понедељак, 19. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Вучић јесте зло за Србију, али има и горих - ако га ико скине с власти, то ће бити Руси
Преносимо

Вучић јесте зло за Србију, али има и горих - ако га ико скине с власти, то ће бити Руси

PDF Штампа Ел. пошта
Дарко Худелист   
недеља, 03. фебруар 2019.

Ове суботе, 26. сијечња, одржан је у Београду нови, осми по реду грађански просвјед против предсједника Србије Александра Вучића, под именом “1 од 5 милиона”. Ти се протести у главноме граду Србије у равномјерном ритму, сваког тједна, приређују још од 8. просинца 2018., као својеврстан наставак просвједа “Стоп крвавим кошуљама”, одржаног 30. студенога 2018. у Крушевцу, у поводу физичког напада на лидера Љевице Србије Борка Стефановића. Осим у Београду, просвједи су, и овога викенда, одржани и у више градова у унутрашњости Србије: у Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Пожеги, Чачку, Бору, Зајечару итд.

Ипак, иако се политичка ситуација у Србији из дана у дана све више згушњава, захуктава и комплицира, у Београду се овај пут није окупила онолика маса демонстраната као прије (врхунци су забиљежени 29. просинца 2018. и 16. сијечња 2019., када је, по неким процјенама, на београдске улице изишло 20-30 тисућа просвједника). Чини се да их овај пут није било више од двије тисуће (барем не на самом почетку просвједа, на платоу испред Филозофског факултета; послије, међутим, кад се просвједна поворка почела кретати према зградама РТС-а и Владе Србије, број се просвједника, као и обично, мало повећао јер су се у поворку свако мало укључивали новопридошли). Разлог томе било је, засигурно, и врло хладно вријеме - минус 4 ступња Целзијевих, након снажне сњежне мећаве која се на Београд била обрушила претходне вечери.

Успоредбе ради, Вучић је на свечаном дочеку руског предсједника Путина, на тзв. контрамитингу на платоу испред храма св. Саве, 17. сијечња, успио окупити више од 100 тисућа људи (али уз савршену и суперконтролирану организацију на државној разини, у којој је било закупљено 1300 аутобуса из цијеле Србије, и са специјалним стимулацијама, у облику дневница, сендвича и сокова, за све мобилизиране “контрамитингаше”).

Суботњи просвјед у Београду попратио сам заједно с двојицом београдских знанственика (друштвених теоретичара): политологом Ђорђем Павићевићем (рођ. 1966.; на Факултету политичких наука предаје главни предмет Сувремене политичке теорије) и младим повјесничаром Срђаном Милошевићем (рођ. 1982.; ради у Институту за новију историју Србије).

Нисам то учинио случајно: протеклога тједна просвједи у Србији ушли су у вишу и напреднију фазу, у којој су се, врло активно, укључили и свеучилишни професори с Универзитета у Београду и неких других свеучилишта диљем Србије, потписујући писма подршке “протестантима” (неки их овдје називају и “грађанистима”). Просвједе је, примјерице, подржало око 130 професора Филозофског факултета у Београду, више од три четвртине професора и наставника с београдскога ФПН-а, професори с Правног факултета, Факултета драмских уметности итд.

Међу потписницима је и повјесничар и професор на ФФ-у Радош Љушић, који се убраја међу осниваче владајуће Српске напредне странке, још из 2008.

Није лако детектирати и објаснити тко све у Београду и Србији, заправо, просвједује и о којим се то скупинама “протестаната” точно ради. Професор Павићевић протумачио ми је да је ту ангажирано неколико сасвим различитих и међусобно готово неспојивих скупина, организација и кружока, из чега сам ја на крају извукао закључак да ти просвједи функционирају по начелу “деконцентричних кругова”, гдје почесто није докраја јасно тко води главну игру, а тко само асистира.

Непосредни организатори просвједа регрутирали су се, по Павићевићевим ријечима, из скупине која је још преклани, након предсједничких избора 2017., била организирала тзв. Протесте против диктатуре, такођер уперене против тзв. “апсолутистичке” владавине предсједника Србије Александра Вучића. Међу њима је и студентица ФПН-а (уједно и Павићевићева студентица) Јелена Анасоновић, коју неки овдје у Београду називају “координаторицом просвједа”. Она је својим звонким и запаљивим говором отворила и овај најновији просвјед, одржан 26. сијечња.

С друге стране, или по нешто другачијем начелу, просвједима се прикључују и поједине опорбене политичке странке, са својим чланством. Ти опорбењаци на просвједна окупљања долазе колективно и организирано, тј. у групама. Најбројнији су чланови Народне странке Вука Јеремића и десничарске странке Двери, коју предводи Бошко Обрадовић. На просвједима се редовито може видјети и Драган Ђилас, један од оснивача и лидера опорбеног покрета Савез за Србију (који, међу осталима, обухваћа и Народну странку и Двери).

Просвједницима се такођер придружују и припадници тзв. Револуционарне социјалистичке организације “Маркс 21”, махом студенти љевичари који су своједобно били преузели Социјалдемократску унију професора психологије на Филозофском факултету у Београду и политичара Жарка Кораћа, окренувши је притом (екстремно) улијево.

Ту су, затим, скупине и организације донекле сличне Живом зиду из Хрватске, попут Здружене акције “Кров над главом”.

Доста људи, надаље, на просвједе долази индивидуално, уз напомену да се на просвједима у Београду (за разлику од неких у унутрашњости Србије) не појављују средњошколци него грађани од студентске доби навише.

Посебну улогу у београдским просвједима имају популарни глумци, попут браће Бранислава и Сергеја Трифуновића те Николе Које. За Београд је некако уобичајено да се протестима против власти врло често придружују глумци, као што је то, примјерице, било на чувеним демонстрацијама код Теразијске чесме из 1991., које је предводио глумац (послије министар културе у Влади Зорана Ђинђића) Бранислав Лечић. Глумац Сергеј Трифуновић ових је дана, штовише, изабран за новог вођу опорбенога Покрета слободних грађана, на чијем је челу донедавна био Саша Јанковић.

На просвједима су, исто тако, ангажирани и новинари, међу којима специфично мјесто заузима дугогодишњи новинар Вечерњих новости Срђан Шкоро (у међувремену је, кажу, остао без посла), аутор књиге “Вучић и цензура”.

Програматски и концептуално, од српских тисканих медија просвједе најинтензивније прати и подупире либерално-демократски дневни лист Данас. Задњих дана (или тједана) он, донекле, подсјећа на својеврсни билтен “револуције у настанку”, због чега га неки успоређују с гласилом Наша борба из деведесетих, из времена владавине Слободана Милошевића.

- Све те скупине и групације - рекао ми је професор Ђорђе Павићевић - међусобно се прилично разликују и далеко од тога да су јединствене и сложне. Има ту и либерала, и десничара, и љевичара. Међутим, свима је њима заједничко антивучићевско опредјељење, тј. мишљење да актуална, Вучићева власт води државу у лошем смјеру. Заједничка су им, заправо, два генерална политичка става. Прво, да власт цијепа друштво на “наше” и “њихове”; и друго, да се у Србији догађа велика редистрибуција или пљачка, у којој се присвајају многи ресурси, дакако од стране припадника владајуће Српске напредне странке (или оних који су тој странци, односно њезину предсједнику Вучићу, блиски).

У србијанској се политичкој јавности сад воде прилично жустре полемике треба ли започете просвједе мало (или пуно) јаче политички артикулирати, тако да их и организацијски и концептуално воде и усмјеравају професионални опорбени политичари, или би се ипак све требало одвијати шаролико и доста неконвенционално, па у знатној мјери и спонтано, као и досад. Заговорника има и једна и друга страна.

Опорбени су политичари - укључујући и Ђиласа и Јеремића - свјесни своје размјерне непопуларности међу српским грађанством, па на просвједима више судјелују “из прикрајка”, потпомажући их углавном начелно или логистички. Али није то неки велики трошак: озвучење, камион и редари по једноме митингу не коштају више (провјерио сам) од 500-600 еура.

Дан уочи најновијега београдског просвједа, од 26. сијечња, посјетио сам, у сједишту Градског одбора Демократске странке и Савеза за промјене, на Теразијама, бившег предсједника Демократске странке и бившег градоначелника Београда, а садашњег вођу опорбеног покрета Савез за Србију, уједно и једног од најљућих Вучићевих политичких супарника, Драгана Ђиласа. У разговору, који је трајао сат времена, Ђилас ми је изложио своју (врло жестоку) анализу политичке и економске ситуације у Србији, објаснивши ми зашто је толико против Вучића.

Ево седам акцената из тога нашега разговора.

Први је, по Ђиласовим ријечима, “безнађе”. Ђилас тврди: “Године 2011. из Србије је отишло 13 тисућа људи, а 2017. чак 78 тисућа. Људи одлазе и из других земаља, али одавде је одлазак бијег, одавде људи бјеже, ми живимо у земљи у којој људи раде за плаћу од 200 еура.”

Други је велики проблем – “криминализација друштва”. Ђилас каже да је “ова власт заузела владајуће позиције у договору с криминалцима”, поткријепивши ми то податком да је 2012. у Србији било шест случајева окарактеризираних као криминална убојства, а 2018. чак тридесет.

Трећи је акцент врло лоша економска ситуација и континуирани пораст вањскога дуга. Вањски је дуг, по Ђиласу, 2013.-2014. износио 15 милијарди еура, а данас износи чак 25 милијарди еура. “Србија је”, каже Ђилас, “посљедња по расту БДП-а у Еуропи, Вучић лаже када говори о неком велику расту.”

Критична точка бр. 4 јест, по Ђиласовим ријечима, “Вучићева диктатура”. Ђилас тврди: “Вучић је интелигентан човјек, није он глуп, али то што он ради - то је стандардна особна диктатура.”

Проблем бр. 5 јест, по Ђиласу, “пораст агресије у друштву”, што ми је образложио овим ријечима: “Агресија у српском друштву у забрињавајућем је порасту, код нас чак 53 посто дјеце пријављује да је жртва насиља својих школских колега. Кад Вучић говори да смо ми опорбењаци олош и багра, он тиме додатно потиче и легитимира то насиље и сада имамо ситуацију да се дјеца у школама свакодневно вријеђају и туку. Нема више осмијеха на улици међу људима. Било их је 2012., кад је Вучић дошао на власт, а сад се ни они сами (мислио је на припаднике СНС-а - оп. а.) више не смију...”

Шести је круцијални проблем, по Ђиласу, корупција, а седми проблем, како тврди, “погрешна политика према Косову”. У вези с том посљедњом точком Ђилас је истакнуо:

- Подјела Косова, за којом тежи Вучић, није рјешење. Јер, ако дође до подјеле Косова, онда би и Република Српска сасвим лако могла иступити са захтјевом да се одвоји од БиХ, а Санџак, рецимо, да се одвоји од Србије А то нема смисла. Рјешење проблема Косова састоји се у помирењу српског и албанског народа, у сурадњи та два народа у економији, спорту, култури... Декларативно, Вучић је највећи Еуропљанин, али у бити он је радикал, и никад неће бити другачији. Нудио ми је 2016. да будем потпредсједник Владе и да водим економију, али ја то нисам прихватио јер се не слажем с његовим идејама, не желим правити договоре с криминалцима и не желим продавати ПКБ (водећу пољопривредну компанију у Србији - оп. а.) у бесцјење.

Драган Ђилас ми је, међутим, у разговору нагласио: “Не водимо ми ове протесте, него они воде нас!” - и тиме ми признао да је и он помало затечен развојем догађаја. На свом недавно одржаном (затвореном за јавност) састанку у Београду, у просторијама Опћине Стари Град, представници Савеза за Србију, као најјаче опорбене групације у држави, били су сугласни - ако су и у томе успјели наћи заједнички језик - само око двије начелне ствари: прво, да ће бојкотирати изборе у Србији тако дуго док се не успостави пуна слобода медија (посебице оних најутјецајнијих, електроничких); а друго, када до слободних избора једном и дође, сви ће се кандидирати на једној, заједничкој листи и тежити формирању једне “орочене”, нестраначке Владе чији би основни задатак била обнова урушених или укинутих институција.

У програмском смислу, међутим, Савез за промјене још не нуди ништа конкретно и одређено, и засад има на папиру само својеврстан ад хоц направљен “претпрограм” у облику “30 точака” (мој суговорник Ђорђе Павићевић претпоставља, али није у то сигуран, да их је саставио, иначе антиглобалистички и проруски оријентиран, филозоф и аналитичар Ђорђе Вукадиновић), око којега у српској политичкој јавности постоје бројни пријепори и контрадикторна мишљења.

Примјерице, повјесничар с Катедре за општу историју новог века на Филозофском факултету у Београду, Никола Самарџић (рођ. 1961.), један је оних (чини ми се доста бројних) београдских професора који отворено подупиру (па и својим властитим потписом) антивучићевске просвједе у Србији, али нема неко особито високо мишљење о Драгану Ђиласу и његовој опорбеној коалицији, сматрајући да је њихов привремени програм, насловљен “30 точака”, чист промашај. О томе ми је рекао:

- Видите, у том њихову програму уопће се не спомињу еуропске интеграције, као што се не спомиње ни сусједска сурадња и помирење братских народа и народности на бившему југославенском простору. Тих је “30 точака”, искрено речено, без везе, то је горе од Вучића. У Савезу за Србију немају идеју о томе како да се извучемо из самоизолационизма, како да напустимо руску сферу утјецаја, како да придонесемо помирењу у Босни и Херцеговини, како да дерегулирамо тржиште и могући развој финанцијских институција, како да убрзамо еуропску интеграцију... Ђилас, једноставно, није “мy пиеце оф цаке”, он не нуди ниједан одговор на било који наш конкретан проблем.

Чак нису понудили алтернативу ни постојећему изборном систему! Тај њихов програм - то је, заправо, нека чудна микстура традиционалне политике Добрице Ћосића, Димитрија Љотића, политике несврстаних и подчињавања руском утјецају. Ја подржавам протесте као неопходну друштвено-политичку динамику, у недостатку одговорних политичких лидера, партија и медија, али ја шетам само под заставама Србије, ЕУ и САД-а, док ови шетају под заставом Русије, па и кад се та застава не види!

Врло слично стајалиште изложио ми је и српски драмски писац, редатељ и редовни професор на Факултету драмских уметности у Београду, иначе савјетник у амбасади “Сувереног Војног Малтешког Реда”, Ненад Прокић (он је уједно и један од оснивача ЛДП-а и бивши професор драматургије Чеде Јовановића), који о програмској платформи “30 точака” Савеза за Србију каже:

- Озбиљан проблем тога документа састоји се у томе што се у њему нигдје не спомињу ЕУ интеграције. Опћенито се на овим просвједима у Београду и Србији еуропске интеграције не спомињу, као да су намјере просвједника да се с њима прекине. Ја то не могу подржати. Они као да не воле Еуропу, они као да хоће Русију! Вук Јеремић и Бошко Обрадовић - то су вам већи националисти од Вучића, а слично се може рећи и за Ђиласа! Цијели је свијет заокренуо удесно и сад они ту виде шансу за себе.

И толико лоше мисле и о самима себи да се, на просвједима, не појављују за говорницом, али су сваку вечер ту у публици и вуку конце из позадине, пуштајући глумце да уживају у перформансима. Они су ту нека врста “тхе мен бехинд”. А глумци су ту да дигну енергију која ће бити искориштена за рушење Вучића и која ће, у даном тренутку, њих довести на власт. Не брините се, они су већ подијелили ресоре, на свом првом састанку на Златибору прије неколико мјесеци!

Просвједе начелно подржава и предсједница Хелсиншког комитета за људска права Србије Соња Бисерко, иако је и она, једнако као и Самарџић и Прокић, свјесна неких (или многих) њихових недостатака и недоречености, о чему ми је, у разговору који сам с њом протеклог викенда водио у њезину уреду у Кнеза Милоша 4, истакнула:

- Тешко је рећи тко је прави организатор тих протеста. Кренули су млади, али политичка опозиција као да нема њихову подршку. На овим просвједима недостаје субјект који би артикулирао неку визију. Не могу се проблеми политички артикулирати на улици. Ђилас је политички неартикулиран, он нема тај феелинг, он је имао менаџерских способности, али је политички неписмен. Све је у Србији, нажалост, толико урушено, да би тај нови лидер, који се сада очекује и призива, морао бити сасвим оригиналан. Не може бити фокус само на смјени Вучића, треба цијели систем реформирати на начин који ће јамчити не само елементарну пристојност него и пуно уважавање других. Вучићев силазак с власти, бојим се, неће бити њежан.

За Вучића и његову политику према Косову Соња Бисерко тврди да “он нема политичке храбрости учинити онај пресудни политички искорак”, иако је “имао велику подршку извана, која се сада губи, али не потпуно, јер нема никог новог на видику”.

А опозиција и њезин став према Косову? Ни опорба, по мишљењу Соње Бисерко, “нема прави одговор на косовско питање, они оптужују Вучића да је издајица, а сви су заправо за подјелу Косова, па и Ђилас, само што се Ђилас у то баш и не разумије”.

Ипак, по Соњи Бисерко, Вучића је “озбиљно пореметило ово што се догађа око просвједа”, “он психолошки није дорастао да се носи с тиме и да разговара с просвједницима”. Али, напомиње, “Вучића нипошто не треба подцјењивати”.

Постоје неке назнаке - о томе ми је нешто више, позивајући се на своје ексклузивне изворе из СНС-а, рекао директор Фонда за међуетничке односе Душан Јањић - да би Александар Вучић могао расписати изванредне парламентарне изборе у Србији за 31. ожујка, а да би се у исто вријеме (дакле у ожујку) могли одржати и избори на Косову (у изненада створеној ситуацији “вакуума” у америчком Стате Департменту, након оставке директора за Југоисточну Еуропу и Еуроазију у Стате Департменту Аарона Веса Мичела

Но, тешко је рећи хоће ли се то уистину догодити. Али једно се може узети за сигурно (или, у најмању руку, врло вјеројатно): распише ли Вучић пријевремене изборе, опорба ће их бојкотирати, а то би онда могло докраја заоштрити и драматизирати ситуацију у Србији, али можда придонијети и стварању неке јединственије и хомогеније фронте у политичкој опорби у којој би се, у неким претпостављеним околностима, евентуално могао изњедрити будући нови потенцијални лидер који би доиста у свему могао бити ал пари Александру Вучићу. Засад - таквога нема на видику.

Кад се просвјед у Београду 26. сијечња навечер, након перформанса испред зграде српске Владе, приближио крају, млади београдски повјесничар Срђан Милошевић рекао ми је, здвојно:

- Није ово добро. Ови просвједи немају никакву заједничку платформу, ништа уједињујуће, осим да “протестанти” неће Вучића. О Вучићу мислим све најгоре, али, нажалост, има и горих од њега, а то су, прије свега, Вук Јеремић и Двери. Бојим се да ће све ово завршити насилним превратом. Ако итко Вучића скине с власти, то ће бити Руси, од њих му пријети највећа опасност! Не знам је ли он тога свјестан. Ми смо овдје у Србији закуцани. Закуцани смо у луђачку кошуљу, између Истока и Запада. У неку тобожњу несврстаност која никамо не води. Како можеш бити несврстан кад си у окружењу НАТО-а? То је нелогично и немогуће... Не, неће ово завршити добро...

(Јутарњи лист)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер