петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Српско-немачки односи
Преносимо

Српско-немачки односи

PDF Штампа Ел. пошта
Mилан Mилошевић   
петак, 27. август 2010.

(Време 26.8.2010)

Немачка је за Србију најважнији трговински партнер у ЕУ; Србија за Немачку није важна као Пољска, или Русија и Украјина, али је на терену она за Србију вишеструко заинтересованија од Англосаксонаца. Најтежи спор је око Косова, али главни проблем је то што Србија нема шта да вози до Улма на Дунаву

Много спекулација било је у медијима о томе да немачки министар спољних послова Немачке Гвидо Вестервеле долази у Београд 26. августа с "последњом понудом", како би покушао да убеди српске званичнике да повуку резолуцију о Косову, о којој ће 9. септембра расправљати Генерална скупштина УН-а. Вестервеле иначе посећује Београд, Загреб, Сарајево и Приштину.

Он је у једном саопштењу поручио да је Међународни суд правде потврдио немачко виђење да је косовска независност легална, да подржава немачки став да су косовска независност и територијални интегритет неповратне чињенице, да политички лидери у Београду и Приштина треба да сарађују конструктивно и прагматично и да решавају питања која настају из свакодневне коегзистенције.

Здравко Понош, помоћник српског министра спољних послова за билатералу, у интервјуу за "Политику" каже да Србија не жели да се ситуација на Косову замрзне и остане каква јесте, већ да се тај проблем решава. Наглашава да чињеница да велики број држава није признао Косово говори да тај проблем није решен. Србија, дакле, неће повући резолуцију о Косову, а у Београду постоји спремност да се сваком саговорнику који је спреман да саслуша српске аргументе то и омогући.

Понош каже да је Косово највећа тачка неслагања између Немачке и Србије, али то за сада није урушило међусобну сарадњу у осталим областима. Он подсећа да је Немачка први спољнотрговински партнер Србије у оквиру ЕУ.

У Београду, ван званичних кругова, може се чути доста ироничних коментара о тој "слажемо се да се не слажемо" формули, коју сви понављају откад ју је у Београд донео амерички потпредседник Бајден. У неформалним коментарима она се пореди са ситуацијом у којој је неко некоме преотео жену, па га свако вече зове да заједно вечерају.

Међутим, и у претходном периоду и Србија која је тада била део СФРЈ и Немачка, која је тада била подељена, ту формулу су примењивале. Београд је и поред идеолошких и геостратешких неслагања седамдесетих послао стотине хиљада гастарбајтера у Немачку у којој сада живи 425.000 Срба.

МИР И СУМЊЕ: Бивша СФР Југославија је с Немачком успоставила односе на амбасадорском нивоу 21. јула 1951, шест година после Другог светског рата. У "Службеном листу" бр. 35/1951. пише да су се две стране усагласиле о укидању ратног стања са Немачком. Много касније, кад су већ путовали туристи и гастарбајтери, словеначки писац Витиомил Зупан ће у "Менуету за гитару", описати то помирење реченицом: "До виђења у следећем рату". Изговарају је један бивши партизан и један бивши припадник Вермахта на летовању, негде у Шпанији.

Осим сећања на крвава два светска рата у којима је Србија била међу победницима, а Немачка губитник, неповерење и подозрење према Немачкој у Србији је порасло када је Немачка унилатерално 23. децембра 1991. признала Хрватску, упркос препорукама европских фактора. У Хрватској је тада испевана песма "Данке Деутсцхланд". У Београду је пре 2000. истицано да је Немачка дипломатски, а и на друге конкретније начине подржавала косовске сецесионисте, а такве тврдње се и данас могу наћи и у немачким алтернативним медијима, какав је на пример сајт герман-фореигн-полицy.цом, који прави група независних новинара и социолога у чијем се једном чланку каже да је бивши министар спољних послова Клаус Кинкел сарађивао са УЧК, да је контакте с њеним претходницима иницирао још Ханс Дитрих Геншер, да је немачка тајна служба БНД помагала УЧК још 1996, да су два од четири косовска премијера, Агим Чеку и Рамуш Харадинај, њени клијенти, да Берлин кооперира с Тачијем упркос обавештајним подацима да он контролише мрежу "професионалних убица", итд.

Немачка је учествовала у НАТО интервенцији против СРЈ 1999. Тако се потрефило да је прва цивилна жртва од немачке пушке пала у Призрену приликом уласка НАТО-а на Косово.

"Велт" Аксела Спрингера пише да је та окупација "успешна прича", да је "млада република Косово" нашла себе "на путу који обећава" и да је сецесија "допринела стабилизацији региона у целини".

После прекида дипломатских односа 1999. године, због учешћа Немачке у агресији НАТО-а на СР Југославију, они су обновљени 2000, а дипломатски односи су постепено развијани. Током 2007. године СР Немачку су посетили председник Републике Србије Борис Тадић и председник Владе Војислав Коштуница. У 2008. години председник Србије Тадић био је у посети СР Немачкој од 30. септембра до 4. октобра, када му је уручена и награда "Qуадрига". Квадрига је иначе онај четворопрег који стоји на Бранденбуршкој капији у Берлину. (Узгред буди речено, за разумевање ове приче важно је рећи да је у непосредној близини те симболички важне тачке у Берлину – америчка амбасада.)

Србија и Немачка потписале су Споразум о реадмисији (2002), Споразум о техничкој сарадњи и помоћи (2004) и Споразум о војној сарадњи (2006). У 2008. години потписани су Меморандум о сарадњи између Дипломатске академије Министарства спољних послова Србије и Академије дипломатске службе Савезног министарства иностраних послова СРН и Меморандум о разумевању између Министарства економије и регионалног развоја и Министарства за инфраструктуру Србије и Немачких железница.

ЕВРОПСКА ПРИЧА: Немачка је снажно политички и финансијски подржавала улазак у ЕУ земаља средње Европе, Вишеградске групе – нарочито Пољске – ради осигуравања свог средишњег положаја у Европи и стабилизовања држава на њеним источним границама.

Судећи по неким анализама Немачка, међутим, не перципира Балкан као приоритет прве врсте какав су за њу централна Европа, Украјина, а нарочито Русија, с којом је Берлин успоставио чврсте привредне везе и склопио велике енергетске аранжмане, чак помало окрећући леђа остатку Европе, Америци и заговорницима тражење алтернативних енергетских извора у немирној централној Азији. Немачка је рекла "не" уласку Украјине и Грузије у НАТО због Русије. Србија није део те ост-политике. Она је на Балкану.

НЕДОВРШЕНЕ ДРЖАВЕ: За Берлин, интеграција Балкана ипак није, како изгледа, толико битна као, на пример, за Италију, за коју су Балкан и Медитеран исто што и тзв. Вишеградска група за Немачку. Тај застој нема толико везе са Србијом и Косовом колико са пречим европским пословима.

У Берлину понављају да је државама Балкана будућност чланство у ЕУ али, како изгледа, сматрају да је тапшање по рамену засад довољно. Немци, који су финансирали можда половину трошкова проширења, тренутно највише траже да се с проширењем мало застане како би се "свариле" досадашње придошлице. Сматрају, како изгледа, да су довољно платили прикључење неконсолидоване Румуније и Бугарске због размештаја америчких база. Немачка показује отпор према пријему Турске у ЕУ, али не и земаља Западног Балкана, те неспретне новокованице која се односи на еx-yу земље минус Словенија, плус Албанија.

У немачкој јавности се регион описује као темпирана бомба.

Немачки "Цајт" у једном тексту цитира Бизмарка из 1870/71. када је ујединио Немачку: "Наша земља је сада завршена", а затим констатује да од седам земаља насталих из Титовог наслеђа, четири не могу то за себе да кажу, зато што су то незавршене државе. По "Цајту", Србија ће бити незавршена држава све док буде сањала о Косову. Косово за себе је некомплетно (а и од 27 чланица ЕУ није га признало пет, у УН-у га није признала већина држава, има признање само 62 државе, а војници из чак 32 земље настоје да стабилизују Косово). Босна и Херцеговина је провизоријум. Македонија је некомплетна, пошто је коегзистенција словенске већине и албанске мањине пуна напетости. Кад страни посетилац оде у Београд, Скопље, Приштину, Сарајево и Загреб – свуда чује исту песму: што пре у Европску унију. Сви инсистирају на свом суверенитету и територијалном интегритету. И сви желе да подигну животни стандард грађана.

Из космоса је видљиво да је најкомпликованија политичка отежавајућа околност у односима Београда и Берлина дијаметрално супротно виђење судбине Косова. Она је погоршана брзим немачким признањем косовске независности 20. фебруара 2008. године. Немачка има искуства са насилним одузимањем своје територије (бивша источна Пруска). Она се држала Халштајнове доктрине и није признавала Источну Немачку али је нашла формулу за неку врсту коегзистенције с њом, све док није пао Берлински зид. Неки аналитичари сматрају да је она могла да има одређени ниво разумевања за српски став. Нема много доказа да би могло тако испасти, ако се не рачуна једна изјава немачке канцеларке Ангеле Меркел да у спору око Косова не би требало да буде ни губитника ни победника. У Немачкој нису видљиве тежње да се ревидирају Брантови источни уговори о признању граница на Одри и Ниси. Немачка је за сада све чинила за стабилизацију источних суседа, мада су у другим случајевима националистички покрети налазили подршку у Немачкој зато што је то била раније подржавана формула за разбијање источног блока.

Нису ретке констатације (белгијски званичник, британске дипломате, итд.) да је питање времена када ће нека од земаља ЕУ отворити тему "добросуседских односа Србије и Косова". Сада је "учитано" да сада преко министра спољних послова на томе инсистира Немачка.

По запажању једног саговорника "Времена", то се тако не ради, није министар спољних послова тај који ће пренети непријатну поруку, то се обично препушта неком нижем, или бочном нивоу. Друго, нема се чиме уценити – прикључење региона је на чекању и биће актуелно у неком следећем мандату. Лицитирање пријемом кандидатуре је превише слаба карта у односу на 15 одсто територије, рудних блага и историјски симболичних места.

Немачка на Балкану жели стабилност и нема индиција које откривају њену намеру да неким претерано енергичним дипломатским ангажовањем, чему су склони Британци, угрози позиције на Балкану. Ипак треба имати у виду и то да могућност да каже "не" Американцима она не користи на Балкану, него на истоку, у пословима с Русијом.

Чују се, међутим, и немачки гласови који говоре супротно. Они откривају два мотива – један произлази из немачке психолошке потребе да се нађе неко гори од њих, пошто су четрдесет година сатанизовани. Други произлази из тога да је нека врста интервенционистичке реторике корисна за међународне каријере појединих политичара. То се на пример види код Дорис Пак, политичарке из ЦДУ-а, чланице Европског парламента, која се у разним европским институцијама експонира у питањима везаним за Југоисточну Европу, и код Кристијана Шварц-Шилинга, немачког политичара аустријског порекла који је1992. поднео оставку на место министра у кабинету Хелмута Кола у знак протеста што је Немачка пасивно посматрала зверства на просторима бивше Југославије. Он је 14. децембра 2005. на месту високог представника Уједињених нација и специјалног представника ЕУ за Босну и Херцеговину заменио Британца Педија Ешдауна и на том месту је остао до 2. јула 2007.

Шварц-Шилинг је недавно у тексту под насловом "Опасан сан о великом царству" у "Зидојче цајтунгу", поред осталог, писао: "Већ годинама европски водећи политичари говоре о дугогодишњој кризи на Косову и у БиХ… Највећи проблем је Србија. Београд се још није ослободио националистичке великосрпске идеологије, која је током деведесетих довела до најгорег геноцида у Европи након Другог светског рата, те до распада бивше Југославије. Та идеологија и данас спречава сваки напредак у две суседне земље. Са политичком упорношћу без премца, српска влада пази на то да историјски превазиђена идеја о ‘Великој Србији’ не буде доведена у питање. Онај ко то ипак чини, тај се у Србији налази под енормним политичким притиском, што може довести и до убиства, као што се десило бившем одважном премијеру Зорану Ђинђићу, који је био уредно егзекутиран. Утолико би ЕУ сада морала да предузме свој школски задатак и да на Балкану подржи оне снаге које се залажу за дугорочна решења која имају смисла и које су спремне да дају конструктиван допринос у циљу стабилизације региона. Европа мора помоћи онима који на Балкану покрећу реформске процесе. Нажалост, и Немци у том смислу спадају у оне који су до сада били пасивни, понекад чак и кочничари једног таквог процеса…", пише Кристијан Шварц-Шилинг.

Такве гласове не треба мешати с немачком заинтересованошћу за Балкан која је уздржана али, судећи по раду на терену, слична оној у фудбалу – одлучна и упорна.

ЂИНЂИЋЕВА ФОРМУЛА: У Београду се схвата да је Немачка након уједињења 1990, постала најутицајнија држава Европске уније, без чије подршке Србија не може убрзано напредовати ка чланству, нити је могућ брз привредни развој, али у Србији не познају довољно савремену Немачку.

Већина некадашњих дисидената који су сада власт у Србији више је била окренута англосаксонском свету, који за нас показује много мање интересовање него што се то мисли. Није запажено ни то да у Немачкој постоји многоструко веће интересовање за Балкан и Србију него код Англосаксонаца. Огњен Прибићевић констатује да се у Вашингтону Србијом и Балканом бави неколико људи – у Немачкој на стотине, и они нису само у Берлину.

Српски премијер Зоран Ђинђић је у Немачкој уживао велику популарност и радио на отварању немачких врата за Србију. Ђинђић је познавао Немачку пошто се тамо школовао, а то познавање је реткост у Србији. Бивши амбасадор у Немачкој, сада виши научни сарадник у Институту друштвених наука, Огњен Прибићевић, каже у разговору с новинаром "Времена" како се у Србији тешко схвата оно што је Ђинђић добро разумео, да је Немачка веома децентрализована земља и да може да седне у авион и оде право у Диселдорф. Немци кажу да је од десет најразвијенијих држава у Европи пет њихових. Броје овако: Француска, Велика Британија, Баварска, Баден Виртенберг, Холандија…

То се постепено схвата и у Србији. Током посете Штутгарту 2008. председник Тадић је са председником Владе покрајине Баден Виртемберг Гинтером Етингером потписао Заједничку изјаву о сарадњи а формирана је и Заједничка комисије за сарадњу Србије и покрајине Баден Виртенберг.

Србија од 1970. године има успостављене односе и сарадњу и са појединим немачким покрајинама. Постоји, на пример, Стална комисија за сарадњу Србије и Слободне државе Баварске.

ПРИВРЕДА: У Србији ради око 250 немачких компанија које запошљавају око 20.000 радника. Немачке компаније у Србији до сада су инвестирале око милијарду и по евра, ако се урачуна улагање преко фирми-ћерки из Аустрије (види оквир).

Немачка је у Србији најважнији европски билатерални донатор. Немачка Савезна влада за привредну сарадњу и развој је од демократских промена 2000. године до данас за Србију издвојила скоро 870 милиона евра.

Кроз донације и повољне кредите обезбеђена је, на пример, поправка багера-копача у руднику Колубара, затим поправка највећег блока Термоелектране "Никола Тесла" који је већ 2002. поново производио електричну енергију, а кроз сличне инвестиције повећана је продуктивност рудника Тамнава запад. Почетком 2004. одобрен је повољан кредит од 30 милиона евра за рехабилитацију хидроелектране "Бајина Башта". Помогнута је и рехабилитација водоводних и канализационих система у Београду, Нишу, Новом Саду, Краљеву и јужној Србији, изградња мреже даљинског грејања у Београду, Нишу, Новом Саду, док су слични пројекти планирани и за Крагујевац.

У Србији је активно око 160 представништава немачких фирми, банака, невладиних организација и институција.

Пословни савет Србије и Немачке, основан приликом посете тадашњег савезног канцелара Герхарда Шредера Србији и Црној Гори 29. октобра 2003, осим истакнутих политичара окупља и представнике привреде међу којима су велике немачке фирме попут Деутсцхе Бахн и Аqуамундо, или Сиеменса, који је у Србији активан 123 године – још од 1887.

Још увек производи струју прва електрична централа у Србији на реци Ђетињи у Ужицу, коју је далеке 1900. године отворио тадашњи краљ Србије Александар Обреновић, у коју су уграђене тада најсавременије "сименс-халске" турбине, само пет година од прве на Нијагариним водопадима. У јулу је обележила 110 година рада. Сиеменс у Србији тренутно има 740 запослених. Сиеменс д.о.о. Београд је иначе основан "во времја оно", 1996.

Сматра се да је више од једне трећине свих аустријских инвестиција пореклом немачки капитал. Као пример се истичу фирме Сиеменс, Метро, Хенкел, као и фирма Нордцукер која намерава преко свог представништва из Холандије да уложи око 40 милиона евра у Србију. Немачка компанија Медсорга градиће у Краљеву фабрику за рециклажу – прераду отпада.

Потписаним уговором о инвестицији у априлу 2010. немачка фабрика чарапа Фалке на југу Србије планира инвестицију од осам милиона евра и запошљавање шест стотина људи.

(Подаци Одбора за економске односе ПКС о билатералној сарадњи Србије и Немачке и Амбасаде Немачке у Београду)

Мрежа канала Рајна–Мајна–Дунав се описује као велика шанса, Србија је и до сада остваривала значајне приходе од немачког транзитног саобраћаја.

Дунав је за Србију сигурно најјача карта, каже Огњен Прибићевић, али ту се понавља општа привредна прича. То је значајан водени пут, али – шта је на крају пута?

Другим речима, имате ли ви неку робу да превезете ка граду Улму, на Дунаву?

Робну размену Србије са Немачком карактерише висок робни дефицит на нашој страни, као и неповољна структура робе у извозу.

Најзаступљенији производи у извозу су: делови за машине, пропен, малине, топло ваљани производи у котуровима, гуме за путничке аутомобиле, каучук, пшеница тврда, хулахоп чарапе, табле топло ваљане, производи од легираног алуминијума, хладно ваљане траке, жути кукуруз...

Највише су заступљени у увозу: путничка возила (нова и употребљавана), делови за машине, шлепери, лекови, камиони, приколице и полуприколице, производи од легираног алуминијума, аутобуси, новинска хартија, друмски тегљачи...

Традиционално, Немачка на Западном Балкану показује јачи интерес за Хрватску, али главни проблем је то што Србија која је прошла кроз транзициону дезиндустријализацију нема шта да понуди на немачком тржишту – нема бренда, јер нема шта да брендира. Српски бренд у Немачкој – Ана и Јелена! Кад српски политичари оду у Немачку и кажу да је ГДП у Србији 30 милијарди, наиђу на одговор да је то ипак тек седмина обрта Мерцедеса…

У првих шест месеци 2010. Немачка је на трећем месту по извозу Србије у односу на 144 земље света, а на другом месту (иза Русије) по увозу Србије у односу на 174 земље света. Она је најважнији спољнотрговински партнер Србије у оквиру ЕУ. Спољнотрговинска робна размена између Немачке и Србије опала је у првих пет месеци у 2010. години за око 3,3 одсто у односу на исти период 2009.

(Подаци Одбора за економске односе ПКС о билатералној сарадњи Србије и Немачке и Амбасаде Немачке у Београду)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер