среда, 08. децембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Чега има, а шта недостаје у оптужници против Беливукове групе
Преносимо

Чега има, а шта недостаје у оптужници против Беливукове групе

PDF Штампа Ел. пошта
КРИК   
субота, 07. август 2021.

Оптужница против групе Вељка Беливука коју је тужилаштво подигло пре недељу дана у детаљ објашњава на који начин је овај клан спроводио убиства, али не открива ништа о политичкој и полицијској подршци коју је годинама ова криминална група уживала и захваљујући којој је постала једна од најмоћнијих у Београду. Није јасно ни како је клан месецима убијао током истраге, наочиглед полиције и БИА-е која је на њих мотрила. Један од чланова клана, који је проговорио против шефова, на испитивању у тужилаштву рекао је да су му пренете речи Беливука како за групу нема будућности уколико Небојша Стефановић изгуби место министра – мада ове речи нису пренете у оптужници, открива КРИК. Објављујемо детаље оптужнице, као и других кључних доказа сакупљених током истраге.

„Види лутко, Мексико усред Београда хахаха”, похвалио се Беливук свом сараднику пославши му фотографију измасакрираног тела тек убијеног противника, како се наводи у оптужници. Мислио је на познати рукопис мексичких нарко-картела који се брутално обрачунавају са конкурентима, а који су Беливук и сарадници, према истрази тужилаштва, ископирали у Србији. 

Поруке попут ове, фотографије на којима су забележена убиства, али и изјаве ухапшених криминалаца део су доказа на основу којих је тужилац за организовани криминал Младен Ненадић на више од триста страна написао оптужницу против Беливукове групе која се сматра једном од најбруталнијих у региону. 

Иако тела жртава нису пронађена, пошто их је криминална група пажљиво уклањала, тужиоци Саша Иванић и Зоран Бабић, који су водили истрагу, сакупили су различите доказе који показују како су се одигравала убиства.

Тужилац Ненадић потписао је оптужницу против ове групе (фото: Министарство правде)

Неки од тих доказа обезбеђени су радом тужилаштва, а неки великом срећом – полиције западноевропских земаља успеле су да ‘разбију’ закључану комуникацију чланова групе и да нашем тужилаштву доставе поруке и фотографије које су криминалци размењивали путем апликације „скај”, а на којима је забележено како су мучили и убијали жртве.

Тужилаштво је, са друге стране, успело да убеди једног од чланова Беливукове групе, Бојана Хрватина, да детаљно исприча како су се убиства планирала, људи киднаповали и убијали. Други члан, Војислав Ђорђевић, описао је мучење једног младића у кафићу на стадиону Партизана. Још два криминалца су у полицији ‘пропевала’ о томе како је група продавала дрогу, али када је требало да то понове у тужилаштву, повукли су све што су рекли. 

Беливукова група радила је у оквиру већег кавачког клана, који предводи црногорски држављанин Радоје Звицер и који је у вишегодишњем сукобу са шкаљарским кланом.

Стога је група, како пише у оптужници, углавном убијала криминалну конкуренцију – чланове супростављеног шкаљарског клана и сараднике криминалца Филипа Кораћа. Оптужница детаљно описује како је извршено пет убистава и једно мучење. 

Марко Миљковић, Беливукова десна рука, смишљао је преваре којима су жртве намамљиване до места где су их чланови групе киднаповали и превозили у кућу у београдском насељу Ритопек, недалеко од Дунава. У тој кући су жртве наводно мучили и убијали их често тако што су им главе одсецали секиром, а затим тела пажљиво уништавали у вишесатној уходаној процедури – прво их секли на комаде, млели у машини, а затим остатке у џаковима одвозили до реке и бацили у њу. Све то, тврди тужилаштво, радили су у скривеној просторији коју су звали „кланица“ и у коју су жртве доводили као на траци.

Убијенима су узимали телефоне и, лажно се представљајући, дописивали се са њиховим сарадницима – да би сазнали више о њима и намамили наредну жртву.

Чланови Беливукове групе имали су високу безбедносну културу – користили су специјалну апликацију „скај” за тајну комуникацију, имали су шифроване надимке, прецизан систем за уклањање тела, а просторија у којој су убијали жртве била је тако добро сакривена, да је тужилаштво и полиција када су први пут претресали ову кућу – нису пронашли.

„Тај бункер-штек се налазио када се уђе у гаражу, испод задње полице скине се део, убаци се шраф дебели који је стајао ту и поприлично се запне и отварају се велика бетонска врата“, објаснио је Хрватин како да се пронађе просторија, која је, пре убистава, служила да се у њој тајно производи марихуана.

У исто време, Беливук и сарадници радили су ствари које су компромитовале њихов добро успостављен систем безбедности.

Иако су екстремно пажљиво и прецизно уклањали тела жртава, на такав начин да тужилаштво током истраге није могло да пронађе остатке, они су мучења и убиства сликали и снимали и чували те фотографије. Чак су их слали својим непријатељима – шефовима људи које су убили.

За разлику од неких већих криминалних организација у којима је правило да шеф групе не буде директно укључен у операције, овде су, како тврди тужилаштво, Беливук и Миљковић лично учествовали у сваком сегменту криминала.

Миљковић и Беливук (фото: тужилаштво)

Док је део око убистава детаљно објашњен у оптужници, она је у осталим пољима танка. Делује да тужилац није саградио јак случај о томе како се овај клан бавио трговином дрогом, нити је озбиљна количина наркотика заплењена. Иако је најављено да ће се држава обрачунати и са Беливуковим шефом Звицером, он није оптужен.

Оно, међутим, што је значајније јесте да ова оптужница не даје одговор на питање ко је све из државе годинама помагао и давао подршку овом клану да израсте у један од најбруталнијих у региону. Није оптужен као члан овог клана ниједан истакнути полицајац, ни политичар, иако су многе везе које је Беливук имао са људима из државе и јавно разоткривене. Због овога, оптужница је далеко од „ремек дела”, како ју је недавно описао председник Александар Вучић. 

Хрватин је у свом исказу тек кратко споменуо министра полиције Небојшу Стефановића као неког од чијег положаја у министарству је зависио опстанак клана, пише у записнику о његовом саслушању, мада његове речи нису пренете у оптужницу. „Сада су избори, не знамо да ли ће Стефановић да остане министар, ако не остане можемо сви да купимо прње и да летимо, да идемо из ове земље”, наводне су речи Беливука које је овај оптужени члан групе пренео тужиоцу.

Хрватин је рекао да је група била у контакту са извесним Папићем из полиције, који је имао шифровани надимак Шериф – вероватно мислећи на Горана Папића, бившег заменика начелника Службе за борбу против организованог криминала (СБПОК).

Не помињу се ни други за које је у јавности познато да су имали везе са овим кланом, попут генералног секретара Владе Новака Недића, бивше секретарке МУП-а Дијане Хркаловић, и утицајног жандарма Ненада Вучковића Вучка, а није разјашњено ни како су чланови Беливукове групе били ангажовани да обезбеђују инаугурацију председника Вучића.

Још једна мистерија која није разјашњена у оптужници, а коју је тужилац Ненадић дужан да објасни јавности јесте како је могуће да је Беливукова група убијала своје жртве, док се у исто време налазила под мерама Безбедносно-информативне агенције (БИА). Из листе доказа види се да је Беливук био прислушкиван бар од септембра прошле године, што значи да су се најмање три убиства десила под будним оком полиције и обавештајне службе. Камера БИА-е је чак снимила како Беливукова екипа довози своју последњу жртву у „кланицу” у децембру прошле године и нико није реаговао.

Већина оптужених негирала је кривицу и бранила се ћутањем. 

КРИК објављује најбитније детаље оптужнице, делове исказа криминалаца који су говорили о раду групе и друге доказе које је тужилаштво скупило.  

„Док се не окрвимо – нема поверења“

Александар Глигоријевић звани Пуки био је члан Беливукове навијачке групе „Принципи” и водио је локалну групу Партизанових навијача у војвођанском граду Оџаци. 

Често је био на утакмицама и поносан што навија за клуб, види се на сликама које је постављао на свом фејсбук профилу. Објављивао је и цитате познатих криминалца, како оних из стварног живота, тако и оних из филмова, који говоре о томе колико су пријатељи важни. Између осталих, цитирао је чувеног америчког мафијаша Ал Капонеа који је рекао да се у животу све мења сем једног – „Никад не мењамо наше другове”.   

Ипак, Глигоријевић се нашао на мети својих пријатеља јер су, како тврди тужилаштво, веровали да је са члановима супарничке криминалне групе планирао Беливуково убиство. Чак је, наводно, набавио и снајпер.

 

Беливук и Глигоријевић (фото: инстаграм)

„Брате, овај ме наместио… ако све буде ок за пар дана иде у ‘кланицу’”, јавио је Беливук једном од својих сарадника мислећи на Глигоријевића, пише у оптужници.

Глигоријевић није ни сумњао шта ће да се деси када се у јуну 2020. године договорио са Марком Будимиром, једним од кључних Беливукових људи, да се нађу код Бетон хале у Београду. Повод за састанак била је наводна повољна куповина дроге. Пријатељу који га је одвезао на састанак рекао је да се виђа са „битним човеком“ и договорили су се да се касније тог дана сретну на стадиону Партизана. Више се никада нису видели.

Будимир је Глигоријевића одвезао до куће у Ритопеку из које није изашао. Ту је убијен, а Беливук и његови сарадници ножем су на његовим леђима урезали реч „издаја” и то фотографисали. Тела су се отарасили.

Бојан Хрватин, друг Будимировог брата, није присуствовао убиству, али је тужилаштву испричао шта се након тога догодило. Хрватин је, иначе, недавно пре тог догађаја изашао из затвора, где је одслужио казну за убиство, и желео је да се прикључи Беливуковом тиму.

Састао се са Милошем Будимиром, Марковим братом, који му је показао фотографије искомаданог Глигоријевићевог тела које се налазило „у два корита” и објаснио да је убијен јер је шефовима групе „радио о глави”. 

Након што је видео фотографије, Хрватин је замолио Будимира да, када буду убијали следећу жртву, обавезно позову и њега.

„Ја сам му тад рекао: ‘Ајде види знаш мало, оно, ако буде тако некад да учествујем и ја’ јер су биле неке приче да треба да се окрвимо, док се не окрвимо – нема ту поверења. То је једноставно тако на улици“, пише у записнику о саслушању Хрватина.

Будимир му је одговорио: „Биће, биће тога још, имамо их још.“

Није дуго чекао да се додвори Беливуковој групи. Прилика се указала већ после мање од два месеца.

„Тик-ток, тик-ток, овако ћеш да завршиш“

У убиству Горана Величковића познатијег као Гокси, Хрватин је одиграо једну од главних улога. Био је мамац који је довео Гоксија на место где су га остали чланови групе киднаповали, како је објаснио тужилаштву.

Гокси је био Партизанов навијач и вођа групе „Јанг бојс“ и био је на стадиону у сукобу са Беливуковим хулиганима. Поред овога, имао је битну позицију и у подземљу, објаснио је Хрватин. 

Горан Величковић (фото: нестали.рс)

Био је један од главних људи Филипа Кораћа – утицајног мафијаша који је, заједно са шкаљарским кланом, ратовао са кавачком групом и Беливуковом екипом. 

Као такав, како је Хрватин објаснио, Гокси је био међу кључним продавцима кокаина у Србији. „У разговору је споменуо да у граду постоје два главна извора – да је он један“, испричао је.  

Хрватин је, након што је изашао из затвора, са Гоксијевим сарадником склопио посао око продаје марихуане. У једном тренутку, Беливукови сарадници су сазнали за то.

„Када смо се видели на стадиону, ја сам био упитан онако другарски: ‘Што не рече да имаш ‘Жутог’ (Гоксија) на ‘скају’?“, испричао је Хрватин. „И онда је мени саопштено да је он у тим њиховим навијачким причама био са њима и они су га готивили, поготову Веља, волео га је као брата (…) Сазнали су да је хтео да их заврне, да им можда подметне бомбу или негде да их убије и да је он на вези са Шкаљарима, односно овим Филипом Кораћем.“

Питали су Хрватина да ли би им помогао да га „навуче”. Иако Гокси, не само што је сарађивао с њим, већ му је и лично помагао – једном када је имао повређену руку пронашао му је приватног лекара, Хрватин је ипак одлучио да му пресуди.  

„Наравно, ја сам пристао. Тада није било речи о кешу, али се споменуло – ‘биће неког кеша’“, испричао је Хрватин у тужилаштву.

Гокси је био веома пажљив и Беливукова група је неко време имала проблема да организује његову отмицу. Први план, да га намаме да дође да прода кокаин Хрватину, није успео. 

Онда је Гокси затражио од Хрватина услугу која га је коштала главе – питао га је да му помогне да купи пиштољ. 

Хрватин је са члановима групе направио план – измислили су да он има пријатеља коме је надимак „Матори“ и који продаје два пиштоља. Са Величковићем је уговорио састанак како би га одвео до наводног продавца оружја. 

Величковић се упецао. Почетком августа прошле године у центру Београда нашао се са Хрватином и након краће шетње сели су у „смарт“ и кренули на наводни састанак са „Маторим“, до њиве недалеко од Смедеревског пута и Ритопека. На том месту су их чекали чланови Беливукове групе – Небојша Јанковић који је глумио „Маторог“ и Немања Ђурић. 

Пиштољи којима су намамили Величковића (фото: тужилаштво)

Не слутећи шта се спрема Величковић је пришао паркираном „пикап“ аутомобилу у коме су наводно били пиштољи када га је Ђурић заскочио с леђа и почео да га дави, а потом су се из оближњег поља кукуруза појавили и други осумњичени, те су савладали и везали Величковића. Убацили су га у „пикап“ и одвезли до куће у Ритопеку.

У тајној просторији коју су користили за убијање, Величковића су прво мучили и тражили да откључа свој криптовани телефон. 

Хрватин није присуствовао убиству, али му је Марко Миљковић препричао шта се догодило.

„Каже да се изненадио, да се до тада Гокси најбоље држао од свих, да је био храбар“, препричао је Хрватин тужиоцу. „(Гокси) је убицама рекао: ‘Јебига, у погрешно време на погрешном месту’.”

„(Миљковић) ми је рекао да је он то прихватио, да је знао шта се спрема. Када је видео њега да долази са секиром, да је само легао сам, значи нису га намештали ништа, да је чак сам и главу наместио. Каже да га је добро ударио једанпут, да није било потребе да удара други пут.“

Пред само убиство, Гокси је покушао да заштити Хрватина, очигледно не схватајући да га је управо он наместио. „Када је (Миљковић) дошао код њега, Гокси га је питао шта је са мном, као да ‘немојте њега, он нема никакве везе, тек је изашао из затвора’.“

Филип Кораћ (фото: Рајко Ристић)

Са друге стране, Хрватин који је наместио убиство пословном партнеру и човеку који му је помагао – добио је од Беливука за то свега 10.000 евра. 

Након убиства, група је са Величковићевог телефона почела да шаље поруке његовом шефу Филипу Кораћу. „Он је нас одмах после прве-друге поруке провалио“, каже Хрватин. 

Тада су му послали фотографију Величковићевог тела на којем су крвљу исписали „Кораћ пичка“. Убрзо још једну поруку: „Тик-ток, тик-ток, овако ћеш ти да завршиш, на’ватаћемо те.“

Величковићево тело су затим самлели у машини и бацили у Дунав, тврди тужилаштво.

Група је, очигледно била поносна на то како је извршила ово убиство. Импоновало им је када су их упоређивали са мексичким нарко-картелима који су познати по томе да брутално муче и убијају противнике и снимају убиства.

„Како нам кажу браћа из Црне Горе: ‘Ово нијесмо ни у Мексико виђали што ви чините ту’“, пренео је Миљковић похвале, према поруци која је део доказног материјала. 

„Само с лешевима блејим, чудно ми да видим живог човека“

Након овог убиства, Миљковић, Беливукова десна рука, жалио се да му треба пауза.

„Морам на пут мало да одморим, одлепићу брате. Само са лешевима блејим, чудно ми је када видим живог човека“, написао је у поруци коју је послао непознатој особи. 

Управо је Миљковић био тај, како објашњава Хрватин, који се највише бавио намамљивањем жртава и организацијом убистава, док га други аспекти криминалног посла нису много занимали.

„(Миљковић) је рекао да њега у ствари (Партизанова) трибина и не интересује“, рекао је Хрватин. „Да га више интересују ти улични послови, где је напоменуо да га послови са дрогом не интересују, да га интересују само послови око планирања убистава.“

У свом телефону имао је велику колекцију фотографија измасакрираних људи, али нису у питању биле само њихове жртве. Хрватин је открио да му је Миљковић показао слике његових људи који су били обезглављени, а које је убио супарнички шкаљарски клан.

„Волео је да (слике) држи у телефону, не знам из ког разлога, али је волео и имао је пун телефон тих слика – и онога што ми нисмо радили. Имао је слике које су урадили контра, па су слали нама“, објаснио је. „Труп цео са одсеченом главом, ту конкретну слику ми је показао и рекао да то нисмо ми урадили, већ Шкаљари.“

Миљковић не само што је својим телефоном бележио убиства, већ је пазио да имају и копије на другом месту. Крајем децембра прошле године фотографије је послао особи за коју тужилаштво није открило ко је, уз поруку: „Да ти пошаљем слике кланица да их имамо код тебе, да нам се не обришу, јер их имам само ја.“

Ова Миљковићева колекција фотографија до које је, захваљујући колегама из иностранства, дошло наше тужилаштво кључан је доказ против групе.

У својој најлукавијој акцији, Миљковић се преко апликације „скај”, дописивао са супарничком групом – шкаљарским кланом, лажно се представљајући као њихов члан. „Миљковић је водио то и он је био маг“, рекао је Хрватин.

Беливук у дворишту куће у Ритопеку (фото: тужилаштво)

На овај начин, Беливукова група је успела да у Црној Гори киднапује утицајног шкаљараца, Мила Радуловића званог Капетан, и њега искористи да намами још жртава, пише у оптужници.

„Капетана нису лишили живота, он нам је просто био потребан јер је имао кеша, био је на вези са свим Шкаљарима тим виђенијим из Црне Горе и био је у неку руку шеф Александру Шарцу и Лазару Вукићевићу“, објаснио је Хрватин. „Миљковић је почео да пише са Капетановог апарата Шарцу и Вукићевићу (…) Сликали су Вељка Беливука како је отет и на тај начин смо успели да навучемо Лазара.“

Вукићевић је загризао удицу. Око осам сати увече њега је на једном паркингу у Радничкој улици покупио Беливуков сарадник. Пре него што је прешао код њега у аутомобил, Вукићевић је пријатељу са којим је дошао рекао да су га „ако се не врати, ‘продала’ браћа Црногорци“. Након тога, отишао је у Ритопек и више га нико није видео.

Поруке којима је Миљковић мамио Вукићевића представљајући се као Капетан (фото: тужилаштво)

Вукићевић, сем што је радио за Шкаљарце, био је навијач Црвене звезде и долазио је у сукобе са навијачима Партизана и Беливуковом екипом. Тако је 2008. године ранио Николу Вушовића, који је повезан са Беливуковом групом и, са којим је, како делује, и деценију касније био у конфликту – веровао је да је Вушовић 2019. испод његовог „поршеа“ поставио бомбу и покушао да га убије. Аутомобил је експлодирао, али Вукићевић у том тренутку није био у њему. Његов отац испричао је да је био у конфликту и са Миљковићем јер је 2007. или 2008. године био у љубавној вези са његовом садашњом супругом. 

Када се довезао у кућу у Ритопеку, Вукићевић је осетио да је у питању намештаљка. Али, било је касно.

„Он је извадио пиштољ јер му је нешто било сумњиво. Када је видео пиштољ, први за пиштољ и руку је скочио Милош (Будимир). Овај је успео да опали метак али никог није погодио”, објашњава Хрватин.

„Ту су они њега на бетону пребили добро. У плану је било да се испитује (…) али је он толико био пребијен да није могао да прича и само су га довршили.“

Налог који су добили од шефова Беливука и Миљковића, који су се тада налазили у Црној Гори са заточеним Капетаном, био је да Вукићевића највише муче: „Овога пута дајте 102 одсто себе. Молим вас, значи, из петних жила.“

Тако се и догодило. Вукићевића су дуго и брутално мучили у кући, док није издахнуо, судећи према сликама које има тужилаштво, али и порукама којим су шефове у детаљ известили о томе.

Лазар Вукићевић (фото: Блиц)

„Преносите нам утиске, молим вас, значи дајте нам мало да нахранимо его. Не прескачи ми те сочне детаље”, рекао им је Беливук.

За разлику од Вукићевића, Шарац се није упецао. 

„Браћо, Шарац се уср’о, не сме да дође, пази кад не верује ни Капетану“, порука је коју је члановима групе послао Миљковић преко „скаја”, а која је цитирана у оптужници. „Јебига, ‘ватаћемо га.“

Иако је био опрезан и избегао одлазак у Ритопек, Шарац није успео да се спаси. Неколико дана касније, тешко је рањен у гаражи тржног центра Ушће у Београду. Убица му је пришао с леђа и пуцао у њега пред више људи. 

Шарац је преминуо у болници неколико дана након пуцњаве и за његово убиство још нико није оптужен.

„Ја нећу, кум ми је“

Наредни који је завршио у „кланици“ је Здравко Радојевић, кум једног од чланова Беливукове групе Милоша Будимира.

„(Милош) и његов брат Марко су радили са Здравком дрогу у тим почецима, пре затвора Милошевог, и знам да су кумови“, објашњава Хрватин. „Дошли су до сазнања да је Здравко на контрастрани, да он има блиске контакте са Шкаљарима и да је хтео да ради о глави Марку Будимиру јер је њега мрзео“.  

Радојевић је био изнервиран јер је веровао да су чланови групе ишарали мурал његовог брата, убијеног навијача Црвене звезде, па је претио да ће да их убије, види се из оптужнице. Због тога су решили да га ликвидирају. 

Здравко Радојевић (фото: тужилаштво)

Миљковић је, представљајући се као продавац оружја, намамио Радојевића да се нађе код паркинга компаније „Ласта“ у близини ауто-пута Београд-Ниш са Небојшом Јанковићем, чланом групе који га је одвезао до Ритопека. Приликом ове отмице били су веома опрезни – два аутомобила пратила су Јанковића и Радојевића како би били сигурни да их нико не прати, док је један ишао испред њих и проверавао безбедност путање. 

Радојевића су везали, испитивали и тражили да откључа свој криптовани телефон како би видели с ким је све у контакту. Када је Хрватин дошао у кућу, затекао га је уплашеног.

„Вељко Беливук је рекао овако: ‘Ајмо браћо, ко ће да га реши?’, где је (Милош) одмах одговорио: ‘Ја нећу, кум ми је’“, објашњава Хрватин. 

Онда је шеф, како тврди, одлучио да сам то обави секиром. „Прецизним јаким ударцем Беливук је убио Здравка“.

Код овог убиства, како сведок описује, заборавили су да просторију обложе најлоном. 

Радојевићево тело су, попут тела осталих жртава, исекли и самлели у машини, а потом бацили у Дунав, али је полиција у кући пронашла његов ДНК.

„Ја сам више за улицу, пиштољ”

Један од познатијих криминалаца које је Беливукова група успела да на превару убије био је Милан Љепоја из Ниша. 

Љепоја је био у Пинк пантерима, чувеној криминалној групи која је вршила спектакуларне пљачке златара широм света. Због тога је хапшен у различитим земљама: у Лихтенштајну, али је побегао из затвора и опљачкао следећу златару у Дубаију, затим је лоциран и ухапшен у Француској, одакле је пребачен у Лихтенштајн, па у Србију да одслужи казну.

Милан Љепоја (фото: полиција)

Почетком 2018. године изашао је на слободу и две године касније наводно учествовао у организацији екипе која је послата у главни град Украјине да убије Беливуковог шефа и вођу кавачког клана – Радоја Звицера. Иако упуцан неколико пута, Звицер је преживео, а Нишлије које је Љепоја послао су ухапшене и суди им у Украјини се за покушај убиства.

Ово је био главни разлог због кога је Беливукова група желела да га убије. Осим тога, веровали су да Љепоја жели да ликвиира и Беливука, Миљковића и Марка Андрића из Ниша, па су решили да га предухитре, открило је тужилаштво. 

И Љепоја се плашио за свој живот и тражио је да купи блиндирани аутомобил. Управо то му је и дошло главе – Беливук и сарадници намамили су га како би му наводно продали та кола. 

Због куповине је дошао из Ниша, а са наводним продавцем – чланом групе Дејаном Тешићем, нашао се код паркинга „Ласта“ у близини Београда. Тешићевим аутомобилом кренули су ка Ритопеку, а како би били сигурни да их нико не прати чланови групе који су се возили за њима су чак изрежирали судар и тако зауставили саобраћај. 

Испред куће у Ритопеку био је паркиран блиндирани „БМW“ који је Миљковић специјално набавио како би лакше намамио Љепоју да уђе у двориште – што се и десило.

Хрватин је дошао у кућу након што је Љепоја био савладан.

„Беливук је био повређен, шепао је, у савлађивању Љепоје“, објаснио је Хрватин и рекао да је, када је сишао у „бункер“, видео Љепоју како седи. Није, тврди, изгледао превише уплашено.

„Већ је био најлон около, најлон испод, на столици је седео, са лисицама позади, видно изубијан и седео је и причао најнормалније“, објашњава Хрватин. „Он је причао о неким дешавањима, питан је био за ону пљачку у Дубаију како је рађено.“

Пошто је разумео шта га чека, овај нишки криминалац им је наводно рекао: „Ја нешто нисам за ово, ја сам више за оно улица, пиштољ, фазон да се решава.“

„Њему је било страно ово што смо ми радили”, објаснио је тужиоцу Хрватин.

Одлучили су да му не одрубљују главу, већ да га удаве. Ангажовала су се чак тројица, Беливук, Хрватин и Срђан Лалић који су га уз напор угушили кесом и жицом, како објашњава сведок. 

Након тога, његово тело је уклоњено на исти начин као и у случајевима претходних жртава.

„Најјачи до сад, веруј озбиљна борба”, известио је Беливук непознату особу након убиства, пише у оптужници. 

„Најбољи начин да се навијачи заплаше“

Хрватин је испричао да има сазнања да је Беливукова група наводно починила још три убиства, мада за њих нико још није оптужен.

Објаснио је да овај клан стоји иза убиства Љубомира Марковића Киће, вође једне од Партизанових навијачких група. То је урађено, наводно, како би се заузео примат на трибини овог клуба.

„Да би заузели то место на трибини он (Миљковић) је био убеђен да мора да се помери, да се смакне Кића“, испричао је Хрватин и објаснио да му је речено „да је то најбољи начин да се све остале фракције на Партизановој јужној трибини, која је разбијена била, да се заплаше.“ 

Љубомир Марковић Кића (фото: фејсбук)

Кића је убијен почетком новембра 2019. године и убиство званично није решено. Хрватин тврди да је у њега пуцао ‘Лаиновић’, вероватно мислећи на Љубомира Лаиновића, сина чувеног криминалца из деведесетих Бранислава Лаиновића Дугог. Син је нестао од тада.

Хрватин тврди и да у акцији заробљавања Капетана, када је Беливук са сарадницима отпутовао у Црну Гору и упао у један од тајних „штек“ станова шкаљарске групе, било убијених.

„Упали су тамо на ‘штек’, тамо су ликвидирали, по мојим сазнањима једног сигурно, можда двојицу, мислим да тог што су ликвидирали (…) мислим да се Хоџић презивао“, рекао је Хрватин, највероватније мислећи на Дамира Хоџића који се води као нестао.

Сведок је споменуо и да је група раније киднаповала и вероватно убила неименованог криминалца, али се сећао само његовог надимка.

„Имали су они један паркинг на Падини”, рекао је Хрватин. „Закључивши из приче, само споменуте овлаш, да су они ту већ одрадили неког човека којег су називали ‘Свиња’, не знам детаље о томе, никакве појединости.”

„Нека плаче шпијун“

Осим за низ убистава, Беливукова група оптужена је и за мучење и силовање двадесетдвогодишњег младића из околине Пожаревца. 

Беливукови сарадници су га видели како фотогафише Партизанов стадион и посумњали да их прати по налогу непријатеља. Било је пола сата иза поноћи једног августовског дана прошле године. 

„Шта је било, дошао си да цинкариш, дошао си да пратиш Вељу?“, зачуо је младић питање. Он им је рекао да слика стадион јер је навијач „Партизана“, али му нису поверовали. Одвукли су га у просторије које је група користила на стадиону.

Момак их је знао од раније пошто је био редован на утакмицама Партизана. Знао је да су навијачи који су га пресрели и одвели били са јужне трибине и блиски Беливуку – сви стари око двадесетак година, а неки и малолетни. 

Живео је у близини Пожаревца у сиромашној породици. На трибини је сакупљао половну одећу, старе патике и тренерке – неке је сам носио, а неке је његова сестра продавала. Како је накнадно испричао у тужилаштву, често је путовао аутобусом са навијачима да би смањио трошкове и био добар са свима. 

Отмичари су му одузели телефон и прегледали садржај. Видели су да у контактима има људе са трибине које су Беливукови сарадници сматрали непријатељима. 

„Они су имали у својој глави да сам ја дошао ту да намештам Вељу, Марета. Цинкарења није било, значи нити је било намере нит ништа“, испричао је младић касније у тужилаштву.

У Партизановим просторијама где су га одвели, везали су га за столицу и почели да се иживљавају. Викали су, ударали га песницама и шутирали по глави и по грудима. 

Иако је упорно негирао да је преносио информације и надгледао их, мучење се наставило. Скинули су га голог, ударали, дршком од секире му пребијали прсте на рукама и ногама. Потом су му ставили лисице и затворили у просторију испод источне трибине где су наставили да га злостављају и муче три дана. 

Наредно вече несрећног момка извели су пребијеног пред групу девојака која им се придужила – за билијарски сто. 

„Ја сам стајао овако са лисицама и мене су ударали штапом за билијар, значи ја сам буквално пао доле на земљу од удараца“, испричао је несрећни момак. 

Исто вече Алекса Шејић, који је у ресторану радио и као конобар, га је и силовао. Сутрадан је упознао „велике играче“.

Миљковић и Беливук (фото: тужилаштво)

„Тај трећи дан памтим, желео бих да га што пре избришем из главе, пакао је то био …. Дошли су Веља Невоља, Маре, дошли су ти ’Принципи’, тукли су ме … Веља ми је рекао: ‘За кога цинкариш’. Каже: ’Пичко једна циганска, пичко једна цинкарошка’. Рекао ми је да сам клошар, да сам свашта.“

Уследила је додатна тура батина и коначно су га пустили, уз упозорење да годину дана не долази у Београд јер ће га убити. Модрог, испребијаног и малаксалог оставили су га код наплатне рампе у Врчину одакле се до куће враћао пешке. 

Из порука које су размењивали чланове групе, а до којих је тужилаштво дошло, закључује се да су Беливук и МИљковић били обавештени о томе шта се дешава и да су издавали наређења млађима како да поступају са „шпијуном“.

„Нека плаче шпијун, док не каже све, плакаће“, рекао је Миљковић и чак их наговарао да момка сексуално злостављају. 

Миљковић је послао Беливуку и гласовну поруку у којој се чује глас жртве где признаје да их је посматрао и преносио поруке за супарничку навијачку групу Алкатраз.

„Исекли би и овога него није вредан посла… Пустили смо га да не морамо и њега да деремо“, рекао је Миљковић.

„Срећа његова налетио је у понедељак кад је гужва“, одговорио је непознати мушкарац.

Један од млађих „Гробара“ који су мучили младића, Војислав Ђорђевић, потврдио је тужилаштву шта се догодило и биће сведок у поступку против групе. 

„Сад је другачије паковање робе“

Део који је тужилаштво слабије реконструисало јесте на који начин се група бавила трговином дрогом.

Бојан Хрватин није знао много о томе. Испричао је само да су користили просторије на стадиону Партизана да продају широки спектар наркотика. „Спид, марихуана, сканк, кокаин, био је и неки МДМА или ‘мачка’, свашта је ту било”, рекао је Хрватин.

Полиција је, међутим, у истрази пронашла два сведока који су знали нешто више. Беливуков дугогодишњи пријатељ одлучио је крајем маја да исприча о својој улози у овом послу.

„Познајем Беливука око 10 година. У више наврата сам се виђао са њим јер је долазио код мене у ауто-сервис како би поправљао возила“, рекао је у полицији Владимир Димитријевић наводећи да су му Беливук и Миљковић били гости на свадби пре две године. Он је испричао да га је Беливук наводно питао да им помогне у послу са дрогом.

„Криптовани мобилни телефон добио сам пре око годину и по дана од Вељка, а повод је био када ме је Вељко питао да у подруму који се налази у саставу ауто-сервиса причувам кокаин.“

Како је навео, први пут је добио један килограм кокаина упакованог у пакет у облику цигле. Убрзо је Беливук дошао код њега у подрум, отворио кокаин и препаковао га у 20 пакета од по 50 грама, а Димитријевићу на столу оставио 1000 евра за овај посао, испричао је он. 

Беливуков шеф Радоје Звицер није оптужен (фото: полиција)

Дрога је наставила да стиже, како је рекао, у количинама до осам килограма по једној тури, а Димитријевић ју је препакивао и мешао са другим супстанцама како би повећао количину.

Ово је, како каже, наставио да ради све до хапшења Беливука и других чланова групе у фебруару ове године.

„Када сам то видео отишао сам у подрум и изнео вагицу, вакуум машину и сто који сам користио када сам паковао кокаин. Вагицу сам поломио и бацио у делове као и машину за вакумирање, а сто сам оставио поред контејнера.”

Пошто је у том тренутку код њега и даље било четири пакета кокаина, непозната особа писала му је преко криптованог телефона тражећи „Сопранову робу“. Сопрано је било Беливуково шифровано име на „скају“. Димитријевић је наводно одвезао кокаин на договорено место, паркирао кола и изашао, а пошто је непознати мушкарац преузео „робу“, вратио се у аутомобил и одвезао назад.

„За све ове ‘туре’ кокаина које су долазиле до мене и од мене укупно сам добио око 12.000 евра. Новац сам у више наврата добијао када сам одлазио по исти на стадион ФК Партизан“, рекао је Димитријевић.

Ипак, месец дана након саслушања у полицији Димитријевић је у тужилаштву повукао све што је рекао. Навео је да није крив и да не зна ништа о дроги, као и да никада није имао „скај“ телефон. 

Ипак, тужилаштво је обезбедило друге доказе који поткрепљују његов први исказ – нашли су трагове дроге на кутијама у његовом подруму, али и поруке са скај телефона у којима му Беливук наводно даје инструкције око паковања кокаина.

„Брате од сад кад правиш, па на убудуће дај увек 20 кеса, а две склони на страну… Ако Мрша пита што фале две ти реци да је сад другачије паковање робе“, послао је Беливук Димитријевићу у јулу прошле године и додао: „Ако пита нешто ти кажеш да су пре коцке имале 1100 (грама) а сад ове имају 1000, друга роба.“

О послу са дрогом причао је и оптужени Алекса Шејић. 

Он је рекао да је поверење групе задобио јер се истицао у шарању графита навијача Црвене звезде па су му дали да ради и спава у просторијама ресторана на стадиону Партизан. 

Ту је пре радног времена препакивао различите врсте дрога које је добијао у пакетима од 100 грама у мање пакете, испрчао је Шејић у полицији. Рекао је и да му је „менаџер“ у овом послу био Милован Тадић Микса који му је давао инструкције шта треба да ради са дрогом. И Шејић је касније у тужилаштву порекао све што је претходно признао, али ће тужилац, по свему судећи, његово признање представити суду као доказ.

Група је оптужена и за већу количину оружја коју је полиција пронашла у скривеном делу куће у Ритопеку. 

Пронађено је 100 комада оружја, углавном пиштоља и пушака, али и један митраљеза, неколико бомби, као и експлозив и гранате. Полиција је у току истраге покушала да утврди како је ово оружје доспело у руке Беливукове групе, али безуспешно. Већина оружја стара је више од 30 година, а само за неколико полиција је успела да уђе у траг претходних власника, али не и да открије од кога га је ова екипа набавила.

Због овог оружја су оптужени Владо Драганић, власник куће у Ритопеку, али и Беливук, Миљковић и други чланови групе који су је користили. 

„Ако Стефановић не остане – можемо да купимо прње“

Док оптужница открива детаље о томе како је Беливукова група убијала жртве, у њој готово да нема ништа о везама који је овај клан имао у српској полицији и политици.

Нема ни назнака да ће у неком наставку истраге бити ухапшени људи из државе који су омогућили да ова група нарасте у једну од најмоћнијих у престоници и почини серију бруталних ликвидација.

У свом сведочењу, Хрватин је тек на једном месту веома кратко споменуо бившег министра полиције Небојшу Стефановића као неког од чије позиције је зависила будућност групе и то преносећи шта је посредно чуо да Беливук каже.

„(Милош Будимир) споменуо ми је, то су Милошеве речи, а Вељине које ми је пренео, рекао је: ‘Сада су избори, не знамо да ли ће Стефановић да остане министар, ако не остане можемо сви да купимо прње и да летимо, да идемо из ове земље’”, рекао је Хрватин не износећи више детаља. 

 Стефановића је споменуо један од оптужених на саслушању (фото: министарство одбране)

У време када је Стефановић био на челу МУП-а, Беливукова група је нарасла и очигледно имала подршку. КРИК је пре неколико година писао о томе да је полиција тих година хапсила готово искључиво криминалне групе које су биле конкуренција Беливуку и „Кавчанима” – припаднике шкаљарског клана и других повезаних група.

Стефановић је јавно негирао сумње да је сарађивао са Беливуком, а тужилаштво га није саслушавало о везама са овим кланом.

У Хрватиновом сведочењу помиње се и друга утицајна личност из полиције која је на „скају” имала надимак Шериф и била у вези са кланом. Рекао је да се тај човек презива Папић, те је могуће да је мислио на Горана Папића, бившег заменика начелника Службе за борбу против организованог криминала СБПОК, који је већ ухапшен због наводне услуге коју је учинио клану – али у документу нема потврде да је Хрватин мислио баш на њега.

Испричао је да је Папић једног дана дошао и споменуо да постоји нека истрага полиције, али није отворено говорио о детаљима. Причао је о „смарт” аутомобилу, као и да је полиција користећи информације са базних станица открила ко је возио Величковића тог дана када је нестао, а спомињао је и кућу за коју се, међутим, испоставило да није њихова јер се налазила у Смедереву. 

Хрватин је тужиоцу рекао да чланови групе нису били сигурни да ли је Папић испипавао да ли они имају нешто са нестанком Величковића или је хтео да их упозори.

„Да ли је он тада између редова нама рекао или не, али можда је тако испало да смо ми од тада за акцију узимали нове ‘скај’ апарате… Од тада не користимо више наше апарате него користимо нове само за тај посао.“

Сведок је објаснио да је Папића виђао у башти стадиона и у бункеру, када је долазио на састанке са Беливуком и Миљковићем и да би га без проблема препознао. Описао га је као особу која има залиске и носи наочаре. 

Тужилац му, међутим, није показао никакву фотографију и није утврдио да ли је мислио на Горана Папића.   

Више о својим наводним везама са политичарима Беливук и Миљковић су говорили када су саслушавани у тужилаштву.

Беливук је испричао да је чинио различите услуге које му је тражио председник Вучић – да контролише да се на Партизановим трибинама не скандира против председника, да застрашује оне који су организовали протесте против власти, обезбеди мир на Паради поноса, али и да утиче на таксисте да откажу протесте против апликације за превоз „ЦарГо“, пише у транскрипту Беливуковог саслушања који је КРИК објавио пре две недеље.

Рекао је да се и лично видео неколико пута са Вучићем, а председник је ове тврдње јавно демантовао.

Миљковић је испричао да се, осим са Вучићем, састајао и са министром полиције Александром Вулином, кога је наводно упознао преко свог деде Светозара Вујачића, Вулиновог саветника, како је објавила Њузмакс Адриа. 

Вулин је ово, такође, демантовао.

Како би изазвали тужилаштво да утврди да је оно што су Беливук и Миљковић испричали лаж потпредседник Српске напредне странке Милош Вучевић и члан Покрета социјалиста Ђорђе Комленски пре неколико дана су чак поднели кривичну пријаву против Вучића и Вулина.

Једно је сигурно – оптужница не доноси одговор на питање ко је из државе штитио овај клан годинама и омогућио му да постане једна од најмоћнијих група у Београду.

Многе људе из врха политике и полиције за које су медији раније утврдили да су сарађивали са Беливуком, тужилаштво није саслушало и није познато да ли се икаква истрага води против њих.

Један од њих је Ненад Вучковић Вучко, жандарм који је често виђан на трибини са Беливуковом екипом. Био је битан човек ове групе у полицији, али и њихова веза са тадашњом најмоћнијом женом МУП-а – државном секретарком Дијаном Хркаловић.

Осим њих, групи је био близак и генерални секретар Владе Новак Недић. Са њим су Беливук, Вучковић и убијени Беливуков претходник Александар Станковић звани Сале Мутави вежбали пуцање на државном војном стрелишту у Панчеву, открио је јавности Војни синдикат Србије. Ове тврдње није било могуће доказати пошто су докази попут снимака видео-надзора и евиденција улазака на стрелиште мистериозно нестали.

Један од разлога за ово може да буде и то што је тужилац одлучио да истражи само последњи период рада Беливукове групе, не улазећи дубље у прошлост када су ове везе криминалаца, полицајаца и политичара биле видљивије и лакше доказиве. Наиме, у оптужници пише да је Беливукова група формирана тек 2019, иако је она постојала годинама раније.

Ухапшен погрешан човек

Приликом разбијања групе у фебруару ове године, тужилаштво је сумњичило Вука Вучинића да је намамио Горана Величковића Гоксија и одвезао га у Ритопек. Вучинић у време хапшења групе није био у земљи, па се нешто касније вратио и предао полицији. Очигледно да је тужилаштво направило грешку и сумњичило погрешну особу с обзиром да је на крају Бојан Хорватин оптужен да је „покупио” Гоксија, што је и сам признао у тужилаштву. Вучинић је прошлог месеца пуштен из притвора и истрага против њега ће вероватно бити обустављена.

Ко је све на оптужници

Осим шефова Беливука и Миљковића, оптужено је још 28 њихових сарадника: браћа Милош и Марко Будимир, Срђан Лалић, Небојша Јанковић, Владо Драганић, Никола Спасојевић, Бојан Хрватин, Дејан Тешић, Немања Ђурић, Немања Лакићевић, Марко Андрић, Владо Георгиев, Александар Вучељић, Милован Тадић, Филип Ивановски, Жељко Коџић, Слађана Секулић, Борис Карапанџић, Никола Стефановић, Владимир Грек, Александар Шћепановић, Алекса Шејић, Мијат Симеуновић, Милош Лукић Селак, Алекса Дуњић, Војислав Ђорђевић, Алекса Стошић и Владимир Димитријевић.

Надимци на „скају”

Тужилаштво је разоткрило које су тајне надимке чланови групе користили на скају: Беливук се звао Сопрано, Миљковић Кратос и Леон, Срђан Лалић Бари, Марко Будимир Кантона, Милош Будимир Арес, Владо Драганић Брале и Боске, Јанковић Небојша Хел, Немања Ћурић Тајсон, Никола Спасојевић је имао надимак Топаловић, Дејан Тешић Флеш, Бојан Хрватин Анакин и Лео Лука, Немања Лакићевић Џери, Никола Стефановић ВМ\У, Владимир Грек је био Рагнарот, Владимир Димитријевић Шепртља, Филип Ивановски Енгри, Борис Карапанџић Салваторе, Александар Вучељић Струја, Марко Андрић Дисенадор, Алекса Стошић Ривен. Шеф кавачког клана Радоје Звицер, који није оптужен у овом случају, имао је надимак Борн.

Пишу: Стеван Дојчиновић, Милица Војиновић, Бојана Павловић, Бојана Јовановић

(Крик)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће на референдуму 16. јануара бити усвојене измене Устава?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер