недеља, 15. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Вилијем Монтгомери - више од сећања, мање од сведочења
Прикази

Вилијем Монтгомери - више од сећања, мање од сведочења

PDF Штампа Ел. пошта
Марио Брудар   
среда, 21. децембар 2011.

(Приказ књиге: Вилијем Монтгомери, „Кад овације утихну: борба са демократском транзицијом“, Дан граф, Београд 2010, 193 стране)

„Нема сумње да смо допринели да се,

набоље или нагоре, обликују и усмере догађаји...“ -

Вилијем Монтгомери

„Не волимо вас више! Урадили сте много тога лошег“ -

једна Београђанка Монтгомерију

На почетку амбасадор Монтгомери објашњава да књига описује деловање САД у нашој земљи у периоду 2000-2004. са циљем да се оствари демократска транзиција и успостави тржишна привреда, али и сарадња са Хашким трибуналом и решење проблема Косова и Метохије. На крају, Монтгомери закључује како се у Србији процес „друштвене промене подстакнут или изазван споља” показао далеко тежим „него што је ико од нас веровао”, али и да су у наредних десетак година напредак, демократска транзиција и стабилност Србије (и Косова и Метохије) веома неизвесни. Између оптимистичких намера на почетку и невеселог закључка, Монтгомери исписује садржај који показује да одговорност за отежану демократизацију и неизвесну будућност деле и српска и, конкретно, америчка политичка елита. То је прича једног, помало нетипичног, америчког дипломате који се није увек слагао са политиком своје земље коју је спроводио у Србији. „Нема сумње да смо допринели да се, набоље или нагоре, обликују и усмере догађаји... донели смо и своје приоритете (који су се разликовали од оних Србије-Црне Горе), непотпуно разумевање сложености ситуације, неке лоше процене и нестрпљење да остваримо резултате, што у исти мах представља једну од снага и слабости наше нације” (15). За највећи неуспех америчке политике у периоду његове дипломатске мисије у Београду, Монтгомери узима то што нису успели да брзо покрену српску економију, јер без „значајног раста прихода по становнику, унапређења квалитета живота... Србија ће остати нестабилна и подложна ветровима национализма...” (107). Велико је питање да ли би бољи стандард и економија допринели успешнијој сарадњи са Хашким трибуналом и лакшем одустајању од Косова, као посебним приоритетима америчке политике у Србији, с једне, и питањима од највишег националног значаја за већину Срба, са друге стране - уверен сам да не би. И Монтгомери, додуше, истиче да су ова питања закомпликовала односе са Србијом и „отежала живот крхких демократских влада”. Хашки трибунал, односно Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) не да није допринео помирењу, већ је, према Монтгомерију, подстакао национализам и политичку дестабилизацију.

У вези са Косовом и Метохијом имао је другачији приступ од своје владе. Залагао се за стварање „потпуно функционалног мултиетничког друштва на Косову”. У том смислу је и замишљена политика стандарди пре статуса. „Тек после непристрасног прегледа и закључка да је остварено довољно напретка... питање статуса почело би да се разматра” (161). Убедио је у то и Небојшу Човића, али је убрзо схватио да је политика стандарди пре статуса привид и да ће косовски Албанци прогласити независност подржани од стране САД.1

Поставља се, међутим, питање, чему се Монтгомери надао, када је знао, што и сам објашњава, да међу 200 људи који одређује политику САД на Балкану „има необично мало разлика” у ставовима и „још мање шансе да ће их икад променити” у две ствари: „да су главни кривци за насиље које је пратило распад бивше Југославије били Срби предвођени Слободаном Милошевићем” (151) и да је „једино решење за Косово независност унутар његових постојећих граница” (152). Монтгомери се лично определио за поделу, а САД за независност Косова.

Од српских политичара тог времена највише хвали Небојшу Човића (енергичан, активиста, непосредан), а позитивно се изражава и о Мирољубу Лабусу, Божидару Ђелићу, Александру Влаховићу, али и о Борки Вучић. Не изражава се похвално о Беби Поповићу и Чеди Јовановићу, а Бориса Тадића, без удубљивања, описује као западно оријентисаног политичара који заговара умерене реформе (167). Не без разлога, Мила Ђукановића одређује као најспособнијег политичара на Балкану.2 Даје импресије и о Коштуници (желео је истински независну Србију, резервисан, углађен, опрезан, избегавао расправе, уздржавао се од давања обећања...), а од српских политичара највише се бави Ђинђићем. Признаје да га је тешко адекватно и прецизно описати, наводећи да је један од најталентованијих, најсложенијих и најхаризматичнијих људи које је упознао. Отелотворење сталног напретка, пречесто се у деловању руководио начелом: циљ оправдава средство. Монтгомери у том смислу наводи као пример продају смедеревске железаре Американцима. Замера му што је од њега сакрио „суштинске детаље односа с Легијом”, а описао је и Ђинђићеву реакцију после покушаја атентата на њега на Новом Београду, када је те вечери Монтгомери свратио да га види: „Бојао се да ће испасти кукавица или будала уколико око тога дигне много прашине” (137).

Посебно поглавље књиге насловљено је: Ђинђић против Коштунице, јер први амерички постпетооктобарски амбасадор у Београду владавину ДОС-а до Ђинђићевог убиства доживљава „кроз призму сукоба и борбе за превласт коју су водили Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић” (49). Говори о различитим путевима које су за Србију хтели њих двојица и помало фразерски закључује како је требало учинити „више него што је Коштуница дозволио, али мање него што је Ђинђић желео” (52).

Нема, међутим, дилему када изражава разочарење у методе рада нове власти која „копира многе од најгорих карактеристика Милошевићеве владе” (175). Ово се односи на утицај и контролу над медијима, а посебно на партитократију и корупцију, за коју каже да је немогуће очекивати да се реши „на нижем нивоу кад она постоји на високим нивоима” (176). Корене овог зла налази још у време Милошевића, када су опозиционе партије „преживеле тако што су испод стола примале финансијска средства из готово свих извора, укључујући тајкуне и криминалце” (176). Монтгомери иде и корак даље, па оцењује како су се партије навукле на лак новац и „углавном нису напустиле праксу коју су раније усвојиле”. Потврђује и оно што се добро зна, да „Милошевића не би било могуће поразити на изборима 24. септембра и током догађаја 5. октобра без дугорочне, константне и суштинске подршке међународне заједнице...” (37).

Није могуће утврдити колико је искрен када тврди да су и он и влада САД „константно потцењивали” утицај и моћ обавештајних служби, тајкуна, криминалних група и корупције уопште и колико (посебно и у спрези) представљају велику препреку транзицији. Можда је и због тога, у књигу као додатак уврстио делове два исказа: бившег припадника ЈСО „Главоње” и бившег припадника земунског клана „Ђуре”. Књигу, вероватно, не случајно завршава реченицом из исказа „Ђуре” о томе да је група Душана Спасојевића „имала везе буквално у свим деловима државе, у полицији, правосуђу, политици, чак и у војсци” (195).

Сасвим је очекивано да Монтгомери, па и као пензионисани дипломата, није рекао све што зна.3 Није чак открио ни контакте и блиске контакт особе које је имао у ДОС-у, а спомиње да их је имао и шта је чак од њих сазнао. Али, на моменте, оставља утисак искрености и нису то само пука сећања, како стоји у поднаслову.

Извесно је да Монтгомеријева књига није једно од угаоних дела о првим годинама постмилошевићевске Србије (таква још није написана), али јесте једна од оних које могу употпунити слику о овом периоду наше историје.

(28. 11. 2011)


1 За Монтгомерија је и увођење економских санкција Србији било велика грешка.

2 „Показао је невероватну способност преживљавања и чак напредовања у веома различитим политичким окружењима... Више се пута показивао и као одличан  ’покераш’” (119)

3 Уосталом, још, на неки начин, покушава да учествује у српској политици.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер