Na početku druge decenije 21. veka, oni koji se protive američkoj hegemoniji i zlu koje izbija iz Vašingtona rizikuju da budu proglašeni za "teroriste". Ako su američki građani, mogu biti likvidirani. Ako su strani lideri, zemlja im može biti napadnuta.

Vreme je da se shvati da nijedna politička opcija, pa ni EU, nije bez alternative, pa tek onda da se razgovara o statusu za KiM. Za neke zemlje i Tačija pitanje je rešeno, za druge zemlje, uključujući Srbiju, nije rešeno. Rešiće se kada se ispoštuje Rezolucija SB 1244.

Nije isključeno da su kreatori globalnog javnog mnenja pohitali da iskoriste pojavu novog oblika gripa, kako bi ljudima skrenuli pažnju na to da je glava na ramenima najvažnija, i kako bi im ukazali da samo njihove „dobre vlade“ i „društveno odgovorne“ farmaceutske kompanije mogu da ih spasu od opakih bolesti.

Potrebno je da ljudi razumeju dinamiku koja onemogućava pokušaje da se isplate dugovi. Poverioci znaju da je igra pri kraju. Sve što oni mogu da urade je da uzmu što više mogu, dokle god mogu, sami sebi isplate bonuse i pobegnu u svoje ofšor bankarske centre.

Uspeh na ratištu koji su postigle borbene posluge 3rd. PVO mnogi su prisvojili i okitili se ordenjem, generalskim činovima i slavom, a mi koji smo bili istinski heroji i svojim životima branili ovu zemlju bezobzirno smo skrajnuti s puta. 

Udar po Dobrici i njegovom levičarskom „patriotizmu“ može se dovesti u vezu i sa kampanjom koja se vode protiv predsednika i ministra spoljnih poslova. To, naravno, nikako ne znači da su Ćosić, Tadić ili Jeremić zaista nacionalno opredeljeni ljudi.

Pošto su za Kremlj odnosi sa Libijom značajni, neuporedivo je korisnije da se, iz čisto pragmatičnih razloga, nekako nađe zajednički jezik sa onima koji dolaze, nego tvrdoglavo se držati čoveka koji neminovno odlazi.

Reakcija gospođe Olbrajt na naše plakate sama po sebi dovoljno govori. Umesto diplomatkinje, u njoj je pobedila druga Olbrajtova. Naše plakate je počela da kida i cepa.

Zašto predsednik Jugoslavije kojoj rat nije bio objavljen (ako nije!) nije odmah podigao ruke u vis i podneo međunarodnom sudu žalbu za nelegalno bombardovanje zemlje? Zašto odgovorni ljudi na pozicijama na RTS-u koji nisu imali nameru da dolaze na posao nisu dali ostavku kada je rat počeo?

Ako se osvrćete na ovakav zločin, u kojem je direktan počinilac (NATO) imao neljudsku, izopačenu pomoć onoga ko bi trebalo da je žrtva (Milanović), ne smete da štedite nijednog učesnika. Ko je više kriv? Suludo pitanje, jer je bilo ko od njih dvojice mogao vrlo lako da spasi živote nesrećnih radnika.