петак, 20. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Заборав левице
Преносимо

Заборав левице

PDF Штампа Ел. пошта
Дарко Драшковић   
петак, 23. август 2019.

Заборав пролетаријата

Када бисте једног класичног, или чак једног модерног левичара, оног од пре пола века, ставили у срце дебате савремене левице, лако бисте констатовали да њему ништа не би било јасно. У шуми термина попут оних као што су терф, радфем, LGBTIQ итд. наш левичар би се загледао збуњено. Ако би се, којим случајем, ставио на периферију дебате, ту би га дочекали термини као што су национализам, ратни злочини, геноцид, признање кривице, помирење, итд. Ове термине би, додуше, разумео, али не би видео њихову везу са речником и језиком, темама и проблемима левице. Верујући да га је време прегазило, запитао би се да ли још увек живимо у капитализму, и на то питање морао би дати одлучан одречан одговор: ако левичари више не расправљају о кључним феноменима капитализма као што су најамно ропство, радно и слободно време, експлоатација, приватно власништво, онда не преостаје ништа друго него да се закључи да самог капитализма више и нема.

Оптимистичан закључак нашег левичара на жалост није тачан. По свим релевантним статистикама, капитализам је развијенији него икад и наставља убрзано да се развија. Како онда разумети ову радикалну трансформацију тема и термина левице у последњих пола века? По мало неочекивано, будући да не долази из мисаоног хоризонта левице, у томе нам може помоћи Хајдегерова идеја заборава бића. Модерна филозофија заборавила је, каже Хајдегер, шта је значило биће у античкој филозофији. Штавише, у току свог историјског хода, филозофија је заборавила сам тај заборав бића. Овај заборав другог реда, заборав заборава, има за последицу то да она више нема ни идеју о губитку који представља заборав првог реда, заборав бића. У спокојној наивности, она наставља да истражује теме и проблеме који се “мрешкају” на површини мишљења – да ли се тело и дух разликују, да ли узајамно делују једно на друго, да ли и како бројеви постоје, да ли су значења у глави, итд. Ове површинске теме и проблеми неумољиво се намећу савременој филозофији као једина права питања: очигледно је да су то филозофска питања и очигледно је да управо њима треба да се баве филозофи. Шта је, при томе, са питањем смисла бића? Било би погрешно мислити да се смисао бића не види зато што је обавијен велом тајне или зато што се налази у мрклом мраку. Напротив, смисао бића је оно што нам је толико саморазумљиво, да се у својој очигледности уопште и не констатује. Не само да га не видимо, него и не видимо да га не видимо. Ова очигледност другог реда, очигледност која се не види, у вези је очигледношћу првог рада – оном која се види, очигледношћу искључиве исправности наметљивих површинских питања: видљивост очигледности површинских питања узрокује невидљивост очигледности дубинског питања, питања смисла бића.

Судећи по актуелним преокупацијама левице у свету и Србији, лако се констатује да је левица заборавила (на) своја основна питања: питања класе, класне борбе, просте и проширене репродукције капиталистичког начина производње, приватног власништва, итд. Непосредно после слома социјализма, у историјском тренутку кризе смисла, левица се више питала има ли смисла говорити о класи него о самом смислу класе, више се питала има ли смисла говорити о раду него о самом смислу рада. Данас констатујемо да је левица, на неки начин, изашла из те кризе смисла. То се није, међутим, догодило зато што је левица дала коначан одговор на претходна питања. Управо обрнуто, не само да се више не пита о смислу класе и рада, савремена левица се више не пита чак ни о томе има ли смисла говорити о класи и о раду. Тако се попут Хајдегеровог заборава заборава бића, и левици догодио својеврсни заборав заборава класе и рада и, последично, заборав заборава класе која ради, пролетаријата. Левичари данас спокојно прежвакавају и преживају теме и проблеме који се “таласају” на површини друштвених и историјских структура и процеса – теме и проблеме пола и рода, дискриминације и насиља, национализма, ратних злочина и помирења. Ове површинске теме и проблеми неумољиво се намећу као једина исправна, штавише, неуралгична и ургентна питања левице: очигледно је да су то права питања и очигледно је да управо њима и без одлагања треба да се баве левичари. Шта је, при томе, са питањем смисла пролетаријата? Ово питање, услед саморазумљивости смисла пролетаријата за савремену левицу, више се и не поставља. Јасно је шта је пролетаријат, јасно је ко у њега спада: пролетаријат, то су дискриминисани, жртве насиља, жртве злочина, једном речју, обесправљени у сваком смислу. Очигледност првог реда – она површинских питања, а коју левица види и дословно осећа на својој кожи – прекрива очигледност другог реда – ону смисла пролетаријата, а коју левица, у мирној равнодушности, не види.

Хеидеггер прави разлику између два појма, Sein и Seiende. Тешко је превести тачно ова два немачка термина. Наши преводиоци предлагали су више међособно супротстављених решења. Усвојимо, по мало произвољно, оно решење према коме се Сеин преводи као биће, а Seiende као бивствујуће. Бивствујуће је нека појединачна ствар попут лептира, рачунара, државе итд. Биће је, пак, смисао бивствујућег, оно по чему бивствујуће уопште постоји и уопште јесте то што јесте, наиме, бивствујуће. Биће је тако “старије” или изворније од бивствујућег: да бисмо разумели шта бивствујуће јесте, у чему се састоји смисао тога да оно пре свега уопште и јесте, морамо разумети претходно смисао бића. Заборав (заборава) бића, пак, не значи да се западна филозофија уопште више не пита о смислу биће. Она се бави бићем бивствујућег. Међутим, према Хајдегеру, проблем је у томе што се не бави бићем самим, бићем као бићем. Речено по мало архаичним филозофским језиком, проблем са модерном и савременом филозофијом састоји се у томе што бивствујуће даје меру бићу, а не биће бивствујућем: бивствујуће се узима као изворније и “старије” од бића, бивствујуће важи као последњи хоризонт унутар кога се питање о бићу уопште поставља. Заборав бића тако почива на превиђању тзв. онтолошке разлике, разлике између бића и бивствујућег. Модерна и савремена филозофија бркају биће и бивствујуће и у тој збрци схватају биће по узору на бивстсвујуће.

Све ово претходно изнесено може звучати крајње апстрактно и неповезано са политиком. Међутим, оно је веома инструктивно када је реч о разумевању актуелне идејне ситуације у редовима левице. Може се направити јасна аналогија између Хајдегерове идеје о томе да филозофија превиђа онтолошку разлику, разлику између бића и бивствујућег, и чињенице да левица превиђа разлику између фундаменталног друштвено-историјског питања класне борбе и површинске проблематике дискриминације и тоталитаризма. И заиста, није реч о томе да се савремена левица никада не бави фундаменталним питањима. Она данас помене понекад темељне појмове – аналогне у овом контексту Хајдегеровом појму бића – као што су капитализам, приватно власништво, класе – додуше, ређе се чује, ако уопште, реч “пролетаријат” -, међутим, оно што заиста “даје меру” савременом левом бављењу овим основним питањима јесу појмови попут рода, пола, насиља, тоталитаризма, национализма, ратног злочина, геноцида итд. – аналогни у овом контексту Хајдегеровом појму бивствујућег. Историјски гледано, поменути појмови долазе, углавном, из терминологије студија рода и тзв. антифа “политика”. Систематски гледано, ови појмови базирају се, пре свега, на појмовима дискриминације и тоталитаризма.

Први појам, појам дискриминације, у негативном облику крије у себи једини начин на који грађанска идеологија може да схвати једнакост: бити једнак значи не бити дискриминисан, значи бити равноправан, бити једнак пред законом, имати иста права. Дискриминисана особа је она која није једнака пред законом или она чија се права не поштују. Други појам, појам тоталитаризма, представља дериват грађанског схватања слободе: слободна је она особа чију правно валидну вољу не ограничава ништа друго, без обзира да ли је реч о другом појединцу или, као у случају идеје тоталитаризма, о држави. Појмови дискриминације и тоталитаризма, и самим тим, грађанска идеологија која им даје смисао, представљају једини прави идејни хоризонт савремене левице. То значи да се свако питање савремене левице о смислу и битним феноменима пролетаријата, тј. класе која ради – као што су питања наднице, односа слободног и радног времена, поделе рада, итд. – поставља у оквиру питања дискриминације и тоталитаризма: питање експлоатације појављује се као питање дискриминације индивидуе, а питање доминације појављује се као питање (тоталитарног) наметања појединцу туђе (државне) воље.

За разлику од Маркса, који је пролетаријат разумевао као класу која за себе не захтева никаква посебна права, јер јој је учињења општа неправда – неправда коју ниједно право не може да исправи – савремена левица разумева пролетера као особу лишену људских и политичких права. Појединац савремене левице оцртава се тако у саморазумљивом лику појединца који има природно право на једнакост и слободу. Хоризонт грађанског права на тај начин представља најшири хоризонт у коме савремена левица уопште може да мисли фундаментална питања. Крајњи идејни основ на коме, пак, почива право грађанског друштва јесте појам аутономног појединца – појам на коме се темеље грађнско разумевање света и грађанске политике свих боја и облика. Попут савремене филозофије која превиђа разлику између бића и бивствујућег, савремена левица, будући под идеолошком доминацијом хоризонта грађанског права и правно интонираног појма индивидуе, брка класу и појединца, схватајући класу или као збир аутономних појединаца или, у најбољем случају, као великог аутономног појединца, велику индивидуу обдарену властитим разумом и вољом. Левица се не бави више питањем саме класе, класе као класе, већ питање класе увек поставља из перспективе и хоризонта питања грађанског права и аутономног појединца.

Попут савремене филозофије која, према Хајдегеру, заборавом онтолошке разлике первертира не само истинско разумевање смисла бића, већ и истинско разумевање смисла бивствујућег, савремена левица первертира истинско разумевање смисла класе и смисла појединца. Иронично, иако без престанка прича о слободи и једнакости појединца – додуше, много више о слободи него о једнакости, осим ако је реч о једнакости пред законом -, прави смисао појединца као припадника класе у потпуности јој измиче и остаје прекривен велом грађанске фикције аутономне индивидуе. Ова скривеност изворног смисла појединца за савремену левицу последица је дубље скривености смисла класе саме. Онај ко не разуме класу као класу, већ класу разуме само и увек у хоризонту идеје појединца, онај ко брка класу и појединца, не може да разуме ни појединца као појединца: смисао појединца као таквог разумљив је само уколико се појединац посматра као припадник класе, индвидиуалног припадника класе могуће је разумети једино у оквиру тоталитета класе. Попут савремене филозофија која не разуме смисао бивствујућег зато што не разуме оно што одређује тај смисао, а то је биће, ни савремена левица не разуме смисао појединца. Да би то успела, неопходно је да искорачи из хоризонта грађанског разумевања света који поставља аутономног појединца као крајњег субјекта политике, и прихвати “тоталитарни” хоризонт разумевања тоталитета класе као основног извора смисла појединца.

Рецимо узгред да прихватање “тоталитарног” хоризонта, хоризонта тоталитета, захтева претходно идејно разрачунавање са појмом тоталитаризма. Овај појам представља чисти пример “кукавичјег јаја” које грађанска идеологија “подмеће” левици у циљу успостављања доминације над њеним идејама. Идеја тоталитаризма почива на идеји супротности државе и појединца, на идеји да насупрот држави, у коју је депонована сва власт, стоји потпуно немоћни и обесправљени појединац, изложен неограниченој вољи те државе. Идеја тоталитаризма нема никакве везе са аутентично левим схватањем тога како функционише власт – као дистрибуирана у идеолошке и репресивне државне апарате – и како функционише појединац – као поједини припадник класе. Прихватањем идеје тоталитаризма, левица аутоматски привхата њој туђе, грађанске идеје власти и појединца. Управо то прихватање јесте један од фактора заборава (заборава) пролетаријата.

Разумевање класне условљености суштине појединца – као и класне условљености правне фикције аутономне индивидуе – јесте само један од услова отрежењења левице од опијености грађанском идеологијом аутономног појединца. Други услов, такође “тоталитарног” карактера, обухвата увиђање светског, глобалног карактера капитализма. Попут индвидуалног припадника класе, кога је једино могуће разумети у оквиру тоталитета класе, капитализам “у једној земљи” могуће је разумети само као карику у ланцу целине светског капитализма. Заборав (заборава) целине светског капитализма аналоган је и комплементаран забораву (заборава) класе. О тој “болести” савремене левице биће речи у другом делу овог текста.

Заборав света

Целокупна критика коју опозиција упућује Александру Вучићу и СНС-у, може се окарактерисати са два атрибута. Ниједан од та два атрибута не припада, међутим, политичком начину говора, премда би то било природно очекивати, будући да се крећемо у сфери живота који се назива политиком. Насупрот томе, опозициона критика најбоље се може одредити као “морална” и “правна”. То се види по уобичајеним изливима гнева опозиционара, у којима се А. Вучић и СНС критикују због лагања, неискрености, мита и корупције, сарадње са криминалом, злоупотребе положаја ради стицања користи, итд. Укратко, Вучић и “његов режим” криви су због непоштовања закона и недоличног понашања.

Премда на први поглед сасвим прихватљив и наизглед потпуно невин, овај тип критике није “бесплатан”. Наиме, онај који морално и правно критикује некога или нешто прихвата морал и право као легитимне оквире критике, као непреиспитане очигледне вредности које дају смисао критици. Штавише, морални и правни критичар прихвата управо владајући морали владајуће право као вредносне критеријуме своје критике. Али ни ту није крај. Владајуће право и владајући морал чине саставни део доминантног идејног поретка, поретка идеја који влада нашом свакодневном реалношћу и обликује је. Према томе, онај ко прихвата идеје владајућег морала и владајућег права прима, у пакету, све идеје доминантног идејног поретка. То значи, такође, да он прихвата и владајуће економске и, на крају крајева, политичке идеје.

Наведено прихватање није ствар слободне воље критичара. Оно му се, како су то говорили хегеловци, дешава иза леђа. Штавише, наш критичар није слободан да по сопственом нахођењу бира поједине идеје из постојећег скупа идеја. За склопове идеја важи исто што и за колективистичке политичке праксе: удружени опстајемо, завађени пропадамо. Идеје се увек прихватају у пакету: само целина склопа идеја даје смисао појединачној идеји. Напослетку, то што су прихваћене идеје идеали и то што се срж критике састоји у томе да реалност није на висини идеала – СНС и његови функционери не поступају морално или у складу са правом – ништа не мења: идеје су по својој суштини идеали. Штавише, како то Маркс примећује, сваки идеал је идеал неке реалности, тј. представља корелат неке историјски одређене реалности. Према томе, прихватајући идеал, ви прихватате и ту реалност: ниједна реалност није, заправо, на висини свог властитог идеала, па тако ни стварност “Вучићеве” власти.

Исцрпљујући се у моралној и правној критици, опозиција, тиме, прихвата апсолутно све исте политичке идеје као и власт. На првом месту, то су најосновнији постулати, као што су инхерентно добри и пожељни карактер приватног власништва над економским ресурсима, политички плурализам, парламентарна демократија, итд. У томе се чак ни најрадикалнији представници опозиције, или бар они који себе виде као такве – покрет Не давимо Београд и његов главни идеолог, Јово Бакић, или покрет Двери -, не разликују од власти.

Ту се ствар, међутим, не завршава, јер поред ових вредности, генеричких за капитализам, или бар за његову западну верзију, домаћа опозиција и власт деле читав низ идеја које се тичу специфично националног идеолошког простора. За разлику од првог скупа вредности, оног који се тиче фундаменталних идеала западног капитализма у његовом актуелном виду, опозиција и власт нису баш сасвим једнодушни око другог скупа идеја. Док Вучић и његови идеолози препознају народ као лењ, завидљив, злурад, итд. “частећи” га тако низом негативних карактерних особина, опозиција препознаје народ као демократски неосвешћен, оптужујући га тако за недостатак демократске културе. Ипак, разлика између мањка свести и културе (опозиција), са једне, и недостатка моралних особина (власт), са друге стране, није тако велика, као што би то могло изгледати на први поглед. Она се своди, на крају крајева, на једну те исту идеју: народу нешто недостаје, па биле то позитивне карактерне особине, биле то пожељне когнитивне карактеристике. Једном речју, ако је неко, у последњој линији крив за актуелно стање у Србији, онда то није, бар директно гледано, актуелни режим на челу са Александром Вучићем. Главни кривац је фалични народ. По опозицији, фалични народ бира фаличног вођу, по власти, фалични народ даје фаличне резултате у економији. Фаличност народа, тако, представља безупитну тачку слагања опозиције и власти.

Власт и опозиција нису једини “играчи” који “играју на карту” фаличног народа. Читав цивилни сектор паразитира на тој идеји. То се најлакше види по томе што се главни задатак цивилног сектора, по његовом властитом саморазумевању, састоји се у демократском просвећивању народа, у чишћењу, “деконтаминацији” свести народа од разноразних политичких и културних отрова и корова – дискриминације, расизма и сексизма, те национализма, шовинизма, фашизма, нацизма – који бујају у примитивној, заосталој, “азијатској”, “не-европској” средини. Чак је и левица, која се “куне у народ” и која осећа, или бар, због самољубља, жели да осећа, блискост са народом, укључена у овај бесконачни “сократовски” задатак “самокритике” и “чишћења властитог дворишта”, и то баш од истих оних предрасуда од кога га чисти и поменути цивилни сектор. Та коинциденција примарних и ургентних задатака левице и цивилног сектора није случајна. Она показује да и левица, ноленс воленс, знала то или не, имплицитно прихвата исти правни и морални, и напослетку, исти идеолошки оквир као и цивилни сектор. Укратко, цивилни сектор и левица сагласни су (бар) у једном: народ се мора “суочити са собом”, “признати властиту кривицу” – за ратне злочине, геноцид, сексизам, расизам, национализам, шовинизам, итд. – и “показати спремност да се поправи”. Тек онда, и само онда, можемо кренути даље, било у изградњи мултикултурног друштва заснованог на толеранцији (цивилни сектор), било у класну економску борбу са унутрашњим и спољашњим непријатељима (левица). Пре тога, сваки напор је узалудан, осујећен тврдоглавим народом и његовом бескрајно дубоком заглибљеношћу у сексизам и национализам.

Како схватити сам појам народа? Пре свега, треба имати на уму да у текућем разматрању идеја није реч о томе да утврдимо шта је то стварно народ. Радије, желимо да схватимо у којим се све смисловима реч народ користи у горе наведеном контексту. Народ ту значи, углавном, три ствари. Прво, то је народ као српски народ, народ у свом етничком одређењу. Друго, ради се и о народу као скупу свих грађана Републике Србије. То је оно што се данас све чешће назива термином нација. Напослетку, реч народ означава и онај део нације, тј. грађана Србије, који је најсиромашнији и најнеобразованији. Народ узет у овом смислу сачињава највећи део нације. Наративи о фаличном народу и наративи о узроку његове фаличности односе се на народ у сва три смисла.

Ова терминолошка разлика је неопходна како би се избегла типична замка десничарског и левичарског мишљења, а коју бисмо укратко могли формулисати као “стављање на страну народа”. Наиме, десничари најчешће “узимају у заштиту” српски народ (народ у првом смислу), док се левичари идентификују са и “маре” за народ као сиромашну и необразовану већину (народ у трећем смислу). Идеолошки грађански центар најчешће неутрално говори о народу као грађанима (народ у другом смислу), и генерално, у свом елитизму, нема патернални однос карактеристичан за десничаре и левичаре, гајећи, понекад тихи, а понекад сасвим отворени, презир према народу, било према Србима (аутошовинизам), било према сиромашнима (гађење) и необразованима (ароганција). Што се нашег разматрања тиче, важно је разумети да оно нема, бар по саморазумевању, патерналну позицију типа левице или деснице и, да не гаји чак ни патерналну мета-позицију, у смислу узимања народа у заштиту од левице, деснице или (грађанског) центра. Намера овог текста је да изложи идеолошке склопове и поставке који чине заједнички темељ деснице, центра и левице, а који се тичу термина народа у његовој колоквијалној употреби.

Два скупа идеја – фундаментални идеали западног капитализма и наратив о фаличном народу – имају асиметричан однос: други скуп идеја не може да функционише без првог; први скуп одређује и диктира смисао и улогу другог скупа идеја. Ако је народ фаличан, онда он није фаличан зато што му недостаје било шта, рецимо, способност издржљивости на ниским температурама, просечна висина преко два метра или уметнички дар. Напротив, недостаје му баш оно што би, према стандардима западног капитализма, требало да има, а то су марљивост, капацитет за индивидуалну иницијативу и предузетништво, толерантност, демократска култура, итд. Другим речима, први скуп идеала представља меру у односу на коју се мери недостатак народа и одређују у чему се састоји његова мањкавост.

Идеја фаличности народа сама по себи не објашњава разлоге настанка мањка. Томе служе разноразни наративи, почев од оних који су разумљиви самом народу, и који се добро слажу са причама о моралном недостатку народа, као што је, на пример, она, “били смо петсто година под Турцима”, све до наратива о “сломљеној стрели модерности”, о некој готово натприродној, мистично-метафизичкој отпорности српског народа на напредак и просвећивање, а који се добро слажу са причом о недостатку демократске свести и културе народа. На ободима ових наратива стоји и нарација левице о капитализму као последњем и општем узроку фаличности народне свести. Све ове приче, од народњачке приче о народу као лењој стоци коју шибом треба научити памети, преко грађанске приче о недостатку демократске културе услед “азијатског” загађења кога треба деконтаминирати, па све до левичарске приче о капиталистичкој деформацији народне свести, црпу смисао из истог правног и моралног хоризонта – хоризонта индивидуалног морала и грађанског права.

Два скупа вредности о којима говоримо имају своју јасно одређену идеолошку функцију. Поједностављено речено, функција идеологије састоји се у томе да нечиме што делује очигледно, прикрије оно што је заправо на делу. Како? Управо тако што очигледност оног очигледног стоји на путу препознавања онога што се “крије иза” те очигледности. Присуство очигледности обуставља потребу за постављањем питања: нема потребе питати се о ономе што је очигледно. Такође, идеологија не приказује напросто неко Акао нешто сасвим друго, као неко потпуно друго и другачије Б. Она не представља, на пример, северни пол као Бразил. Напротив, она представља Акао не-А и обрнуто. Просто речено, идеологија изврће реалност.

Какву идеолошку улогу играју идеали западног капитализма и приче о народној фаличности? Прво, ти идеали и те нарације испостављају нам се као очигледни: очигледно је да имам право да поседујем ствари, ма какве и колике оне биле, очигледно је да имам право да предузимам послове, очигледно је да имам право да слободно говорим, очигледно је да је већина људи необразована, очигледно је да је маса глупа, очигледно је да у народу цветају сексизам, расизам, национализам, шовинизам, итд. У својој очигледности, међутим, ова два скупа идеја прикривају и изврћу две темељне чињенице савремене реалности.

Први скуп вредности – пожељност приватног власништва, политичког плурализма, парламентарне демократије, једном речју, скуп идеала западног капитализма – својом очигледношћу прикрива глобалну, генеричку чињеницу да живимо у де фацто неслободном друштву неједнакости чија се једина слобода састоји у “слободи” поседовања и размене, а једина једнакост у “једнакости” пред законом. “Слобода” приватног власништва и трговине представља се као једина права слобода. Једнакост пред законом, формална једнакост структурно повезана са реалном неједнакошћу, представља се као једина права једнакост. Са друге стране, ретки примери слободе и једнакости у данашњем свету, као на пример масовни антиколонијални покрети у Венецуели или у Боливији, представљају се као тоталитарни режими на чијем челу стоје “диктатори” и “ауторитарне вође” попут Х. Чавеза или Е. Моралеса. Чак се и левица неретко односи резервисано према овим антиколонијалним борбама, у стилу, “јесте, то је тачно, али…” или, “има то потенцијал, међутим…”. После овог “али” обично иде тирада “с лева” о томе како се ствари у, рецимо, Венецуели или Боливији, углавном дешавају “одозго”, како нема демократије, како се “радничка класа” мало о чему пита, па чак и о томе како “елита” ужива, док народ “грца у беди”. Та резерва, индицирана овим “али”, јасно показује у ком мисаоном хоризонту се крећу овакве критике с лева. Од чињенице да у том мисаоном простору нема места за коегзистенцију великих вођа левице и демократског покрета маса, можда је важније то што већ сама реч “вођа” уноси крајње неугодни тремор у мисаони ток и желудац нашег типичног левичара, тремор који представља мисаони и соматски одјек дубоко усађене идеологије антитоталитаризма и људских права.

Други скуп вредности – који се своди на идеју о фаличности народа – прикрива један други тип неслободе и неједнакости, овог пута, специфичан и локалан. Реч је а) о неслободи народа у Србији да одлучује о својој судбини, о његовој немогућности да самостално одреди свој историјски пут, и б) неједнакости народа у Србији спрам, рецимо, народа у Европској унији. Неједнакост и неслобода народа су индекси, односно последице ширег светског, историјског склопа унутар кога их је једино могуће и разумети. Тај склоп можемо, поједностављено, означити као неоколонијализам. Идеја о фаличности народа у Србији, у својој очигледности, управо служи прикривању чињенице живота у неоколонијалној реалности: ако нам је лоше, за то свакако нису криви други, “криви смо ми”, или, тачније, онај део нас самих који није довољно демократски просвећен (опозиција) и/или који носи лоше карактерне особине (власт). У изведби цивилног сектора, регион стагнира зато што Срби нису препознали и признали своју кривицу за ратне злочине и геноцид. У представама левице, у питању су “унутрашњи” класно-економски узроци у синергији са “суперструктурним” сексизмом и национализмом. Сумма суммарум, проблем Србије налази се у Србији, и још прецизније, у оном њеном делу који се колоквијално назива народом.

Пажљиви читалац се сигурно пита, о ком се то народу ради у претходном пасусу. Који то народ није слободан да самостално одлучује о својој судбини и да ужива једнакост са другим народима света? Да ли је то српски народ, да ли су то грађани Србије, или су то, пак, сиромашни и необразовани? Одговор је, ниједан од ова три “народа”. Реч је, заправо, о народу који ради. То није нужно радничка класа. То су сви људи који стварно привређују и којима се највећи део створене вредности отима, а то нису ни фамозна “средња класа” – ненаучни, пуко дескриптивни термин, који апроксимативно одговара ситној буржоазији – ни тајкуни – домаћа крупна буржоазија. То свакако нису ни компрадори – агенти стране крупне буржоазије у Србији. Све ове три категорије становништва профитирају од неоколонијалног положаја Србије. Народ, то су људи који раде и чији се рад експлоатише. Марксисичким језиком речено, народ, то је пролетаријат.

Сваки легитимни захтев за слободом народа у Србији, слободом да сам бира свој историјски пут, или за једнакошћу са другим народима, бива означен као национализам који, према заједничком становишту левице и цивилног сектора, неумитно води у шовинизам, фашизам и, напослетку, нацизам. Већ сама реч сувереност изазива крајње неугодне мисаоне и соматске треморе код припадника цивилног сектора и левице. Уместо да евоцира идеје славне антиколонијалне борбе оличене, рецимо, у покрету Несврстаних, ова реч у духовима наших левичара изазива слике Срба који гранатирају Вуковар, кољу муслимане или Албанце, и са ножем у забрађеним устима узвикују “Велика Србија, Велика Србија!”. Цивилни сектор је, у погледу суверености, на неки начин “дарежљивији” према народу од левице. Да, народ у Србији има, попут европских народа, право на сувереност, али само после темељно обављеног бескрајног задатка денацификације. За левичаре, пак, суверенитет народа у Србији отписан је као националистички идеал који неумитно води у нацизам.

Тако идеја фаличности народа, било да долази од власти, опозиције, цивилног сектора или левице, у потпуности изврће праве разлоге лошег стања у Србији. Свакоме ко има бар мало искрене воље да сагледа ствари, јасно је да за лоше стање у Србији није крив народ, ма колико он могао изгледати фаличан у очима његових критичара. За лоше стање у Србији крив је – ако овде уопште има смисла употребљавати категорију кривице која нам долази из правног и моралног речника – актуелни историјски и светски положај у коме се налази Србија, а то је положај неоколоније ЕУ и НАТО пакта. Свако друго објашњење ризикује да буде, на овај или онај начин, метафизичко и, просто речено, имагинарно.

Разуме се, одговор на питање шта је довело до неоколонијалног положаја Србије далеко је тежи од констатације неоколонијалног стања ствари које се, на готово очигледан начин, показује у готово свим чињеницама политичког живота у Србији. Наведимо само последњи очигледни пример, званичну посету француског председника Емануела Макрона. Шта год мислили о независности Косова, изјава Е. Макрона да је Косово независна држава у свакој стварно независној држави – дакле, држави која није неоколонија -, аутоматски би повлачила давање статуса персонае нон гратае. Показатеља неоколонијалног статуса Србије има, такође, на претек у економској сфери. Довољно је присетити се свих “бенефита” које страни “инвеститори” имају у тзв. “слободним зонама”. Ипак, циљ овог текста није био да докаже оно што је тренутно, можда, једина евидентна економско-политичка чињеница живота у Србији коју, самим тим, и не треба посебно доказивати. Наш задатак састојао се у томе да увидимо зашто се ова “очигледност” неоколонијалне реалности не види. Одговор на ово последње питање пронашли смо у очигледностима идеала западног капитализма и идеја о фаличности народа, идеала и идеја које подједнако деле и народњаци и грађани, и цивилни сектор и левица.

(Нови пламен)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер