петак, 15. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Грађански рат или коме је до туче нека иде у боксерски клуб
Преносимо

Грађански рат или коме је до туче нека иде у боксерски клуб

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
петак, 23. август 2019.

Овај текст настао је пошто сам чуо изјаву мог поштованог колеге с факултета, а који је, на питање новинара „Шта би за Тебе била наша (?) победа?“, одговорио: „Победа би била када бих видео како пливају по Сави и Дунаву (смех, аплауз). И неће бити победе без њиховог пливања“ (овде10:47-11:15).

Сећам се да је мој уважени колега и раније давао сличне, сликовите изјаве. А оне су често наилазиле на радосно одобравање у делу наше публике:

„Петог октобра 2000. била су два смртна случаја (…), неки су добили грдне батине, пробрани. И сада ће бити пробраних који ће добити грдне батине“;

„Ако бих се политички ангажовао и ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију. Неке ствари се не могу безболно решавати. Негде мора хируршки нож да се употреби“ 

(извештај с трибине). Поручио је властодршцима да „пакују кофере и иду на авион“ или ће бити „озбиљне туче у којој се и животи губе“, „морамо бити спремни на озбиљну тучу“, јер треба „отровну главу ударити маљем“.

 „Волео бих да их јуримо по улицама“;

 (на питање новинарке: „Ипак нисте били за упад на РТС?“): „Ако упадате тамо, шта ћете без дугих цеви? Вашем колеги (новинару РТС – С. А) упере дугу цев у главу и кажу: `Читај припремљен текст, управо смо преузели власт`. Није то само РТС, ништа нисте урадили ако нисте и водеће политичаре повезали.“ 

„Имате португалску Револуцију каранфила, када је војска свргла фашистички режим и увела једногодишњу диктатуру. Мислим да би то и за Србију било препоручљиво“

Исто тако, један познати редитељ, који себе такође сматра левичаром, има слична очекивања:

„Патим што је тај 5. октобар био мирна револуција. Мислим да је толико зло морало да буде угушено у крви. И мислим да нам се крв приближава, у сваком смислу“. (новинар: „Мислите ли да ће нам се та крв десити?) – „Не мислим, надам се да хоће“.

Морам да признам да нисам баш неки љубитељ фантазија о крви, јурењу по улицама, ударању маљем, „озбиљној тучи“, „хируршком“ ножу и људима „у Сави и Дунаву“. Последњи пут, колико се сећам, Срби су у Београду плутали Савом у време НДХ, а Дунавом у време мађарске окупације Бачке. Шта ће нам то?

Оно што ме, међутим, узнемирава јесте да примећујем како наши левичари најављују насиље без икаквог осећаја да је то ипак нешто неодговорно и срамно

Драган Поповић, рецимо, обећава да ће „кад падне власт“ споменик Стефану Немањи „вала да лети у ваздух“, а Дашко Милиновић најављује да ће тада „верски храмови подигнути од 1990. до тренутка револуције бити срушени – прегадни су и беспотребни“. Исти левичар, 7. јула, на констатацију да је „на данашњи дан, 1941. године, Србин пуцао у Србина“ одговара: „Мислиш онако како бих и ја у тебе? И једва чекам прву прилику, пичка ти мртва материна фашистичка!“

Весна Пешић, са своје стране, обећава: „Ја сам за реваншизам, без милости да пљачкашка банда препуни затворе“, а Јелена Лалатовић (Маркс 21) одушевљава се сентенцом Троцког коју је чула „у једној епизоди нетфликсове серије“: „За сваку кап наше крви, пролићемо реку њихове“ (када би још прочитала и неку књигу Троцког, нашла би много више разлога за радосно цитирање: „Држава, пре него што нестане, поприма облик диктатуре пролетаријата тј. најнемилосрдније државе која свестрано задире у живот грађана”; овде, стр. 278). Исидора Стакић: „Када ћемо престати да фетишизујемо дијалог?“ и „докле фетишизација дијалога?“ (нема шта да причамо, куршум и готово). 

* * *

Наши „антинационалистички“ левичари, тако, остављају утисак као да прижељкују грађански рат – онако како је то желео и остварио Лењин.

Лењин је, наиме, већ 1914. године отворено најавио да „пролетерска парола мора бити – грађански рат“ (овде, стр. 211; исто, стр. 215). У септембру 1917, након успостављања либерално-демократске владе, он опет призива грађански рат: „Снага револуционарног пролетаријата неупоредиво је већа у ванпарламентарној него у парламентарној борби. То је веома важно запажање о грађанском рату“ (овде, стр. 111). Два месеца пошто је извршио преврат, Лењин егзалтирано пише да је коначно дошло до „грађанског рата, јединог законитог, јединог праведног, једино светог“ (овде, стр. 458).

А када су вође есера замолиле Лењина да се прекине грађански рат, Лењин их је назвао „застарелим политичарима који досадно цмиздре о обустављању грађанског рата“ (овде, стр. 49), проглашавајући: „Или победа у грађанском рату, или пропаст револуције“ (овде, стр. 40). 

Коначно, у јануару 1918. Лењин је с поносом изјавио да су он и његова влада били управо ти који су започели грађански рат: „На све оптужбе због грађанског рата одговарамо: да, ми смо отворено прогласили то што ни једна влада није могла прогласити: прва влада у свету која може отворено говорити о грађанском рату“ (овде, стр. 70). „Рат који се данас пропагира“, поновиће Лењин и у јуну 1918, „јесте свети рат, то је грађански рат, рат радничке класе против експлоататора“ (овде, стр. 116). А тај и такав „грађански рат треба да потраје још много месеци, а можда и година; то треба да буде јасно руском човеку“ (овде, стр. 232).

Лењинов грађански рат заправо је значио праксу масовних злочина, која се претворила, како је то уочио Солжењицин, у „унутрашњи геноцид“ (овде, стр. 15). За седам годинаЛењинове власти (1917-1924) убијено је више људи него за седам векова царске управе (овде, стр. 436). А Лењинови следбеници широм света, у наредних неколико деценија, отерали су у смрт више мушкараца, жена и деце него било који политички покрет у историји (жртве комунистичког терора, према више рачуница, изгледа да надмашују чак и жртве нацизма; овде, стр. 177). 

Револуционарни терор Лењина није никога поштедео и ширио се у концентричним круговима: крупни капиталисти, монархисти, ситна буржозија, десничари, сељаци-кулаци, социјалдемократе, интелигенција, десни и центрумашки радници… Наши леви интелектуалци који сањају крв по Београду вероватно су заборавили да су у Петрограду врло брзо и професори, књижевници или новинари дошли на ред. 

„Своје искуство и знања – највишу људску врлину“, оптуживао је Лењин, „интелигенција ставља у службу експлоататора и служи се свим и свачим да би нам отежала победу над ескплоататорима; она ће постићи да ће стотине хиљада људи умрети од глади“ (овде, стр. 103).Стога Лењин проглашава „рат на живот и смрт“ интелигенцији, тим капиталистичким „чанколизима“ (овде, стр. 465). А када је Горки замолио за милост, Лењин му је за руску интелигенцију написао: „То није мозак нације, то је измет“ („Это не мозг нации, а говно“; овде, стр. 48).

Да револуционарни терор има своју унутрашњу логику по којој се круг „непријатеља“ непрестано шири, видело се, претходно, и у Француској револуцији. Најпре су побијени монархисти, па конституционалисти, па жирондинци, па „неутрални“ јакобицни, па „сумњиви“ јакобинци, па „умерени јакобинци“…. – и када је „гвоздена метла“ дошла до најфанатичнијих јакобинаца, монтањара, Робеспјер је оборен и лудило је заустављено (видети овде).

* * *

– Далеко смо ми од револуционарног насиља – рећи ћете. То није нетачно. Али, додао бих, као notabene – само зато што, у тренутној констелацији, то не одговара крупном, страном (колонијалном) капиталу.

Наши бели господари, наиме, сасвим су задовољни садашњим стањем у ком, по најнижим трошковима, користе све овдашње ресурсе – од вода и руда, преко тржишта, до радне снаге.

Али, ако би се, зло и наопако, формирала истинска суверенистичка алтернатива, која најчешће има и своју леву фракцију (овдеовде или овде), тешко да би нас наши господари тек тако испустили из својих канџи. Једна од опција је и прављење хаоса, после чега би нека од њихових компрадорских фаланги наступила да уведе ред.

„Антинационалистичка“ (заправо, компрадорска) левица, у таквом сценарију, добија на важности јер, као што сам већ писао, колонијална управа највише се боји домородачког „национализма“, који би могао да доведе до еманципације колоније. А функција опслужујуће левице управо је у томе да сваки суверенизам (патриотизам) приказује као фашизам, те да га на тај начин дисквалификује из јавног простора.

С друге пак стране, као социолог не могу а да не видим и чињеницу да је пријемчивост дела наше публике за сликовито најављивање политичког насиља повезана с дубоком социјалном или политичком фрустрираношћу значајних сегмената нашег друштва. 

 То да многе обичне људе, који се у својој свакодневици гнушају насиља, привлаче слике политичког теорора, одраније је добро познат социјално-психолошки механизам, поготово у приликама када је долазило до масификације друштва (било економске, политичке или медијске). 

„Омасовљени” појединац, социјално фрустриран, а медијски раздражен, напушта дотадашње моралне оквире у којима се кретао. Бесан и очајан, препушта се реторици насиља, без озбиљнијег размишљања о последицама, верујући да реторика насиља остаје тек „прича“ – да неће довести и до стварног насиља. Стога, он у тој реторици ужива као у каквој представи, а што му свакако помаже да се психолошки растерети. 

У томе је и објашњење успеха оног нашег политичара, с почетка деведесетих година, који је непосредношћу, па и извесном црнохуморном духовитошћу, забављао масу и добио мили0н гласова – без обзира на отворену реторику насиља:

„У случају ако положај по Србе (у Хрватској) постане неугодан, бомбардоваћемо нуклеарку ‘Кршко’“ (Борба, 4. фебруар 1992, стр. 5). 

„Румунима треба рећи да ако покушају да нас ометају (у пловидби Дунавом – А. С.) отићи ће у ваздух читава брана (тј. ХЕ Ђердап), па нека виде шта ће!” (Борба, 7. април 1993, стр. 6). 

(Италијанској ТВ): „Имамо пројектиле ФФ-22 који могу досећи вашу земљу, али нећемо гађати војне објекте, јер је ту припремљена одбрана; у случају да будемо нападнути, гађаћемо ваше цивилне објекте” (Борба, 13. мај 1993, стр. 2).

„Платићемо 5.000 наших ратника с реденицима, сабљама и брадом до појаса. Прокрстариће они Косовом са својим четничким песмама, и 200.000 Шиптара ће побећи преко границе” (Наша борба, 1. октобар 1996, стр. 5). 

Публика се забављала и „лечила“ овом реториком насиља. Али, такав дискурс, заправо, загађивао је јавни простор, потискивао јавни (здрави) разум и онемогућавао озбиљнију друштвену дебату. 

Јер, као што је то уочила Хана Арент на примеру масификације немачког друштва, „ова (успешна) побуна маса против ‘реализма’ здравог разума била је резултат њихове атомизације, њиховог губитка друштвеног положаја којим су изгубили и целокупно подручје друштвених односа у чијем оквиру здрав разум једино и има смисао” (овде, стр. 49).

* * *

Закључак овог текста је да не смемо дозволити да изгубимо здрав разум – ма колико да смо оправдано незадовљни и љути. Насиље, наиме, престаје да буде неприхватљиво тек када су све остале опције исцрпљене и тек када против себе имамо власт која очигледно издаје свој народ или га, чак, и сама оружано напада.

Не мислим да су данас у Србији све опције исцрпљене. Такође, верујем да је истински интерес огромне већине овог друштва: мирно решење наше политичке и сваке друге кризе

Бављење политиком захтева памет и стрпљење. А коме је до „озбиљне туче“ – нека лепо иде у боксерски клуб. А не да је призива из удобне фотеље ТВ студија, са свог Fb или Tw налога, или с позиције трилатерално-заштићеног професора. 

Јер, као што је већ добро примећено, Србији није потребна никаква грађанско-ратна подела на нас и њих: „Потребни су јој честити, добронамерни, и слободољубиви људи. А они ће се већ договорити“.

(Искра)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер