памети!

С којом р’јечи уредник постаде!

Узми, синко, Дрчелић Стојане,

узми сламе у бијелу руку,

мани сламом, преко ватре живе:

ил’ ћеш ватру са тим угасити,

или ћеш је већма распалити?

Не слушајмо полуделог Весу,

њему памет од Крлета стиже,

ал’ ће на нас тешка брука пасти,

већ чаршија цела нам се смеје.

Вратите се горе НИН-овцима,

да нам царство дуговјечно буде,

ви немојте раји горки бити,

веће раји врло добри буд’те.

Нек’ је плата и триес’ ‘иљада,

нек’ је плата и педес’ ‘иљада,

не ћерајте и’ на радно време,

пуштајте и’ нека се скитају,

кад год дођу, нек’ су добро дошли.

Пустите их нека нас вређају,

на душеку све дуван пушећи.

Ако л’ мене то не послушате,

већ почнете зулум чинит’ раји,

ви ћет’ онда изгубити НИН-а.”

Док дахије ово говораше,

на високом спрату Инексовом,

НИН-ова се раја ућутала.

Анонимна писма им сметају,

Они не би посао да губе,

али би и образ да чувају,

штоно вазда народ лепо каже,

да греше би, ал’ да им не уђе.

Седе тако, не знају шта раде,

тешка их је туга обузела,

само седе и тупо се гледају,

нико ни с ким реч не проговара.

Ал’ одједном чудо се десило,

над кулом се небо отворило,

а са неба Тирке проговара:

“Браћо моја честити НИН-овци!

Шта је од вас живот направио,

зар немате ни мозга ни памети?

Некада сте ви хајдуци били,

сва се земља од вас знала трести,

сада сте се у бабе претворили

да би Веси ручак осолили.

На безброј се кланова делите,

међу вама мржња завладала,

свак свакоме јаму ископава,

малер снује, а зло прижељкује.

Шваба вас је бадава купио,

на отпаду Млађана Динкића

па вас Блицу ко робље предао,

да вам Веса чини шта год хоће.

Да ја нисам морао отићи,

друга би се сад песма певала,

не бисмо се предали без борбе.

Уз виски би планове правили,

Шваби би се од нас тресле гаће,

не би знао учкур завезати.

Али ја сам морао да одем,

више су ми силе наредиле,

да сам знао шта ћу да оставим,

грдно бих се њима одупрео.

Сад вас гледам горе са висине,

жао ми је што нисам са вама,

али мука нека ме спопадне

када видим на шта сад личите.

Прените се новинари НИН-а,

још у вама крв јунака тече,

прекините свађу и поделе,

па заједно барјак подигните.

Уреднике нове не кудите,

они су вам браћа по матери,

у НИН су по задатку послати,

мрско им је то што сада раде.

Пружите им руку пријатеља,

и НИН-овце од њих направите,

па заједно на Швабу груните,

нек’ научи шта је пазарио.

Од подела нико вајде нема,

сви заједно НИН-у помозите,

да постане што је некад био,

Част и дика новинарству српском.

Онда ћемо и ми одозгоре,

Михиз, Фране те моја маленкост

и остали ветерани НИН-а,

у спокоју вечност да трошимо.”

Тако рече и намах нестаде,

а за њим се и небо затвори.

Нема оста ужаснута раја,

зар се њима Тирке обратио?

Зар постоји игде ишта друго,

осим плате и топла оброка?

Зар поредак на овоме свету

и његова комплетна суштина

не зависе од новца и силе?

Затрепери сва ниновска раја,

замало им срце препукнуло,

светлост чудна очас их озари,

па себи у душе погледаше.

Како, зашто све ово радимо,

кад овакви људи постадосмо?

Зар је ово живот новинара,

да се плаши и да друге мрзи?

Све их иста мис’о озарила,

истом свима савест се пробуди,

те скочише на ноге лагане,

па се сви ко браћа измирише.

Наиђоше тада и дахије,

из Весина мрачна кабинета.

Старе стеге наједном пукоше,

сви вратише у корице сабље.

Проговара Дрчелић Стојане:

“Браћо наша, новинари НИН-а,

примите нас у своје редове,

о вас смо се љуто огрешили,

Веса нам је мозак замутио,

ал’ сад смо се најзад освестили.”

Разгали се сва НИН-ова раја,

са браћом се људски изгрлише,

глупости им разне опростише

и у своје редове примише.

Сви заједно за софру седоше,

и бијелу књигу написаше,

послаше је на адресу Блица,

и у сиву швајцарску хладноћу:

“Чујте добро, Турци, изјелице,

Слушај и ти, Швабо Рингијеру!

НИН-а нисте никад освојили

нити јесте, нити ћете моћи.

Ран’те ђецу па шаљ’те код Весе,

НИН се, вала, умирит’ не може!”

..................................

Када тако ствари опослише,

у кафану заједно одоше,

да прославе ново савезништво,

помирење са сопственом душом.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер