Избори као решење? Има ли „трећег пута”?

Реченицу „или си за студентску листу или си ћаци“ написала је једна опозициона посланица на свом Фејсбук профилу. Са друге стране могли смо да видимо снимке испред Народне скупштине на којима присталице власти својим сународницима који су у протестној колони вичу да су „усташе“.

То ме је навело да се запитам – има ли нешто треће? Како ћемо привући разочаране бираче власти којима смета мирис револуције или опозиционе конзервативне којима смета студентски одлазак у Брисел? Како оне који чекају да виде имена на тој листи, јер већ мјесецима учествују на протестима, али не би баш гласали за било кога? Или се мисли да таквих нема?

Спирала тишине

Спирала тишине је теорија коју је Елизабет Ноеле-Нојман развила 1974. године, указујући да се појединци често суздржавају од изражавања мишљења ако мисле да је у мањини или да би могло довести до изолације. То доводи до стварања (погрешне) перцепције о предоминацији неких јавних ставова, који су у том моменту “гласнији” или видљивији.

Сјећамо ли се како су и Кустурица и Новак Ђоковић стављени на стуб срама режимских медија након чак и умјерене подршке студентским захтјевима?

Са појавом интернета спирала тишине није нестала – само је промијенила облик. Друштвене мреже су обећавале „демократизацију“, али алгоритми, cancel култура, онлајн линч и ехо-коморе стварају нове притиске. Људи често бирају да не коментаришу контроверзне теме из страха да ће бити „разапети“ у коментарима.

У друштвима оштре поларизације – спирала тишине је још израженија, нарочито на мрежама и медијима. Између два гласна и сукобљена става, људи који заступају „треће“ мишљење, или просто имају питања и бојазни око нечега, често се нађу под највећим притиском, што може водити ка аутоцензури и повлачењу. Њихово мишљење се доживљава као „издаја“ од обе стране.

Да ли вас ово на нешто асоцира? Сјећамо ли се како су и Кустурица и Новак Ђоковић стављени на стуб срама режимских медија након чак и умјерене подршке студентским захтјевима?

А видимо ли, са друге стране, статусе „правићемо списак неутралних“, или актуелно јавно разапињање по мрежама сваког ко се усуди да каже: „Еј, па можда позив на изборе под непромијењеним условима није баш био промишљен“. Како онда доћи до рјешења кризе и нормализације стања?

Избори као решење?

Дакле не може студентска листа и безусловна подршка њој бити циљ сам по себи. Ако је циљ “промјена система” и “испуњавање захтјева протеста кроз промјену власти” – онда треба бити нормално да разговарамо о томе који је најбољи модалитет да до промјене дође

Избори могу бити рјешење друштвених криза и ја немам проблем са студентским позивом на изборе (иако имам бројна питања у вези с тим захтјевом). Свако политичко рјешење је, по мени, боље од „антиполитике“, која је доминирала у наративима претходних мјесеци, или „револуције“.

Ипак, имам проблем са атмосфером која је око тог позива створена у дијелу опозиционе јавности – атмосфером линча свакога ко постави питање, било питање тајминга овог захтјева, питање изборних услова, питање искључивости или критеријума у формирању листе, итд. Али не зато што мислим да је моје мишљење или питање посебно важно, па мора бити изречено, већ зато што мислим да та атмосфера води у заблуде и погрешан утисак, па посљедично и у нежељен исход.

Прво, сама критика сваког ко има неку резерву око захтјева за изборима долази нарочито из претпоставки да ће избора сигурно бити брзо и да студентска листа сигурно побјеђује, кад год се распишу избори, па шта има неко „ког ђавола“ да буде против тога, ако је стварно за промјене. Проблем је што ни једно ни друго није сигурно. Дакле не може студентска листа и безусловна подршка њој бити циљ сам по себи. Ако је циљ “промјена система” и “испуњавање захтјева протеста кроз промјену власти” – онда треба бити нормално да разговарамо о томе који је најбољи модалитет да до промјене дође.

Подсјетићу да мјесецима на опозиционом спектру имамо различите политичке предлоге изласка из кризе:

1) Прелазна влада која би имала задатак да испуни студентске захтјеве и среди изборне услове – било у форми политичке или политичко-експертске (о чему је најчешће говорио председник Новог ДСС Милош Јовановић), или у форми чисто експертске, о чему су се чак изјаснили неки Универзитети;

2) Lex specialis којим би се формирало тијело састављено од чланова парламентарних странака, у коме владајуће партије не би имале већину, које би такође имало задатак да створи услове за фер и слободне изборе на свим нивоима власти (З. Чворовић);

3) Референдум за промјену изборног система у већински (М. Мрдаљ);

4) Текстови који су говорили о комбинацији модалитета (Д. Бурсаћ);

5) Па чак и бојазни да Вучић изборе расписује само ако му одговарају и да ће одуговлачити (Б. Стојановић), као и оне да је дијалог нужан и да је политички месијанизам задршка ка томе (С. Антонић).

И на све њих је одговор био: нећемо политику. Шта онда сада хоће(мо)? Изборе, под непромјењеним изборним условима и то након што је прошао врхунац протеста и притиска на власт изражен 15. марта.

Математика, а не емоције

Без намјере да расправљам о сврсисходности и тајмингу тог захтјева (он је ту, па је ту, и тренутно је у фокусу) покушаћу да укажем на неколико ствари.

Разлика између 2,2 милиона гласова власти и ових – збирно гледано – опозиционих око 1,4 до 1,5 милиона, је око 800.000 гласова

Дакле ако до избора и дође треба се мање бавити емоцијама, а више математиком. На изборе 2023. године изшло је 3.820.747 бирача. (Излазност је на парламентарним изборима таква већ неколико циклуса уназад, сем 2020. године, због бојкота дијела опозиције). Странке и актери који тренутно подржавају власт имале су 2023. године око 2,2 милиона гласача (СНС, СПС, Заветници, СРС, мањинске странке које их подржавају…).

Остаје дакле разлика од око 1,6 милиона гласова, од чега је про-ЕУ опозициона листа „Србија против насиља“ имала нешто преко 900.000, националне и суверенистичке листе Нови ДСС и листа МИ у збиру мало мање од 400.000, још нешто више од 100.000 гласова имали су Народна, ДЈБ, Двери, Тадић – што су листе које су остале испод цензуса, те остатак иде на неважеће листиће и поједине мањинске и (полу)фиктивне листе.

Разлика између 2,2 милиона гласова власти и ових – збирно гледано – опозиционих око 1,4 до 1,5 милиона, је око 800.000 гласова.

Како ћемо онда привући такве бираче, или разочаране бираче власти којима смета мирис револуције? Шта ћемо са људима којима не прија атмосфера острашћености? Шта ћемо са опозиционим конзервативним бирачима којима смета студентски одлазак у Брисел? Који траже јасан став о КиМ и Републици Српској?

Несумњиво је да су протести подигли енергију и мотивисали одређен број људи који су били или незаинтересовани за политику или разочарани у постојеће политичке актере. Али треба сагледати реално – да ли је то довољно да се преокрену горе поменуте бројке, или ће заправо потенцијална студентска листа у највећој мјери узети гласове који су тада бирали листу „Србија против насиља“ и дио гласова „десних“ опозиционих листа?

Да нагласим – намјера ми није да изношењем наведених бројки демотивишем било кога. Оне су итекако достижне, али уз разуман приступ и постављање питања, а не уз искључивост и острашћеност. Поједини конзервативно опредијељени професори већ су јавно говорили да су одбили да буду на „студентској листи“ јер сматрају да ће националисти тамо бити само „зачин“.

Како ћемо онда привући такве бираче, или разочаране бираче власти којима смета мирис револуције? Шта ћемо са људима којима не прија атмосфера острашћености? Шта ћемо са опозиционим конзервативним бирачима којима смета студентски одлазак у Брисел? Који траже јасан став о КиМ и Републици Српској? Који, на крају крајева, чекају да виде имена на тој листи, јер већ мјесецима учествују на протестима, али не би баш дали свој глас Јову Бакићу?

Трећа листа?

Да ли ћемо их прозвати „ћацијима“ или ћемо размислити како да ти људи не остану код куће ако до избора и дође?

Под тим мислим на листу окупљену око Новог ДСС, односно коалиције НАДА, и одређеног броја националних интелектуалаца, али немам проблем да се о модалитетима даље разговара

Мислим да је сврсисходније ово друго. Другим речима, сврсисходније је размишљати о додатним опозиционим листама, поред „студентске“. Прије свега о „трећој“ – националној листи, која ће се обратити управо малоприје поменутим групама. Под тим мислим на листу окупљену око Новог ДСС, односно коалиције НАДА, и одређеног броја националних интелектуалаца, али немам проблем да се о модалитетима даље разговара. (Став Новог ДСС о изборима је свакако већ изречен и морам рећи да је помало трагикомично да највише напада због тог става долази од бораца „за слободу говора“).

Не треба заборавити и немали број опозиционих гласача покрета МИ. Немам проблем ни са више опозиционих листа (не превише). Све то под претпоставком да све те опозиционе листе, укључујући и студентску, не троше вријеме да нападају једни друге, већ да чине јединствен фронт. Немам проблем ни да неко сматра да нисам у праву. (Ионако је прича о изборима хипотетичка, будући да нема назнака кадa ће они бити расписани нити у каквим околностима).

Оно са чим имам проблем је, понављам, да умјесто контрааргумената будем због свог размишљања етикетирана, и да ми се као врхунац борбе против беспоговорне лојалности једном човјеку намеће нека друга врста месијанизма и беспоговорног прихватања. Какву онда промјену уопште нудимо?

*Ауторка је члан Председништва Новог ДСС-а и докторанд на Факултету политичких наука у Београду

(Нови стандард)