Početna strana > Prikazi > "Bela ideja" i rusko nacionalno svejedinstvo
Prikazi

"Bela ideja" i rusko nacionalno svejedinstvo

PDF Štampa El. pošta
Dobrica Gajić   
subota, 22. septembar 2012.

(Prikaz knjige: Ivan Iljin Bela ideja/O Rusiji sutrašnjeg dana, „Logos“, Beograd 2011, preveli sa ruskog Marija i Branislav Marković, str. 154)

Ivan Aleksandrovič Iljin (1883-1954) može se smatrati autentičnim predstavnikom ruske religijske filozofije. Plodan pravnik i filozof, Iljin je pripadao društvenoj i kulturnoj eliti carske Rusije. Zbog suprotstavljanja boljševičkoj vlasti hapšen je nekoliko puta i 1922. doživotno proteran iz zemlje. Za vreme građanskog rata bio je povezan sa generalom Aleksejevom i baronom Vrangelom, a u emigraciji sa nekoliko antiboljševičkih organizacija. Nacističku Nemačku napustio je sredinom 1938. godine, provevši ostatak života u Švajcarskoj (Radomir Đorđević, „O delu I. A. Iljina“, Studije o ruskoj filosofiji I, ICNT, Beograd 2008, str. 193).

Iljin je bio religiozni stvaralac. Saznanje Boga i božanske osnove sveta predstavljalo je, prema njegovom mišljenju, smisao filozofije (N. O. Loski, Istorija ruske filozofije, CID Podgorica – Izdavački centar „Cetinje“, Beograd 1995, str. 511). Njegova knjiga O suprotstavljanju zlu silom podstakla je brojne polemike, a pisana je s namerom da se izloži kritici učenje Lava Tolstoja koji je pribegavanje sili u borbi sa zlom nazivao nasiljem i bogohulnim uzurpiranjem božje volje (Loski, isto). Za razliku od Tolstoja, Iljinovo stanovište je da čovek treba odlučno da se suprotstavi zlu, kako „unutrašnjem“ tako i „spoljašnjem“ (Dobrica Gajić, „Herojski zadatak“, prikaz knjige Ivana Iljina O suprotstavljanju zlu silom – „Zepter Book World“/„Vojska“, Beograd 2001, Pogledi, broj 248, februar 2002, str. 51).

Uprkos obimnom filozofskom, pravnom i teološkom delu, pojedini istoričari filozofije samo usputno pominju Iljina, navodeći da je na Moskovskom univerzitetu predavao pravo i da se „bavio specijalnim proučavanjem Fihtea i naročito Hegela“ (Frederik Koplston, Filozofija u Rusiji, BIGZ, Beograd 1992, str. 383). Međutim, u današnjoj Rusiji Iljin se poštuje kao vrlo značajan mislilac, na čije ideje se javno pozivao i Vladimir Putin. Njegovi zemni ostaci prebačeni su iz Švajcarske i položeni u nekropolu Donskog manastira u Moskvi, što dovoljno govori o Iljinovoj važnosti u postsovjetskoj Rusiji.

Kvintesenca Iljinove filozofske i političke misli jeste organsko promišljanje problema. Kritičari u tome mogu videti njihovo najranjivije mesto, ali je takvo uporište za tradicionalistu i desničara Iljinovog kova bilo najprikladnije. Aktivizam i teorijska i praktična principijelnost obeležili su njegov život i rad. U ruskoj religijskoj filozofiji, sa svim njenim različitostima i sporenjima, Iljinovo delo zaista „predstavlja jedno od nezaobilaznih poglavlja“ (Gajić, isto).

***

Iljinova knjiga Bela ideja sadrži dvadeset jedan izabrani članak, u kojima je ovaj istaknuti ruski filozof, osim teksta „Bela ideja“ koji je iz 1926. godine, tretirao različite društvene i političke teme posle Drugog svetskog rata - povezane sa Rusijom, ruskom emigracijom i belim pokretom. U tekstu „O istoriji đavola“ Iljin piše o interesovanju filozofije i umetnosti za demonske sadržaje, naglašavajući da Ničeova dela Volja za moć, Antihrist i Evo čoveka na direktan i otvoren način propovedaju zlo. Ničeovi sledbenici su povezali njegovo opravdavanje zla sa Marksovom doktrinom, krenuvši da ostvaruju svoje planove početkom 20. veka. Iljin pravi razliku između demonizma („život bez Boga“) i satanizma („rušenje Boga“), ističući da se njegovo pokolenje suočilo sa istinskom đavolskom stihijom koja bi se, jednom rečju, mogla definisati kao „antihrišćanstvo“ (7-8).

Članak „Zavist kao izvor nesreća“ pokazuje da je ljudska zavist glavni uzrok ne baš sretnih događaja u prošlom veku. Prema Iljinovoj oceni, socijalizam i komunizam su zavidljivi, totalitarni i teroristični. U svetskoj poluinteligenciji vidi on „najveći rasadnik zavisti“ (11). Zatim osuđuje himeru „sveopšte jednakosti“ i predrasudu „sveopšte slobode“ i piše o najvećoj religijskoj krizi čovečanstva, u kojoj su ljudi „ustali protiv same ideje Boga“ i pokazali spremnost da iskorene sve verujuće na zemlji (12-13). Porast stanovništva i širenje gradova, smatra Iljin, pojačavaju konkurenciju, umnožavaju životne probleme, raspaljuju zavist i želju za bogaćenjem, što dovodi do razarajućih međunarodnih ratova. Njegov utisak je da tehnički progres utiče na rast socijalne zavisti, jer se kod ljudi uvećava potreba za uživanjima, zajedno sa voljom za bogaćenjem i posedovanjem vlasti.

Uveren u nepostojanje večnog života, savremeni čovek žuri da maksimalno iskoristi ovozemaljski život, delujući bez stida i pravdajući svoju drskost moralnim relativizmom. „Ljudi našeg doba gube duhovnu kičmu: njih održava zavist i gramzivost“, piše Iljin (14).

U tekstu „Šta je država – korporacija ili institucija?“, Iljin ukazuje na slabosti „formalne demokratije“ i u vremenu posle Drugog svetskog rata traži „treći put“ za Rusiju (15-16). Pojašnjavajući problem, obrazlaže da država može biti „korporacija“ ili „institucija“ (16). Prva počinje od pojedinca i gradi se „odozdo prema gore“, druga se gradi „odozgo“ i u njoj narod „ne upravlja sobom, već se vaspitava i povinuje“ (16-17). Iljinovo stanovište je da bi zdravu državu trebalo da čine elementi i jednog i drugog. Rusija treba da stvori sopstvenu državnu formu, gde će spoj institucije i korporacije biti u skladu sa ruskim nacionalno-istorijskim okolnostima. Otuda Iljin osuđuje ruske zagranične partije koje se zalažu za uvođenje formalne demokratije u Rusiji.

Na državnu formu, u članku „O državnoj formi“, Iljin gleda kao na ustrojstvo života i živu organizaciju naroda. Mišljenja je da svaki narod ima pravo na sopstvenu državnu formu i konstituciju, tako da državnost ne treba pozajmljivati i imitirati. Smatrajući da se osmišljeni i uspešni politički izbori nalaze u dalekoj budućnosti, Iljin je tvrdio da do njihovog ostvarenja ruski narod treba da vodi „nacionalna, patriotska, nikako ne totalitarna već autoritarna – vaspitna i preporoditeljska – diktatura“ (26).

***

„Pretpostavke stvaralačke demokratije“ jeste tekst koji je usredsređen na iskustvo slobode, relativno visok nivo svesti o pravnim normama, ekonomsku nezavisnost građana, minimalni nivo obrazovanja i obaveštenosti, političko iskustvo, lični karakter i patriotsko osećanje. Iljinov zaključak je da u zemlju koja ne raspolaže potrebnim preduslovima za zdravu stvaralačku demokratiju, ne bi trebalo uvoditi demokratsko uređenje zato što ono „može biti samo štetno za tu zemlju“ (34).

Iljin, što se može videti u tekstu „O formalnoj demokratiji“, razlikuje „mehaničko“ i „organsko“ shvatanje države i politike (35). Za mehaničko shvatanje čovek je instinktivni pojedinac, polazi se od toga da se ljudi rađaju jednaki i da imaju jednaka prava, tj. jednako pravo glasa. Drugim rečima, srž demokratije nalazi Iljin u sledećoj političkoj dogmi: „svi su formalno slobodni, svi su formalno jednaki i svi se međusobno bore za vlast radi sopstvenih interesa, maskiranih opštom korišću“ (36).

Članak „O organskom shvatanju države i demokratije“ počinje Iljin zapažanjem da tačno razumevanje suštine države, politike i demokratije pretpostavlja odbacivanje veštačkih izmišljotina i lažnih doktrina. Iljin ne misli da su svi ljudi „razumni“, „po prirodi dobri“ i „lojalni“, jer nas život u suprotno uverava (40). Protivi se tome da ljudima treba dati pravo glasa „nezavisno od njihovih unutrašnjih osobina i kvaliteta – nezavisno od njihove svesti o pravima“ (40).

Državni život uređuje se organski, a ne aritmetički. „Sami ljudi koji učestvuju u životu nisu apstraktni `građani` koji drže prazne listiće u rukama, već žive ličnosti, telesno-duševno-duhovni organizmi; njima je potrebna sloboda koju traže, ali oni moraju da budu i dostojni te slobode. Glasački listić može da popuni svako; ali da odgovorno razmišlja o potrebama države i njenom funkcionisanju – ne može ni izdaleka svako“, piše Iljin, dodajući da ljudi kao živi organizmi postaju živi organi državnog organizma (40-41).

Iljin nije smatrao punovrednim glasačke listiće duhovno nerazvijenih ljudi, jer će takve osobe samo nanositi štetu državi: „neispunjavanjem svojih obaveza, proizvoljnim preuveličavanjem svojih prava, svakojakim kršenjem propisa, raznim prestupima, podmićivanjem i proneverama, korupcijom i špijuniranjem“ (42).

Država treba da bude „demokratska“ tako što će svoje najbolje snage crpeti iz naroda, stimulišići ga da se maksimalno posveti njenom izgrađivanju, što podrazumeva konstantni izbor „najboljih snaga“ (43). Narod ne treba mehanički da pozajmljuju načine takvog biranja, već mora pronaći za sebe najcelishodniji sistem kvalitativne selekcije.

U tekstu „Partijska izgradnja države“ Iljin polazi od toga da partija predstavlja „savez građana koji su se organizovali kako bi uzeli državnu vlast u svoje ruke“, čemu streme i demokratske i antidemokratske partije (46). Po prirodi stvari, partija teži nametanju sopstvenog programa čitavoj državi, bez obzira na one koji su apstinirali ili joj nisu dali svoj glas. Koalicione vlade se teško sastavljaju, jer partije nisu međusobno tolerantne i to izaziva po državu štetne oscilacije.

Pobednička stranka na izborima osvaja većinu datih glasova, s tim što to obično nije apsolutna većina (više od pola), pa na vlast, u slučaju izlaznosti od 65 do 55 odsto, mogu doći partije sa 30-ak posto osvojenih glasova. Iljin podseća i na partijsku agitaciju kao sredstvo za sticanje većine, pitajući se pri kraju teksta da li aritmetička većina može garantovati državni prosperitet i nije li manjina bila ta koja je Rusiji donela određene društvene reforme, počev od Petra Velikog do Petra Stolipina.

***

Autoritarnom državom, piše Iljin u članku „Od demokratije ka totalitarizmu“, upravlja vlast koja nije zavisna od narodne volje i kontrole, s tim što autoritarni poredak ne odbacuje narodno predstavništvo koje može da ima samo savetodavna prava, pošto vladar samostalno upravlja državom, bio on lični ili kolektivni. Takav sistem ne vodi totalitarizmu, jer totalitarizam kao forma isključuje bilo kakvu samoaktivnost građana, ne javlja se često u istoriji i tek u 19. i 20. veku tehnička sredstva omogućila su njegovo uspostavljanje. Rusija autoritarnoj državnoj formi duguje svoj politički nastanak, jačanje i kulturni procvat, dok joj totalitarni režim nanosi poniženje, kulturno zaostajanje i fizičko izumiranje.

Dok totalna državna regulativa determiniše totalitarni režim, autoritarni režim može da se zadrži na manjem administrativnom mešanju. Iljin ističe da je težnja velikih vladara uvek bila da „razviju kod građana slobodnu samoaktivnost i da podstiču njihove inicijative“ (51). Kod Petra Velikog ne uočava Iljin totalitarne tendencije, već tvrdi da je Petrovo prisiljavanje naroda u stvari predstavljalo „podsticanje njegove volje ka stvaralačkoj samodelatnosti“ (51). Njegov je zaključak da autoritarna struktura ne proizvodi totalitarizam, kao što ni demokratska, zbog sistematskog jačanja sopstvenog administrativnog aparata, nije zaštita od totalitarizma. Iljin optužuje i evropsku socijaldemokratiju za totalitarne namere u privredi i kulturi demokratskih država, pominjući u tom smislu industriju i nacionalizaciju zdravstvene službe.

Totalitarni režim, u tekstu „O totalitarnom režimu“, Iljin definiše kao „politički sistem koji je beskrajno proširio svoje mešanje u život građana, i celokupnu njihovu delatnost uključio u opseg svog upravljanja i prinudnog regulisanja“ (55). Sveobuhvatno upravljanje čini suštinu totalitarizma, a ono je ostvarivo kroz sprovođenje „najkonsekventnije diktature, zasnovane na jedinstvu vlasti, na jednoj isključivoj partiji, na monopolu poslodavca, na uzajamnom špijuniranju i na bespoštednom teroru“ (56). Totalitarni režim proističe iz partijskih odluka, direktiva i instrukcija, kojima su podređeni i osnovni zakoni. U takvom sistemu ne postoji pravna država, već teroristički pritisak na ljude.

U članku „Šta je federacija?“ Iljin navodi da je pažljivim iščitavanjem ruskih zagraničnih novina došao do zaključka da najveći broj zagovornika federalizma nema dovoljno znanja o tom pitanju. Objašnjava potom da se u državnom pravu federacijom „naziva savez država koji je zasnovan na sporazumu i koji reguliše njihovo ujedinjenje na zakonit način“ (59). Reč je o centrifugalnom, a ne centripetalnom procesu. Nabraja primere ujedinjenja Švajcarske, SAD, Nemačke, Kanade i Australije, ističući da se klasična federativna država stvara odozdo-nagore. Male države se mogu udružiti i na osnovu asimilacije i stapanja u unitarnu državu. Iljin otuda podseća na formiranje Francuske, Italije, Španije i Velike Britanije. Na kraju pominje i postojanje „pseudofederacija“, koje nastaju nametanjem odozgo (63).

Tekst „Životne osnove federacije“ Iljin počinje ocenom da u životu jednog naroda državna forma nastaje istorijskim i organskim putem, pri čemu je ona uslovljena njegovim „spoljašnjim“ (broj stanovnika, klima, geografski činioci, rasni i plemenski sastav itd.) i „unutrašnjim“ (vera, duševne osobine, svest o pravima, moral i dr.) osobenostima (64). „Nema i ne može biti konstitucije koja bi u istoj meri odgovarala raznim narodima“, piše Iljin (64). Predloge da se u Rusiji uvede federativna republika sa referendumom Iljin tumači naivnošću predlagača ili njihovom namerom da se Rusiji nanese šteta.

Federativni poredak, po Iljinu, ima nekoliko osnova:

1. Postojanje dve ili više samostalnih država;

2. One bi trebalo da budu relativno male;

3. Države koje žele da stupe u federaciju moraju da imaju realnu potrebu za ujedinjenjem;

4. Razvijena svest naroda o svojim pravima;

5. Smisao za politički kompromis (64-67).

***

U članku „Prevladavanje socijalizma“ Iljin piše da je „socijalizam ostvariv samo u formi sveprožimajućeg i sveporobljujućeg totalitarnog režima“ (68). Obeležje socijalizma je, kako ističe, gušenje privatne svojine i lične inicijative, što vodi monopolu države nad svojinom i monopolu jednog birokratskog centra na planu inicijative. Socijalizam Iljin smatra asocijalnim zbog suzbijanja slobode i stvaralačke inicijative; to je sistem koji izjednačava sve u siromaštvu, kako bi se stvorila privilegovana kasta partijskih činovnika; umesto bratstva socijalizam propoveda klasnu mržnju; koristi teror u upravljanju i proglašava ropstvo za pravedan poredak. Iz tih razloga pravu socijalnost - koju čine sloboda, pravednost i bratstvo - trebalo bi potražiti u poretku koji nije socijalistički i koji „neće biti `buržoaski sistem` već sistem pravne slobode i stvaralačke socijalnosti“ (69). Za njegovo ostvarenje biće potrebno vreme, a socijalni poredak zahteva Iljin i za Rusiju, gde će se, u uslovima privatne svojine i privatne inicijative, od privrede tražiti zaštita nacionalnih interesa i vođenje zemlje ka prosperitetu i izobilju, a od vlasnika pravično i bratsko poslovanje.

Tekst „Socijalnost ili socijalizam“ započinje konstatovanjem distinkcije između ova dva pojma. Socijalnost je za Iljina „živa pravednost i živo bratstvo ljudi“ i njen prvi uslov nalazi se u brižljivom odnošenju prema dostojanstvu i slobodi ljudske ličnosti (71). Socijalisti su prevarili ljude obećavajući im pravednost i bratstvo, jer su im oteli „dostojanstvo, slobodu, sposobnost za bratstvo i put ka pravednosti“ (71). Državnom uređenju socijalnost treba da bude cilj i zadatak, jer se ono, navodi Iljin Aristotelove reči, formira „zarad lepog života“ (71). U istoriji se pokazalo da je socijalizam uvek bio povezan sa svakojakim iluzijama i najneosnovanijim nadama, što savremena epoha treba da eliminiše, tvrdi Iljin. Ljudi mogu ljubavlju i dobrovoljnim pristankom da prihvate postojanje zajedničkog vlasništva, ali bez toga će ono inicirati represivni totalitarni režim, sveopšte ropstvo i opadanje kulture.

U tekstu „U potrazi za pravednošću“ Iljin naglašava da se ne sme gubiti iz vida da je ruski narod krenuo za boljševicima tražeći novu pravednost. Svi narodi će jednom uvideti, piše Iljin, „da socijalizam i komunizam uopšte ne vode pravednosti već novoj neravnopravnosti, i da jednakost i pravednost nikako nisu jedno te isto“ (75). Pošto ljudi po prirodi nisu jednaki, pravednost zahteva „da prava i obaveze ljudi, a isto tako i njihove stvaralačke mogućnosti, budu u skladu sa njihovim prirodnim osobinama, njihovim sposobnostima i radom“ (76). Prema Iljinovom uverenju, ljudi neće shvatiti i ostvariti pravednost sve dok budu sledili ideje Francuske revolucije i insistirali na Deklaraciji prava i sveopštoj jednakosti. Osim zakona koji neće uvoditi nepravedne privilegije niti nepravednu jednakost, koji svojim utvrđenim nejednakostima neće ugrožavati pravednost, koji će sprečiti proizvoljnu i nepredmetnu primenu zakona - a činovnicima omogućiti rad na izmeni propisa kako bi se ostvarila što potpunija pravednost, Iljin konstatuje da pravednost „traži još i pravedne ljude“ i da se ona ne može uvesti sa strane kao gotov model, jer nešto što je pravedno u jednoj zemlji može biti u drugoj nepravedno (80). Pravednost se ostvaruje kroz neprekidno stvaralačko traganje i naprezanje čitavog naroda i otuda predstavlja njegov stalni zadatak koji se nikada trajno ne može rešiti.

Članak „O fašizmu“ sagledava fašizam kao mnogostranu i složenu pojavu. Fašizam je „reakcija na boljševizam“ i predstavlja koncentraciju „desnih državno-odbrambenih snaga“ (81). U vremenu haosa i totalitarizma koji je izazvala levica, fašizam je, gledano kroz Iljinovu optiku, bio „zdrava, neophodna i neizbežna pojava“ (81). Iljin primećuje da je fašizam bio u pravu kada je zahtevao „pravedne socijalno-političke reforme“ i kada je „polazio od zdravog nacionalno-patriotskog osećanja“ (81).

No, fašizam je, po Iljinu, počinio i neke duboke i ozbiljne greške:

1. Odbacio je religiju;

2. Stvorio je desni totalitarizam;

3. Uspostavio je partijski monopol, koji je izazvao korupciju i demoralizaciju;

4. Raširio je ekstremni nacionalizam i šovinizam;

5. Mešao je socijalne reforme sa socijalizmom i uveo etatizaciju privrede;

6. Pao je u idolopoklonički cezarizam, sa svojstvenom demagogijom i despotizmom (82).

Greške fašizma, pisao je Iljin, shvatili su Franko i Salazar i nastoje da ih izbegnu.

***

„Ideja ranga“ je jedan od najinteresantnijih članaka u knjizi Bela ideja. Iljin objašnjava da je savremeno čovečanstvo „izgubilo predstavu o tome šta je pravi rang“ (85). Revolucija je svoju suštinu ispoljila „u svesnom brisanju svakog ranga, u ismevanju same ideje ranga“ (85). Ruski mislilac razlikuje „rangovski“ i „egalitarni“ pogled na svet (85). Egalitaristi, odnosno ljudi jednakosti, nemaju razumevanja za nečiju superiornost, njihovo gledanje je materijalističko, bezbožno, revolucionarno, socijalističko, protivprirodno, protivduhovno i naginje republici. Pobornici ranga, s druge strane, „ne prihvataju ni prirodnu jednakost, ni veštačko i nasilno izjednačavanje“, smatrajući da se ljudi rađaju nejednaki (87). Rangovsko gledanje je „duhovno, sklono tradiciji i konzervativnosti; ono je prirodno, organsko, lojalno i religiozno“, dok na političkom planu „teži izboru najboljih ljudi – bilo putem imenovanja, bilo glasanjem, i zalaže se za monarhiju“ (88).

U ideji ranga razlikuju se „stvarni rang“ čoveka (sposobnost koja mu je svojstvena) i „socijalni rang“ čoveka (ovlašćenja, prava i obaveze koje mu država ili društvo priznaju) (89). Ova dva ranga se ne moraju poklapati, ali pravog socijalnog autoriteta nema dok se oni ne podudare. Bez ranga nije moguće postojanje bilo kakve društvene organizacije. Država u kojoj dominira neuspešna rangovska selekcija slaba je, nije stabilna i verovatno je osuđena na propadanje. Otuda je važno pitanje kako prepoznati najbolje, kako ih istaći i dodeliti im neophodna ovlašćenja i obaveze. To se može postići „putem imenovanja“ (crkva, vojska, škola, ekonomija, često država) ili „putem izbora“ (akademske ustanove, kulturna društva, parohije i lokalne samouprave, ponekad država) (91). I jedan i drugi način, naravno, imaju svoje dobre i loše strane. Ono što bi trebalo postići jeste usklađivanje socijalnog ranga čoveka sa njegovim duhovnim rangom, jer će narod tada prihvatiti imenovanog kao svog, a on neće misliti o partijskoj, klasnoj, provincijalnoj i ličnoj koristi, nego o „svenarodno-državnoj“ (92).

Zbog mogućeg pojavljivanja „bolesnog ranga“ važno je poštovati dva pravila:

1. Da oni koji imenuju zaista traže najbolje individue;

2. Spremnost na to da je moguće napraviti grešku i da od toga ne treba praviti skandal (92).

Iljin zapaža da se ideja ranga u Rusiji održala na religioznoj osnovi i patriotskom osećanju. „Eto zašto je zakletva (`ljubljenje krsta`) imala u Rusiji takav značaj. Eto zašto je ruski narod hiljadu godina verovao u pravednu volju Cara, u njegovu svesrdnu brigu o čitavom narodu bez izuzetka i u njegovo traženje pravednosti za sve“, dodaje Iljin, uz zaključak da zbog svega toga u Rusiji nije bilo republikanskog uređenja (92).

U tekstu „O osećanju odgovornosti“ Iljin ističe da će istoričari koji budu želeli da osvetle beli pokret, belu borbu i belu ideju morati da pođu od glavnog duhovnog motiva pripadnika tog pokreta, tj. od ljubavi prema nacionalnoj Rusiji, snažnog osećanja odgovornosti za ono što se u njoj zbiva i osećanja ličnog dostojanstva zbog koga su ulazili u borbu na život i smrt sa svojim protivnicima. Ljudi se, prema Iljinovom stanovištu, dele na one koji traže vlastita uživanja i korist u životu i na one „koji doživljavaju sebe kao ljude koji stoje pred Najvišim i Svetim“ (94). To najviše i sveto je Bog, tako da je čovekova odgovornost „u krajnjoj liniji uvek odgovornost pred Bogom“ (95). Kao slobodno i zrelo biće čovek je odgovoran za sadržaj i usmerenost svog života. „Duh čoveka je `slobodan` ne u smislu da na njega `ništa ne utiče`, ili da on ne trpi nikakav teret `uticaja` i `uzroka`, već u smislu da je njemu dat dar samojačanja, samooslobađanja, koji on mora da prihvati i, koristeći se njime, stekne iskustvo i snagu“, piše Iljin (98). Branilac belog pokreta bio je pri stavu da apsolutne slobode za čoveka nema i da je to dobro. Smatrao je da čovek treba aktivno da živi i snosi odgovornost za svoja dela. U tom smislu, razlikovao je „prethodnu odgovornost“ (osećanje čoveka da stoji pred nečim i njegova jaka volja da dostigne savršenstvo) i „potonju odgovornost“ (101).

***

Članak „O pravoslavlju i katoličanstvu“ posvećen je značaju pravoslavlja za rusku istoriju i kulturu. Samobitnost Rusa vidi Iljin „u posebnom i samosvojnom duhovnom aktu“ (104). Pod aktom razume čovekovo doživljavanje, poimanje, razmišljanje, htenje i delovanje. Naglašava da su na stvaranje ruskog nacionalnog akta uticala četiri značajna faktora:

1. Priroda;

2. Slovenska duša;

3. Posebna vera i

4. Istorijski razvoj (105).

Za shvatanje i tumačenje ruskog stvaralačkog akta Iljin tvrdi da nije dobro biti ni fanatičan slovenovil, ni zaslepljeni zapadnjak, već treba biti što objektivniji i pravičniji, pogotovo kada se radi o odnosu pravoslavlja i katoličanstva. Iljin navodi da među ruskim neprijateljima rimski katolici zauzimaju posebno mesto. Njihovo razlikovanje sa pravoslavnima svodi na:

1. dogmatsko razlikovanje (katolici su uveli u 8. član Simbola vere dopunu da Sveti Duh ishodi ne samo od Oca, nego i od Sina, poznatu kao „filiokve“; u 19. veku pridodata je dogma o bezgrešnom začeću; 1870. uvedena je dogma o nepogrešivosti pape; 1950. dogma o posmrtnom uznesenju Deve Marije);

2. crkveno-organizaciono razlikovanje (katolici priznaju papu za glavu crkve i jedinog Hristovog namesnika na zemlji; pravoslavlje priznaje samo Hrista za glavu crkve i smatra da se crkva treba graditi na vaseljenskim i pomesnim saborima, a pored toga ne priznaje ni svetsku vlast biskupa i organizacija poput katoličkih redova);

3. obredne razlike (pravoslavni ne priznaju bogosluženje na latinskom jeziku i drže se liturgije Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog; poštuju pričešće hlebom i vinom i odbacuju osvećene kolačiće; priznaju ikone ali ne i skulpture u hramovima; uzdižu ispovest na nevidljivo prisustvo Isusa Hrista i odbacuju ispovedaonicu; njegovo pojanje, čitanje molitve i zvonjenje zvona razlikuje ga od katoličanstva; odežde pravoslavnih su drugačije, kao krst i oltar; pravoslavlje prihvata klečanje i odbacuje katolički naklon uz savijanje noge u kolenu, ne koristi zvonce za vreme trajanja molitve itd.);

4. misionarske razlike (pravoslavlje insistira na slobodi vere i ne prihvata duh inkvizicije; čistotu religioznog sazrcanja ono brani od zastrašivanja, političkih spekulacija i materijalnog pomaganja-dobročinstva; ne teži po svaku cenu vlasti na zemlji);

5. političke razlike (pravoslavna crkva ne pretenduje na svetovno gospodstvo i borbu za državnu vlast u vidu političke partije, kod pravoslavlja su crkva i država odvojene – ali pomažu jedna drugoj, dok katolicizam uvek traži svetovnu, klerikalnu, imovinsku i lično sugestivnu vlast);

6. moralne razlike (katolicizam se obraća slepo-pokornoj volji čoveka, a pravoslavlje slobodnom ljudskom srcu; pravoslavlje nastoji da probudi stvaralačku ljubav i hrišćansku savest u čoveku, dok katolicizam zahteva poštovanje propisa i traži spoljašnju pobožnost);

7. razlike u religijskom aktu (za pravoslavnog je buđenje vere unutrašnja pobuda i sazrcavajuća ljubav, kod katolika veru podstiče voljna odluka da se potčini određenom crkvenom autoritetu itd.) (107-111).

Iljinov je zaključak, posle opširne analize, „da su najdublje tradicije dveju vera suprotne i nespojive“ (115). Beli pokret, podseća Iljin, potekao je iz pravoslavnog hrišćanstva, a živu savest, iskrenu molitvu i dobrovoljno učešće u ratu svrstava Iljin u „najlepše darove pravoslavlja“ (116). Na „katolicizam istočnog obreda“ gleda on kao na licemernu, bezbožničku i nemoralnu operaciju koja ima za cilj da u Rusiji zavede katolicizam (116).

***

U tekstu „O ruskoj ideji“ Iljin piše o potrebi da se, bez obzira na sve što je snašlo njegovo pokolenje, veruje u Rusiju i da se njena stvaralačka ideja prenosi budućim generacijama. Ta ideja „mora da bude izraz ruske istorijske osobenosti i, istovremeno – ruske istorijske misije“ (117). Ona je, kako kaže, uvek vodila Rusiju. Ruska ideja je, suštinski gledano, ideja sazrcavajućeg srca i to je „glavna snaga Rusije i ruske samobitnosti“ (118). Po ovoj ideji ljubav je najvažnija u životu i nju je ruska duša prihvatila od hrišćanstva. Iljin ocenjuje da se rusko pravoslavlje više oslanja na Jovana, Jakova i Petra, a manje na Pavlove reči.

Živo sazrcanje predstavlja prvi znak ruske vere i ruske ljubavi. Srce i sazrcanje pretpostavljaju postojanje slobode, jer će se bez nje ugasiti njihovo stvaralaštvo. Sazrcavanje mora biti i predmetno. Rusi ne treba da podražavaju druge narode i od njih pozajmljuju duhovnu kulturu, već treba da stvaraju svoju posebnu kulturu. Za Ruse se spas ne nalazi u zapadnjaštvu, jer oni imaju sopstvene puteve i zadatke. „Mi nismo učenici Zapada, nismo ni njegovi učitelji. Mi smo učenici Božji i učitelji samima sebi“, uviđa Iljin (125-126).

Samobitnost ruskog naroda sastoji se u tome što iz „primarnih sila“ ruske kulture (srca, sazrcanja, slobode i savesti) treba da se razvijaju njene „sekundarne sile“ (volja, misao, forma i organizacija) (126). Iljin je uveren da ruska religioznost, umetnost, nauka, pravo treba da počivaju na sazrcanju srcem i predmetnoj slobodi. Ruska ideja je, gledajući njen religiozni izvor, „ideja pravoslavnog hrišćanstva“ (130). Pre hiljadu godina, navodi Iljin, Rusija je od hrišćanstva dobila zadatak da stvori svoju nacionalnu kulturu, prožetu ljubavlju, sazrcanjem, slobodom i predmetnošću, i buduća Rusija ostaće takođe verna toj ideji.

U članku „Bela ideja“ Iljin se sa pijetetom seća borbe pripadnika belog pokreta i piše o nastojanju da se sačuva istorijska istina o njihovom delovanju. Iljin veruje da posle odlaska komunista u prošlost neće doći do iščeznuća belog pokreta i da će se njegov duh „sačuvati i organski ući u biće i izgradnju nove Rusije“ (134). Prema Iljinovom mišljenju, beli pokret ne bi trebalo svoditi na zagovaranje građanskog rata i kontrarevoluciju, jer u borbi protiv komunizma beli imaju „pozitivni ideal otadžbine“ (134). U redovima belih nalazili su se pripadnici različitih slojeva i klasa, jer je beli duh bio određen njihovom „predanošću otadžbini“ (134). Iljin pominje da „bela stvar nikada nije bila i neće biti stvar `restauracije i `reakcije`“, jer cilj je da se Rusija isceli i obnovi - a ne da se vrati „na ono bolesno stanje koje je za posledicu imalo revoluciju, sa svim njenim poniženjima i sramotom“ (135).

Šest godina posle građanskog rata, Iljin ne sumnja da će jednog dana „beli pokret dobiti formu patriotskog reda i stvoriti nacionalnu političku partiju“, ali zbog toga što bela organizacija još nije oslobodila Rusiju ona mora da zadrži „formu nenaoružane partije“ (135). Za belu stvar potreban je beli duh. Bela ideja je religiozna po svojoj prirodi i predstavlja borbu za božje delo, odnosno borbu protiv satanskog načela na zemlji. Zbog hrabrosti da se uzme mač u svoje, bela ideja je i „ideja volje“ (137). „Beli čovek je čovek odluke i postupka, čovek koji je spreman da trpi, uloži napore i obavi posao. Život je za njega akcija, a ne stanje; čin, a ne sticaj okolnosti. Njemu je svojstveno da ide linijom najvećeg a ne najmanjeg otpora“, naglašava Iljin (137).

Snaga ličnog karaktera je ono na čemu se temelji beli duh, što znači da svojoj svetinji beli pripadnik ostaje uvek veran. Pravi karakter donosi čoveku dostojanstvo, slobodu i disciplinu. „Svetinja vere i otadžbine – to je naše dostojanstvo i čast“, piše Iljin (138). Sloboda belih ogleda se u tome što oni, u skladu sa crkvenim zavetima, sami vole i vide to što kao svetinju poštuju. Slobodna uverenost i snažan karakter stvaraju doslednu disciplinu koja daje snagu beloj organizaciji. Iz takve discipline rađa se slobodna poslušnost „koja počiva na savesti“ (139). Čak i kad nastupe porazi, pripadnik belih ne sumnja u pobedu božjeg dela kome služi. Rusija je za bele „nacionalna posuda Duha Božjeg“, borba za Rusiju je borba za „savršenstvo, za snagu i slobodu ruskog duha“, a za njegov procvat potrebni su teritorija, svakodnevni način života i državna moć, pa je otuda deviza belih „svi za otadžbinu, sve za otadžbinu“ imala religiozni smisao (139).

Bele ne zanima sud njihovih protivnika, jer načelo belih glasi: „Služim Rusiji, odgovaram Bogu“ (141). Iljin ističe da u situaciji kada je Rusiju trebalo spasavati, građanski rat je za bele bio „duhovna neizbežnost“ i da bi oni to isto učinili u slučaju da se istorija ponovi (141). Beli ne veruju „u svrsishodnost zajedničke imovine, u pravednost socijalizma, u spasonosni komunizam“ (142). Vlasništvo, stvaralaštvo, izobilje i darežljivost predstavljaju devize za koje su verovali da će biti osnova na kojoj će se graditi i buduća Rusija. Takvu Rusiju vide oni kao jedinstvenu, veliku (kvalitativno i prostorno), pomirenu i preporođenu. Nju treba da predvode „njeni najbolji sinovi“ (143). Dok ruski narod ne oseti potrebu za carem, dotad treba „prihvatiti volju i zakon onog ruskog patriote koji će Rusiju povesti putem spasenja“ i u tu stvar ne treba unositi razdor, neslogu, osvetu, potraživanja i uske interese (144).

Sve nacionalne snage su, prema Iljinu, potrebne Rusiji. Otuda on ne isključuje mogućnost da u budućnosti dođe do povezivanja belih sa svojom braćom koja su se našla u Crvenoj armiji. Bela ideja treba da obuhvati celokupnu Rusiju, a beli duh će je voditi i onda kada Iljinovo pokolenje više ne bude živo, jer beli duh je „duh celine“ i „duh ruskog nacionalnog svejedinstva“ (145).

 

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner