среда, 21. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > О Косовском боју, Марку Краљевићу и зашто је закаснио на Косово
Преносимо

О Косовском боју, Марку Краљевићу и зашто је закаснио на Косово

PDF Штампа Ел. пошта
Џони Штулић   
петак, 24. август 2012.

(Време, 23. август 2012)

За Херодота је највећа битка за коју знаде, што би значило најкрвавија, била тâ између Перзијанаца и Масагета односно Кира и Теуте. Страшна је била и битка код Кане, али само за Римљане. За турске повјесничаре, то је Косовска битка. По њима, имали су шездесетак хиљада војника. Српске снаге двадесетак мање: десно крило под Бранковићем десет хиљада малих властелина, лијево под Вуковићем исто толико, преостало чињаше средину под кнезом Лазаром. Битка је трајала сигурно три сата, што је као да играте велики фудбал сто осамдесет минута без прекида и ктоме у пуном оклопу; а могуће и дупло толико, у том би случају полувријеме било око осам изјутра, јер започели су у пет.

Откако су извјешћа не само штура, него и неподударна, ваља се ослонити на извјесно. Изгинула је сва средина српске војске, двадесет хиљада. Толико је пало и Турака. Српска су се крила повукла, лијево по побједи, јер такве су гласе са собом донијели, десно по поразу, кад се више ништа није дало учинити. Лијевим турским крилом је заповиједао млађи султанов син Јакуб, десним старији Бајазит, средином сам султан Мурат.

Српску врсту је чинила коњица, за њом пјешадија. Коњице је било двадесет осам хиљада, пјешака дванаест. Турску врсту је чинила пјешадија, за њом коњица. Пред средином су ископали рупе и унутра забили коље, препреку против коњице; наиме, то им се учинило поузданије средство него камиле, које су, премда ужасавају коње, ипак довољно плаховите да преплаше и своје, не само коње, већ и јахаче, поготово ако виде нешто згодно за грицкање, тада их се не може од наумљеног одвратити, и ако притом изгубе свог јахача, не преостаје му друго доли за њима трчати, јер за разлику од коња, никад се неће сјетити њега покупити. Деве су, дакле, држали са комором, иза коњице.

Турски је наум био пјешаштвом, као мрежом, дочекати и уставити коњицу, изморити је, и онда је својом дотући. У складу с тиме, стријелци су им бој отворили, нашто се тешка коњица, као гвоздени брегови, по турским изворима, закотрљала, хучећи попут мора; а од јеке бојних рогова и таламбаса, умираше дивље звјериње по шумама, што значи да се хука до мједног неба чула, и могуће ону на Курукшетри надмашила, пошто, веле Турци, ни дах вјетра се није могао пробити кроз оштрице копаља, сабљи и јатагана. Наравно, обоји су користили и буздоване, који су некако и најучинковитији против штитова и оклопа.

Десно српско крило је разбило супротно себи и дошло све до коморе, малтене иза турске средине, јер се и турско лијево унутра према средини повукло. Ту се Бранковић сусрео са девама и казанима, те замах изгубио, пошто се комора као зид испријечила.

Ту је некако и Милош Кобилић погубио Мурата. Ако је судити по оном што је Бајазит одмах по боју на двору увео, правило да се оног који дође у друштво султана држи за руке, види се и како. Дакле, у том часу су ствари по Турке лоше изгледале.

Мурат је сигурно био на коњу, окружен стражом, али да скрију његову погибију, унесу га у чадор; отуда неки извори устврђују да је на дивану сједио и на чибук пушио, када је суђени крај дочекао.

Укратко, после деведесет минута бјеху Турци на рубу пораза. Тада је Бајазит заблистао; у првих пола сата се свог брата Јакуба ријешио, коњицу из причуве на лијево пребацио, а онда силовито на Вуковића навалио (дотад је десног бранича играо), те се Влатко најкраћим путем за Босну дао. Нашто је кнез Лазар у кркљанац улетио, те ил у ископану рупу ил са коња пао, у сваком случају, преглед битке је изгубио, па му ни Вук, који се, сусревши се с комором, изгледа малкице повукао (јер Срби не ратују са камилама), није помоћи могао, пошто му се свјеже коњичко појачање испријечило, уклинивши се између њега и Лазара.

Дакле, око осам изјутра, после три сата боја, ратна срећа се стубоком окренула, те је Лазар или тад заробљен био, или се из обруча пробијати стао, јер и Бранковић се већ повлачио. До поднева је све било готово.

Тек Бајазит је на мјесту Муратове погибије одмах турбе подигнути дао, гдје је, по турском извјешћу, Муратову утробу похранио, а тијело у Бурсу, двије стотине и педесет километара источније од Троје, пребацио и сахранио.

Бој се одиграо двадесет трећег липња, управо на уторак, но сутрадан је већ Бајазит бојиште напустио и назад се Малој Азији повратио; али Твртко је, као српски краљ, читаве те године честитке за побједу примао, па и у Паризу су звона дан послије боја звонила, нитко не зна како.

Обје војске су имале нешто првих битница, то јест топова, који су испаљивали камене кугле: на лијевом крилу један који дође из Венеције, други из Дубровника са Мусићима у средини, (будући су једном од њих и оклоп поклонили); могуће је био и још који, но далеко су код првог хица подбацили, турски су даље добацили. Онда су стријеле небо заклониле, али пјешаци изгледа нису уопће судјеловали на српској страни, јер средини би, устављеној вучјим јамама и јањичарима, помогли, и то пресудно, колико већ тенковима помажу прашинари.

Наравно, то је само један поглед на ствари. Далеко већи промашај буде Битка на Марици, осамнаест година прије тога, седамдесет прве. Иначе су коњаници у том четрнаестом вијеку имали доста посла са пјешацима; једном су их под брдом достигли, и кад су лакопокретни пјешаци уз бријег утекли, тешкооклопљени коњаници су сјахали и за њима на врх ћувика задахтали, оставивши коње у подножју падине, да би се пјешаци преко врха на другу страну спустили, узвишење заобишли, и коња се домогли. Тешким пјешацима на врху брда се потом више није дало спуштати.

Елем, Селџуци су хиљаду седамдесет прве ослон у Анадолији нашли, као и Османлије тристо година потом на Балкану, биткама које су им простор отвориле. Ради се о двије породице, којима су племена признавала власт: Селџуке су Монголи у тринаестом стољећу поразили, па су Османлије четрнаесто наставили. Они су и јањичаре увели, као и плаћену војску, с Ромејцима се женили и тако продужавали.

Али око Милоша Кобилића, или како га негдје у некој исправи Бајазит зове, Копилића, ствари би овако стајале. Њему је по свој прилици Мурат слао писма, хтијући га придобити или барем оцрнити, и то се на Лазаревом двору знало, што је и био разлог да га се оптужи, јер Милошеву жену је ошамарила њена сестра, удата за Вука (кад је похвале од своје сестре о Милошу чула односно вољеном супругу за кога се удала), нашто Милош изазове Вука и у двобоју га збаци с коња, али великаши прекину даљњи тијек, па се измире, или не. Тек Вуков брат остави свједочење да је Милош копљем погубио Мурата. Остали извори помињу јатаган или нешто краће од тога с отровном оштрицом.

Народна пјесма спомиње Косанчића и Топлицу, које повијест не познаје, међутим, у писму Фирентинске опћине краљу Твртку, листопада тê исте године, одаје се хвала како томе који то дјело изврши, тако и осталима, којих буде једанаест.

Дубровчани се држаху ове приче, а један турски извор је посредно и даје на знање. Наиме, Милош је стражи рекао: "Зар не видите да воде Лазара и сина", показујући на деветорицу, која је вукла и тукла двојицу (то буде предложак за најбољи стих српског рокенрола), што му отвори пролаз у најсудбоноснијем часу по Турке, са Бранковићем у комори, па то, као и Муратова писма, услови да се Милош успије до емира пробити (будући су знали да је с њиме у вези, ктоме обрнуо је копље, по том истом турском извјешћу), и онда копље оставити, појурити Мурату ногу или руку пољубити, утоку потегнути, за врат га ударити, к себи повући и срушити, па чак лијевом ногом и у стремен загазити. Но стража буде бржа. Осталу деветорицу пусте да умлате двојицу; а онда и сами себе.

То се одмах јави Бајазиту, те он, стигавши и ствар повезавши, да је све то са Јакубове стране дошло, како Бранковић тако и Кобилић, муњевито њега другим замијени и добије утакмицу, отпославши спахије из резерве, коју Срби нијесу имали, премда је само гласина на бојном пољу о преласку дотичне причуве Турцима била довољна Влатка увјерити да су већ побиједили, јер да нису, зар би Турци ишта требали?

Тај исти шах-мат понови Бајазит и седам година касније код Никопола, када отпусти у напад не спахије већ Лазаревића с пет хиљада српске тешке коњице, која, као и Стојадин, то јест Заставин ауто стојединица, само напријед возити знаде (брзина унатраг обично не ради); наиме, тако ју је и описао пред Косовски бој турски Нестор који се звао Евренос-бег, ча је њу упознао. Видите како је све исто.

Иста тâ тешка коњица буде с Бајазитом и у Румунији, односно Валахији, деведесет четврте и пете, гдје Бајазит туче двије тешке битке са Мирчом Старим, и умногоме буде као и на Косову, једва али ипак. Мирчин син бијаше Дракула односно његов образац, Влад Цепеш. Како било, тê деведесет пете на Ровинама паде за друге битке, у турској служби, Краљевић Марко.

Но српска тешка коњица се најбоља показала код Ангоре, четристо друге, кад је Монголи пропусте. Ту код Ангоре, односно будуће Анкаре, Муња Бајазит се намјери на већег од себе, Тимура Хромог ил Темерлана, чему је претходило књижевно надметање у љутој размјени писама између двојице владара, те се с ријечи прешло на дјела.

Тимур се залагао за Селџуке, пошто су били монголски поданици, па тако и њему припадни, тим више што су обојица били муслимани; а једно сунце је чисто довољно, као што то већ и Александар седамнаест вијекова прије тога изјави. Повод бјеше расправа око неког велможе, који одбије Бајазитову заштиту, јер је већ имао Тимурову, па потоњи дође у нешитске крајеве то расправити. Имао је само коњицу, али тâ је коњица вјероватно била предложак ранијих косматих тесалских Кентаура, што значи полукоњ-получовјек, али не због гриве, ако су хипоси и били, већ обичаја тих луталица да са коња не силазе, осим кад умру или се роде. Мимо тога, војска му је била дупло већа, па исход очекиван буде, јер као што Ирида у Илијади рече, Ериније увијек на страни старијих стоје, тако се ту и покаже.

Наиме, Тимур је био двадесет четири године старији од Бајазита и више је знао, чак је и дупло већу игру шаха измислио, уз три страна језика која је говорио; а да је памети имао, највише потврђује прича како су знакови у такозваном кинеском хороскопу свој редослијед добили.

Наиме, кад је Буда на самрти позвао животиње, бик се одмах упутио, да би му пацов на леђа скочио и смјеста поласкао: "Тако си велик, могу ли часком предахнути, нећеш ме ни осјетити" (како и би). Међутим, кад су пристигли, штакорчина доље скочи и стиже пред Буду прије вола. Због довитљивости коју показа, ставе га на прво мјесто.

Тако је и Тимур – кога је иначе Џугашвили за узор узео (Тимур значи гвоздени), па је челично презиме одабрао – кад је требало вођу изабрати, па се то одлучивало на тај начин да се штап подаље забио, до којега је трчати ваљало, и тко први стигне, његово водство; а будући је хром од својих двадесетих био, јер стријелу је у нози зарадио, ктоме једну руку није покретати могао, ипак, мада је у трци заостао, другом здравом руком своју капу на штап баци прије него што први до штапа стигне, згоди и на рачун тога поглавништво доби, поготово јер му старац, који се ту случајно задеси, повлади, рекавши гомили да су остала тијела прије хромог стигла, али да је глава била његова, што је капа на штапу потврдила. Дакле, такав се показао све до своје смрти, у шездесетдеветој, кад се по цичи зими у Кину упутио, но ту га богови оставе, па је већ нагриженог здравља умро, тамо гдје се и Саша затекао. Ту га у обласним крајевима, у Мараканди, и сахране.

Стаљин је толико жуђао да му види лице, да су гробницу отворивши Тимурове кости изнијели, премда се за пророчанство знало, које је то строго бранило, јер ће скрнавитеље задесити још веће зло од самог Тимура. И тако и би, јер два дана потом, двадесет првог липња хиљаду деветсто четрдесет прве, до рата дође, па чим су Тимурлану мјеру узели и по лубањи му лице израдили, већ су поткрај идуће године њега свечано сахранили.

Судбини се не може избјећи, па је Марко Краљевић окајавао гријехе свог оца Вукашина, који безобзирну подмуклост несмиљено упражњаваше, што није била само ознака тога времена или руку на срце сваког, већ баш његова особна црта. А то се најбоље види по томе, како је мало помало далеко догурао; а да никад ништа није направио, осим што се угузивао и незамјењивим приказивао и притом одано своје науме на туђи рачун ковао, те ако је судити по томе што га је нејаки Урош за свог сукраља потврдио, мора да је нешто са смрћу Душана Силног имао.

Могуће је доста тога од предака наслиједио, јер најстарији му се предак јавља у записима из тисућу двјесто и осамдесете, и то у дубровачким списима, кад помињу неког Мрњана из Требиња, благајника Милутинове мајке (тај крај буде њен мираз), Требиња тада у Травунији, али на међи Захумља, јер га Мавро Орбин, пишући два вијека послије Косовског боја, смјешта у Захумље као Мрњава, то је већ могуће био син требињског Мрњана, будући је, припојењем Захумља Босни, пронађен у Ливну, ђе и добија синове, међу којима и Вукашина, рођеног хиљаду тристо двадесете. Тај пак сина Марка доби тридесет три године касније, премда је промућурни Вукашин све правовремено ако не и рано започињао, неовисно од тога какав исход би се заломио, укратко од благајника је потјецао. Савршено је вријеме разумио, управо као и Османлије, јер на истом су послу били, но тристо година прође од сретне побједе над Бизантом (у његовом сусједству) да би то сад и са Турцима успјело. А такав се и други његов земљак покаже, мада пар година прије Косова боље среће буде, Влатко Вуковић, наиме.

Иначе ту су Војиславову побједу у Зети, хиљаду и четрдесете, оближњи земљаци стољећима музли и измузли, уздајући се у јуначке, ех, способности, које сретна побједа над Кандијаном, два вијека прије тога, још више узвиси. Али живот није бајка, па су се Мрњавчевићи грдно, бар што се ратовања тиче, зајебали. Укратко, тијела се Вукашина и брата му Угљеше по Маричкој бици никада не пронађу.

Како било, пјесма устврди да се Марко дао на ујака, и, штовише, да га је Вукашин мислио утопити, пустивши га да плута низ ријеку, у кошари ил без ње, попут других великих повијесних нарави ил ликова, које судбина за боље обдари. Дакле, Марко буде сушта супротност своме оцу, и мора да му је било тијесно (у големом ујаковом тијелу и души) Мрњавчевиће сносити. То га направи – да се судбина понавља као фарса – јер између ујака Момчила и оца Вукашина буде разлика као између земље и неба.

О самом повијесном Марку се зна да га је Вукашин пред Маричку битку краљевићем прогласио, да га као правог краља, по смрти Уроша, нитко није за суву шљиву јебао, да је другу жену поново за прву замијенио и да је на Ровинама погинуо, у мају мјесецу, прижељкујући смрт, као освету Турцима, пошто и ујак Момчило завијести Вукашину рођену сестру из истог разлога, будући га је Вукашин уз помоћ жене невјернице преварио, како устврди предаја.

Но биле су двије Маричке битке, прва шездесет четврте, друга седам година потом, и обје су на исти начин изгубљене, и у обје су војску Мрњавчевићи водили, Вукашин и Угљеша. Куд се гураш, ђе ти мјесто није, рекла би узречица. Тек Властимировићи бјеху прва српска владајућа породица, прикладног имена, штовише, из ње је био и Клонимир, који, по Порфирогенету, буде зачетник новога, убројимо ли и сина Часлава, потрају сто година. Онда буде једна рупа од осамдесет љета, па друга породица првенство стекне, Војисављевићи, и они исто потрају осамдесет љета. Из њих изравно Вукановићи прослиједе, и они осамдесет година; а из њих се Немањићи роде, који потрају два вијека. Послије Немањића буде опет једна дужа рупа од четристо тридесетак година, до Карађорђа, онда Обреновићи седамдесет година, за њима Карађорђевићи, у сваком случају, родословље српских владара не заостаје за оним из древне Хеладе, наиме, сваки властелин има бар четири сина, који ријетко не раде један другом о глави, па кад се то помножи са промјенама и савезима, немогуће је пратити. Но због горенаведених рупа, барем се не мора сажимати.

И заправо рекао бих да је Бајазит волио Србе, не због својих побједа, већ што су га научили како се то ради. Одмах је укапирао, и зато су га – а не због хитрог скакања на коња – Муња назвали.

Лазар је био промишљенији. Отуд му је небеско краљевство било по вољи. Али код промјене коња се замислио и војски часком с погледа нестао – па их више ни Нестор уставити не би могао.

Дакле, народ је све то знао (и оћутио, тко је преживио) и зато је Марка бољим направио, онаквим каквим је требао бити да би се пораз успио пробавити. Десетерац је припомогао, као и бугарштица, па и војници у турској служби, који су, ако не складали; а онда бар биљежили. Јер неки су писмени били, што се за народ не би могло рећи. Уосталом, јањичари бијаху на таквој цијени, да би домаћи муслимани молили своје кршћанске сусједе да им усвоје дјецу (јер у јањичаре нијесу могли слободно рођени муслимани).

Пјесма зна да је Вукашин био против Уроша, као и Момчила, премда му је оженио сестру, али мислим да је и то направио из чистог вјероломства, јер таква је била погодба између њега и Момчилове невјерне љубе – да ће јој прстен донијети. И чудо што Марко није свећеничку мантију навукао, али зато га је калуђер покопао, и ваљано ктоме, да се никад не нађе.

Наравно, за Душана се Србија проширила, и требало је попунити нова властелинска мјеста, па такмаца из Травуније, Захумља и Паганије није мањкало. Уз то, узме ли се у обзир да се Душан рано од оца одметнуо, као и отац од дједа, и да се само напријед возило, па се од силног освајања водити кадровску политику пропустило, није чудо да су белочарапани са џемпером у панталонама надјачали домаћу властелу, којој је било лепо и на своме, ктоме ништа им није било слађе од комшијске жупе. Но Вукашин је знао да пара врти где бургија неће, па му је у Македонији сјекира у мед пала; имао је велике дохотке од производње мака.

Мак на страну, али Вукашина зваху жура, то се односило на гурање или пред рудо трчање, па устврђујем да су Мрњавчевићи српско краљевство упропастили, иначе не би их мрњавцима звали (неки кажу да је право име родоначелника лозе било Ненад, али га мрњавим називаху).

Међутим, исто тако је могуће, поготово у свјетлу ранијих и каснијих поступака, да су сви користи од пропасти јаког владара имали, те стога нису Мрњавчевићима ништа могли, јер су и сами били уплетени, зато су их и пустили да кусају што су замијесили, отприлике као Атењани Клеона, у нади да ће Турке сузбити; а преваре ли се у очекивању, онда још и боље, пошто ће се мрњаваца ријешити. Тако и би, па су сви били сретни и задовољни, отуда у пјесмама, сем мутне Марице, нема ни помена о Маричким биткама, гдје бар трипут више јунака него на Косову страда, и то не у боју, већ на спавању, после гозбе и крканлука, па кад их је ухватила паника, бораху се међу собом као и Атењани у ноћном испаду на Сицилији, кад су под Сиракузом били (уосталом, име села, за првог Маричког боја, прва три Сиракузина слова отада има). Истина, и Римљани исто толико људи изгубе против Ханибала, или чак и више, али не само рат на крају добише, већ добро и чврсто градише, премда Скипио горко умре оптужујући незахвалне земљаке. Па и побједник из другог Маричког боја отрује творца побједе првог Маричког боја из чисте љубоморе.

Међутим, пошто љубомора свијет покреће, још нас има, и буде ли то важило, бит ће нас довијека.

Но ако је Стефан Лазаревић седамдесет четврте рођен, онда је као двадесетогодишњак занат у Валахији изучио; а Никопол изборио као двадесетдвогодишњак, што би могло бити, јер премине од срца у педесет трећој – кљенути (наиме, као турски вазал се на кафу навукао, али није то било разлог застоја срца, већ што је морао супрузи дневно извјесну количину кафе осигурати, да га не би по турским законима развела, отуда у силном страху да му то неће за руком поћи, срце га изневјери, унаточ томе што је и горе прошло, или се и то има братској мржњи, јер са братом Вуком се спорио, захвалити).

Тако видимо како је у тростољетном напретку ипак неких помака уљудбе било – тровање је замијенило ослијепљивање – и мада Вукашин није мак узгајао, нити кафу пио или пушио (и с тê стране здрав био), опет није непоменици умакао, или је сам ђаво његово обличје узео, па му због тога није тијело нађено.

Његова жена, Момчилова сестра Јевросима, одмах потом у манастир оде, замонаши се и отрпи (дивну црвену покровку, после Косова, захвалницу Лазару, коју Угљешина жена злаћано извезе) оно што је у срцу ћутила и знала, јер таква је и прије била и несебично се за брата Момчила залагала и сину Марку тај ген предала, тако да све то помогне да народ Марка за свога узме. Јер погледамо ли боље, Марко се у Едиповом положају нађе, утолико што није било већег губитника од њега, па кад су послије петсто љета водили Чаругу на вјешање, Маркова душа у њему жури у другом телу кане: ништа без мене.

Опет, у једној народној пјесми, Мрњавчевићи се зову Мрљавчевићи, што неке толико усхити, да Марка славодобитно прогласе Хрватом по оцу, премда видјесмо да се Марко на ујака дао, који то засигурно није био. Такођер, Марков манастир Вукашин није могао започети прије него што је у Прилепу за намјесника постављен то јест педесете, па ако се градио тридесет година и завршио осамдесете, то не значи да су и фреске у њему, јер уобичајено се сликало после градње. Дакле, могуће су Марка насликали у години Косовске битке. То му изговор бијаше да у њој ни са једнима не судјелује (премда је био турски вазал); а Вукашин већ бјеше на некој фрески осликан, па су га могли само пресликати (нагађам, то се више не види).

У сваком случају, Марко као да нам хоће поручити: Еј животе, тешко ово јеботе, мани ме се животе, ти га набијем, и све то као помазаник, држећи у другој руци свитак на којем староцрквеним пише: Ја, у Кристу Богу побожан краљ Марко, подигох и украсих овај божји храм.

Иначе се не зна точно вријеме кад је Марко вазал постао, али пошто су турски упади заредали осамдесетих, тад је већ то сигурно био. Крајем седамдесетих су српске земље имале два краља; Марка и од седамдесет седме Твртка Првог, док је Лазар као самодржац седамдесет девете у први план избио. Твртко се по мајци на Немањиће позивао, као и велможа Драгаш источно. И буде још неколицина великаша уз то.

Марко пропусти Косово због унапред договорених радних обавеза и није Турке частио као Дејановићи, који се правдаху да су их само задржавали, и тиме Лазару више времена за спремање дали.

Још пет година је затезао; а онда деведесет четврте, кад је било или–или, наиме, или поћи са Бајазитом у Валахију, или са браћом избјећи у Угарску, ријеши рађе војничку смрт, ако бити мора, изабрати. Међутим, сигурно је нешто од епских особина имао, ако само зато што није потомке за собом оставио, то му очито није било важно. Заправо, умногоме је поступао као млађи Перијандров син, на оца се дурио, мајку слушао, браћу није зарезивао; а љубе је мијењао, само је Шарца волио, и с њиме би дане као Белерофонт на пољу прилепском и око њега проводио, рујно вино у мјешини поред топуза носећи и с времена на вријеме гутљај са Шарцом дијелећи.

Тако је провео два десетљећа, будући је Јевросима преосталим од посједа управљала, иако се замонашила; а он би је виђао кад би робу на прање донио, тад би од ње савјете добивао.

Вукашин га је рано оженио, прво му је дјеву из Шубића намијенио, али пошто се папа успротивио, другу му је љубу исте крсне славе пронашао, не би ли га утјешио, откако је Марко врло до тога држао. У то су вријеме Дубровчани важили за најпоузданије банкаре, па кад су му браћа преко Дубровника у Угарску пошла, дигли су своје двије трећине полога; а Марков дио њему оставили. Идуће године Марко погине – па нису требали закон о застари.

Шалу на страну, тај је полог један од браће дигао неколико година потом, стигавши у Дубровник, као угарски опуномоћеник. Но што се времена тиче, Душан је морао набасати на Мрњава приликом првог Котроманићевог сузбијања то јест двадесет и девете, јер тада је (слиједимо ли Орбина) био млад и краљевић; а педесете је већ престар за то (за другог сузбијања). Дакле, по Орбину, сретне Мрњава са породицом у Благају на Буни, гдје се преселио из Ливна, будући је Ливно двадесет и шесте Котроманић задобио. Пошто му је сироти Мрњав гостопримство пружио (што се Душану никад прије није десило), он га позове са породицом код себе, те му синови постадоше пехарници и коњушари, наиме, Вукашин је био пехарник; а Угљеша коњушар. Угљешу, изгледа, налазимо првог у запису, средином четрдесетих у Захумљу (Душан му ту управу повјери); а могуће тада и Вукашина у Македонију упути, јер могао је тамо бити и прије него што се у Прилепу устоличи.

То би објаснило натпис на Марковом манастиру, да је градња започела четрдесет пете, мада је обичај био не дизати нова здања, већ само постојећа обнављати или барем осликати. А то је могао учинити, ако само зато што се такмаца за господство ријешио, будући тê године војвода Момчило паде у боју против Кантакузина и Турака, под зидом Пирлитора, али не у Херцеговини, већ на ничијој земљи између Србије, Бугарске и Бизанта. Имаде, дакле, разлога оженити Момчилову сестру, јер Момчило бјеше војвода, највеће име тих крајева.

По томе се Марко није могао родити прије четрдесет пете, јер ни Вукашин не би могао тако угледну сестру добити као неугледни дотепенац; по свој прилици то буде кад се наслова докопао, педесете, што би значило, да је тада (сувременим рјечником) дипломирао, премда касно, но ипак. И брат му је све на рачун женидбе стекао.

Такво бијаше вријеме, гребање на све стране, и факат се нису бирала средства за титуле. Марко се јамачно из тог јуначког брака родио, и тако самим рођењем у пјесму ушао.

Међутим, врло је шкакљива његова веза са Голубићевом женом, Тодором, пошто је Гргур морао бити бар један нараштај старији од Марка, и уосталом, што ће Хлапену Тодора, па чак и као залог за Јелену. Чини се да није само ријека Марица била мутна у то доба.

Надаље, Марко је морао бити млад, да би краљевић био, у тридесетима то не би ишло, па и у два преостала повијесна записа из седамдесете, Вукашин наводи уз Марка још једног сина, остали су дјеца, вели (кад Дубровник посјети и полог остави, тако да је шездесет прве то морао бити неки други Марко, који је сребро дигао, јер се у том запису амбасадор Марко спомиње, и ништа више из чега би схватили, да се то на Вукашиновог сина Марка односи: спомињу се Призрен, службени посланици и владар Склавона, те Вукашинови писари и његово сребро, које му преко амбасадора Марка враћају).

Узгредице, не би Вукашин новце у Дубровнику остављао, нити се бјесомучно по задужбинама сликао и Марка женио и краљевићем радио, непосредно пред Марицу, да није нешто слутио.

Стога, тај први полог, шездесет прве, једноставно није имао разлога дизати, сем ако се није шибицарењем бавио, па је на основу тога право ковања свог новца, наравно, из племенитих ковина Урошеве ризнице то јест на његов рачун добио. Рађе је то са Марком седамдесете било.

Додуше, име Марко се налази записано у неком манастиру средином педесетих, скупа са Николом, као подручним господарем; мимо тога, код Ангоре је било заробљено нешто Срба, и један архитекта бјеше Мрњавчевић из Прилепа, но будући није припадао ни Вукашину ни Угљеши, мора да је био или Гојков или пак неки блиски рођак, јер Херцеговци су свагда исти, мислим, Госпино се указање и на грбу (ако само глава) Мрњавчевића налази, иако су ти били тада чисти Срби и нису се туризмом бавили.

А Гојка, као најмлађег, народна пјесма воли, што се види из Зидања Скадра на Бојани. У тê крајеве, наводно, Гојко по Маричкој бици оде, да направи Куче. Дакле, могао би Марко из шездесет прве припадати рођацима, којих је сигурно било, јер у седамдесетима се један у манастиру као Марков сестрић или синовац представио. Укратко, упропасте Скадар још и прије зидања.

Али Марко је друкчији био, и зато се по страни држао, и сигурно су му сви говорили да се на ујака, великог човјека и јунака, дао, те му је то било само по себи разумљиво, што успоредбом са рођацима и земљацима, што стањем у којем се нашао, без војске, власти и смисла. Јер Вукашин је од њега хтио начинити краља, али, подмнијевам, Марку није било стало до тога.

Наиме, Марко је нешто од просвећеног владара имао, те му је крај око Прилепа пар десетљећа људством бујао, које се, да га види, слијевало. А то засигурно не би случај био, да је као Влад Цепеш поступао. И то такођер услови да га пјесма заволи. Што се са Турцима само поклопи.

Мимо тога Марко је добро изгледао, у поредби са другима (који нису по обрасцу приказани) углађенији и лицем друкчији, премда му мушка брада лице скрива, али очи му говоре, које је умјетник (да се послужимо Плутархом) с изнимном приказао точношћу (уосталом, оне се са челом и носом једине и виде). И заправо потврђују Лао Цеа, кад вели, да страшан бојовник тако не изгледа. Јер све га умјетничке слике, изузев фреске из његове задужбине, приказују као Тренковог пандура или бициклисту из двадесетих година прошлог стољећа, који је бркове мотао око ушију, да му се по земљици не вуку. На тој је фрески из Марковог манастира, он старији него што изгледа, јер сигурно није био толико стармао да би се са петнаест година бријао и у сретном браку са троје дјеце живот провео.

У сваком случају, дугоглавима је припадао. И уопће немамо дојам, како пјесма хоће, јер му придода Хераклове особине, да је снагатор био, напротив, врло је танан, управо највише Аристотеловском опису слободног грађанина налик (дакле, било му је тијесно само у души).

Потоње би условило да је имао склоности пјесништву, и могуће је неке пјесме сам о себи складао, да би онда редом то лавину покренуло.

Но сада озбиљно. Рекао бих да је тâ фреска из осамдесетих, тад се још дисати могло, и он се својски за задужбину бринуо, као и сви богом помазани краљи – своје сребрењаке је ковао (и брат му такођер), па је за цркавицу имао.

Ипак женидба са Јеленом заслужује пажњу, јер Хлапен ожени Прељубову удовицу (Душанову сестру) педесет и седме, која већ имаде сина, те му она затим три кћерке роди, дакле, седамдесет и прве није могла више од дванаест година имати, Јелена, мислим, што значи да је по Вукашиновој смрти Марко, наравски, више нагињао Тодори (дете га није могло утешити, мимо разлика у нарави), али како му се посјед смањивао, поготово кад му је седамдесет седме Бранковић Скопје узео, опет се јужно Хлапену окренуо (злу не требало), те преговоре о повратку Јелене започео и Тодору му послао; а Хлепен се изгледа, разочарао, будући се убрзо потом замонашио, да би осамдесет треће или пете умро.

И није чудо да је Марко на Шарца спао, пошто је и крај, у којему је ујак Момчило пао, у старини Диомедове коње напасао (трачког краља, не Тидејевог сина) – ту се, као и данас, језеро налазило; а сам тврди Пирлитор се тек четрдесет прве изградио, те су Ромејци у њему јоште Бизанту склони били, и Момчила, умјесто да га приме, на Турке упућивали, све рукама са градских зидина на њих показујући (као да он то није знао), те му ништа друго није преостало, него да се бори са четири пута мањом војском, с леђима на сјеверним зидинама, док су јужне твориле луку на обали језера. Штовише, свјежина језера је и придонијела да је бој жесток и јуначан био, све док Момчило није пао, нашто се Кантакузин расплакао и не само да му је жену пустио да оде са свом имовином, већ је и све ово у запис ставио.

Но сребрени полог у Дубровнику није виши од сто хиљада евра био, јер се скоро о сто кила радило, по томе би Вукашину шибицарење сасвим пристајало: већину новчане масе је и у Марково вријеме Урошево насљедство творило, што би значило да је шездесет и прве Вукашин само пола од тога имао, ако не и мање, таман колико један човјек понијети може, не на својим леђима, већ на магарцу, али загусти ли, може се врећа упртити; а и лакше се надзире као једна. Управо је то Одисеју највећу невољу задавало, јер не само да је морао свагда троношце бројати, него и спиљу на домаку имати, гдје ће све то благо похранити. Отуд се могуће Пирлитор у Старој Херцеговини (данас Црној Гори) уз Вукашина веже (пошто ту има више пећина него на Итаки, премда не и мјеста за коњогојство, па тако и за коњичка дејства), мада тек средином слиједећег вијека до изражаја дође, и то по први пут, јер се неки споразум склопи; а друге тврђе нашироко и наоколо не би.

И тешко да се Марко орањем друмова бавио, јер му се ни властито сребро није носити дало, но Момчило је такав снагатор и насилник био, да се Марку у пјесми и то приписало. Доћера цара до дувара – то се Кантакузина тицало, будући је у то доба он једини тај наслов с правом носио, остали бјеху краљеви. Једном га је Момчило скоро затукао, једва је умакао.

Надаље, у свој извјесности је Вукашин топузом Уроша кврцнуо, па је овај за неколико мјесеци од угрушка и капнуо. И то лагано кврцкање се отад Марку придодавало. Наиме, годину-двије прије Марице, успије Лазар придобити Уроша, да се Мрњавчевићима на Косову супротставе, у тријумвирату са Николом Алтомановићем, но Лазар са поља утекне, Никола тешко страда, али се ипак спаси; а Уроша са свитом заробе. Вукашин га убогог Лазару пошаље, овај га још и брже врати, па га Вукашин, не знајући што ће с њиме, лако кврцну по глави. А стварно је Урош зачет на чудан начин и велику главу је имао, па Вукашин никако промашити није могао, све да је и хтио.

Онда су двије године послије Друге Маричке битке Никола и Лазар рачуне сређивали (ко ли побјеже, ко ли се супростави), да би седамдесет треће, у широком савезу са угарским краљем, Николу потукли и ослијепили.

Дакле, Марко је све то знао, па му се и због тога на Косово није дало, јер као што Александар једном рече, смјерајући на македонске краљеве: ако добро погледате, видјећете да их пуно више страда од поданика него од странаца. Прилеп је, уосталом, живу предају о Саши његовао, па је Марку и то до ушију допрло.

Заправо, толико мало посједа му је остало, да је без страха јахати могао, не само око Прилепа, него могуће све до Охрида. Ту би ишао за љетних врућина, па и до Струге, на Струшке вечери поезије, гдје би се слатко пјесмама о камену и храсту смијао (ко дјева каква с младићем – по Хомеру), док би му Шарац рзањем повлађивао.

Зашто је онда народ, крај свих тих јунака, баш Марка одабрао? Није лиру носио, ако је пјесме и радио, остаје само да је најмање путра на глави имао. Или је то због његове младости било.

Кобилић би му једини такмац из тог доба био, додуше четири године старији, али ипак погине двије године од Марка млађи, и оба се жртвују, сваки на свој начин, јер да није Милош погубио Мурата, Бајазит не би дошао до изражаја; а да је Марко правовремено на Косово стигао, тко би о њему пјевао?

Вук се више с Турцима борио и од њих страдао, па није због тога јунак постао. Јер све велможе су силници били и што год су могли отимали; а да су и побиједили, још би и јаче с тиме наставили, док се не би као крчази на води поразбијали.

Заправо, ако би у Марку гледали Тина Ујевића, не би погријешили. С тиме да, колико је Тин био тјелесно снажнији, толико Марко није волио рјечнике пред спавање листати. А то је писар Добре знао, па је завршивши препис молитвеника навео, да га је кончао кад је и Марко жене замијенио, узевши вјенчану своју; а Хлапену пославши Тодору. Добре је тиме само наставио стари обичај свих писара, да се на ивицама писама међусобно дописују и упутама испомажу, у смислу, ако ти катун не гори, онда ти крава пуши, док се Марко сасма уклопио у нешитско сунце божанско: није се с ближњима дружио, на прокуваној би постељини спавао, виљушком јео, није лично у ратно жвало скакао, већ је преглед битке свеђ на уму имао; а изузетак је свјесно, као Кришна, направио.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер