Početna strana > Prikazi > Filozofsko razumevanje smrti
Prikazi

Filozofsko razumevanje smrti

PDF Štampa El. pošta
Dobrica Gajić   
utorak, 05. april 2011.

(Prikaz knjige: Ernst Tugendhat: „O smrti“ (Karpos, 2010), prevod Dejan Aničić, str. 51.)

„Umiranje mora svaki tubitak svagda sâm da uzme na sebe“.

(Martin Hajdeger, „Bitak i vreme“)

Ernst Tugendhat spada među istaknutije predstavnike analitičke filozofije u Nemačkoj. Rođen je 1930. u Brnu, u bogatoj jevrejskoj porodici koja je izbegla holokaust emigracijom u Južnu Ameriku. Tugendhat se 1949. vraća u Nemačku i u Frajburgu studira filozofiju. Bio je učenik Martina Hajdegera, čiju je knjigu „Bitak i vreme“ pročitao sa 15 godina. Prema sopstvenom svedočenju, sve do 35 godine bio je fasciniran Hajdegerom, da bi potom počeo kritički da sagledava delo svog učitelja i sve više distancira od njega. Inače, važi za oštrog kritičara, teškog u odavanju počasti, što i sam podvlači. Habermas mu je jednom rekao: „Ti ne kritikuješ, ti pokušavaš da ubiješ“.[1]

Tugendhat smatra da filozofija može da doprinese razumevanju smrti, i to polazeći od poznatih mišljenja o ovom fenomenu, koja najpre treba objasniti, a zatim dopuniti njihove jednostranosti. Metodološki gledano, reč je o jednom otvorenom procesu, sa subjektivnom polaznom tačkom u tumačenju. Tugendhata ne interesuju mišljenja bazirana na veri u život posle smrti, jer se izjašnjava kao naturalista, tj. kao onaj ko na ljudska bića gleda kao na segment biološkog razvoja.[2]

[Hajdeger, s druge strane, metodički dopušta postavljanje pitanja šta nakon smrti jeste, ali tek posle njenog poimanja u svojoj punoj ontološkoj suštini, ne želeći da se izjasni da li je tako precizirano pitanje teorijsko u svojoj mogućnosti. „Ovostrana ontološka interpretacija smrti leži pre svake ontički-onostrane interpretacije“, piše Hajdeger.[3]]

Osvrćući se na strah (strepnju) od smrti, Tugendhat ističe da ga tu ne zanima vegetativni strah od nje, prisutan i kod životinja na određen način, već jasna svest o konačnosti života i blizini/daljini smrti. Njega, u stvari, interesuje zašto ljudi, ponekad i vrlo stari, žele da odlože trenutak smrti, jer je – po njemu – nejasno čega se to plašimo kad se plašimo smrti, ako se nje uopšte i plašimo.

Kao polazne tačke u svom ogledu, iako među njima nema direktne veze, Tugendhat uzima poglavlje o „Bitku ka smrti“ iz Hajdegerovog „Bitka i vremena“ (1927) i članak Tomasa Nejgela „Smrt“ (1970). Hajdeger se, navodi Tugendhat, pita „šta znači za život da se nalazi pred smrću“, a Nejgel „da li je i kako je smrt zlo“. Tugendhat zamera Hajdegeru što ne nudi objašnjenje šta je to što nas u slučaju smrti plaši, već polazi od tog straha kao gotove činjenice.

„Ono što zameram Hajdegeru nije to što on ne karakteriše život kao dobro, nego što on, kad već razvija novu pojmovnost, ne uzima u obzir mogućnost da kao `bolje` možemo videti stavljanje tačke na život“, piše Tugendhat. (21)

Hajdegerov odgovor da strah od smrti postoji od „Ništa“, Tugendhat ocenjuje prividnim. Ili, kako on kaže: „U svakom slučaju je pogrešno zaključiti: Čovekov bitak je njegovo Radi-čega, što će reći, on se plaši toga da više ne postoji“. (22)

[Radi pojmovne jasnoće, treba imati u vidu šta Hajdeger na jednom mestu kaže o strepnji pred smrću: „Strepnja pred smrću ne sme da bude zajedno s nekim strahom pred preminućem bačena na istu hrpu. Ona nije nikakav samovoljan i slučajan `slabi` štimung pojedinca, nego je, kao osnovno nahođenje tubitka, otključenost toga da tubitak egzistira kao bačeni bitak ka svom kraju“.[4]]

Nasuprot Hajdegeru, Tugendhat misli da Nejgel postavlja pravo pitanje. Za njega, naime, smrt nije zlo, jer onome ko je mrtav ništa više nije ni dobro ni zlo. Pre bi se moglo reći da je smrt zlo zbog toga što otima dobra života, ali i to gledište Tugendhat problematizuje. No, sam život za Nejgela je nešto po sebi pozitivno, iako u njemu, naravno, ima i boljih i gorih stvari. Nejgelu Tugendhat zamera što u obzir nije uzimao osećanja nepodnošljivosti života, zbog čega mnogi žele smrt, iako se neko pozitivno zlo nije ispoljilo u njihovom bitisanju.

„Dok Nejgel kaže da je život kao takav empatično pozitivan, ja mislim da je život kao takav neutralan, on je po sebi i za sebe bez smisla, on može da mi se učini kako ispunjen tako i prazan, to sada zavisi i od mene: ja mogu da mu dam smisao. I ako mi to ne uspeva, život često vidim (ne nužno, kao što će se pokazati) kao nepodnošljiv: neki bi radije voleli da su mrtvi“, naglašava Tugendhat svoju poziciju. (29)

Obrevši se u životu, u izvesnom lagodnom ili nelagodnom ambijentu, opremljeni sopstvenim predispozicijama, mi ih moramo uposliti kako bi nečim ispunili život, a kako ćemo to uraditi – to je za Tugendhata pitanje koje se pred svakim postavlja pojedinačno, bez uopštenog odgovora na njega. Za Tugendhata se zlo koju smrt nosi sastoji u tome što čovek gubi poslednju šansu da svom životu da nekakav smisao. Time on, zapravo, i objašnjava strah od skorašnje smrti i želju za njenim odlaganjem. Po njemu, život po sebi nije dobro, već on može zadobiti smisao, delimično zahvaljujući srećnim okolnostima-delimično našom aktivnošću. Sadržaj je, dakle, taj koji daje smisao životu. Imajući to u vidu, oni koji imaju svest da su živeli smisleno, ne bi smeli da se plaše smrti ukoliko su dostigli pristojnu starosnu dob.

[On ukazuje i na mogućnost razočarenja u život (Kjerkegor), kada se javlja žudnja ka smrti.]

Tugendhat ne sumnja da je odgovor koji sam nudi na strah od smrti jednostran. Svestan je činjenice da je u svom diskursu izostavio socijalno pitanje, kao i da bi mu se moglo prebaciti da je smrt mnogo kompleksniji fenomen od onoga kako ga je on predstavio.

Potvrdu za svoj odgovor na pitanje zašto se plašimo da uskoro umremo, Tugendhat je potražio u literaturi. Ona je, inače, ispunjena uspelim opisima bolesti i smrti. Više takvih primera dao je, recimo, Tomas Man u „Budenbrokovima“, čijoj analizi bi trebalo posvetiti posebnu studiju. Podstaknut Hajdegerom koji je takođe pominje, Tugendhat se usmerava na Tolstojevu pripovetku „Smrt Ivana Iljiča“, zapažajući da se Iljič, smrtno bolestan i u strahu od smrti, pita da možda i nije živeo kako je trebalo. To je ono što je Tugendhatu potrebno zbog teze koju je postavio, a ne zbog celovite analize Tolstojeve pripovesti. U pripoveci, doduše, Iljič zaista postavlja i to pitanje, ali ipak odbacuje mogućnost da nije živeo ispravno.

[Analizom simptoma Iljičeve bolesti i onoga što on preživljava, doktor Nenad Dikić pokazuje da je reč o raku (karkinos na grčkom, cancer na latinskom). Ta strašna bolest je, piše Dikić, bila nepoznata i lekarima Tolstojevog vremena.[5]]

Ne znajući da li je Tugendhatu to poznato, ukazujemo da je o poslednjim pripovetkama Lava Tolstoja, pa i o „Smrti Ivana Iljiča“, s izuzetnom misaonom prodornošću pisao Lav Šestov.[6] Na tom tragu, nama se, štaviše, čini, i to ćemo ovom prilikom naglasiti, da bi Iljič, čak i kad bi dobio novu šansu, što je praktično nemoguće, pošto je to ljudski usud, ponovo imao ista ili slična osećanja pred bezdanom smrti.

„Samoća, ostavljenost, neprozirna tama, haos, nemogućnost predviđanja i potpuna neizvesnost – može li to da prihvati čovek?“, pita se Šestov, govoreći o smrti i njenom strašnom narušavanju „običnog poretka našeg postojanja“.[7]

Idući dalje, Tugendhat na primeru kneza Andreja iz romana „Rat i mir“ nastoji da pokaže svest o ljudskoj ništavnosti, nudeći kao lek za razumevanje smrti i mirenje sa njom – povlačenje (izmeštanje) na marginu sveta i starenje na takvoj poziciji, bez stavljanja sebe u centar sveta. U životu, hoće da kaže Tugendhat, treba postići uravnoteženost između čvrstog držanja i borbe, na jednoj strani, i prepuštanja i smirenosti, na drugoj, ali to nije moranje.

„Predstava koju gaji tradirana filozofija, da moramo da zauzmemo stavove, jer se oni na nešto oslanjaju, ne čini mi se smislenom. Filozofiranje se ne odigrava u trećem licu, u kom govorimo o nečemu – takođe o drugima i sebi samima – opisujući i objašnjavajući, nego u prvom i drugom licu, u kom govorimo jedni s drugim o svesnim stanovištima, tradiranim ili netradiranim, stanovištima za koje verujemo da imamo ili za koje smatramo da se za njih valja potruditi“, smatra Tugendhat. (48)

Razlaganjem stanovišta prema njihovim implikacijama, neka će se, dakako, pokazati kao konfuzna (verovatno će se napustiti, ali ne mora), neka kao jasna (mogu i da ne gode, pa se i od njih možemo rastati, ali ne nužno), a mogu se javiti i drugi stavovi za koje se može reći da su bez neželjenih implikacija, tako da se oni (ne nužno) mogu videti „kao stvarne opcije našeg htenja (ali ne bezuslovno kao isključive)“. (48)

Svoj ogled Tugendhat završava jednim relativističkim odnosom spram ljudskog htenja, za koje tvrdi da je jasnije ukoliko bolje razumemo to što jesmo, „ali htenje bi prestalo da bude htenje, kada bi neko umislio da, jer smo mi takvi i takvi, moramo da želimo tako i tako“. (49)

Završavajući ovaj prikaz, kazaćemo da je Tugendhat tek sa 64 godine načeo temu smrti – tokom boravka u Čileu –smatrajući da je za nju već bio otvoren, jer je počeo kao Hajdegerov student, a u Hajdegerovoj misli smrt je važna tema.[8] Tugendhatov stil je, da pomenemo i to, hladan, racionalan, izlaganje analitičko. Nema kod njega, kad se o ovoj temi radi, Šestovljeve dubine i istančanosti. Tugendhat, u suštini, i ne piše o smrti. Pre se može zaključiti da piše o životu i strahu da on bude protraćen.

„Kada god pomislim da mi je preostalo još samo malo vremena, ja se naježim. Ne zato što želim da živim večno po svaku cenu, već zato što osećam da sam protraćio svoje vreme i da je trebalo živeti drugačije, veoma drugačije“,[9] kaže Tugendhat, priznajući da nema odgovor na pitanje kako je do tada trebalo živeti.

Rešenje kojim pokušava da prevaziđe sopstvenu strepnju da je – možda – u životu propustio nešto najvažnije, Tugendhat potiskuje pomenutim izmeštanjem na marginu, što predstavlja kao jednu vrstu misticizma:

„Misticizam pomaže da shvatite kako vi niste previše važni. To je u vezi sa čuđenjem pred onim što Hajdeger naziva bićem ili, kako je to Vitgenštajn kazao, pred činjenicom da ovaj svet uopšte postoji“.[10]

 


[1] Fragmenta Philosophica II, Vreme za filozofiranje je isteklo/Intervju sa Ernstom Tugendhatom, Karpos, 2009, preveo Dejan Aničić, str. 199.

[2] Ibid, str. 203.

[3] Martin Hajdeger, „Bitak i vreme“, Službeni glasnik, 2007, str. 294.

[4] Ibid, str. 297.

[5] Nenad Dikić, „Ordinacija doktora Faustusa/Portreti bolesti“, Rak 1, str. 371-379.

[6] Lav Šestov, „Duša i egzistencija“, Na strašnom sudu/Poslednja dela Lava N. Tolstoja, str. 145-187.

[7] Ibid, str. 178.

[8] Fragmenta Philosophica II, str. 188.

[9] Ibid, str. 188.

[10] Ibid, str. 188.

 

Anketa

Da li mislite da Srbija adekvatno obeležava 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner