недеља, 19. новембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Тајна Добровољачке улице
Прикази

Тајна Добровољачке улице

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Шећеровић   
уторак, 05. април 2011.

 (Миладин Петровић: „Тајна Добровољачке улице у Сарајеву“; Издавачи: Републички центар за истраживање ратних злочина, Бања Лука; и „Свет књиге“, Београд)

Тајна Добровољачке улице је књига невеликог формата (190 страна), али за њу је потребан јак стомак, треба се одупрети сталној жељи да се „штиво“ остави, одгурне што даље и, ако је могуће, заборави, јер се из странице у страницу ређају потресне и монструозна слике голготе војника, старешина и цивилних лица у ЈНА који су 3. маја 1992, из команде Друге војне области, у Сарајеву, кренули да се, по претходном договору, безбедно повуку из касарне и пребаце на српску територију у Лукавицу.

Ко је аутор овог сведочанства о мучеништву и калварији?

Миладин Петровић завршио је Војну Академију, затим пет година службовао у Пули као командир вода и чете, да би 1985. наставио каријеру војног новинара у редакцији Народне армије. Као ратни репортер, у чину капетана, покривао је распад СФРЈ, односно сва ратишта од Словеније и Хрватске, да би се неколико дана пре тог кобног 3. маја нашао на задатку у команди Друге војне области.

Аутор бележи своја непосредна искуства, али даје доста простора и сведочењима многих других који су се у тај ужасавајући дан затекли у тој војној колони, у Добровољачкој улици.

Миладин Петровић није написао књигу-оптужницу. Написао је књигу из које, пре свега, излеће колективни крик који у највишим децибелима пита како је уопште било могуће да се такав и толики злочин у Добровољчкој догоди? И то је та тајна која као прва реч стоји у наслову књиге, тајна која остаје и кад се заклопи задња корица.

Сам почетак књиге о Добровољачкој наликује сцени из неког Маркесовог романа обојеног јужноамеричким „магичним реализмом“, с том разликом што то у овом случају има примесу злослутног предосећања. Аутор наводи како му је један колега, више од пола године пре Добровољачке, рекао да га је лоше и ружно сањао и није хтео да му исприча сан. Тек после Петровићевог упорног инсистирања колега му је испричао сан. Сањао је њега, Миладина, како стоји го до паса. Није нашег аутора ово дотакло, али полако, покривајући као репортер једну по једну ратну зону, тај туђи сан о њему самом почео је да му се све чешће јавља, посебно ноћу. И најзад, у Добровољачкој, тај сан се материјализовао кад су му БиХ бојовници наредили да се скине до појаса... Вуду у балканском варијанти?

Мало подсећање: Алија Изетбеговић, по слетању из Лисабона где је потписао Кутиљеров план за мирно разрешење БиХ драме (план који је убрзо, уз подршку америчког амбасадора Цимермана, одбацио и повукао свој потпис), приведен је од стране ЈНА која је држала сарајевски аеродром, а „све ради његове сигурности“, јер се у Сарајеву (и по Сарајеву) увелико пуцало. Идеја је била да се уз помоћ Изетбеговића као таоца издејствује деблокирање објеката ЈНА који су већ увелико били у окружењу и блокади од стране муслиманско-хрватских оружаних формација, сарајевских криминалаца и свакојаког башибозлука, и под вишедневном ватром из стрељачког, тромблонског и минобацачког оружја.

Канадски генерал Мекензи, командант мировних снага УН, посредовао је између српске стране у Лукавици и Председништва БиХ у Сарајеву да се сва војска и цивили из команде Друге војне области безбедно повуку из команде у којој је, услед непрекидне ватре, већ било мртвих и рањених.

У одсуству Изетбеговића који је био у Лисабону, „прва виолина“, боље речено „ратна труба“, био је Ејуп Ганић, човек кога сва сведочења у овој књизи означавају као архитекту злочина.

Српски обавештајци у Лукавици у више наврата пресрели су бошњачке војне радио-везе, разговоре и команде и недвосмислено утврдили да се спрема напад на конвој ЈНА, упркос чврстог договора о његовом безбедном извлачењу, при чему је постојала и реч Алије Изетбеговића да његови неће предузети ни најмању непријатељску акцију, чак ни провокацију.

Генерал Кукањац, конамдант Друге војне области, обавештен је о превари која се спрема, али је ипак прихватио уверавања генерала Мекензија да је таква гнусоба немогућа.

План извлачења подразумевао је да на челу колоне возила, уз генерала Мекензија, буду и Алија Изетбеговић и генерал Кукањац.

Сумње генерала Кукањца у чврст договор који је генерал Макензи склопио са муслиманско-хрватском страном додатно су одбацивали из Генералштаба у Београду, који је дао пуно поверење генералу Мекензију, насупрот обавештајним подацима који су тврдили супротно и насупрот искуству и здравом разуму после ранијих блокада, деблокада и предаја касарни у Словенији и Хрватској где, истини за вољу, није било бестијалних и многоструких злочина на једном месту што је, могуће је, додатно успавало будност војног врха ЈНА.

Већ 2. маја, дан пре Добровољачке, увелико су били под нападом и неки други објекти ЈНА: Дом културе и Војна болница (!!!). Војна болница је као обезбеђење имала тек неколико војника и једног официра, уз више него оскудно наоружање и са муницијом која је морала да се штеди. У жељи да помогне Војну болницу генерал Кукањац доноси погубну одлуку да у помоћ пошаље десетак специјалаца на челу са капетаном Лабудовићем, све прекаљене борце који су се раније истакли у Хрватској у окршајима против зенги. На домак болнице они бивају нападнути од старне далеко надмоћнијих муслиманско-хрватских бојовника, распоређених и заклоњених по многобројним прозорима и крововима, и, нашавши се на брисаном простору сви специјалци ту завршавају своје животе. Ка неколицини војника који нису одмах погинули већ још дају знаке живота, сјурују се острашћени бојовници и уз помоћ покиданих каблова високог напона прже несрећнике на живо, све до угљенисања. Капетан Лабудовић, лежећи рањен недалеко од тог призора који не заостаје за Јасеновцем, да не би жив пао у руке поживотињеном непријатељу, шаље радио-поруку: „Нећу им се жив предати... Пренеси Милутину (Кукањцу, прим. М.Ш.) да смо изгинули џабе...“ И онда под собом активира ручну бомбу...

Хронологија Добровољачке је добро позната. Када је чело колоне возила ЈНА дошло до Скендерије Алија Изетбеговић је пуштен да преседне у једну црвену „ладу“ и слободан оде у своје Председништво. Тада је колона пресечена. Онај први део колоне стигао је у Лукавицу, док је други и већи део масакриран. Из свих капија и заклона бојовници, до тог тренутка скривени и невидљиви, отворили су немилосрдну паљбу по заустављеној колони. Чак и са џамије.

Генералу Кукањцу била је од Врховне команде обећана ваздушна заштита колоне. Свело се то на „мигове“ који су дан раније над Сарајевом два пута пробили звучни зид и да се више никад не појаве...

У Добровољачкој су се одвијале сцене грозе и ужаса на којима би позавидела и машта једног Хјеронимуса Боша који се сликао призоре Страшног Суда. Убијање, сакаћење, отимање свих личних ствари, чак скидање до гола... И сви, по наређењу бојовника, прострти на асвалту, лицем према земљи.

Миладин Петровић био је у возилу при крају пресечене колоне. У возилу недалеко од његовог била је његова сестра Славка која је дошла у команду пре два дана, на његов позив и да му прави друштво!... Дознаје да му је сестра рањена, али не успева да је види. До краја књиге брига и страх за судбину сестре, за коју касније сазнаје да је пребачена у Кошевску болницу, далеко надмашује бригу и страх за сопствени живот. Потпуно беспомоћан окреће се молитви као јединој нади. Моли се Пресветој Богородици, не за себе већ за сестру.

Убрзо се као и осталих 207 заробљеника нашао у казаматима бојовника. Аутор је, може се рећи, имао среће јер је заглавио у импровизованом затвору у згради Друштва за телесно васпитање „Партизан“, док је знатан број несрећника из колоне одвучен у разноразне подруме и приватне затворе мафијашког олоша.

Већина заробљеника била је подвргнута даноноћном батинању и мучењу. Ређају се нељудске сцене тортуре и покушаји прања мозга, односно убеђивања да сужњи пређу на Алијину страну, уз обећања да ће у том случају бити дебело награђени. Као иследници и мучитељи неретко се појављују и често предњаче у „обради ухићеника“ дојучерашње војне колеге заробљеника, заправо они који су на време прозрели „србо-ћетнићку фашистичку агресију“ на међународно признату БиХ и који су месец-два раније стали на страну одбране суверене Босне, на страну „правде“, како су говорили својим дојучерашњим ЈНА колегама.

Касарну су, ваља нагласити, у претходних неколико месеци напустили безмало сви који нису Срби. Па зар и ово није био очит и јасан сигнал за ЈНА да не одуговлачи са измештањем људства како не би били глинени голубови у безизлазној клопци?

Потписник ових редова убеђен је, као и многи други, још много година пре читања ове потресне књиге, да би један виспрен и одлучан десетар кога цени његов вод боље извео евакуисање колоне него све те "умне" главе из врха ЈНА, набијени вајним знањем свих војних доктрина и стратегија. Десетар би, као прво, знао да Алију Изетбеговића не сме пустити ни по коју цену све док и последње возило не прође Врбању на путу ка Лукавици. Или би такав један десетар, чак и разводник, измештао по два-три возила и чекао потврду да су стигла на сигурно, па тек онда покретао следећа два-три возила и тако редом... Или би, додатно, захтевао да сви возачи буду странци из мировњачких снага УН, јер је одувек познато да се у препадима и заседама прво гађају шофери...

Биланс злочина у је трагичан: Четрдесет двојица убијених припадника ЈНА, од којих су неки страдали који дан пре или после тог 3. маја; 70 рањених и 207 заробљених.

Миладин Петровић не заборавља да помене да је у том људском талогу који се иживљавао над рањеницима и заробљенима било и оних који нису изгубили душу, који су у појединим случајевима показали људско лице и који су спасли више живота, ризикујући и свој.

Мора се забележити да је међу тим мноштвом што алакају, псују „ћетнићку“ мајку, мрцваре, убијају и касније ислеђују, да је међу њима било и Срба чији број није занемарљив. Један од таквих је и Јован Дивјак, тада пуковник а убрзо генерал, који није виђен да је лично окрвавио руке, али је већ тада био у врху структуре муслиманско-хрватских оружаних формација и – што је најбитније – био је тада у Добровољачкој!

Књига Миладина Петровића пуна је крокија ликова страдалника, а исто тако и виновника тих страдања. Тако, између осталих примера, наводи причу свог колега новинара Николе Остојића који се нашао заточен заједно са једном групом официра ЈНА. И ту, гле чуда, на страни Бошњака, заправо међу њима, угледао је Горана Милића, првог човека Јутел-а, са чашом вискија у руци, како затвореницима, од којих неки са крвавим завојима око главе, држи проповед о моралу оптужујући их за агресију. Како се смањивао виски у флаши тако се овај дугогодишњи миљеник београдске чаршије и звезда београдске телевизије све више уживљавао у улогу бојовничког цивилног политичког комесара. У рату, заиста, падну наслаге цивилизацијске, професионалне и грађанске шминке, и појави се сподоба саздана од огавног људског материјала.

Под батинама и са ножем под грлом, неколико официра били су присиљени да се „добровољно“ појаве пред камерама Јутел-а и сарајевске телевизије и да признају, кајући се, саучесништво у „србо-ћетнићкој злочиначкој агресији“.

Ослобађање затвореника ишло је пре свега преко генерала Мекензија и његовог тима УН. Љутио се канадски генерал жестоко да га је преварило ратно Председништво БиХ и у књизи Мировњак, коју је нешто касније објавио, за почињени злочин прст, пре свега, уперује на Ејупа Ганића. Део операције у Добровољачкој генерал Мекензи је ипак успешно спровео: није страдао нико од његових из састава „мировњака“ са Запада. Жртве ЈНА су тзв. „колатерална штета“ произашла из сукоба балканских домородаца.

Миладин Петровић написао је ову књигу пре хапшења Ејупа Ганића у Лондону, на основу црвене потернице српског Тужилаштва за ратне злочине. Свакако би се аутор осврнуо на Ганићево хапшење, а много више на срамотну ослобађајућу пресуду лондонског суда, и на повратак Ганића у Сарајево где је дочекан као херој.

Бошњачка страна прво је, посредством УН „мировњака“, предала српској страни погинуле припаднике ЈНА. Са живим сужњима ишло је, разуме се, спорије. Миладин Петровић ослобођен је међу првима, а његова сестра 8. маја, на Марковдан. Други су се начекали изласка на слободу, неки у казаматима и до три месеца.

Бесрамно признање планираног злочина дошло је, убрзо после масакра, од самог Алије Изетбеговића, оног истог који је дао реч да никоме од припадника ЈНА неће фалити ни длака са главе. Појавио се на својој телевизији и тријумфално изјавио: „Добровољачка улица је наша историјска победа... муслимани су тада изгубили комплекс ниже вредности од ЈНА...“

Данас Јован Дивјак, један од „јунака“ ове књиге, после положене кауције од пола милиона евра, слободно шета аустријском престоницом, насмејан даје интервјуе, увелико је под заштитом аустријског министра спољних послова који искључује могућност изручења, а његово ослобођене вриском и алакањем траже и све београдске горгоне из невладиног сектора. Уз такву подршку, за надање је да ће Дивјак наћи мало луксузног времена да сврати на чувену бечку сахер торту у славни хотел истог имена. Кад се нашло за кауцију, наћи се се и за торту. Осим тога, вероватно има мало разлога за страх да ће бити изручен Србији. Неће бити никакво изненађење уколико наше Тужилаштво – после случајева Ганић, Јуришић, Пурда – опет остане празних шака. Опет и опет?!... Па то (наше) Тужилаштво, зарад добросус(ј)едских односа, све мање личи на Тужилаштво за ратне злочине, а све више на Одустајалиште од прогона ратних злочина над Србима, све више личи на Шалтер за издавање потврда о невиности ноторним зликовцима.

Негде почетком деведесетих до руку ми је дошао „Препород“, са поднасловом исписаним арапским писмом, гласилом Исламске заједнице БиХ. Жао ми је што тај „Препород“ нисам сачувао. У једној рубрици, посвећеној историји Босне, писало је да је Босна ослобођена 1463. године. То је година, обратите пажњу, када је Босна пала под налетом турске ордије, и у којој до тада није било ни једног јединог муслимана. А „Препород“ подучава да је Босна тада ослобођена!... Читајући ову Петровићеву књигу и сетивши се тог „Препорода“ потписник овог приказа све је ближи закључку да се од те „године ослобођења“, па кроз силне векове, све до Добровољачке улице протеже једна непрекинута нит, понекад видљивија а понекад прикривена као понорница, нит непромењеног односа према неправовернима.

Свест и савест јавности лако се замагле и склоне су забораву. Књига Милутина Петровића буди из тог заборава, барем оне које није бесповратно захватио вирус безосећајности.

Аутор овако завршава своју књигу:

„Бивша Добровољачка улица сада се зове Улица Хамдије Крешевљаковића. Избрисан је назив улице, али није избрисан злочин.

Правда је спора, али достижна.“ Да ли ова последња реченица има тежину у Србији?

На крају овог приказа, кад су нам позната имена многих злочинаца, од самог врха па до непосредних извршилаца, и то не само за Добровољачку, пијетет налаже да уместо припаљене свеће наведемо имена палих припадника ЈНА.

Уместо закључка:

Потписник овог приказа (верујем и многи, многи други) волео би да сазна да ли је по неком од ових мученика названа улица у његовом родном месту? Макар сокаче? Постављена табла на кући у којој је одрастао? Да ли је нека касарна, макар најмања, понела име по капетану Марку Лабудовићу? Итд... итд... све до јецаја и урлика!...

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер