уторак, 12. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Предлог за размишљање
Преносимо

Предлог за размишљање

PDF Штампа Ел. пошта
Теофил Панчић   
четвртак, 02. јул 2009.

(Време, 02.07.2009)

Није требало да ме вучете за језик, али кад већ јесте – ко вам је крив! Дакле, још једном: форуми, блогови, коментари... Тек да видимо где смо тачно с том ствари, какво нам је пролазно време.

Видех на сајту НСПМ да је Антонић Слободан, сав пресрећан и тријумфалан, на "душманском" сајту Е-новина открио неколико уистину расних и кристално чистих груменова фашистоидног "говора мржње" у најчистијем могућем стању, а које су испод једног иначе коректног ауторског текста екскрементирали читаоци-коментатори. Што редакцију, дакако, не аболира: тај-тамо-неко ко анонимно брабоња има елементарно људско право да буде дегенерик, али ти немаш право да његова болесна иживљавања учиниш јавним! Одговорност је, у том смислу, увек на конкретном професионалцу – никада на анонимном аматеру.

Како год, то што сам видео ја видео је и Д. Ж. Жаре, па је и тиме обогатио свој прошлонедељни уводник. А онда се, нарочито у мемљивим престоничким кулоарима, развила типична чаршијска расправа: ко ту кога, чиме, коме и зашто... Бах, мене ту занима нешто друго, оно што је у овој и сличним причама једино важно, а на шта се обраћа најмање пажње.

Елем, шта је то на шта Слободан Антонић указује? То је "говор мржње". Одлично. Слажем се да "говор мржње" треба жигосати, и да му у медијима који иоле држе до себе није место. Слажем се и с тим да оно што је навео са сајта Е-новина апсолутно одговара свакој разумној дефиницији "говора мржње" (што му се не догађа баш увек – наиме, понекад сваку баналну личну увреду или гилиптерску псовку тако назива, што је напросто "mixing of grandmothers & frogs"). Дакле, Антонић С. је дочекао да, ето, бар једном у надгорњавању са својим идеолошким архинепријатељима буде сасвим у праву, па још да их побије њиховим сопственим оружјем. Честитам. И треба да се весели, ионако му се то неће поново догодити. Међутим, његова је "победа" тривијална и бедна, јер је сасвим неначелна, сасвим беспринципијелна. Зашто? Зато што Антонића, рекло би се по ономе шта и како ради, одавно већ не занима ама баш ништа осим бесомучних "идеолошких ратова" са фамозном "другом Србијом" – у којој, авај, није да нема не много мање напорних и понад свега плитких анти-Антонића – и у име тог ратовања одавно је жртвовао сваку могућу продубљенију расправу о било чему.

Како то изгледа гледе конкретне мрежно-форумашко-коментаторске тематике? У својим се покушајима анализе дискурса "друге Србије" и њених медија Антонић мало-мало па упушта у екстензивно цитирање бљувотина и будалаштина са којекаквих "грађанско-либералних" форума и блогова, третирајући их с барем подједнаком озбиљношћу као и праве, ауторске текстове људи с именом и презименом, па и некаквом јавном тежином. Овакво нивелисање Нечега и Ничега у старту је гротескно. Све што се тиме може постићи, и то у најбољем случају, јесте доказивање да и на user friendly маргинама "евроунијатских" медија има свакаквог треша, као и у оним другим. Има, па шта? Да и они служе као депонија за тренутно самозалечење којекаквих фрустрата? Служе, и шта ћемо сад? Исувише је то скроман циљ да би се тиме вредело бавити.

Антонић, дакле, може сасвим лако доказати да се којекаква анонимна (ergo, непотписана) жгадија на њему најстрашније иживљава по беспућима интернета. То, међутим, могу (гледе мене ми) да докажем и ја. Прогуглујте ме, па погледајте: леле, чега све ту нема, чак и позива на убиство једним дражесним снајпером! Али, шта то доказује? Не оно на шта циља Антонић у свом жалосном "ута та" политикантству, него нешто много важније, општије, начелније: није проблем са интернет-ђубретом које нас засипа и загађује у левичарима и десничарима, националистима и мондијалистима, либералима и конзрервативцима etc., који сад треба довека једни другима да мере ниво ђубрета по сајту, а ђубре ће за то време берићетно да расте, док нас све не подави: не, проблем је у медију самом.

Не каже се џаба да "прилика чини лопова": олако легитимизовање интервенисања у јавни простор из лагодне заветрине анонимности јесте и отац и мајка ове инвазије Ништавила. "Интерактивни" интернет технички је омогућио ту страховладу анонимног ђубрета, а она у основи подједнако погађа свакога ко се јавно бави политички осетљивим и емотивно сензибилизујућим питањима, и то са било које тачке светоназорног спектра. Но, свака је техника, па тако и ова, добар слуга, али зао господар... Другим речима, тај се проблем никада неће решити овако парцијално: ја ликујем кад ти емитујеш ђубре, ти ликујеш кад га ја емитујем...

Лек је само један: успостављање стандарда. Успостављање минимума испод којег се не иде, ни по коју цену. Мој предлог ће на све огуглалима можда зазвучати радикално, а само је разуман, и баш ништа више од тога: дакле, нико ко држи до себе више неће пуштати никакве непотписане коментаре – при чему аутентичност потписа ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ мора бити разумно доказива – на свој сајт. Анонимно мишљење, анонимни став – то напросто не постоји. Да би мислио нешто о нечему или некоме, мораш и ти бити неко. У противном, гунђај и чантрај по својој соби, ко те ј... И то треба да важи и за НСПМ и за Е-новине, и за "Време" и за НИН, и за Б92 и за РТС, и за "Политику" и за "Данас", и за ЛДП и за ДСС... Ко год не би пристао на овакав џентл(ву)менски договор, рекао би о себи, својим намерама и кредибилитету све што треба знати.

Ево, схватите ово као мој предлог за размишљање, али и за акцију. Позив важи за све, били они штампани медији са веб сајтовима, електронски медији или изворно веб портали, и заступали они ама баш какву год политичку или светоназорну оријентацију. Правила јавне комуникације и њена етика релативно су стабилна ствар и не могу се радикално мењати са сваком техничком новотаријом. Уосталом, то што је неко изумио ватрено оружје није убијање људи учинило легитимнијим – само га је учинило лакшим, изведивијим. Но, убиство је и даље у етичком смислу гнусна ствар, а у правном кривично дело. Дакле?

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер