среда, 19. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Басарине историографске баханалије
Прикази

Басарине историографске баханалије

PDF Штампа Ел. пошта
Радош Љушић   
субота, 05. фебруар 2011.
(Почетак буне против дахија. Сотија, Дерета, Београд, 2010, стр. 343)

– ''Ви господине Ћосићу, о мом оцу пишете будалаштине... И све остало што пишете, то је којешта. И не знам зашто се тиме бавите. Јер народ коме је мој отац био војвода више не постоји'', рекла је Добрици Ћосићу Радмила, кћер Живојина Мишића. Сличну примедбу дала му је и друга војводина кћер.

''Да, госпођо. То није ваш отац. То је мој Живојин Мишић'', одговрио јој је писац.

Историјску личност и догађаје у историјском роману на различите начине сагледавају писац, књижевни критичар, читаоци и историци, у наведеном случају и потомци.

Повест у књижевним делима, и код нас и у свету, учестала је појава о којој су написана бројна дела. Не само књижевни критичари, већ и историографи, бавили су се питањем историје и књижевности. Наведимо само три примера, романе Лава Николајевича Толстоја,[1] Томаса Мана,[2] код нас Добрице Ћосића[3].

У овом раду позабавићу се питањем познавања прошлости свог народа и коришћења историјских чињеница или ''поигравања са историјом'' Светислава Басаре у његовом најновијем роману-сотији.

Сотија, роман, пасквила

Пре Басаре, сотију као квалификатив за своје дело, од наших књижевника, користио је Борислав Пекић, Како упокојити вампира. Сотија, Лондон 1971/2 (1977). Роман је посвећен најтежем периоду немачке повести – нацизму и Другом светском рату, како Пекић каже у предговору – времену несреће и катастрофе Немачке. Писац, ''наиме, верује у данас толико исмевано начело, по коме дужност приповедача није да обара или ствара митове, него да исприча причу''.

Глез фон Хорстенау, политичар, војник и дипломата, иначе пристојан господин, у својим мемоарима није могао а да се, после свега што се десило током Другог светског рата, не упита: ''Зашто смо појели сва говна једног страшног рата''? И поред оваквог признања, као и безброј њему сличних, Пекић је у свом роману писао одмерено и разложно, не сежући за погрдним речима ни за најокорелије нацисте и злочинце до тада свету непознате. По томе се, понајвише, Пекићева сотија разликује од Басарине.

Основна дилема аутора и читалаца јесте – да ли ово дело улази у књижевни род сотије или романа. По мишљењу аутора реч је и о једном и о другом. Реч сотија исписана је само у наслову књиге, док је реч роман употребљена три пута у Post scriptum-у ('' да у структури романа постоји...'', ''у одељку романа посвећеном мрачном периоду после петог октобра 2000'', ''да стилски уједначим роман'' стр. 337, 338). Из недоречених пишчевих мисли извео би се закључак да је реч, очигледно, о роману-сотији или, једноставније, о лакрдијашком роману. Књижевни критичари и теоретичари књиевности позабавиће се овим питањем и, надам се, дати стручан одговор. Тема, стил, начин исказа и све остало што чини саставни део овог књижевног остварења упућује нас на закључак да је реч о политичком памфлету или пасквили, термину који је коришћен и у времену радње овог дела.[4] Аутор је на неуобичајени начин приказао време 19. и 20. столећа, док се за крај ''романа'' може рећи да је чиста пасквила. Ово дело нема радњу, нема причу, нема кохезиону целину. Догађаји којим је започет роман и његов крај нису повезани оном нити која би морала да чини окосницу приповедања.

 Пре Басаре, сотију као квалификатив за своје дело, од наших књижевника, користио је Борислав Пекић, Како упокојити вампира. Сотија, Лондон 1971/2 (1977). Роман је посвећен најтежем периоду немачке повести – нацизму и Другом светском рату, како Пекић каже у предговору – времену несреће и катастрофе Немачке. Писац, ''наиме, верује у данас толико исмевано начело, по коме дужност приповедача није да обара или ствара митове, него да исприча причу''.

И сам аутор је свестан овог недостатка, али тек пошто су му пријатељи, који су читали рукопис, скренули пажњу на ту чињеницу. У Post scriptum-у, који представља боље странице ове књиге, аутор пише – ''да у структури романа постоји неколико мањих тектонских поремећаја''. Басара прескаче време од Другог устанка до Балканских ратова и Првог свестког рата (''зјапи велика раселина''), са мноштвом запостављених тема, па чак и цео Други светски рат, који ''још увек није завршен'' (стр. 337). Али, о њему, обећава ново дело.

Оно по чему ова књига не би могла да се сврста у романе, а сасвим се уклапа у пасквиле политиканског жанра, јесте њен стил. Свесни су тога и аутор и његови добронамерни критичари који су запазили ''профанацију стила'' (стр. 338). ''Будући да држим до мишљења искусних читалаца, а моји пријатељи то јесу, био сам наумио да посегнем у фундус већ помало отрцаних, али још увек сасвим употребљивих књижевних поступака, да стилски уједначим роман и да јаруге у композицији затрпам наслагама псеудоисторијског шута'' (стр. 338). Свестан, ако то јесте, оваквих мањкавости, сваки озбиљнији писац би дорадио свој рукопис, али Басара, или није хтео, или није имао времена, или му није допустила мржња на ''јунаке нашег доба'' и журба да посао обави што пре. ''Немогуће је – нека читаоци то сами замисле и просуде – користити исти полуфантастични стил пишући о Карађорђу и – рецимо – Гојислау Лојаници'' (Војислав Коштуница, стр. 339). Овим признањем, аутор недвосмислено признаје да стил писања прилагођава личностима, односно склоностима које гаји према њима. Из тога би произилазило да је о вожду писао књижевније, а о председнику некњижевније. Али, ни то није тачно.

Мржња је путоводилац српског памфлетисте, а ''профанација стила'' уздигнута је до неслућених висина. Он мрзи и Карађорђа и Коштуницу, првог мање, другог неизмерно. У овом памфлету нема позитивне личности, уз ретке изузетке (цар Фрања Јосиф и Ненад Чанак), сви су негативци: Карађорђе, кнез Милош, краљ Петар, Драгутин Димитријевић Апис, Милован Ђилас, Добрица Ћосић, Велимир Илић, Војислав Коштуница, Борис Тадић и многи други.

Ово је редак ''историјски роман'' који има напомене, чак 32! Има их и Пекићев поменути роман, али оне имају сасвим другачију функцију. Напомене су код Басаре бесмислене и потпуно сувишне, јер не објашњавају радњу основног текста, те су могле да нађу простор у основном тексту, чиме не би нимало нарушиле нарацију ионако пуну учесталих прескакања догађаја, удаљавања од започете приче или томе слично. Напомене су још један речит сведок да је ово пасквила, а не роман. Кад помиње Милорада Пекмешчића (Екмечића) и његову необјављену студију, он из ње наводи података да је султан Махмуд II наредио да се зашиљи 1.800.000 кочева и на њих набију одрасли мушкарци Београдског пашалука и ''једном за свагда реши српско питање'' (стр. 157). Књижевник је, у стилу историка, у напомени бр. 12 дао следеће објашњење: ''Овај податак доста говори о фикционалној и тендециозној методологији српске историографије''. На стр. 162. у напомени бр. 13 наводи моје дело, које никада нисам написао: Проблем прекограничних територија у доба владавине кнеза Милоша,  Београд, Завод за уџбенике, 1981. Овакви се примери не могу наћи ни у једном историјском роману, овде је реч, без икакве сумње, о обрачуну са оним српским интелектуалцима, у овом случају историчарима, који мисле другачије од Басаре и чије се идеје њему ни мало не допадају. И, уместо да се осврне на њихова објављена и свима доступна дела, он посеже за ненаписаним, необјављеним и самим тим публици непознатим радовима, уверен да ће на тај начин лакше пласирати своје идеје.

Непознавање историјских извора и литературе

Пишчеве имагинације засноване на познавању извора и литературе најчешће нису спорне, и несагласне времену и друштвеној ставрности епохе о којој пише, док пишчеве имагинације настале као израз непознавања историјске грађе и литературе о повести сопственог народа неспорно су спорне, јер обилују произвољним и паушалним погледима, нетачним и извитопереним чињеницама и закључцима. Овој другој категорији припада Басарина књига.

Иво Андрић је пре одласка у уобичајене шетње Калемегданом редовно посећивао библиотеку Оделења за Историју Филозофског факултета и ту читао њему неопходна историографска дела. Какав је био зналац прошлости свога народа није потребно ни наглашавати. У истој библиотеци пронашао сам књигу грађе из које потиче један докуменат на основу којег је написао приповетку За логоровања. Докле је сезало његово знање повести прве половине 19. века, којем периоду је посвећено и Басарино дело, и на који начин је приповедао о том добу и догађајима, није, такође, потребан посебан осврт. Кад је повесница у питању, Андрићево знање је неспорно, Басарино знање је спорно.

Басара је тачно запазио једну особину Срба – ''несхватљиву потребу за преувеличавањем догађаја'' (стр. 170). Она краси и њега и тешко је рећи где су границе оваквог поимања прошлости и садашњости сопственог народа, како код оних писаца који уздижу или руже карактерне црте свог национа. Ако Симу Лазића Лукина или Јована Деретића можемо узети за пример првих, Светислава Басару можемо узети за представника других тумача српске повести. Ради се,очигледно, о људима слабих знања, лошег познавања прошлости, чије се границе измишљотина, ипак, лако могу сагледати и објаснити.

 Иво Андрић је пре одласка у уобичајене шетње Калемегданом редовно посећивао библиотеку Оделења за Историју Филозофског факултета и ту читао њему неопходна историографска дела. Докле је сезало његово знање повести прве половине 19. века, којем периоду је посвећено и Басарино дело, и на који начин је приповедао о том добу и догађајима, није, такође, потребан посебан осврт. Кад је повесница у питању, Андрићево знање је неспорно, Басарино знање је спорно. 

Басара пише да су Срби опчињени измишљеним појавама, али то запажање њему би понајвише пристајало. Из његових магловитих маштарија провејава дух збуњивања читалаца, посебно оних који слабије познају прошлост свог народа.

Историјски извори послужили су као потка многим писцима за настанак историјских романа, а као пример може да полсужи Травничка хроника Иве Андрића.Басара, за разлику од Андрића, доброг зналца извора и литературе,не зна те се стога и није могао искористи ни литературу посвећену проблему о којем пише!

Валтер Скот нас уверава да писац историјског романа ''не сме написати ништа што није у складу са обичајима датог времена'', а Меккинли Кантор, бавећи се историјским романом дошао је до уверења да писац ''и сам мора бити експерт за историју, прворазредни познавалац старина...''[5].

Књижевна дела настала уз помоћ историографије ''њезин су дужник'', пише Бошко Петровић, један од успелијих писаца историјских романа. ''Зар није историјска наука та која приповедачима тек и даје могућност да причају своју историјску причу; зар би је другаче могли? Зар они то не само што показују, него још и чињенице, које су ескамотирали од историка, самовласно изврћу'', наставља писац Певача?[6] Неџад Ибришимовић, писац историјских романа који обрађују Босански пашалук прве половине 19. века, пише: ''Наравно да настојим свим силама да не погријешим, наравно да настојим да ми је историјски податак тачан, али сав остали простор остављам себи и својој имагинацији''.[7]

До којих граница се могу историјске чињенице извртати? Да ли се извртањем тих чињеница ствара погрешна представа о времну које у свом књижевном делу писац одсликава? Какве поруке шаљу таква дела?

Да ли она збуњују читаоце, најважније је питање? Оно што знамо о времену о којем пише Басара и оно што је он написао о том добу и људима, два су сасвим супростваљена света, две су ''истине'', два су погледа, два су непомирљива схватања. Басара гони читаоца на скоро свакој страни књиге да постави себи оваква питања.

Када се појавио роман Светлане Велмар-Јанковић Бездно јавили су ми се многи познаваоци да ме упитају за мемоаре кнеза Михаила, које никада није написао. Веламр је уверљиво започела роман дневником кнеза Михаила, те су скоро сви помислили да је тај докуманат послужио писцу да напише роман. Једва сам појединце успео да убедим да кнез Михаило није оставио за собом никакав мемоарски спис.

Руски научник и романописац, Јуриј Тињанов, коме је иста историјска грађа послужила и као писцу и као научнику, каже да ''онде где се завршава документ ту ја почињем''.[8] На исти начин поступао је Иво Андрић, посебно у приповетци За логоровања, чија се радња дешава у време Првог устанка и која је написана на основу познатог историјског документа, са крајем који је чиста пишчева имагинација.[9]

Свако даље бављење овим проблемом удаљило би нас од Басариног дела, оно је књижевној критици добро познато, те се враћамо његовом познавању и коришћењу историјских збивања у његовом роману. Наша пажња биће усредсређена на указивање пропуста учињених из непознавања повести Србије и српског народа 19. и 20. века.

Дахије и Први српски устанак

Дахије су омиљена тема Басаре; ставио их је у позајмљени наслов књиге, преузет из Вишњићеве песме, те су стога они његове главне личности. Он започиње роман са турских дахијама, а довршава га са српским дахијама. Срби су одгајани у ''духу патриотске мржње према дахијама'', али писца не занима који су узроци те мржње, којој неосновано придодаје епитет ''патриотске'', иако се зна да је време њихове узурпације власти било краткотрајно. Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед Фочић-ага ''нису били дахије'', већ су дахије, против којих је подигнут Први српски устанак, били Ибрага, Мусага, Мујага и Авдага, што је пука измишљотина (стр. 171, 174). И, да наведемо једно од првих пишчевих слабих познавања историјских догађаја и личности: Сали-ага је брат Кучук Алије, а не Аганлије, како Басара тврди (стр. 151).

Иако је на питање новинара ''Преса'', да ли данас постоје дахије, одговорио: ''Не, нема данас дахија'', неспорно је из његовог излагања да су то Милован Ђилас, Добрица Ћосић, Слободан Милошевић и Војислав Коштуница. Да је тако говори његова последња реченица у овом одговору, да се ''европејци'' понашају као кабадахије, из чега следи да се националисти понашају као дахије, а њихови најбољи представници су поменуте четири личности.[10]

Први српски устанак и вожд Карађорђе су две појаве прожете и у повести и у Басарином делу, и недвојиве су. Карађорђе је био велики изазов и за историографе и за књижевнике. Пошто у овој критици не анализирамо радове историографа, навешћемо само имена оних који су оставили неко вредније дело о Карађорђу: Лазар Арсенијевић Баталака, Константин Ненадовић, Миленко Вукићевић, Владимир Ћоровић, Владимир Гофман, Драгослав Страњаковић, Гојко Десница, Радош Љушић. Карађорђе је био омиљена тема и у књижевности: Пера Тодоровић (Смрт Карађорђева, 1892/3), Стојан Живадиновић (Карађорђе, 1930), Душан Баранин (Карађорђе), Велимир Живојиновић-Масука (Карађорђев повратак, 1986)...

Иако је на питање новинара ''Преса'', да ли данас постоје дахије, одговорио: ''Не, нема данас дахија'', неспорно је из његовог излагања да су то Милован Ђилас, Добрица Ћосић, Слободан Милошевић и Војислав Коштуница. Да је тако говори његова последња реченица у овом одговору, да се ''европејци'' понашају као кабадахије, из чега следи да се националисти понашају као дахије, а њихови најбољи представници су поменуте четири личности.

Нововековну историју Србије започиње тврдњом да ''...око 1790, Србија је нестварни пашалук'' (с. 6). Калуђер Авакум није нико други до Бекри-Халил Караџа, који се покрстио и замонашио (стр. 191). Оваквом измишљотином обешчастио је мученичку смрт светитеља.

У време Последњег аустриско-турског рата, у Босни није било аустријске војске већ је тамо ратовао босански фрајкор, те српски хајдуци нису могли да ступају у војску аустријског ћесара (стр. 27). Карађорђе није долазио у Ужице у време овог рата, већ се тукао са Ломигором код Пожеге (стр. 31).

Описујући избор вожда у Орашцу, писац тежиште ставља на Станоја Главаша и кнеза Теодосија Марићевића, док о Карађорђу –''није било ни помена'' (стр. 90).Потом, заборавивши шта је написао, приповеда како устаници, ипак, бирају Карађорђа за вожда, а он је свој избор огласио пушком и пиштољем и ''прецизним хицима у чело побио осморицу главара'' (стр. 93)?! Од оваквих и сличних неистина и недоумица кипти књига Басаре.

''Крајем деветнаестог века, у књизи Die serbische revolution Леополд Ранке је изнео смелу тезу'' о томе да је Станоје Главаш предводио Србију уместо Карађорђа, она би била ослобођена тек 1954. године (стр. 94). Без обзира на неоправдану слободу поигравања повешћу, аутор не зна да је Ранке ово дело објавио 1829, и да је умро 1886. године, па стога и не може бити речи о њеном публиковању крају 19. века, како неосновано пише Басара!

''У истој књизи, на страницама 324, 325 и 326, које су волшебно изостале из свих следећих издања, Ранке аргументовано оповргава теорију о постојању завере Нерођених Историографа, оглашавајући је плодом колективне маште, не одбацујући, међутим, могућност да је све то скупа заправо била Карађорђева и Вукова ујдурма'' (стр. 94).

Ранкеова књига објављена је на немачком први пут 1829, а на српском 1864, потом 1879. године, проширено под насловом Србија и Турска у 19. веку. Преводећи прво издање ''Српске револуције'', Стојан Новаковић се 1864. године суочио са цензуром: ''Неке оцене о унутрашњој радњи кнеза Милоша (највише о поступању према приватним правима) нису се свиделе тадашњој ценсури. Тражено је од мене да их или променим или објашњењима сузбијем'', на шта није пристао, те је први превод Ранкеове Српске револуције скраћен тако што је објављен само до догађаја из 1813. године. Дакле, владавина кнеза Милоша је изостављена, а нису, како каже писац псквиле, три странице ''волшебно изостале''. Сви остали преводи и издања, почев од наредног, из 1892. године, до последњег, из 2004. године, објављени су у целини, без изостатка иједне рачи.

Зашто је писац пасквиле посегао за овом и њој сличним лажима, јер овде, очигледно, није реч о приповедачевој фикцији? Ево његовог објашњења, које улази у ред срамних пишчевих реминесценција о људима и догађајима из времена Првог устанка. ''Сви расположиви документи о Шундама и Џикама завршили су се у подрумима Тајног архива Србије, у коме се, између осталог, чувају странице 324, 325. и 326. Ранкеове Српске револуције, спискови турских жена и деце побијених у масовним покољима почињеним по освајању вароши, имена непоћудних кнезова, бимбаша и буљубаша, и многе друге ствари које се, сагласно мишљењу Нерођених историографа, нису уклапале у китњасти рам херојске повести Првог устанка'' (спацирана подвлачења су ауторова, болдирана Р.Љ, стр. 111). Нешто касније Басара оптужује Нерођене историографе, а то се могло односити само на Стојана Новаковића, преводиоца овог дела, да је почупао те странице ''стидљивијих заметака етничког чишћења'' (подв. Р. Љ. стр. 164).Тако је наш врли књижевник заменио спискове побијених турских жена и деце и неподобних српских старешина (а то се могло десити у зиму 1806/7. године)са догађајима из Другог устанка и делом прве владавине кнеза Милоша, односно временом од 1814. до 1829. године. Колико такво познавање повести и изведена замешатељства могу да допринесу књижевном штиву историјске садржине, нека савако суди за себе. Али, осећам се обавезним да додам да је пасквилант желео да догађаје из Првог српског устанка, пошто-пото, повеже са данашњим светским виђењем Срба, крвопија, освајача, ратника и злочинаца.

Опис опсаде и ослобађања Београда је потпуно супротан стварним догађајима. Басара зна какво је било ослобођење будућег главног града Србије само захваљујући телескопима које су аустријанци поставили у Земуну, да би осматрали српска зверства. Како је који устаник освајао које сокаче, тако му је надевао своје име. Турци су, иначе, пружали жесток отпор, достојан хвале, уверени да тиме спречавају српску ордију да настави покрет ''право на Цариград".

Опис опсаде и ослобађања Београда је потпуно супротан стварним догађајима. Басара зна какво је било ослобођење будућег главног града Србије само захваљујући телескопима које су аустријанци поставили у Земуну, да би осматрали српска зверства. Како је који устаник освајао које сокаче, тако му је надевао своје име. Турци су, иначе, пружали жесток отпор, достојан хвале, уверени да тиме спречавају српску ордију да настави покрет ''право на Цариград'' (стр. 114)! Покољ у Београду су Срби начинили ради освете, јер су Турци побили ''тридесетак Срба, углавном лоших бораца, кесаџија и кавгаџија, који су ионако заслуживали смрт'' (стр. 116). Порушили су 273. џамије, оставивши само Бајракли-џамију. Само топом из Топчидера, какву је он силину поседовао, срушено је 47 витких џамија. Устаници су, потом, насилно многе муслимане превели у ''златно православље''. У време освајања београдске тврђаве, које је уследило после освајања вароши, Карађорђе, пише Басара, нишани топом ''на Батал-џамију'' (стр. 128), заборавивши да је неколико страница раније нагласио да су устаници сачували само једну џамију – Бајракли! А да је ова радња вожда немогућа и да писац не познаје географију града у којем живи, довољно је рећи да се Батал-џамија налазила негде код Ташмајданског парка, из чега би се извео закључак, по Басари, да вождов топ пуца унатраг, у правцу Ташмајдана, а не унапред, у правцу Београдске тврђаве!

Пљачке, нереди и богаћење устаника у Београду данима није престајало. ''Већ крајем децембра, кнезови и војводе почињу да се утапају у раскош; њихове жене, до јуче ушљиве, данас доведене из убогих збегова и забачених села, сутрадан већ ходају Београдом накинђурене нискама дуката и дебелим златним ланцима'' (стр. 117). Освајањем Београда Срби су показали низ лоших особина. Ево како Басара о томе пише: ''Докопали се геџовани турских пара, па побеснели горе од Турака. По цео дан се свађају која ће улица по коме добити име... Сад и улице крштавају'' (стр. 125). Да ли је оваквом писању потребан коментар?

После освајања Београда у Србији Београдског пашлука више није било Турака, те је следећа тврдња пасквиланта неоснована: ''и сада су Србљи Турцима владали помоћу страшила'' (стр. 122). Злостављање Турака је омиљена тема Басаре – њих Срби псују, пљују и терају да једу ''људски и сточни измет'' (стр. 128). Ово се може наћи само код Басаре, и нигде више!

Потпуно је измишљено казивање Басаре да Турци опседају српске градове 1807. године, јер таквог похода турске војске уопште није било (стр. 141). Он пише о градовима под турском управом у Србији после 1807. године, када више Турака није било у Србији, па самим тиме ни њихове управе у њима (стр. 131).

Јадни Турци, шта су све морали претрпети од Срба. Поигравање следећом чињеницом представља врхунац цинизма, злобе и покварењаштва. Из опсађене Лознице 1813. године Молер је писао устаницима писма својом крвљу, о чему су оставили податке савремници, које нико до сада није оспорио. На тај подвиг Басара је одговрио несхватљивим кривотворењем за нормалне људе. Његовог главног јунака, Узун Гвоздена, Карађорђе хитно позвао да се врати из Ужица у Београд, и ево на који начин: ''Писмо је било написано арапским словима на српском, бледуњавом крвљу писара, неког заробљеног и рањеног Турчина'' (стр. 130)! Да ли је овоме потребан коментар, када се зна, да ће Басара само две странице касније, истаћи како је вожд штитио Турке (стр. 132).

Претходно блаћење вожда није задовољило пасквиланта, на мети се нашао и српски језик. Неразвијен српски језик има само 1.100 речи те је стога ''Карађорђе био присиљен да наређења, указе и историју пише ханџаром на кожама Турака и устаника. – Јер су само мртви безусловно следили његове науме, и само је мртвима могао веровати'' (стр. 168). Невиђени светски зликовац, тај Басарин Карађорђе!

Да промаши цео век, за аутора је нормално и уобичајено. Он пише: ''Било је то по први пут у току пет стотина и шест година, још од вакта гази-Орхана и оснивања Османског царства...'' (стр. 127). Османско царство је основао, самим тим и династију – Осман, а не Орхан (око 1234 - око 1362), који је био његов наследник. Одузимањем од 1807, 506 година, добија се 1291, када Царство није основано, што знају и деца у основној школи.

Није реч о незнању, већ о шарлатнаству, када пасквилант пише да је Доситеј Обрадовић основао Велику школу (стр. 131)! Иако није навео време, на основу његовог писања њено отварање пада у 1807. годину. У основној школи се учи да је Велику школу основао 1808. године Иван Југовић. Измишљена је и мисија у Букурешту Доситеја Обрадовића, којем вожд саветује: ''немој ноћу шврљати по Букурешту, јер су влашке курве опасне...'' (стр. 137).

Незналица тврди да је Наполеон ''огњем и мачем разорио окамењени феудални систем и поставио темељ Нове Европе'' (стр. 138). У Француској је феудални систем разорен 1789. године, и у томе Наполеон није учествовао, он игра значајнију улогу тек пошто је Револуција завршена 1799. године, када постаје конзул! Не штеди пасквилант ни Французе, те пише: ''Наполеон се, прочитавши Куран, одушевио 'величином његове моралне силе', најозбиљније носио мишљу да Француску и Французе преведе у ислам и да на торањ катедрале Нотр Дам истакне полумесец и звезду, а онда му Шампани долази с предлозима некаквог српског побуњеника, који са раздаљине од 1.000 миља базди на ракију и бели лук и који би да врати крст на Аја Софију.'' Потом Наполеон забрањује сваку сарадњу са Србима. ''Та аргонција и несмотреност, како ћемо видети, коштаће Наполеона престола и живота'' (стр. 139-140)! На крају, Басара нам открива зашто Наполеон и Карађорђе нису могли да успоставе добре односе: ''Осим тога, ту је и комплекс: Бонапарта је висок 152 сантиметра, а Црни Ђорђе читав 201. Наполеон понајвише због тога неће да чује за српског Вожда'' (стр. 167). Да ли је на овакве глупости потребно давати читаоцима коментар?

Басара не познаје ни елемнтарне чињенице, како из српске тако и из балканске историје. Он тврди да се Први устанак налазио пред пропашћу 1807. године. И додаје: ''Непромишљене побуне у Србији и Грчкој не само да нису постигле циљ – ослобођење од отоманске доминације – него су болеснику са Босфора на веома чудан начин продужиле живот'' (стр. 145). Читалац ће помислити да су обе побуне избиле у исто време, а зна се да је Грчки устанак каснио читавих 17. година.

Незнање о пореклу српске заставе Басара је изнео у низу наступа у тв емисијама, новинским чланцима, па и у овом роману-пасквили. Он пише ''о црвено-бело-плавој крпи'', односно застави Првог устанка (стр. 147). Нешто касније наводи да је Обрен носио стег са ''златним крстом на пурпурном пољу – којим је замењена привремена русофилска црено-плаво-бела тробојка'' (стр. 150). Тробојку је Србија прво добила Сретењским уставом (1835): црвена-бела-угаситочеликаста (плава) и, потом, крајем 1835. године ферманом са новим распоредом боја, коначним: црвена-плава-бела. Употпунимо ову слику Басариним казивањем из једне тв емисије. Он је тада изјавио да је, у време Првог српског устанка, једна пијана српска делегација боравила код Руса у Влашкој и тамо је видела, такође код пијаних Руса, тробојку, и донела је у Србију. Будући да су били пијани, они су је изокренули, те је тако од руског рапсореда боја: бела – црвена – плава, настала српска: плава – црвена – бела! Замислите амбасадора једне земље који не зна како је настала застава његове државе!

Незналица тврди да је Наполеон ''огњем и мачем разорио окамењени феудални систем и поставио темељ Нове Европе'' . У Француској је феудални систем разорен 1789. године, и у томе Наполеон није учествовао, он игра значајнију улогу тек пошто је Револуција завршена 1799. године, када постаје конзул! Не штеди пасквилант ни Французе, те пише: ''Наполеон се, прочитавши Куран, одушевио 'величином његове моралне силе', најозбиљније носио мишљу да Француску и Французе преведе у ислам и да на торањ катедрале Нотр Дам истакне полумесец и звезду, а онда му Шампани долази с предлозима некаквог српског побуњеника, који са раздаљине од 1.000 миља базди на ракију и бели лук и који би да врати крст на Аја Софију.''

Вожд је ''будући ромејски автократор'' (стр. 105, 109). А Циганка Мејра је родоначелник будућих ''српских обавештајних и контраобавештајних служби'', а истицала се и тиме што је вожду гледала у талог кафене шоље (стр. 105).Тиме не престају глупости исписане уз име славног предводника српског устанка, повремно ће га помињати и касније. На реду је његов наследник.

Кнез Милош

Како би се Басара провео да данас књаз Милош влада Србијом? Такве је, Јего Сијатељство, бацало на мацке, испребијало по туру, па у подобију са батинама и делом, бијени данима нису могли нормално да седе, што није далеко од истине, али није позната појава коју поседује Басарин јунак, неки Тодор, који је, поред свега, ''течно говорио на дупе'' (стр. 103).

Пишчев главни јунак, Узун Гвозден, родоначелник Авакумовића, умро је 1877. године, пошто га је болест толико опхрвала и свела на четири клиограма. Он је, претходно, доживео шлог, године 1857, ''после јавног батинања које му је уприличио Јего Сијатељство, књаз Милош Обреновић'' (стр. 153). Басара је у једној реченици изнео више неистина, проистеклих из незнања и брзине писања, а не зато што се хтео поигравати повесницом. Кнез Милош, одн. Јего Сијатељство, абдицирао је 1839. године и дошао поново на престо 1858. избором на Светоандрејској скупштини, али је ступио на тле Србије тек почетком 1859. Као Јего Сијатељство, одн. владар, он 1857. године није могао никога тући и да је хтео, јер је те године владар у Сербији био вождов син кнез Александар и, што је још битније, што писац не зна, од 1835. године, после Милетнине буне, чиновници нису добијали батине, чак ни од Јего Сијатељства. Ничим обуздана и неконтролисана машта пасквиланта не стаје ни ту, већ унук Узун Гвоздена шаље писмо кнезу Милошу и прети му да ће му погубити сина Михаила 29. маја 1868. године! Видовити Србин!

Манира произвољног писања Басара се држао до краја своје књиге. Он каже да је кнез Милош ''доста често – што званично што незванично – долазио у Стамбол''. Кнез Милош је само једном посетио Царииград, 1835. године, и својом посетом постигао значајан државнички успех, те стога ружење Нерођених историографа (Михаила Гавриловића и Радоша Љушића) да су ''испрели свакаве бајке'' је неистина, као што је неистина и да је кнез време проводио по бурдељима и да се трудио да уради више за себе него за Књажество.

Писац београдског везира нетачно ословљава као ''великог везира'' (стр. 161).

Кнез Милош преноси престоницу из Београда у Крагујевац после убиства Карађорђа (1817, стр. 172/3). Само незналица тако нешто може да напише, потпуна незналица историје сопственог народа. Престоница Србије била је, за владавине кнеза Милоша, Црнућа, па Крагујевац од 1818, а Београд тек од 1839, први пут и коначно од 1841. године. Незамисливо је такво непознавање историје свог народа и државе једног писца и амбасадора.

Чувено Вуково писмо кнезу Милошу, којим је критиковао његову владавину, ставља у 1839, а писано је 1832. године (стр. 83).

Потребна је несхватљиво чудесна машта да би читалац разумео пишчеве имагинације сопствене историје и њеног произвољног тумачења. Хартија код Срба, по Басари, служи искучиво у две сврхе, као цигар-папир и за прављене фишека, односно метака за пушке. Хтишериф, којим је Србија стекла независност, послужио је за прављене фишека за дуван и барут (стр. 77, 78, 80, 262, 264). Примерак једне од две копија Хатишерифа чува се у Народном музеју (стр. 80). Постоји у Архиву Србије више копија Хатишерифа из 1829, 1830. и 1833. године, а ниједан у Народном музеју. Оригинал ниједног од поменутих Хатишерифа није сачуван и, не зато што су га Срби дивљаци уништили правећи од њега фишеке за дуван и метке, већ зато што су однети током Првог светског рата и вероватно се чувају у неком од архива у Будимпешти.

У категорију незнања Басаре спада и то да је књаз Милош одлучио да се ''имају усталити презимена и од Преображења Господњег 1835. па убудуће презивати по оцу'' (стр. 102). Званично се презимена устаљују од средине 19. века, док су нека, у знатно мањем броју, била устаљена и пре овог столећа!

Србија, у кнез Милошево доба и касније, била је позната по узгоју и извозу свиња, као једном од важнијих привредних делатности. И са том чињеницом писац се поиграо на један гнусобан начин. Др Вајсмилер, који је дошао у Кнежевину на позив кнеза Милоша, произвео је ''нову врсту агресивних свиња месождера''. Једнога дана оне су измакле контроли и провалиле обор и упале у један девојачки мансатир и направиле прави покољ (стр. 193-4). Да би се свиње побиле, употребљена је српска пољска артиљерија.

По Басариним сазнањима књаз Милош је боловао од трипера те га је лечила Циганка Бегза, која је својим магијама имала да зарази ''аустроугарског престолонаследника'', али се уместо њега ''разболео кнежевић Милан, и убрзо после тога умро'' (стр. 210). И у игрању са повешћу недопустиво је приписати младићу и престолонаследнику Србије, Милану, да је боловао од трипера. Иначе, он није умро ни као књажевић од трипера већ јектике, и то као кнез Србије, са краткотрајном владавином од 26 дана.

Од Јего Сијатељства, књаза Милоша, Басара се растао још једним нетачним податаком. Он тврди да је ''Милош, по милости Божјој и вољи народа књаз Сербије'' (стр. 182). Историографија одавно зна, и свако ко би о томе хтео да се обавести, да се тако титулисао његов син Михаило за време друге владавине (1860-1868), а затим и сви остали српски владари. То не зна само Басара, књижевник и бивши амбасадор.
***
Басара је поштедео читалачку публику својих незнања и самомржње сопствене повести и народа и државе једног дужег периода, од кнеза Милоша до Анексије Босне и Херцеговине. Успут, начинио је још неколико пропуста, пре него се растао са 19. столећем.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је ''оснивач Лицеја и књажеског позорија'', што је пука измишљотина (стр. 186). У Београд је дошао пошто је у Крагујевцу престало са радом позориште Јоакима Вујића и био основан Лицеј (1838), а умро је пре него је отворено Народно позориште у Београду.

Вук Караџић је одавно омиљена тема Басаре. Он пише да је прву верзију Речника урадио у Крагујевцу, али су му рукопис прве верзије украли кнежеви злобници. За слово Ђ није знао до 1930, вероватно је штампарска грешка, па би требало 1830. Познато је да је Речник настао у Бечу, уз подршку Копитара. Осим што је изумитељ националне азбуке згрнуо ''велико богатство'' (стр. 206), доживео је да му Карађорђе, уместо да га скрати за главу, пребио само ногу (стр. 207).Због прихватања Вукове азбуке шта све неће задесити Србе, између осталог и то да ће бити ''још неписменијим'' (стр. 216/7). Ако је и од Басаре, превише је произвољности (нпр. сакаћење) и мржње на Вука и његово дело.

Први светски рат, Трећи и Четврти српски устанак

Прешавши на догађаје из 20. столећа, Басара као да жали што у време Анексионе кризе није почео Први светски рат (стр. 238).

Већ у време Првог устанка писац и његови јунаци предвиђају догађај који ће се десити 28. јуна 1914. године.Из измишљене књиге ''Инџијеле'', реис-ефендија (министар спољних послова Турске) навео је аустријском посланику Троти низ страница ''о будућим српским непочинствима, о невиђеној свирепости тог рода... /који ће/ почети да убијају своје, српске краљеве и поглаваре'' (стр. 135).

По сарајевском историографу Аднану Ћурчићу, ''Принцип је убојица несрпског имена'' и ''незрели српски терориста'' (стр. 278).

Аписову осионост писац уздиже до стања неподношљивости, који сме Пашићу, председнику владе, да скреше: ''Куш'' и ''Ћути док ја говорим'' (стр. 282). Апис не мари ни аустро-угарског цара. Док седи у Пашићевој фотељи (sic!) диктира писмо ''каракушљивом караконџули, Фрањи Јосифу'', у коме га обавештава да ће доћи у Беч ''јашући на Поћореку и да ћу те разапети коњ'ма на репове'' (стр. 289).

Срби се спремају да подигну устанак против Срба, што ће се обистинити 1941, а поновити 2008. године. Тада је др Гојислав Лојаница ''намеравао да у метежу насталом после проглашења независности Косова спроведе унутарнационално етничко чишћење и хумано пресељење становништва'' (стр. 295). Потом се позабавио биографијом најомиљеније личности, негдашњег свог партијског шефа – Војислава Коштунице. Басара га проглашава вођом Четвртог српског устанка. Њему, на крају ове пасквиле, придодаје још две омиљене личности – Добрицу Ћосића и Милована Ђиласа. Њих представља као идеологе послератне опозиције и заговорнике јалових дискусија ''о нужности демократизације'', слуђивању будућих бунтовника, сарадницима Државне безбедности и томе слично (стр. 300-301).

Манира произвољног писања Басара се држао до краја своје књиге. Он каже да је кнез Милош ''доста често – што званично што незванично – долазио у Стамбол''. Кнез Милош је само једном посетио Царииград, 1835. године, и својом посетом постигао значајан државнички успех, те стога ружење Нерођених историографа (Михаила Гавриловића и Радоша Љушића) да су ''испрели свакаве бајке'' је неистина, као што је неистина и да је кнез време проводио по бурдељима и да се трудио да уради више за себе него за Књажество.

Како и приличи једном пасквиланту, који нема осмишљену причу, већ скаче са теме на тему, тако и овај пут, враћа се на заборављени Трећи српски устанак, чији је предводник Слободан Милошевић. ''Овог пута не против неке од империја, него против светске реалности'' (стр. 304).

Људи које Басара уоште не подноси, нити покушава да то сакрије, стрпава их, без икаквог реда, у завршетак ове пасквиле. Тако се у књизи помињу фишкал Ратко Марковић, интимус Владета Јанкелевић (Јанковић), Борис Папић (Тадић), јунак наших дана Владимир Илић Лењир (Веља Илић) и, неизбежан двојац ''сеоских учитеља Антоније Шунда и Ђорђе Џика'' (Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић), које је Коштуница ''преконоћ довео на Филозофски факултет'' (стр. 202). И само једна омиљена личност – Ненад Чанак (стр. 318).

Др Лојаницу оптужује: за раскол у Демократској странци, за ''кофер крцат немачким маркама'' примљен као мито, да ноћи ''проводи у стању хибернације'', да је за монархију ''под условом да он буде краљ Србије, Босне, Црне Горе и Брда, Жаркова и Железника и свих других српских земаља'' (стр. 309, 321). Смисао оптужби је исувише прозиран, пошто би се Лојаница, предводник српских националиста, задовољио тек са обновом Ромејског царства, вождовом основном ослободилачком и експанзионистичком мишљу. Нико, колико ми је познато, до Басаре, није јавно оптужио Коштуницу за примање мита, а да се већина предводника ДОС-а, које пасквилант и не помиње, враћала из Будимпеште са коферима пуним новца, одавно је јавна тајна. Да је немогуће постављати професоре на Филозофски факултет, на начин на који пише пасквилант, такође је добро познато, те овакво казивање је неуверљиво и узроковано мржњом испољеном више пута у полемикама са поменутим личностима.

Тврдњу да се Милошевићев режим сам срушио, негира на наредним странама пишући дословно да ''никада заправо, није срушен'' (стр. 313, 315). И, нормало је, да ће овакво приповедање изазвати чуђење код читалаца, јер неће знати да ли је тај злогласни режим срушен или није срушен. Првом тврдњом он је желео да умањи Коштуничино учешће у том рушењу, а када је Коштуница постао председник државе и владе, досетио се да га још једном може подврћи руглу тиме што ће написати да је он продужио постојање истог режима, не схавтивши да је тиме упао у контрадикцију. Оваква неусклађеност мисли одлика је несигурних, брзоплетих и пијаних приповедача, а Басара је њхов најбољи представник.

Трагикомично је његово ''приповедање'' о Милошевићевом хапшењу. У акцију је укључио Генералштаб, аеродром у Батајници, ловце и бомбардере, а од Руске Федерације стигло је ''десетак омањих атомских бомби'', које уставри и нису биле атомске бомбе већ макете, као знак руске подвале Србима (стр. 317). Трећи од савремених дахија, Милошевић, скончао је у Хагу и само захваљујући томе, духу времена и кемалистичкој политици Турске, његова одсечена и усољена глава није стигла у Стамбол. У томе би се он разликовао од турских дахија, којима су Срби, за сваки случај, одсекли главе. Аганлијину је, као што је познато, однео Дунав.

Аутор се поново враћа четвртом дахији, Коштуници и његовој странци, оптужујући их на најгрубљи могући начин. Ниво оптужбе је испод коректне пасквиле, стога преносимо само један њен део. ''На сајтовима милитантних огранака ДСС-а објављују се спискови угледних Јевреја и вегетаријанаца; ударне тројке најекстремнијих фракција ДСС-а током Великог поста обилазе кафане и пребијају све који безбожно једу месо. Национални терор не јењава ни у периодима мрса. Исте те тројке сада обилазе ресторане и премлаћују оне који не једу месо'' (стр. 323). Ђинђић је оцрњен као издајник, те је на влади пао предлог да се Коштуници ''за почетак забију клинци под нокте'', да би, на послетку, измислио за њега нову казну, напуштајући основну замисао о одсецању главе и слању у Стамбол. Саопштио ју је два пута, први пут стављајући је у уста Ђинђића, други пут Тадића – ''да увуче Лојаници фитиљ у дупе, да га извуче кроз уста и да га запали'' (стр. 328). Пасквилант иде даље у оцрњивању Коштунице, јер и њему баћушке маршали даривају мале атомске бомбе, али у Москви се, ипак, неко досетио, да Србима не би требало ''давати бојеву муницију'' како не би изазвали ''нуклеарни рат између две велесиле'' (стр. 329).

Проблем Косова је неодвојив од Коштунице, којег успешно изигравају политичари са Косова тиме што му шаљу телеграм у којем пише – ''Априлилили'' (стр. 332)!

Басара страхује да Коштуница, четврти српски дахија, не подигне устанак и у томе успе и одсече главу председнику Папићу и усољену пошаље у Стамбол (стр. 333).

Сеча глава, набијање на колац и етничко чишћење

Узун Гвозден, главни јунак, тврди да је Први устанак избио ''да се не бисмо побили међу собом'' (стр. 94). Турско безакоње, насиље и бешчашће нису ни једном речи поменути, те ће се сваки читалац упитати, зашто су се Срби дизали на устанак када су уживали највише благостање које се може пружити једном народу. Да све баш није тако, види се по кажњавању Турака и Срба и начину извршења казни.

Једна од уобичајених казни јесте набијање на колац, на начин на који се то приказује у тв серији Црни Груја. Њу прати појава одсецања глава, тако учестала и скоро на свим страницама књиге, од њеног почетка до краја. Врхунац ове појаве јесте да су Срби, чак више пута, ''сами себи поодсецали главе'' и ''полагали их пред ноге бегова'' (стр. 67, 141).

Нису Срби секли само турске и своје главе, већ и свињске. У време ослобађања Београда, устаници су односили у турске махале печене свињске главе ''и у сласт јели пред очима згранутих Турака. Због тих свињских глава неколико је обесних шаљивчина остало без својих. Такве ствари Карађорђе није подносио'' (стр. 132).

Одсечене српске главе, као сердара Пачваре, по вождовом наређењу и обичајима који су владали у Совјету, ''су се доносиле на тањир, али Авдејев (други руски секретар) је помислио да ће је послужити за јело'' (стр. 142). Истог руског секретара Карађорђе гађа флашом, ''а онда се машио за сабљу, у намери да му одсече главу... '' (стр. 143). И о Родофиникину је изнео безброј неистина, с циљен да обезвреди сарадњу устаника са Русијом. Он њихове сусрете карикира на недопустив начин. ''Карађорђе је госта сачекао седећи на високој позлаћеној столици, посебно за ту прилику купљеној у Земуну, а Родофиникину је био намењен ниски и климави троножац донет из воденице Вилимана Радића'' (стр. 148-9). Карађорђева скромност не може се ничим довести у питање, чак ни оваквим Басариним пасквилантским описом, а колико је поштовање Родофиникин уживао као представник Русије добро је познато, иако он лично није многима био сипматичан.

Како и приличи једном пасквиланту, који нема осмишљену причу, већ скаче са теме на тему, тако и овај пут, враћа се на заборављени Трећи српски устанак, чији је предводник Слободан Милошевић. ''Овог пута не против неке од империја, него против светске реалности''. Људи које Басара уоште не подноси, нити покушава да то сакрије, стрпава их, без икаквог реда, у завршетак ове пасквиле. Тако се у књизи помињу фишкал Ратко Марковић, интимус Владета Јанкелевић (Јанковић), Борис Папић (Тадић), јунак наших дана Владимир Илић Лењир (Веља Илић) и, неизбежан двојац ''сеоских учитеља Антоније Шунда и Ђорђе Џика'' (Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић), које је Коштуница ''преконоћ довео на Филозофски факултет". 

Јунак пасквиланта, господар Узун Гвозден, саветује Карађорђа: ''Кад склопиш мир с Турцима, можеш сербез повести рат за ослобођење Срба од Срба-угурсуза. Не вреди ти ништа да им сечеш главе. На место одсечених, изникну им по три нове, додуше, на другим телима, али са истом поквареном памећу'' (стр. 147). Чувени доктор Вајсмилер прославио се и као први лекар који се заносио идејом трансплантације људских органа. А шта би, код Басаре, могло да добије предност ипред пресађивања људских глава? И ко би био најпогоднији за такав медицински подухат у 19. веку до Гвоздена, у време своје болести. ''Сада предлашем да неком сдравом момку одсечете глафу, а ја ћу ту глафу зашити на место Квосденове'', обећава доктор оперативни захват који нико до данас није покушао да оствари (стр. 196). На такав медицински захват Гвозденов праунук не пристје и тиме онемогућава Србе да изведу и данас незамисливу трансплантацију.

Протеривање Турака у Првом устанку је за њега ''етничко чишћење'' (стр. 96). Бсара нескривено оптужује да ''...Вожд, задржава право да безразложно мори Турке'' (стр. 97).

Поигравање са главом кнеза Михаила врхунац је Басариног цинизма према једном српском владару. Њему је, изгледа, жао што је кнез Михаило само убијен и што је његово тело сахрањено са главом. Његов јунак Гвозден налаже свом унуку да раскопа гроб кнеза Михаила, да му одсече главу и ''пошаље је султану у Стамбол''! Ко би други до Турчина спречио Марка у извршењу наређења, јер ''турски конзул у Београду, с гнушањем је одбио тај предлог'' (стр. 156, напом. бр. 11).

Ни Јевреји нису боље прошли од Турака. У Winer Zeitung-у објављен је текст ''о набијању дорћолских Сафарда на колац... Ранке је написао неколико пасуса о томе у Српској револуцији, али те су странице доцније истргнуте''(стр. 173). Кнез Милош није био суров према Јеврејима, једино што им је забранио јесте да не раде када и Срби, у време српских народних празника, те је и ово пишчева измишљотина.

Народ се више плашио Карађорђа него дахија. Како и не би, када Басара тврди да је Карађорђе, повратком у Србију (1817) намеравао да, ''лично, својом руком, побије све који су били недостојни слободе, ублажи дикататуру и конштитуцијом ограничи своју власт'' (стр. 160). Ово нема благе везе с мозгом и улази у ред будалаштина каве се срећу тако ретко у литератури. Како очекивати од човека који ће својом руком побити толико људи, а потом ће ублажити диктатуру кнеза Милоша (који је у том тренутку владар Србије) и потом донети устав! Блажене памети је сваки читалац који ове речи пасквиланта може да схвати. А као доказ могућности остварења ове замисли, Басара узима пример вождовог погубљења брата Маринка (не зна за његово име), да би и пасквилу довршио тврдњом да се у тајном метафизичком грбу Србије ''и дан данас клати тело Карађорђевог брата'' (стр. 107, 109, 343).

Само његов јунак, Гвозден, иако смањен и ништаван, има ретку срећу да умре међу Србима у кревету. Али њему, на самрти, долази вожд ''са верном копијом одсечене главе на рамену'' (стр. 218). И све тако, сцена до сцене о српском одсецању глава, док Турцима не досади, па поруче Србима: ''Одсечене главе више не примамо'' (стр. 198)!

И поред поменуте опомене из Стамбола, Басара, још једном, ставља у перо Апису, који пише Фрањи Јосифу, да ће му ''одсећи главу, добро је усолити и послати је у Стамбол'' (стр. 289). Тај Апис, непослушни зликовац, којем нико није могао стати на пут.

И, на послетку, Басара жали што Милошевићу није глава одсечена и усољена послата у Стамбол.

Аустрија и Аустро-Угарска, Српско војводство

Каквих знања и каквог образовања је наш писац средњошколац, речит је сведок његово непознавање и бркање назива држава и територија. Нимало похвално за бившег амбасадора једне земље.

Чувени мајор Митерер (тачно је Митесер) саветује Карађорђа да управљање државом повери Србима из ''Српског Војводства'', које још није било успостављено, и тек ће бити – 1849. године (стр. 199). Илија Новокрештени, ''родом из Српског војводства'' постављен је за управника београдске полиције (1806). ''А царица Марија Терезија је донела указ којим је Вукова азбука озакоњена као званично писмо Војводства српског''! Колико неистине и непознавања повсти у једној реченици! Марија Терезија је владала од 1740. до 1780, а Војводство српско је постојало од 1849. до 1860. године, а да и не помињемо време настанка и озакоњења Вукове азбуке и његову годину рођења.

Не може се подвести под поигравањем историјом и књижевном фикцијом, већ њеним непознавањем историјских чињеница, називи држава и придеви из њих изведени. Тако Басара пише: ''аустроугарска опсада Београда 1789'' (стр. 111), ''аустроугарски телескоп'' из Земуна прати збивања у Београду и у време Првог устанка и у време владавине кнеза Милоша (стр. 173).И када наставља да пише о повести током прве половине 19. Века, и даље употребљава нетачан назив државе северно од Саве и Дунава – ''Србљи из Аустроугарске'' (стр. 186).

Басара брука и Андрића и чувени роман Травничка хроника, када пише, користећи се тим делом, да је мајор Митерер водио преговоре о ''присаједињењу Србије Аустроугарској монархији''. Потом је поменуо још једном нетачно име ове државе (стр. 198), а већ на следећој 199. страни сетио се исправаног назива монархије – Аустрија. И све тако до краја књиге, читава збрка назива ове државе: Срби испод Саве и Дунава попреко су гледали на ''Србе из аустроугарског Српског Војводства'' (стр. 200).

Каквих знања и каквог образовања је наш писац средњошколац, речит је сведок његово непознавање и бркање назива држава и територија. Нимало похвално за бившег амбасадора једне земље. Не може се подвести под поигравањем историјом и књижевном фикцијом, већ њеним непознавањем историјских чињеница, називи држава и придеви из њих изведени.

Хабзбуршку монархију назива 1909. године Светим Римским Царством, Фрању Јосифа ''поглаврем светог Римског Царства'' (стр. 231, 235, 248, 256, 258). Добро је познато, али писац то не зна, да је њега срушио Наполеон 1806. године. Међутим, сигуран је, да је цар Фрањо Јосиф, ''благ и праведан'', за разлику од свих поменутих српских владара и председника (стр. 258)!

Кнез Метерних је ''аустроугарски министар спољних послова'' (стр. 177), а већ на следећој страни пише да се држава тог министра зове ''Аустрија'', и има свог ''аустријског престолонаследника'' (стр. 178). Кнез Милош планира ''убиство аустроугарског престолонаследника'' (стр. 202, 223). Овако се појмови аустријски и аустро-угарски пишу само при пијанству или помућеној памети.

Аустро-Угарска је настала 1867, и то је њен званичан назив до краја њеног постојања – 1918. године.[11]

Идеја ослобођења

Неспорне су чињенице у историографији да су поједини, најчешће мањи народи, али и већи, као Руси, пролазили кроз разне периоде своје повести, као што су самостални државни развој, робовање освајачима и, што је за нас у овом случају важно, периоде ослобађања. Татарско ропство руског народа један је од тежих периода повести Русије и та чињеница никада није оспоравана. Из најновије историје наводимо пример немачког освајања Француске и француски покрет отпора у Другом светском рату. Ни то нико до сада није оспоравао. Таквих и сличних примера има безброј и непотребно их је наводити, али овом приликом изузимам наше суседе, који су заједно са Србима провели у вековном ропству под Османским царством: Мађари, Хрвати, Албанци, Грци, Румуни и Бугари. Само је немачки повесник Холм Зундхаузен, пишући о историји Србије 19. и 20. века, поставио питање шта је то ''страна владавина''? Иако није дао конкретан одговор на ово питање, неспорна је чињеница да је целокупан његов текст о овом периоду српске повести написан сасвим другачије од Леополда Ранкеа, у духу туркофилства, у последње време толико модерном и у Турској и на Балкану. Зундхаузен је свео вековно робовање Турцима на синтагму ''турски јарам'', користећи је увек под наводницама, као да росптва и није било![12] Историографије балканских народа, наводим пример бугарске, нису прихватиле овакав начин приказивања сопствене повести. У Историји Бугарске, бугарски историчари ово време називају ''дубок мрак ропства''.[13]

Национализам је историјска појава кроз коју су прошли скоро сви народи, и западни и источни, од 18. века до данас, до глобалистичке епохе ''ратничког миротворства'' (Марија Тодорова). Национализам и ослободилачка идеја било ког народа су иста појава, само другачије схватана и интерпретирана од историка источних и западних историографија. И, ми, нисмо никакав изузетак на Балкану, осим у томе што у погледу оваковг поимања повести и садашњег времена Срби Србима више замерају, пребацују или исказују нетрпељивост него што то чине балкански народи српском народу. У блаћењу сопственог народа и његове повеснице Басари припада угледно место.

Басара не прихвата Ранкеове идеје, иако га радо користи, већ идеје Холма Зундхаузена и Лазара Вркатића. Следи више карактеристичних примера. ''Вожд је, надахнут Провиђењем, имао идеју потпуног изгона Турака из Европе, и поновно васпостављање Ромејског царства, кога би чиниле ослобођене Греција, Антиохија, Тракија, Булгарија, Сервија, Каравлашка и Албанија. – На трону обновљене Византије, Карађорђе је видео себе као автократира'' (стр. 98). Срби, по Карађорђу, требало би да буду ''стожер будућег обновљеног Ромејског царства'' (стр. 118). Вожд, ипак, колико историографија зна о њему и његовим намерама и замислима, није био толико видовит, нити су његове идеје биле толико далекосежне. Сасвим је сигурно да се није заносио мишљу да може протерати Турке из Европе, да може обновити Византију (чак не постоји докуменат да је ишта знао о њеном постојању), док о положају автократора није могло ни бити речи. Само опредељење за титулу вожд, а не кнез, краљ или цар, довољно говори о његовим владалачким погледима и намерама.

Ниподаштавање Првог устанка и његових учесника исказао је следећом тврдњом – да је ''...већина главара од устанка очекивала профит, а не трошак'' (стр. 106).

Срби, ослободивши Београд (1806), оснивају Магистрат коме председава Младен Миловановић, а Илија Новокрештени, ''родом из Српског војводства'' (основано тек 1849. године!) постављен је за управника полиције. Падом Београда оснива се и Правитељствујушчи совјет, што је пука измишљотина, као и то да су раније поменуте две личности обављале наведене функције.

Иако о времену после кнеза Милоша скоро да и не пише, износи један чудан и неприхватљив, а сасвим нетачан став: ''Четрдесет и пет година, колико им је одређено да владају, опустошиће Србију више него Турци за четиристо педесет, колико је њима одређено'' (стр. 147). Овде године и време нису битни, већ резултати владавине, а они су били сасвим супротни од писања писца. Он жели тиме да компромитује идеју ослобођења, да увећа значај турске владавине над Србима и умањи значај њиховог самосталног постојања. Овакви се ставови не могу наћи ни у турској историографији!

Српску револуцију, због вождовог братоубиства, назива и тумачи као ''тужно знамење свих будућих српских братоубилачких револуција'' (стр. 152).

Српске мегаломанске идеје нису само усмерене према морима и Стамболу, већ и преко Дунава, у правцу Влашке. Београдском паши Абдурахману (1821-1829) неосновано даје титулу великог везира, чиме показује елементарно незнање. Неуморан у измишљану српских неподопштина, Басара приповеда о кнезу Милошу у стилу великосветског коцкара, који убеђује Абдурахмана ''да су извесна огромна пространства у Влашкој у ставри део Србије'' (стр. 161-2). Тај део пасквиле преузео је од мене и моје непостојеће књиге, о чему ће бити речи касније. Добро је познато, свима осим писцу, да је реч о феудалним поседима, тзв. мошијама, које је поседовао српски владар у Влашкој и у тој земљи био један од највећих феудалаца, трећи по величини имања, те стога не може бити ни речи о било каквој територијалној претензији Србије према Влашкој. Приписивати такве освајачке тежње српском владару, а да оне нису заиста постојале, и ставити их у перо једног историчара прозваног именом и презименом, и навођењем дела које никада није написано нити објављено, спада у ред памфлета најниже врсте.

Идеја ослобођења и уједињења Срба добија поново на значају када Басара приказује време о Анексионе кризе и Првог светског рата. Он пише да се Срби спремају за освајање Беча и Солуна (стр. 261). Срби су неуморни и незајажљиви за сопственим и туђим територијама, основни је мотив Басаре. Оваквих оптужби на целокупну ослободичаку радњу српске државе и народа нема ни код Зундхаузена, којег у туркофилству знатно надмашује.

Нерођени историографи

Под овом синтагмом Басара подразумева скоро све историографе који су се бавили Српском револуцијом и 19. веком. Он најчешће користи синтагму неодређено и ретко је усмерава према неком повеснику. Историографи се јављају у функцији актера будућих радњи, неке врсте гатара, које проричу шта ће се десити у будућности, или дају савете и упутства учесницима догађаја, ''улепшавају збитија'', пишу у ''скомрачним ћитапима и дисертацијама'', испредају ''свакакве бајке'', ''преправљају чињенице, дописују и бришу'' у Архиву САНУ (стр. 143, 151, 159, 207).Они, чак, добијају и ореол завереника, који говоре јунацима Првог устанка ''да неодложно крену у ослободилачки рат''. Следећи упутства Нерођених историографа (Басара ову синтагму увек исписује италиком), ''који су већ написали и печатали уџбенике'', учесници Првог устанка и њихови потомци ће ''освојити све српске земље и пробити Сербији излаз на четири мора'' (стр. 45).

Када Басара конкретно мисли на неког од Нерођених историографа? Ево тих примера. ''Због тога су се педесетк година касније Историографи свирепо осветили Главашу'' (стр. 91). Ово се може односити само ма Милана Ђ. Милићевића, особе која је сакупила казивања учесника Првог српског устанка. Басара за њега не користи појам ''Нерођени'', али само у овом случају, иако се зна да је Милићевић рођен 1831. године. На 157. страници помиње необјављену студију академика Милорада Пекмешчића, мислећи, очигледно, на Милорада Екмечића.

Под овом синтагмом Басара подразумева скоро све историографе који су се бавили Српском револуцијом и 19. веком. Он најчешће користи синтагму неодређено и ретко је усмерава према неком повеснику. Историографи се јављају у функцији актера будућих радњи, неке врсте гатара, које проричу шта ће се десити у будућности, или дају савете и упутства учесницима догађаја, ''улепшавају збитија'', пишу у ''скомрачним ћитапима и дисертацијама'', испредају ''свакакве бајке'', ''преправљају чињенице, дописују и бришу'' у Архиву САНУ .

Не осећам се нимало поласканим тиме што сам себе препознао под Нерођеним историографима пишчевом тврдњом да је кнез Милош ''мудром политиком и дипломатским лукавством урадио неупоредиво више за ослобођење Србије, не излажући при том народ погибији и ратним страдањима'' (стр. 158). Себе и Михаила Гавриловића сам могао препознати када пасквилант пише о посетама (sic!) Стамболу, о чему је било речи. Помиње ме изриком на стр. 162. у напомени бр. 13 да сам написао дело Проблем прекограничних територија у доба владавине Милоша Обреновића, Београд, Завод за уџбенике, 1981, и под наводнице даје један бледуњави цитат. Нити сам то дело написао, нити га у Зводу за уџбенике печатао, нити су моје речи које је ставио под наводнице. Још једна алузија односи се на мене, када пише о Лојаничиним боравцима у Марићевића јарузи. Тада су се Нерођени историографи ''коначно родили, позавршавали школе, одбранили докторате и стали да бесомучно пишу трактате о Првом и Другом устанку'' (стр. 303). Овим поштовањем, завршеном школом и докторатом, чиме се пасквилант не може похвалити, стекао сам првенство међу Нерођеним историографима. Годи такво признање чак и од Басаре, средњошколца, коме много више приличи наведена синтагма о ''бесомучнном писању''.

У другом делу књиге, када радњу преноси у Бајину Башту и на Дрину, Басара се позива на једног историографа поименце – Антонија Тешића. Нимало није тешко погодити да се ради о Гојку Тешићу, историчару књижеввности, којег од стр. 228 на даље учестало помиње. Заниљиво је да истог не стрпава у категорију Нерођених историографа, као да је тиме желео да сви знају на кога заиста мисли, уз велики труд грубог нарушавања његове научне акрибије. Басара, као и у случају Љушића, наводи ненаписано дело Алинпија (Гојка) Тешића, Историја Соколске нахије и Бајине Баште. О њему још пише да је ''јектичав историограф'', што више говори о пасквиланту него о историку књижевности (стр. 263).

На послетку помиње још сарајевског историографа Аднана Ћурчића (стр. 276), безначајно и маргинално, да би оклеветао Гаврила Принципа.

Брзина и некњижевно писање

Да је Басара бесомучан брзописац читаоци ће се много пута уверити. Ево неколико примера. Поп Радош помиње се на 51. страници, потом, иста та личност, као поп Радоје, од наредне стране па надаље. Брзина писања омела га је у уједначавању текста.

Ако је могуће да се у једном ''роману'' једна држава назива Османко и Отоманско царство, да ли је исправно да се некада пише великим а некада малим почетним словом? Услед брзине писања читалац ће наићи на Кнежевина и Књажество и малим и великим словом, Српско Војводство и Српско војводство, Матија и Матеја Ненадовић, и ''министарство спољних послова Србије'', са малим почетним словом.

Учени Басара пише на немачком, погрешно: ''links, recht, links recht'', заборавивши слово ''s'' иза друге речи (стр. 224). И тако даље, бесомучно погрешно.

Стил и језик Басаре у овом ''роману'' наликују памфлетском изразу и уопште нису књижевни. Наводим више таквих примера.

Њему је непознаница када су се усталила презимена у Србији и тим поводом пише да је, у време док је постојало златно доба племенског братства Авакумовић, ''живео неки Тодор који је течно говорио на дупе'' (стр. 103).

Син господара Гвоздена, пита оца: ''Јеси ли ми донео одсечену турску главу, отац''? Помиловавши га по глави, отац одговра сину: ''Једи говна''! (стр. 125). Када праунук не пристје да доктор Вајсмилер изврши трансплантацију Узун Гвозденове главе, он каже: ''Прадеда је рекао да му не пада на памет да мења главу, и поручио вам да једете говна''! Праунук ће још једном бити вулгаран, преносећи поново речи прадеде доктору Вајсмилеру: ''Радите како сам вам наредио и једите говна'' (стр. 208). По трећи пут ће газда Гвозден, сада лично, одбрусити доктору Вајсмилеру: ''Једи говна'' (стр. 212)!

У преговорима са Турцима писац помиње Станоја Главаша, који је ''искочио пред њих и повикао: ''Бу''. Изасланици су, сви до једног, помрли од страха'' (стр. 134).

Доситеј није одмах сахрањен, све док није почео ''да смрдуцка'' (стр. 188). А сви добро знају, осим пасквиланта, какво је поштовање уживао Доситеј од стране вожда и устаника! Чему такво блаћење?

Басара неке личности назива ''...креатурама направљеним 'гладним курцем''' (стр. 199). Колико је ово књижевно писање нека читаоци просуђују.

Следећи пример представља врхунац пасквилантове вулгарности, незабележен ни у средњовеквним сотијама. Апис одлази у WC. ''Мало потом, из тоалета су се зачули звуци пражњења црева, потмуле ерупције, језиво стењање и громогласни прдежи'' (стр. 287).

О историјском роману и његовом односу према историји било је речи на почетку. Овим питањем завршавам и своје виђење Басарине књиге, с посебним освртом колико је историјски роман битан у изградњи историјске свести једног народа. Каква ће она бити и до каквог степена ће се развити умногоме зависи од пишчевог виђења историјских догађаја, презентације, избора и форме саопштавања.

Стил Басарин често није ни на нивоу добре пасквиле. ''Као некада Карађорђе и Милош, и Милошевић све одлуке доноси сам. И јао оном ко им се успротиви'' (стр. 313).

Нека читаоци сами просуде колико мржње избија из наредних пасквилантских речи и у којој меру су оне некњижевне. Зоран Ђинђић каже: ''Ако настави да смета, повући ћемо му фитиљ кроз дупе, извући га на уста, онда га запалити, и Лојаницу употребити као свећу на прослави прве годишњице Петог октобра'' (стр. 321).

Ево још једног примера некњижевне реченице: ''Чврсто је убеђен да ће, ако се тако збуде, историја почети да се понавља'' (стр. 332).

Историјски роман и Басарино дело

О историјском роману и његовом односу према историји било је речи на почетку. Овим питањем завршавам и своје виђење Басарине књиге, с посебним освртом колико је историјски роман битан у изградњи историјске свести једног народа. Каква ће она бити и до каквог степена ће се развити умногоме зависи од пишчевог виђења историјских догађаја, презентације, избора и форме саопштавања. Предраг Палавестра пише да ''пример Добрице Ћосића најбоље показује да је модерни српски историјски роман више ојачао историјско осећање и историјску свест српског народа него национална историјска наука''.[14] А Никола Ковач истиче његову тежњу ка ''вишем поретку слободе и смисла'' и додаје: ''Зато праву историју, њен људски смисао и њен критички дух, налазимо у роману више и боље него у било ком историографском дјелу или политичком документу''.[15] Да ли је то случај са овом Басарином књигом? Да ли је Басара тако наступио пишући ''Дахије'' и да ли се уопште заносио таквим или сасвим другачијим идејама?

Конкретним примерима показаћу његове намере и циљ који је желео да оствари. ''...Срби једноставно, ни по цену живота, нису желели да се култивишу и да уреде језик''. Такви Срби, они који живе јужно од Саве и Дунава, испољавали су према сународницима северно од поменутих река ''источњачку завист према бољима од себе и мржњу према слободи'' (стр. 200). У српској мржњи према слободи Басара види све недаће свог народа. Срби у време Првог устанка нису имали слободу, успоставили су ''још гору него турску тиранију'', неку врсту деспотије, будући да је Карађорђе на паланачке барјаке ''подизао главе одметнутих бимбаша''. И, као учени историограф, писац је спустио следеће објашњење у напомени бр. 19: ''Строго узев, у том смислу се до дана данашњег ништа није променило... Уместо самоослобођења, током XIX и XX века Срби су се ослобађали од мноштва спољних непријатеља, али никада нису успели да ослободе сами себе'' (стр. 201). Тужни роб неслободе – Светислав Басара.

Он не штеди ни садшње Министарство иностраних послова, које повезује чак са спољном политиком кнеза Милоша, који је, поред извоза свиња, ставио као приоритет своје спољне политике ''и убиство аустроугарског престолонаследника. Овај други је и дан данас високо на листи српског министарства иностраних послова'' (стр. 202). Боже, благи!

Не само о свом роду, већ и о својој држави Басара мисли исто и тврди ''... да је још мање оних који сањају о ослобођењу свих Срба'' (стр. 221), а Србија је земља у којој су ''на снази настрани католички закони'' (стр. 222).

Једна наредба обавештајне службе Хабзбушке монархије из 1902. године поуздано сведочи о циљу који је Басара хтео да постигне овом књигом. Ево извода из ње: ''У периодима мира (уосталом ретким) урођену агресивност испољавају у међусобним покољима и истребљењима. Да није рата, одавно би нестали са лица света. По мом скромном мишљењу, најбоља стратегија борбе против Срба била би – одложити ратне операције и препустити их самоуништењу. Мада многи показатељи указују да – суочени са самоистребљењем – они увек нађу начин да преконоћ изазову неки рат'' (стр. 227). Потом, следи, а шта би друго, до српско клицање, више пута, ''На Беч'' (стр. 230, 232)! У време анексионе кризе (1909), краљ, војвода Степановић и Аксентије Дрља стоје на Дрини ''погледа смело упртих у Беч'' (стр. 238). И, да би српску експанзионистичку моћ потпуно приказао, користи се историографом Алимпијем Тешићем и његовим тобожњим писањем, како је приспело време ''повести српску војску у победоносни поход на Беч и Стамбол'' (стр. 257).

''Ви не губите веру. Биће још ратова'', говори комитски војвода Аксентије Дрља, који је ''толико очврснуо у суровим биткама да се на крају претворио у дрво'' (стр. 267, 273).

Ако би Басарин ангажовани лакрдијашки роман требало да утиче на преобликовање српске историјске свести, онда би морао да буде бар мало убедљивији, поузданији и циничан у оној мери у којој читаоци неће посумњати у његове лоше намере. А оне су толико уочљиве и због тога што се аутор и није трудио да их обликује на начин којим су се служили писци историјских романа.

Судећи по писању Светислава Басаре – све је негативно у историји Срба. Он се потрудио да и то, у последње време устаљено негативно мишљење, својим писањем учини још негативнијим, доводећи појаве и личности и њихово понашање и рад до апсурда. Осим Фрање Јосифа и Ненада Чанка у књизи нема пзитивних личности! Стога се може рећи да се Басара није поигравао историјом свог народа, он је њу на недопустив начин злоупотребио.


[1] В. Шкловски, Грађа и стил у Толстојевом ''Рату и миру'', Београд 1978.

[2] Андреј Митровић, Историјско у ''Чаробном брегу'' Томаса Мана, Београд 1977.

[3] Писац и историја. Зборник радова о Добрици Ћосићу, Трстеник-Броград 2005

[4] Пасквила је ''погрдан или подругљив текст, груба сатира, клеветнички спис''. Пасквиле су политички, пре свега страначки, памфлети. Прве пасквиле појавиле су се у Србији у првој половини 19. века, за владавине кнеза Милоша и, све су, углавном, биле уперене против њега и његовог начина владања, као и против лица која су му била привржена. Године 1838. написана је пасквила у којој је критикован енглески конзул Лојд Џорџ Хоџес, зато што је пружао подршку српском кнезу. Она је изазвала буру негодовања страних дипломатских представника у Србији, посебно београдског везира, који је дао предлог да се пасквилант ''обеси на месту срамног њеног преступленија, био Турчин или Србин''. Пасквиле као вид династијске и страначке борбе коришћене су и касније, а један од добрих примера је ''Демон Србије'' Љубомира Јовановића, Радош Љушић, Прво намесништво (1839-1840), Београд 1995, 124-126.

[5] Иво Славнић, ''Историјски роман – дефиниције и дилеме'', Историјски роман, Зборник радова, Београд-Сарајево 1992-1996, 216, 219.

[6] Бошко Петровић, ''Сећања на историјски роман'', Историјски роман, 19.

[7] Неџад Ибришимовић, ''Историја као сторија'', Историјски роман, 49.

[8] Тања Поповић, ''Јуриј Тињанов и питања историјског романа'', Историјски роман, , 239, 241.

[9] Радош Љушић, Дрина, а поред ње логори, Књижевне новине, бр. 850/1, 15. октобар-1. новембар 1992.

[10] ''Карлеушин ударац у јаја младотурске чаршије'', Press, 24. Октобар 2010 (Интервјуисао Раде Станић).

[11] У Правопису српског језика, Матица српска, Нови Сад 1994, с. 337, погрешно се пише Аустроугарска, треба Аустро-Угарска, јер је реч о званичном називу државе које се мора поштовати.

[12] Холм Зундхаузен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд 2008, 40 и даље. Види критику Зундхаузенове књиге – Радош Љушић, ''Историографија 'одбира', србофобије и југофилије'', Историја 20.века, бр. 1, Београд 2010, 213-248.Слично Зундхаузену, Лазар Вркатић пише: ''Турска није била држава која би своје поданике етнички прогонила, а о неком претераном економском израбљивању тешко да може бити речи...Ништа од набројаног не указује на потребу за устанком'', мислећи на Први српски устанак (Појам и биће српске нације, Нови Сад 2009, 82).

[13] Београд 2008, 121.

[14] ''Обнова историјског романа'', Историјски роман, 91.

[15] ''Искуства истороије и роман'', Историјски роман, 223. Славко Леовац сматра да је за писца историјсог романа битно ''одуховљење и осмишљавање историјских факата'' и да такво дело мора да буде ''уметнички убедљиво'', ''Историографија и роман'', Историјски роман, 68, 74. ''Као што је писао Лукач у својој студији о историјском роману, није у питању да ли су сви детаљи о прошлости истинити, него је важније питање да ли те подробности потврђују аутентичност једне епохе'',  Дејвид А. Норис, ''Историја и дискурс у романима Иве Андрића и Милоша Црњанског'', Историјски роман, 153.

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер