понедељак, 26. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Сви досадашњи преговори о Косову увек на штету Србије
Преносимо

Сви досадашњи преговори о Косову увек на штету Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Јовановић   
четвртак, 25. октобар 2012.

(Сведок)

Сви досадашњи проговори о решавању статуса Косова и Метохије завршени су на штету интереса Србије. Рамбује, Беч, Брисел само су етапе у изградњи пројекта фрагментације Србије и Балкана.

Посредовање "међународне заједнице", корак по корак, сводило се на заокруживање концепта независног Косова, производа тероризма, насилне сецесије и агресије НАТО.

Контакт група, Ахтисари и Купер показали су се као пристрасни посредници и доследни извршиоци тог посла.

Ретроспектива тих преговора - суштинска аутономија, стандарди пре статуса, стандарди и статус, и сл. - за коју овде нема простора, усмерена је на постизање два циља. Први се огледа у институционалној изградњи и утрђивању квазидржаве Косова, како на унутрашњем - устав, избори, и друго, тако и на међународном плану - признавање великог броја држава, учешће у раду регионалних и међународних организација, и сл.

 

Решење је у политичкој аутономији за Србе на северу Космета. Она би подразумевала непосредно изабране институције: скупштину, покрајинску владу и покрајинског председника; судску и полицијску аутономију; право на избор монете коју ће користити, локалну полицију, и наравно сва права која су у корпусу културне и персоналне аутономије.

 

Други се огледа у исцрпљивању Србије, сталним условљавањима и приморавањем на нове уступке. Процеси на постизању ових циљева били су успешни, добрим делом и због "кооперативног" приступа владајућих елита које су прелазиле "црвене линије" које су саме дефинисале.

Последња таква линија је "интегрисано управљање" граничним прелазима, којима ће се административна линија претворити у државну границу. Такво понашање створило је атмосферу у којој је погодно да се од Србије затражи "да се суочи са тешким одлукама", а од политичких елита да покажу "храброст": читај, да признају фактичко стање и одустану од резолуције СБ 1244, односано фактички признају независност и легализују сецесију Косова.

Каква је позиција Србије данас после више од једне деценије "преговарања"?

Протерани Срби и неалбанци са Косова и Метохије, у циничној верзији мондијалистичког новоговора назавни "интерно расељена лица", не могу се вратити у своје станове, куће, на своја имања. Они који су то покушали немају подршку и помоћ, изложени су нападима и убиствима без санкција.

Неорганизованост државе оставља простор за криминал разне врсте и повратно стварање слике да је помоћ малобројним Србима на Космету бацање пара и расипање енергије.

"Интегрисано управљање границама" лако може покидати везе са малобројним сународницима и држављанима, изложити их насиљу и натерати на нови егзодус.

Међународни преговарачи показали су се инвентивним у смишљању језичких кованица које су по правилу служиле као анестетици за политичке елите, а које су они као мантра понављали грађанама забављеним егзистенцијалним проблемима.

"Признавање територијалног интегритета Косова..." последњи је у низу таквих еуфемизама ЕУ којима се условљава одређивање термина за почетак разговора Србије и ЕУ о евентуалном чланству.

Као и све претходне језичке скривалице политичари су то прво одбили, а после "објашњења", које јавности није саопштено, објаснили да су помињање интегритета "погрешно" разумели као условљавање за почетак разговора.

 

Да ли би овакав приступ отворио питање Албанаца у Прешеву и Бујановцу? Свакако. И та би питања могла бити трајно решена у истом пакету. Да ли би то отворило питање Охридског споразума у Македонији и Дејтонског у БиХ? Свакако. И њих је боље решавати свеобухватном међународном конференцијом, одмах.

 

После ћемо, као и до сада, од истих или неких нових власти добити образложење да су претходни то прихватили, а "озбиљна држава поштује оно то је претходна власт уговорила" или, једноставно да нас је ЕУ, или неки посредник, по који зна пут, обмануо.

И овакве самообмане јесу пут ка решавању проблема, али ће оно имати за крајњи исход понижавајуће признавање сецесије, губитак територије и енормну цену пропадања целе државе и нације.

Уздати се у промену геополитичких прилика у свету које би променом односа снага довело Србију у прилику да се проблем решава војним средствима само је други облик погубног самозаваравања. Али описи стања, и шта би могло, али је касно или немогуће радити, није продуктивно и неће прекинути дефанзивни приступ у коме се изјашњава о иницијативама других...

Дакле, ако Влада хоће "храбро" да решава косовски чвор, а то је круцијално место кризе нашег друштва и државе, платформу коју припрема мора заснивати и на следећим елементима. Решење не подразумева враћање Косова и Метохије у статус пре 1999. године. Косово неће без сагласности Србије имати међународноправни субјективитет. Замрзавање конфликта противно је интересима Србије, косовских Албанаца и ЕУ.

Решење је у политичкој аутономији за Србе на северу Космета. Она би подразумевала непосредно изабране институције: скупштину, покрајинску владу и покрајинског председника; судску и полицијску аутономију; право на избор монете коју ће користити, локалну полицију, и наравно сва права која су у корпусу културне и персоналне аутономије.

Сва насеља у којима живе Срби морају добити статус јединице локалне самоуправе и имати право на интегрисаност у органе аутономије.

Тако конститусана аутономија имала би представнике у представничким и извршним органима Косова и Србије.

 

Етнички инспирисана институционална решења уведена од међународне заједнице скупа су, нефункционална и неодржива. Боље је мировном конференциом потрошити неколико година на прихватљиво прекомпонаовање Западног Балкана, него чекати неке нове ратове да се то заврши.

 

Истовремено УН, ОЕБС и ЕУ организовали би попис и анкету стновништва на Космету и избеглих лица. Циљ би био да се утврди број расељених и која им је имовина одузета, да ли желе да се врате или остану у Србији.

Донаторским конференцијама за оне који су остали без имовине морају се обезбедити средства за надокнаду.

Најважнији објекти Српске православне цркве имали би екстериторијални статус и били под заштитом УН и УНЕСКА.

Срби би имали право да после три године референдумом одлуче о статусу, односно да ли ће остати у оквиру аутомије и Космета, интегрисати се у Косово, створити самостални и независни ентитет, или се придржити Србији.

То није ништа више од оног што су добили Албанци једнострано потписаним документима у Рамбујеу.

Да ли би овакав приступ отворио питање Албанаца у Прешеву и Бујановцу?

 

Уздати се у промену геополитичких прилика у свету које би променом односа снага довело Србију у прилику да се проблем решава војним средствима само је други облик погубног самозаваравања.

 

Свакако .И та би питања могла бити трајно решена у истом пакету. Да ли би то отворило питање Охридског споразума у Македонији и Дејтонског у БиХ?Свакако. И њих је боље решавати свеобухватном међународном конференцијом, одмах.

Етнички инспирисана институционална решења уведена од међународне заједнице скупа су, нефункционална и неодржива. Боље је мировном конференцијом потрошити неколико година на прихватљиво прекомпоновање Западног Балкана, него чекати неке нове ратове да се то заврши.

Ако је опредељена да балканске државе интегрише, ЕУ би, иако се до сада показала неспособном, требало да буде инспратор и предводник решења у таквом правцу, између осталог и тако што би на крају тог процеса позитиван исход значио улазак свих у ЕУ, али и зато да покаже да може сама да решава проблеме у својој регији уместо што следи политику САД.

На крају, зашто би тзв. Косово и ЕУ пристали на такав захтев?

 

Решење не подразумева враћање Косова и Метохије у статус пре 1999. године. Косово неће без сагласности Србије имати међународноправни субјективитет. Замрзавање конфликта противно је интересима Србије, косовских Албанаца и ЕУ.

 

Па зато што би на крају тог процеса Косово од Србије затражило одобрење за самосталност, а Србија би уз испуњавање наведених услова и надокнаду за ресурсе и уложена средства (на пример – у виду отписа дугова и тачног датума пријема у ЕУ) признала дисолуцију своје покрајине.

ЕУ и страни инвеститори били би сигурни да улажу у неспорне послове на територијама у миру, а Косово би стекло услове за чланство у ОУН и другим међународним организацијама.

У супротном, све стране у конфликту имаће несагледиве штете, пре свега Србија којој време није савезник. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер