понедељак, 26. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Шта је била „Олуја“
Преносимо

Шта је била „Олуја“

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Секуловић   
петак, 30. новембар 2012.

(Хелсиншка повеља)

Није новост ако да између Хрватске и Србије постоје дијаметралне разлике у правној и политичкој оцени акције „Олуја“ из 1995. године. Разлике се сваке године упадљиво манифестују приликом обележавања годишњице те акције. Било је за очекивати да ће временом и нормализацијом привредних и дипломатских односа разлике слабити, али то се није догодило. Шта више, ове године дошло је до новог удаљавања ставова. Док је хрватски председник Иво Јосиповић понудио руку помирења изјавом да Хрватска не може победити у миру док не призна и српске жртве, са српске стране чуле су се до сада најоштрије оцене које искључују сваку помисао на помирење. Наиме, владајућа Српска напредна странка (СНС), у складу са својим радикалским пореклом оценила је да „Олуја“ представља „највећи злочин у Европи после Другог светског рата“. То исто мисли и лидер Јединствене Србије Драган Марковић Палма који захтева да Европска унија забрани Хрватској слављење овог догађаја и да јој забрани улазак у ЕУ. А лидер Демократске странке Србије (ДСС) Војислав Коштуница оценио је да Хрватска слави као победу „сурово убијање недужних и срамно прогањање немоћних људи“, док је високи функционер СПС Бранко Ружић позвао Европску унију да заузме став о акцији „Олуја“ и да преиспита чињеницу да држава која треба да постане њена чланица „најсрамнији дан“ у својој историји слави као државни празник.

Ова хистерична вербална агресија Србије, у којој сложно учествују све „патриотске“ снаге и која, како време пролази, уместо да слаби постаје све оштрија, не може се објаснити непознавањем основних чињеница везаних за ову војну операцију. Јер, немогуће је, на пример, да Српска напредна странка, макар у њој доминирале политичке аналфабете не зна да протеривање Срба из Крајине, под предпоставком да је то заиста било протеривање, не одговара дефиницији геноцида из Конвенције Генералне скупштине УН усвојене резолуцијом број 260 од 9. децембра 1948. Немогуће је да Војислав Коштуница, који претендује на научну објективност, не зна да су, знатно пре „Олује“ и „Бљеска“ готово сви Хрвати са територије такозване Републике Српске Крајине (РСК) протерани или побијени. Немогуће је, коначно, да Србија не зна да „Олуја“ и „Бљесак“ представљају, са становишта међународног права, легитимне војне операције ради ослобађања државне територије запоседнуте од стране неке друге државе уз помоћ побуњеног локалног становништва. Целокупна међународна заједница сматра те операције легитимним и у складу са међународним правом, па зато Србија својим непризнавањем тих операција ставља саму себе с оне стране међународног права.

Ако је тако, постављају се два питања. Најпре, будући да Србија својим неуравнотеженим оценама не може да измени фактичко стање и да поново успостави РСК, нити да натера међународну заједницу да промени свој став, шта је онда то што Србија жели да постигне таквим оценама и непрекидним заоштравањем свог става? Друго питање је: ако је правни карактер „Олује“ и „Бљеска“ неспоран, шта је то што је спорно и што је разлог за потпуно опречне погледе Србије и Хрватске на ове војне акције?

На питање шта Србија жели да постигне својим неодмереним изјавама, може се рећи да су њени циљеви вишеструки.

Први и најважнији циљ јесте: спречити да нужна нормализација званичних односа са Хрватском доведе до ублажавања негативних емоција према Хрватима и Хрватској. Те негативне емоције биле су не само услов за почетак ратних операција против Хрватске 1991. године, већ су оне и сама суштина српског национализма. Без таквих емоција српски национализам не само да не може да оствари своју културну хегемонију у српском националном корпусу, већ не може ни да постоји. Костур српског национализма представља теза (коју одлично илуструје шовинистички памфлет Василија Крестића „Знаменити Срби о Хрватима“) по којој су Срби током историје увек помагали Хрватима, а да су их ови увек подло нападали. Упркос томе Срби су 1918. ослободили Хрвате вековног ропства и великодушно их примили у нову државу. И уместо да покажу захвалност, Хрвати су током Другог светског рата извршили геноцид над Србима и само у Јасеновцу побили више од милион Срба. Због свега тога потребно је, како каже фанатизовани шовиниста Крестић, Србима отворити очи и освестити их „како би схватили да са Хрватима сваку везу треба да раскидају“.

Раскидање свих веза са Хрватима представља још увек је основни национални циљ у интерпретацији доминирајућег српског национализма. А, нема бољег начина за то него да се стално и жестоко указује на „геноциде“ које су Хрвати починили над Србима, из чега логично, произлази да су Хрвати највећи непријатељи Срба. Такву свест у српском народу је утолико потребније одржавати и јачати уколико Србија под притиском Европске уније, бива принуђена да нормализује односе са Хрватском. Српски народ мора стално да има у виду да се из међународних обзира не може јавно говорити, као што је то учинио Александар Вучић на телевизији Студио Б, 27. маја 2003. године, кад је два пута одлучно рекао „Ја мрзим Хрвате“, али да то треба да буде доминантно колективно осећање. А, да то јесте доминантно осећање може се видети и по понашању такозваних „хулигана“ чији поступци, попут врха леденог брега, указују на оно што се испод површине скрива. У августу ове године „хулигани“ су по Новом Саду разбијали стакла аутомобила и билборде на којима се рекламира летовање у Хрватској, што је само наставак истог таквог понашања из лета 2011, након Европског првенства у рукомету. Да овде није реч само о тзв. хулиганима и навијачима може се видети и из колективне атмосфере у Србији током неког спортског сусрета између репрезентација Србије и Хрватске. Уколико би репрезентација Србије победила, широм Србије настало би опште славље праћено рафалном паљбом из пиштоља, аутомата и другог оружја, што показује да није побеђен спортски противник већ омрзнути политички непријатељ. Такав излив страсти нарочито је дошао до изражаја у лето 2003, када је екипа Србије (СЦГ) савладала Хрватску у финалу Европског првенства у ватерполу у Крању. Сукоб хрватских навијача са словеначком полицијом после тог меча био је само згодан изговор српском фашизму за масовне демонстрације по улицама Београда, демолирање хрватске амбасаде и симболично спаљивање хрватске заставе. Наравно, тим поводом није покренут никакав кривични поступак и нико није позван на одговорност, јер су и јавност и државни органи на то гледали са одобравањем.

Други циљ српског национализма јесте да се негативан имиџ Србије из периода 1990-2000, поправи тако што ће се кварити имиџ Хрватске. Српски национализам не само што не жели да се одрекне политике и циљева из тог периода, већ жели да измени оцене које о њима постоје у међународној заједници и тако поправи имиџ Србије. А, за то не постоји бољи начин од кварења имиџа Хрватске и његовог свођења на имиџ Србије. То се може постићи тврдњом да су и Хрвати чинили злочине, да су и Срби страдали исто колико и Хрвати те да, једном речи, нема никакве разлике између Србије и Хрватске. Закључак из свега тога био би да међународна заједница треба Хрватску да третира исто као и Србију (санкције, пријем у ЕУ и сл), а пре свега да Хашки трибунал осуди за ратне злочине исто онолико Хрвата колико и Срба.

Мора се признати да је ово настојање Србије, за чију је реализацију она ангажовала све своје лобистичке везе на Западу и утрошила велика финансијска средства, имало значајног успеха, што се види по томе да је Хашки трибунал, како би Србији дао неко задовољење за раније осуде и успоставио равнотежу између Србије и Хрватске, осудио хрватског генерала Готовину због учешћа у „здруженом злочиначком подухвату“.

Охрабрена овим успехом Србија сада жели да иде даље и да имиџ Хрватске сведе испод нивоа имиџа Србије, да Хрватску прикаже као главног и умишљајног виновника југословенске драме. А то ће се постићи уколико међународна заједница прихвати српске тезе да је „Олуја“ највећи злочин у Европи после Другог светског рата и да је том приликом почињен геноцид над Србима.

Трећи циљ ове кампање везан је за Европску унију (ЕУ). Најављени улазак Хрватске у Европску унију представља непреболну рану за српски национализам, чак и за ону његову струју која се противи уласку Србије у ЕУ. Идеално би било кад би и Србија и Хрватска остале ван ЕУ, а уколико то није могуће онда имиџ Хрватске треба толико покварити, да се на њу сутра, у ЕУ гледало као на некога ко се сасвим незаслужено нашао у том друштву. С друге стране, ова кампања тежи да дефинитивно удаљи Србију од ЕУ, јер ако ЕУ прима у своје редове неког као што је „геноцидна“ Хрватска, онда је за Србију морално неприхватљиво да улази у то друштво.

Што се тиче другог питања – шта је то што је спорно и што изазива контроверзе у оцени „Олује“ на српској и хрватској страни – може се рећи да су спорне две ствари: број жртава на српској страни током „Олује“ и непосредно након ње и, правно- политичка дефиниција Срба који су током „Олује“ напустили територију Хрватске и преселили се у Србију.

Што се тиче броја жртава, ноторно је да о броју жртава у ратним дејствима постоје различити подаци, делом из објективних разлога, а делом из жеље сукобљених страна да број својих жртава повећају или смање, зависно од потреба. Та склоност ка нереалном приказивању броја „својих“ жртава нарочито је својствена српском национализму. Још увек се упорно тврди да је у Јасеновцу побијено милион Срба, иако су сва научна истраживања показала да је цела Југославија у Другом светском рату имала једва милион жртава. Или, други пример: током акције „Бљесак“ београдска штампа је громогласно објавила вест да се аутопутем Загреб-Београд кретала колона од 10.000 Срба и да су сви они одједном нестали, што је могло да значи само то да су их Хрвати побили. Наравно, ту безочну измишљотину нико од бројних међународних посматрача није потврдио, али доајен српског ултранационализма Коста Чавошки и сад тврди да се то догодило.

Ако се све то има у виду, податке које износи српска страна треба узимати са великом резервом.

Пре свега, треба рећи да је неопходно разликовати цивилне од војних жртава, односно од припадника војски две стране страдалих током ратних дејстава. Ови други губици се не могу никако дефинисати као „злочин“ друге стране. Шта више, српска страна те своје губитке нерадо помиње већ манипулише јединственом збирном цифром, приказујући све то као „невине“ жртве хрватског злочина. А подаци о томе до којих је могуће доћи су следећи:

Организација Human Rights Watch процењује да су губици тзв. Републике српске Крајине у операцији „Олуја“ били 410 војника и 116 цивила, или укупно 526 погинулих, док је процена Хелсиншког одбора у Хрватској знатно већа: 560 војника и 681 цивил, тј. укупно 1241. Истовремено српски извори тврде да је било 755 погинулих војника и 1205 цивила, или укупно 1960 погинулих. Овде је, дакле, очигледна манипулација српске стране бројем погинулих, јер је немогуће да објективна истраживања дају толико различите податке. При том српска страна уопште не помиње да је Хрватска у „Олуји“ имала 179 погинулих и 1100 рањених војника, па нико не тврди да су то жртве „злочина“ са српске стране, већ се то третира као „нормалан“ губитак у оружаној акцији.

Но, без обзира да ли је страдалих српских цивила било 116, 681 или 1205, то је у сваком случају жалосна чињеница али не и злочин. Та чињеница је последица злочина, тј. последица рата који је сам по себи злочин, а одговорност за страдање цивила на било којој страни пада на онога ко је започео рат. Ко год започиње рат зна да сваки рат неизбежно изазива страдање цивила и да су цивилне жртве често бројније од војних. Према томе, онај ко започиње рат унапред зна да ће његово становништво страдати, али се свеједно одлучује за рат ради остварења неких политичких циљева. А неуспех у остваривању тих циљева, губитак рата и страдање агресоровог цивилног становништва нису никада у историји били дефинисани као злочин супротне стране.

Што се тиче политичко-правне дефиниције Срба који су током операције „Олуја“ напустили Хрватску и преселили се у Србију, а што српска страна дефинише као „геноцид“, на то питање се не може одговорити без анализе политичких циљева српске стране у рату са Хрватском.

Главни политички циљ српске стране био је такозвано „дефинитивно решавање српског националног питања“, односно уједињење свих Срба са простора бивше Југославије, њихово одвајање од других народа и успостављање етнички чисте Велике Србије са границом на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Овај циљ је често еуфемистички дефинисан, прикриван, маскиран тобожњом бригом за очување Југославије и сличним флоскулама, али у српском националном корпусу није било никакве недоумице око тога шта се заправо жели, а то је јединствена држава српског народа и дефинитивно раздвајање од „подлих“ Хрвата. Једно од „теоријских“ образложења овог политичког циља била је и такозвана теорија „скандинавизације“ југословенског простора која је елеборирана у Српској академији наука и уметности, а чији је најелоквентнији заговорник био Михаило Марковић, академик и идеолог Социјалистичке партије Србије. По тој теорији Срби, Хрвати и Словенци (српски национализам не признаје постојање Црногораца, Македонаца и Бошњака) треба да се угледају на скандинавске народе који су трајно решили своје међусобне односе. Док су живели заједно Финци, Швеђани и Норвежани стално су ратовали и били једни другима непријатељи. Али када су се раздвојили и када је свако од њих формирао своју националну државу престали су разлози за сукобе и непријатељства и од тада ови народи живе у миру и пријатељству.

Теоријом „скандинавизације“ циљало се пре свега на односе између Срба и Хрвата. Њом се доказивало да Срби и Хрвати не могу да живе заједно, да треба дефинитивно да се раздвоје, да је потребно извршити размену становништва и створити етнички чисте српску и хрватску државу, наравно на линији Карлобаг-Вировитица. Све се то може остварити договором и мирним путем, али пошто Хрвати не прихватају договор и предлажу некакву конфедерацију која подразумева нешто што је за српски народ апсолутно неприхватљиво – да његов значајан део живи у самосталној хрватској држави као мањина – то је неопходно да се до решења дође ратом. Тај рат је потпуно оправдан, јер ће након њега нестати разлози за непријатељство између Срба и Хрвата и два народа ће вечно живети у миру, па можда чак и у пријатељству.

Ова ступидна теорија скандинавизације произвела је трагичне последице и за српски и за хрватски народ. Она је директно одговорна што је око 200.000 Срба из Хрватске током „Олује“ напустило своје домове и преселило се у Србију. Језгро те теорије била је теза да Срби и Хрвати не могу да живе заједно. Та теза је различито објашњавана, али те рационализације нису битне; битан је сам став да Срби и Хрвати не могу да живе заједно, што је из дана у дан понављано кроз српску пропаганду, а за операционализацију те тезе били су задужени сви и, она је постала опште место у колективној свести српског народа. Аутор ових редова имао је 1991. године разговор са госпођом Видаковић из Старе Пазове, једном од водећих личности организације „Коло српских сестара“. Наглашавајући да је пореклом из Хрватске, госпођа Видаковић је одлучно рекла: „Ми не желимо више да живимо заједно са Хрватима. Ми желимо да створимо нашу српску државу. Ако нам Србија не помогне да створимо нашу државу, ми ћемо се колективно иселити из Хрватске и доћи у Србију“. У исто време, 19. октобра 1991, вођа побуњених Срба у Хрватској Милан Мартић на једном састанку у Бањалуци каже: „Срби САО Крајине су се већ изјаснили да не желе да живе ни у каквој независној држави Хрватској и ми у таквој држави нећемо живети“, што води истом логичком закључку као код госпође Видаковић: ако Срби не успеју да створе своју државу на делу територије Хрватске, они ће се колективно преселити у Србију. Према томе, у српском плану „скандинавизације“ унапред је фигурирала варијанта пресељења Срба из Хрватске у Србију уколико се не успе са стварањем српске државе. Отуда прича о протеривању Срба и о „заједничком злочиначком подухвату“ нема никаквог основа, јер би се Срби из Хрватске, са војничким поразом њихове „државе“, свакако преселили у Србију макар какве бенефиције и гаранције да су им понуђене. Њихов захтев је био: или самостална српска држава очишћена од Хрвата, или ништа. Када су и Хрватска и међународна заједница ставиле до знања да српска држава не долази у обзир, Срби су изабрали ништа. Њих апсолутно нису интересовале никакве друге бенефиције и гаранције, није их интересовао никакав план „З4“ о потпуној аутономији унутар Хрватске, нису их интересовали никакви позиви Фрање Тумана да остану у Хрватској и да ће им бити гарантована сва људска права. За њих су постојала само два решења: или држава или пресељење у Србију.

Да закључимо: кривицу за исељавање Срба из Хрватске сноси српска теза о немогућности заједничког живота Срба и Хрвата и српска теорија „скандинавизације“.

Наравно, приликом сеобе Срба током „Бљеска“ и „Олује“ био је присутан и страх од освете Хрвата због онога што су Срби претходно урадили и тај страх је свакако био фактор који је допринео да се изабере опција исељења, иако то није било пресудно. Тај страх је био и разумљив, јер су готово сви Срби на територији тзв. Републике Српске Крајине учествовали у оружаној побуни, убијању и протеривању Хрвата са те територије и пљачкању њихове имовине, тако да су се они с разлогом бојали повратка Хрвата. То је сценарио који је већ много пута виђен у освајачким ратовима, а најупадљивији је пример са Немцима из земаља Источне Европе крајем Другог светског рата. Чињеница је да су Немци у Шлезији, у Судетима, на територији Војводине и у другим крајевима у огромној већини следили политику Хитлера и његове планове о припајању свих „немачких“ земаља и стварању Велике Немачке. Исто то се догодило и са Италијанима у Истри и Далмацији и са Србима у Крајини. Због тога су сви они пораз фашизма доживели као претњу сопственој безбедности, а спас од евентуалног осветничког гнева победника видели су само у пресељењу у матичну државу. Селидба Немаца представља највећи егзодус у модерној историји. Рачуна се да је само из тзв. Источне Пруске, тј. са територије Пољске, исељено 7,400.000 Немаца а да је током те сеобе живот изгубило 1,700.000 људи, претежно цивила, углавном због осветничког гнева разјарених совјетских војника. Из истих разлога су и Американци ликвидирали на хиљаде заробљених немачких војника, а сличну судбину доживели су и многи јапански, италијански и усташки војници. У свим тим случајевима плаћана је тешка и трагична цена због повођења за једном злочиначком политиком, што се догодило и крајишким Србима. Отуда њихове жалопојке и неумерено преувеличавање страдања које су доживели има пре свега за циљ да пажњу јавности скрене са онога што је било узрок рата и почетак ланчаног низа догађаја у којима је њихово исељење било само завршни и неизбежан чин.

Текст је објављен у последњем броју Хелсиншке повеље број 167-168, септембар - октобар 2012, стр. 17-20.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер