Па чак и ова моја мала радост због забуне коју је Николићева жеђоглад изазвала код еврократа типично је српска склоност ка херојском, антисистемском, анархичном и индивидуалистичком.

Још је Хантингтон средином деведесетих у свом чувеном делу Сукоб цивилизација у поглављу о Украјини, навео да је она геополитички и цивилизацијски неповратно подељена земља, на већи део који је проруски, и онај западни који то није. Тако подељена Украјина је некако функционисала као начелно први пут у историји независна држава путем плурализма, где су се на власти наизменично смењивале „проруске“ и „прозападне“ власти, све до пуча фебруара 2014, када практично престаје да постоји у свом дотадашњем формату и балансу. И пре тога у два наврата отимана је на сумњив начин, власт проруским странкама и политичарима (крајем 2004, или тзв. „наранџаста револуција“ и пролећа 2006. када је под сумњивим околностима од стране председника Јушченка распуштена тзв. друга Јануковичева влада). Међутим, овај трећи пут фебруара 2014. суверена власт председника Виктора Јануковича и премијера Азарова је оборена на улици и уз помоћ западних структура, те дотле често владајуће проруске странке Партија региона и Компартија забрањене. Од тада више ништа неће бити исто, па је дошло до познатих догађаја сецесија Крима и Донбаса, сукоба и напетости. Победа Зеленског над Порошенком 2019. на председничким изборима дала је наду у смиривање ситуације. Међутим, Зеленски након доласка Бајдена у Белу кућу наставља концепт политике Украјина-антиРусија, и на унутрашњем плану (нова црква, маргинализација руског језика и рускојезичног становништва) и на спољном плану (не поштовање Минска 2), што је вероватно пресудно деловало на Москву да крене у оружани сукоб.

Власници глобалног капитала превентивно сузбијају социјалну беду и обезбеђују привидни мир јер обезбеђују подношљиво преживљавање, али не и жељено благостање. У том лимбу опортунизма потенцијални револуционари левитирају омамљени неонским светлима вештачког прогреса

 Тако је, скоро па случајно и нехотице, пукла односно разоткривена највећа тајна вучићевске Србије – већа чак и од оне чиме се то баве премијеров брат и кумови. А то је тајна да само широко и принципијелно уједињена опозиција има неке шансе. 

Истичући чврсто опредељење за поштовање вредности на којима је утемељена Европска унија и потврђујући приврженост Републике Србије развоју демократског друштва заснованог на владавини права и поштовању људских и мањинских права

Каква ће бити народна пресуда закључите и сами по степену неправде коју правите; закон акције и реакције! Такође, не критикујте у медијима револуционарну правду. Сами сте је својим неделима већ одавно изазвали!

Док Александар Вучић приморава Србе са Косова и Метохије да учествују на његовим митинзима и граде култ његове личности, Шиптари у Косовској Митровици поставише заставу тзв. независног Косова на згради општине. Тамо Срба више нема јер их је управо Вучић најпре превео из правног поретка Србије у „правни поредак Косова“ 2013. године, а затим их је извео и из тзв. косовских институција крајем 2022, остављајући празан простор за шиптарску окупацију северног Косова.

Ово је први пут да је једно Министарство културе Србије смогло снаге, па и смелости, да темељно припреми и предложи закон који би могао обезбедити ћирилици законски статус који јој у српској култури припада, мада цео тај поступак неки сада потцењивачки називају кампањом. 

Истина гласи: ''Није цена нечега онолико колико то нешто вреди, него коју најнижу цену је продавац државних ресурса спреман да прихвати.''

У либералној држави Црква нема право да свој став о хомосексуалности намеће друштву. Позивање на одговорност архијереја због проповеди у цркви напад је на слободу вероисповести и слободу говора.