петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Не би требало подстицати споразум о стратешком офанзивном наоружању
Преносимо

Не би требало подстицати споразум о стратешком офанзивном наоружању

PDF Штампа Ел. пошта
Леонид Ивашов   
четвртак, 18. фебруар 2010.

(Фонд стратешке културе)

Руска јавност је забринута због журбе којом се воде преговори са Американцима о закључивању новог споразума о смањењу стратешког офанзивног наоружања (СОН-3). Истичући ту забринутост, фракција КПРФ у Државној думи чак се ових дана огласила специјалним саопштењем.

У суштини, чему журба ако је реч о питању које је у непосредним интересима националне безбедности? Журбу објашњавају тиме што је истекао рок важења Споразума о стратешком офанзивном наоружању – 1. Међутим, са његовим исцрпљивањем успостављени систем договора око питања стратешке стабилности и даље је на снази. Подсећам да тај систем подразумева комплекс споразума о ограничењу и редукцији стратешког наоружања, ограничењу развијања противракетне одбране (ПРО), одржавању баланса снага у сфери конвенционалног наоружања. СССР је из времена Михаила Горбачова начинио озбиљне уступке приликом потписивања Споразума о уништавању ракета средњег и малог домета (РСМД), Споразума о стратешком офанзивном наоружању – 1 и Споразума о стратешком офанзивном наоружању -2 који није ступио на снагу. Потом се 2002. године појавио Споразум о смањењу стратешких офанзивних потенцијала, који важи до 2012. године.  

На последњи споразум САД су пристале покушавајући да изгладе негативни ефекат од иступања из Споразума о ПРО. Међутим, Русија је у тренутку његовог потписивања имала довољан потенцијал задржавања, или, једноставније речено, при сваком развоју војно-стратешке ситуације руске бојеве главе (неколико хиљада јединица) досезале су територију САД, наносећи неприхватљиву штету.

За осам година ситуација се у сфери руског и америчког стратешког нуклеарног наоружања кардинално променила. Као прво, формиран је нуклеарни диспаритет услед иступања САД из Споразума о ПРО из 1972. године: америчке ракете и други објекти су заштићени, руски пак стоје на ветрометини. То јест, америчке бојеве главе несметано досежу до сваког објекта на територији Русије, а руске ракете потпадају под утицај америчких средстава на старту, у фази испаљивања, на орбиталној трајекторији, па чак и у подручју пада пробушених бојевих глава. Решавајући задатак неутрализације руског нуклеарног потенцијала, САД реализују програм размештања 1400 објеката ПРО на копну, морским просторима, авио-носачима (сетимо се успешне пробе ласерског уређаја на боингу-747 за уништавање балистичке ракете фебруара 2010. године у космосу).

Друго, САД у оквиру стратегије „брзог глобалног удара“ (усвојене јануара 2003. године) убрзаном динамиком повећавају потенцијал стратешких крстарећих ракета, пре свега морског базирања, које ни на који начин нису обухваћене Споразумом о стратешком офанзивном наоружању - 1.

Треће, совјетски фактор нуклеарног задржавања компензован је снагом групације конвенционалних снага и средстава, нарочито дислоцираних на западном стратешком правцу (скок до Ламанша у случају нуклеарног удара САД био је реалан). Данас пак у резултату „успешних“ војних реформи војни потенцијал Русије у поређењу са НАТО подсећа на патуљка, што је индиректно фиксирано и у Војној доктрини-2010, из које су такви појмови као што су офанзивне операције, контраудар, разбијање агресора једноставно изузети.

И још један важан моменат. Приликом рада на Споразуму СОН-1 није узето у обзир нуклеарно наоружање Енглеске, Француске и Кине. То је учињено из разлога вишеструке квантитативне и квалитативне супремације средстава САД и СССР, а такође због приоритета „општељудских“ вредности у погледима на свет касносовјетских и руских руководилаца. Данас, када се број носача и бојевих пуњења у оружаним снагама РФ рачуна у стотинама (чак не хиљаду), Русија се суочава са вишекратном супериорношћу нуклеарних средстава Запада и паритетом у наредних неколико година са Кином. При томе САД први пут од почетка нуклеарне трке добијају шансу да поуздано „покрију“ руски стратешки нуклеарни потенцијал системом ПРО и арсеналом високософистицираних крстарећих ракета, које дејствују у комбинацији са средствима радиоелектронског гушења система управљања.

У Војној доктрини-2010. као спољна војна опасност означено је „стварање и развијање система стратешке противракетне одбране, који подривају стратешку стабилност и нарушавају успостављени однос снага у ракетно-нуклеарној сфери, а такође милитаризација космичког простора, развијање стратешких ненуклеарних система високософистицираног оружја (п.8 г).“ То јест, Москва у главном војном документу званично признаје опасну неједнакост стратешких потенцијала, који угрожавају безбедност Руске Федерације.

У таквој ситуацији, када се због повећања диспаритета опасност по Руску Федерацију повећала, преговори не могу бити једноставни по одређењу: Американци ће тежити да повећају своју супериорност и сачувају повољне за њих тенденције, а руској страни пак предстоји да те тенденције задржава. Тешко да се може рачунати на веће слабљење Русије.

Важно је нагласити да одустајање од новог споразума о СОН, ако Американци не пристану на уступке, неће довести ни до каквих катастрофалних последица: САД ће реализовати своје програме, ми своје, али при томе ми нећемо олакшавати Американцима задатак неутрализације руских стратешких нуклеарних средстава.

Које задатке решавају руски преговарачи у процесу израде Споразума о стратешком офанзивном наоружању -3?

Прво – потребно је исправити мане пређашњег споразума. Поред осталог, извести стратешке мобилне комплексе испод будне америчке контроле, јер су код СОН-1 Горбачов, Шеварднадзе и Јаковљев пристали на сличну контролу, која је вршена у процесу производње, у току инсталирања па све до постављања на борбено дежурство и експлоатацију. Што би се рекло, „од“ и „до“. И то није преувеличавање. Памтимо ситуацију од 1. маја 1997. године. Када је допутовала у Москву на преговоре о нацрту Основног документа Русија–НАТО, државни секретар САД Медлин Олбрајт је најпре поставила питање о недопустивости тога да је комплекс „Топољ“ на станици Дровјанаја у неко време (наведени су конкретан дан, час и минут) скренуо са маршруте а да при том није о томе била обавештена америчка страна. Русима су ставили строгу примедбу, охохо...

Друго – приморати Американце да замрзну инсталирање система ПРО.

Треће – урачунати у стратешка нуклеарна средства крстареће ракете морског базирања великог домета, опремљене бојевим главама.

Постоје и други преговарачки проблеми у вези са урачунавањем авио-нуклеарних средстава, повратног потенцијала итд. Како ће се развијати преговарачки процес, тешко је рећи. Зато што нема јасних изјава о ставу руског војно-политичког руководства. Неће ли у једном лепом тренутку пасти команда да се потпише америчка варијанта? Тако нешто имао сам прилике да видим не једном. Сећам се, у фебруару 1997. године у Хелсинкију су вођени тешки преговори између Бориса Јељцина и Била Клинтона о проблемима стратешког офанзивног наоружања, ПРО, хемијског оружја, крстарећих ракета итд. Американци су били упорни, и руски преговарачи су формирали став: ако они не пристану на уступке – ништа не потписивати. И то је руској страни у потпуности одговарало. Међутим, после разговора двојице председника у четири ока, излази Борис Јељцин и јавно саопштава Јевгенију Примакову: „Ви нисте умели да се договорите и ја потписујем америчку варијанту“.

Нажалост, почев од времена Горбачова Москви мањка свести о улози и месту руског ракетно-нуклеарног потенцијала у формирању геополитичког статуса Русије. А управо тај потенцијал омогућава Русији да се држи у групи мудрих држава света. По већини других показатеља Русија се спустила до нивоа Нигерије, а понегде и ниже. Лишивши се статуса друге нуклеарне државе планете, и то још способне да уништи прву у свету нуклеарну државу, руску елиту ће ветрић одувати из групе водећих светских субјеката, који учествују у формирању дневног реда човечанства.

Имајући у виду изнето, чини ми се да је неопходно следити следећу преговарачку линију:

– не попуштати под америчким притиском и притиском руских „експерата“, од којих многи ни дана нису служили у армији, нису радили у „одбрамбеном комплексу“ нити се професионално бавили проблемима војне безбедности земље;

– радити промишљено, не наводити конкретне рокове за потписивање будућег споразума зато што је важност претходног истекла 5. децембра 2009. године, јер је он „умро“ задуго пре формалног престанка његове важности;

– не поспешивати руску делегацију, већ напротив, пружати јој политичку, професионалну и нарочито друштвену подршку;

– полазити од премисе да је непостојање споразума којим се везују и руке и ноге за развој руских стратешких нуклеарних снага и којим се разоружава Русија боље него потписивање још једног „историјског“ документа, који наноси штету безбедности земље.

То јест, не допустити одступање од одбране национаних интереса ни за корак, па ма шта партнери предлагали. Јер у питању су постојање и суверенитет државе Русије, будућност свих народа Русије.

Најважније је не допустити Американцима да посумњају у постојеће војне могућности Русије да у свакој ситуацији допреми неколико јединица (а још боље – неколико стотина) бојевих глава до обала Потомака и до банака на Волстриту. И обезбеди безусловну реализацију такве могућности, ако је на то приморају.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер