среда, 17. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Kо ми је ставио бомбе на прозор?
Преносимо

Kо ми је ставио бомбе на прозор?

PDF Штампа Ел. пошта
In memoriam Дејан Анастасијевић   
субота, 27. април 2019.

Ове недеље се навршило шест месеци откад је под прозором мог стана експлодирала бомба. Експлозија је проузроковала мању материјалну штету у виду растуреног прозора и собе изрешетане шрапнелима, али је оставила трајније последице на мој живот и рад. 

Упркос уверавањима највиших државних и полицијских функционера да решавање овог случаја има највиши приоритет, кривац (или кривци) још није откривен. Током протеклих пола године трудио сам се да што мање ометам истрагу јавним иступима и критикама на рачун органа: надао сам се да, упркос свему, барем у једном делу државног апарата постоји искрена жеља да се мој случај разреши. Сада почињем да верујем да је та нада била неоснована

Првобитно сам имао намеру да овај текст саставим у виду отвореног писма министру унутрашњих послова Драгану Јочићу. У међувремену сам се предомислио: не верујем да би ме министар удостојио одговора. Још је мање вероватно да би такво писмо произвело последице по министра или његове потчињене због тога што не бране моје уставом и законом загарантовано право на безбедан живот. То право ми је угрожено зато што сваке вечери идем на спавање са свешћу да би извођач радова могао да се врати и заврши то што је пре пола године почео.

Зато се, уместо министру, обраћам читаоцима "Времена", који много више заслужују да чују оно шта имам да кажем. У недостатку резултата истраге, принуђен сам да се играм приватног детектива на сопственом случају. Признајем да немам довољно доказа да било кога оптужим, али мислим да има довољно индиција за закључак да је атак на мене и моју породицу дошао из оног истог политичко-полицијског подземља који је без већих проблема преживео и 5. октобар и "Сабљу". То је онај камен испод кога држава не сме да завири, да не узнемири акрепе којима је у мраку најлепше. Ово што следи је једноставно набрајање чињеница за које мислим да су релевантне, од описа догађаја до накнадних сазнања о мотивима и политичкој позадини. Читаоци ће сами моћи да извуку закључке.

МЕСТО ЗЛОЧИНА БЕОГРАД: Бомба (стандардна "кашикара") експлодирала је у петнаест до три изјутра 14. априла ове године, на симсу прозора собе која гледа на улицу и у којој супруга и ја спавамо. Реч је о дуплом прозору (стара градња) са релативно уским дрвеним окнима, који се налази на нешто више од два метра изнад земље. Спољне дрвене ролетне биле су спуштене допола, а са унутрашње стране су били венецијанери. Ово објашњава чињеницу да Н.Н. лице које је поставило бомбу није покушало да је убаци кроз прозор: постојала је вероватноћа да се одбије о рам унутрашњег оквира и врати назад на улицу. Због тога се починилац одлучио за две кашикаре, које је, како је полиција установила, спојио лепљивом траком и поставио на симс. Очигледно се довољно добро разумео у овај тип бомбе да би знао да једна неће аутоматски активирати другу – због тога је извадио ударне игле из обе. На срећу, кашикара која је експлодирала избацила је детонатор друге бомбе из лежишта, а тело одбацила двадесетак метара даље, до суседног улаза. Друга срећна околност је да су венецијанери апсорбовали један део ударног таласа и одбили га према улици. И поред тога, соба у којој смо спавали била је засута срчом и шрапнелима који су избушили плафон и зидове, али су мене и супругу, с обзиром на то да је кревет испод нивоа прозора, промашили. Да је неко од нас двоје у том тренутку стајао у соби, вероватно не би преживео; да су обе бомбе експлодирале, кумулативни ефекат би био довољан да у најмању руку тешко повреди обоје. Овако, имали смо много среће, као и наша петнаестогодишња ћерка која се у тренутку експлозије управо враћала кући са журке (звала нас је око пола три да јави да је кренула). Да се вратила мало раније, нашла би се у стану у време експлозије.

У улици у којој станујем нема безбедносних камера, али се у околним улицама налазе банке, мењачнице и амбасаде које их имају. Полиција је све снимке добила и прегледала, али на њима није уочила никог. "Kао да је дух прошао", коментарисао је један инспектор, уз констатацију да је починилац, по свему судећи, водио рачуна да не буде снимљен. Полиција је, сем тога, разговарала са комшијама у неколико блокова наоколо, али нико ништа сумњиво није видео ни чуо. Реконструкција би изгледала отприлике овако: починилац је дошао пешке (ауто не би прошао незапажено у мојој малој улици), извукао ударне игле, поставио бомбе на симс и склонио се у суседни улаз да га експлозија не би закачила, јер од активирања бомбе до детонације прође само три до пет секунди. После експлозије комшије су изашле на прозоре, али су гледале према прозору из кога се пушило, а починилац се мирно удаљио. С обзиром на то да је полиција у року од свега десетак минута блокирала крај, вероватно су га негде у близини чекала кола.

Морам овом приликом да кажем да је полиција стигла на поприште за мање од пет минута након позива и да се понашала крајње коректно. Исто важи за директора МУП-а Мирослава Вељовића, који ми је помогао да брзо и безболно прођем кроз процедуру давања исказа у градској полицији. Нажалост, истрага је од тог тренутка надаље почела да се компликује.

Анастасијевић на две листе: Војислав Шешељ...

ШKОРПИОНИ И KОМШИЈЕ: Охрабрен бурном реакцијом јавности и заклињањем политичара да ће се мој случај решити, нисам се много интересовао за истражну процедуру – веровао сам, тада, да је најбоље да пустим људе да раде на миру. Прошло је месец дана док ми није скренута пажња да је случај још у општинском тужилаштву (надлежном за лакша кривична дела), те да је истрага поверена одељењу градског СУП-а који се иначе бави подметнутим пожарима. Ово је било у оштром нескладу са тврдњама политичара, па и директора Вељовића, да је у питању покушај убиства са елементима тероризма. У међувремену, у штампи се појавила теза, заснована на неименованим полицијским изворима, да се сумња да сам сам подметнуо бомбу како би, ваљда, скренуо пажњу на своју маленкост. Истовремено, сазнао сам да материјални трагови који су нађени на месту злочина највероватније неће моћи да се користе као доказ јер је неко заборавио да пошаље одговарајући налог лабораторији – анализе без пратећих папира не вреде на суду. Прошло је готово три месеца пре него што је окружно тужилаштво, надлежно за тешка кривична дела, преузело мој предмет и укључило републички МУП у истрагу. И то сам сазнао посредно, јер након иницијалних разговора у првих неколико дана нико није нашао за сходно да са мном службено разговара.

...и Јовица Станишић

Из новина сам сазнао да је полиција привела групу "Шкорпиона", паравојне јединице из околине Шида, на информативни разговор, али да су сви убрзо пуштени. На "Шкорпионе" се сумњало јер сам у више наврата о њима писао, а два дана пре експлозије сам на Радију Б92 критиковао благе пресуде групе "Шкорпиона" због убиства шесторице Бошњака из Сребренице. Иначе, био сам од почетка благо резервисан према могућности да су људи из ове јединице потегли из Шида у Београд да ми се свете због једног радијског коментара; други су о њима још горе говорили и писали. Чак су написали дирљиво писмо шефици Фонда за хуманитарно право Наташи Kандић у коме огорчено поричу своје учешће у атентату: "Драга Наташа, ви нас бар познајете, нисмо ми..." Склон сам да им, бар у овом случају, верујем.

Два или три месеца после експлозије, комшије које живе неколико улица од мене испричале су ми да их је посетила полиција да их пита да ли су нешто видели или чули оне ноћи. Kада су рекли да нису, били су замољени да дођу у полицију и о томе дају писмени исказ, а када су питали чему све то, речено им је да се сваки такав исказ бодује, а полицајцима се на основу тих бодова вреднује радни учинак. Овога сам се присетио ономад кад је министар Јочић изјавио да је у мом случају испитано преко шесто сведока – то су, дакле, двадесет "Шкорпиона" и 580 комшија. Све у свему, укупно 1800 бодова.

ШЕШЕЉЕВА ЛИСТА: Сада је време да пређем на оно о чему сам досад, у интересу истраге ћутао. Наиме, још прошле године сам из Хашког суда био упозорен да је лидер Радикала Војислав Шешељ саставио некакав списак потенцијалних сведока које би требало елиминисати или застрашити, те да сам на том списку и ја. Списак је послао у Београд по својој супрузи Јадранки, па јој је након што је то откривено једно време било забрањено да посећује мужа. Разлог због кога сам се нашао на списку јесте моје сведочење против Слободана Милошевића 2002. године, из кога је део који се односи на Шешеља тужилаштво уврстило у доказе против војводе. Тај део ће на суду бити поднесен у писаној форми – дакле, тужилаштво ме не зове као сведока – али Шешељ има право да тражи да ме унакрсно испита, те да се доказ одбаци ако се не појавим на суду или ако ми се, не дај боже, нешто деси. Иначе, Шешељ је пре неколико месеци на статусној конференцији тражио од суда да из доказног поступка избаци три писана исказа чији су аутори у међувремену преминули. Замало да ја будем четврти.

Постоје још две околности које указују на извесну нездраву опседнутост радикала мојом маленкошћу. Још пре три године, генсек СРС-а Александар Вучић одржао је конференцију за новинаре коју је у целости посветио мени и колеги Јовану Дуловићу, и притом делио неке писане материјале који је требало да нас разобличе као моралне ништарије и стране плаћенике. Ти материјали су му, судећи по формату, стилу и жаргону, били достављени из Безбедносно-информативне агенције, што с обзиром на дубоке и разгранате везе радикала и тајне полиције не би никог смело да изненади. Друга околност је да је у својој књизи Ђаволов шегрт – Злочиначки папа Јован Павле други из 2006. Шешељ посветио готово сто тридесет страна (од укупно хиљаду) мојој личности, изнова ме разобличујући као издајника и "београдског ћошкароша".

У време када сам добио упозорење из Хага нисам га претерано озбиљно схватио, али сам после експлозије указао полицији на горе наведене околности. Саосећајно су ме гледали, али колико сам могао да приметим, нису ништа записали. Такође сам им рекао нешто што сам сазнао од извора који овде не могу да именујем – а то је да је Шешељев списак предат у руке извесној Шешељу блиској особи са добрим везама у подземљу. Реч је о човеку који је одавно требало да оде на издржавање затворске казне, али му се она из неких разлога већ ко зна који пут одлаже. Име те особе сам у неформалном разговору саопштио и заменику окружног тужиоца који је надлежан за мој случај. И он ме је саосећајно гледао.

ЈОВИЧИНА ЛИСТА: Почетком овог месеца сазнао сам још нешто, и како то сазнање досад нисам поделио са полицијом, користим ову прилику да то учиним. Наиме, поново су ме потражили људи из Трибунала и саопштили ми своју жељу да ме виде у Хагу као сведока против – Јовице Станишића. Био сам изненађен јер Станишића никада нисам упознао, а све што о њему знам сам одавно написао у текстовима за "Време". Био сам још више изненађен када су ми рекли да сам на листу сведока стављен пре шест месеци (2. априла) и да је тај списак још тада достављен Станишићевим браниоцима. На моје питање зашто и мене нису обавестили, добио сам одговор да су заборавили, "јер је у Трибуналу велика флуктуација кадрова". Питао сам господу из Трибунала и да ли имају бољих сведока од мене, а речено ми је да ту постоји проблем, јер је неколико људи са те листе напрасно преминуло, док су други одбили да сведоче или су променили исказ.

Био сам, признајем, прилично шокиран овако нехајним односом Трибунала, чији сам рад дуго подржавао, према сведоцима уопште, а према мени посебно. Замолио сам тужиоце што сам уљудније могао да ме избришу са те листе и да о томе уредно обавесте Станишићеве адвокате. Рекли су да ће то учинити, али уколико нису, да кажем још једном свима заинтересованима: нећу сведочити против Станишића ни у ком случају, а нећу ни против Шешеља уколико ме суд не позове на захтев одбране (ту ми следује обавезујући судски позив).

Морам још једном да нагласим да су све што сам горе изнео чињенице, али да се не усуђујем да на основу њих тврдим да Војислав Шешељ и/или Јовица Станишић имају било какве везе са бомбом на мом прозору. Оптужујем, међутим, органе откривања и гоњења да нису смогли воље и храбрости да отклоне опасност за мене и моју породицу. Признајем да сам био непријатно изненађен недавном изјавом министра Јочића да ће мој случај тешко бити решен "јер није лако открити нешто за шта нема повода". Овим је министар целу причу свео на ниво више силе, такорећи елементарне непогоде.

ОДЛОЖЕНО ДЕЈСТВО: Рекао сам на почетку овог текста да је бомба, иако није постигла циљ, оставила трајне последице на мој живот и рад. Kао новинар штампаног медија, дуго сам имао привилегију да мој лик буде непрепознатљив широким народним масама. То се унеколико променило након што сам јавно сведочио против Милошевића и почео да гостујем у телевизијским емисијама, али је сада постало готово неподношљиво. Једноставно, слава коју ми је донела бомба (а не, нажалост, моји текстови) отежава ми нормалан новинарски рад. Kада уђем у неку просторију, чини ми се да сви буље у мене, а понекад ми иза леђа добаце "Пази, бомба!" Досадило ми је да ме пријатељи и познаници поздрављају са "Шта је, још си жив?", мада знам да не мисле ништа лоше. Волео бих да опет будем анониман, бар мало, али знам да је то немогуће. Моја супруга и кћер такође морају да се носе са теретом нежељене славе, мада је за разлику од мене ничим нису заслужили.

Сигуран сам, међутим, да би се духови мало смирили ако би, неким чудом, виновници атентата били откривени. У то чудо све мање верујем, као што губим наду да ће бити откривене убице Славка Ћурувије, Милана Пантића, или било ког другог новинара или грађанина који се нађе на путу неком моћном, а бескрупулозном.

На крају, желим да поручим још нешто: немам намеру да мењам посао, да се селим на другу адресу или на виши спрат, нити да од свог стана правим бункер. Нећу унајмити лично обезбеђење, нити ћу га тражити од полиције, али ћу инсистирати да ме чувају од бараба и криминалаца, као и сваког другог. У мом случају се нису баш показали.

И још нешто: у једном кратком периоду после бомбе, док су пљуштале изјаве политичких лидера о томе како је то што се десило неприхватљиво, како ће инсистирати да се то расветли, како је то напад на државу и на уставни поредак, понадао сам се, признајем, да мој случај преставља шансу да се разгрне политички мрак из кога седам година након 5. октобра нисмо успели да се ишчупамо. Сада видим да сам био наиван; нове шансе, нажалост, тек следе.

(Време)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер