четвртак, 01. децембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Биће рата, кажу сви - лакоумност европске лаке коњице у јуришу на Русију
Преносимо

Биће рата, кажу сви - лакоумност европске лаке коњице у јуришу на Русију

PDF Штампа Ел. пошта
Весна Кнежевић   
понедељак, 24. јануар 2022.

Тренутна ситуација показује фрапантне аналогије са чувеном поемом Алфреда Тенисона о „Јуришу лаке коњице" (1854). Тенисон је за тему изабрао једну епизоду из Кримског рата 1853-56, када су се Енглези, Французи и Турци утврдили на Криму и крајњим напорима одолевали напредовању руских снага. Како ни Русима није ишло посебно добро, али ни тако лоше као савезницима, рат се претварао у скупу људску рачуницу за обе стране.  

У тој безизлазној ситуацији је из Балаклаве, данас дела Сeвaстопоља, у јутро 25. октобра 1854. жустро изјахала енглеска бригада лаке коњице, без јасне идеје у глави и вођству, јурнула на Русе, те барем у поезији изгинула до последњег човека и коња. Руси су победили код Балаклаве, али су Крим вратили само привремено, коначно три деценије касније.  

Војни историчари ће после релативизовати енглеске губитке из битке код Балаклаве, кориговаће их на начин да је трећина изгинула, трећина осакаћена, а трећина полудела. Све у свему, ништа посебно за ратове тог времена, заправо врло просечно кад не дао бог војни историчари пишу историју.

"Јуриш лаке коњице", слика Ричарда Катона Вудвила Млађег (1894)

Гини и ћути!

Али Битка код Балаклаве није ушла у европску колективну меморију као реални, већ поетски догађај. Тенисонова поема „Charge of the Light Brigade", написана и објављена само два месеца после стварног догађаја, ставила је акценат на херојство без питања, на танатос у име вишег циља. А виши циљ је био, о крвава таутологијо, смрт за виши циљ:

Напред, лака коњицо!

Да ли је неко био ужаснут?

Не, иако су војници знали

да је неко начинио грешку.

Њихово није да одговор траже,

њихово није да питају зашто,

њихово је да оду и погину.

У Долину смрти

одјаха њих шестсто.

Књижевни критичари до дана данашњег нису сигурни да ли је Тенисон у поетском извештају о судбини лаке британске коњице на Криму ставио акценат на херојство или на глупост, то јест, да ли је био узвишен или ироничан. Лично, нагињем ка овом другом. Другачије и није могао да говори о том походу у ком је неко направио „blunder" (грешку, глупост, брљотину) него замотано и наоколо, јер би се иначе на њега обрушио бес патриотских медија, министарства војске, јавности, плус туге и беса породица палих. Јадни Тенисон се довијао да каже а да не каже.

Долина смрти на фотографији Роџера Фентона 1855.

На сву срећу, Тенисон је у својој поеми оставио довољно нагазних мина, па је она и дан данас опасно место за савремене ратне хушкаче. У популарној култури је присутна без прекида, као кôд за подухват велике храбрости и дисциплине, никакавих припрема и стопостотног неуспеха. Британска група Iron Maiden парафразира Тенисона у својој песми „The Trooper" (Војник), кад лирски субјекат каже, обраћајући се „Русу":

„You'll take my life, but I'll take yours too (...) You'd better stand, there's no turning back, the bugle sounds, the charge begins, but on this battlefield, no one wins".

У преводу: „Ја убијем тебе, ти убијеш мене, труба нас зове у јуриш, победника нема."

Ко не иде у марш, марш!    

Iron Maiden: "The Trooper"

Ратуј и куш!

Сад је питање, како се то читава Европа нашла у ситуацији лаке енглеске коњице из 1854? Ко то свира јуриш на Русију? НАТО очито не. Јенс Столтенберг, генерални секретар Алијансе је на прес конференцији у Берлину (17. јануара 2022) гануто дрхтавим гласом изјавио да је НАТО „само одбрамбена организација која не угрожава ни Русију нити било коју другу земљу".

Иако предвођени тако питомим војним савезом као што је НАТО, Европљани су ипак некако успели да се докопају шансе за рат с Русијом, а све то не би ли сачували мир који им пре проширења НАТО-а на исток нико и није угрожавао.

Европа се спрема за рат да би НАТО имао шта да ради. Њему је досадно! У ратној теорији су досађивање и досада потпуно занемарени као casus belli. Тај принцип се најбоље описује немачком речи „Arbeitsbeschaffung", „измишљање рада", екстензивна организација радног процеса. Рецимо, улица се не ископа само једном да би се у њој поставиле цеви, проводници и каблови за различите намене, већ се копа сваки пут поново. У резултату, улица се раскопава и поправља по неколико пута у кратком раздобљу, свака компанија за себе, док на крају нису сви завртели нови циклус привредног опоравка, new deal на микро плану.

Поглед унатраг са задршком од двадесет и три године показује да је бомбардовање Србије 1999. било само раскопавање европске улице у комуналне сврхе. Онда се та рупа лепо насула, поставила се нова, не најмудрија улична сигнализација, али проблем је био тај да НАТО заправо није завршио посао. Сад копа другде, са много већим улозима.

Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг

Мировно бомбардовање Србије Европљани су пратили на телевизији. Ту комотну дистанцу у евентуалном рату с Русијом неће имати. На то у Европи подсећају ретки гласови који се пробију до утицајнијих медија, рецимо Матијас Плацек, председник немачких Социјалдемократа 2005-2006. и премијер покрајине Бранденбург 2002-2013. У интервјуу за АРД (17. јануара 2022) он каже: „Обрачун с Русијом у који нас НАТО води неће се одвијати у Сибиру или на америчком Средњем западу, већ овде, у густо насељеној Средњој Европи".

Али ко слуша Плацека, кад му медији од свега што је био памте једино то да је тренутно председавајући Руско-немачког форума, Прус који се због жаљења вредних историјских искустава боји Руса.   

Ако НАТО не труби у рат, ко онда?

Столтенбергову берлинску изјаву треба схватити врло озбиљно. Она истина има хумористичке димензије, чак и за највеће НАТО вернике, али смех би ту одвео на странпутицу. Ганутост и дрхтавост гласа, свечана озбиљност којом је Столтенберг то изговорио, показују да се он не обраћа разуму и рационалности Европљана, већ апелује на њихове емоције. Та изјава је доказ да врх НАТО савеза ни најмање није сигуран у популарну подршку за припрему финалног обрачуна с Русијом.  

У берлинској изјави Столтенбер не лаже, јер је даје с оне стране истине и лажи - он понизно проси симпатије. Он молитвено апелује на ЕУ, европске медије и читаву европску јавност да разлоге НАТО савеза препознају као своје, да их интернализују солидарно и емотивно, те да Алијанси издају бланко чек у пословима с Русијом.

На војној вежби „Гвоздени мач 16“ у близини Вилњуса, Литванија

НАТО у ствари још увек није сигуран да су Европљани иза њега, и то је још једина позитивна ствар у тренутној ситуацији. Свеједно, то је процес динамичних вектора и офанзивне медијске кампање где је још много тога отворено. Иако без консензуалне подршке, НАТО већ мобилише лаку европску коњицу у којој нико неће питати зашто, већ ће послушати и умрети. За почетак се склупчати поред хладних радијатора.

Ако нас историчари смирују напоменама да је у реду гинути по методологији свог времена, ако је наша актуелна политика изборила право на кратко памћење, ако се медијима шири радост у очекивању првих ратних операција у Украјини, има ли овде - а под „ми" и „наши" мисли се на Европу генерално, унутар ње без остатка на ЕУ - неког ко се боји рата с Русима? Неког ко би с Русима радије трговао него ратовао? Наравно да Руси неће победити у том рату, али нећемо ни ми. Неће ни Америка.

У културном памћењу Европе све је већ одавно уписано ватреним словима. То да нема рата који Европљани могу да добију против Русије на руској територији. То да нема мира који Русија (силом!) може да исфорсира на европској територији, последњи пут 1945-1989. То да је и Русија у ствари Европа, барем њен интересантнији део. Или то да је једино добро које се родило из међусобних ратова добра уметност, али чак ни њени врхунски домети не оправдавају конкретне нове експерименте на терену.

Кадрови из филма Сергеја Бондарчука "Рат и мир" (1967)

Кад се читају актуелни коментари у медијима немачког говорног подручја, кад се зброје сви рефрени типа „Путин разуме само говор силе", поставља се питање: да ли то нас у рат с Русима може бити воде лоши ђаци? Онако, старији ће се сетити, као што се некадашња Шуварова реформа „усмереног образовања" називала „осветом лоших ђака"?

Откуд су се толики лоши ђаци спукли у велике медије, еуфорични у рату, олаки у одговорности?

Рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ

„Хоћемо ли ускоро имати рат у Европи?", пита се аустријски Die Presse у подкасту од прошле среде. Оно што следи је разговор са Герхардом Манготом, професором међународних односа на Универзитету у Инсбруку, иначе водећим аустријским експертом за Русију. Између Мангота и новинарке се развила екстремно асиметрична конверзација. Он зна, она нема појма. Он је забринут, она само попуњава емисију корисним садржајима. Он јој каже: „Из овога се нећемо извући", она га пита зашто се аустријска политика не прикључи већини у Европи, оној која мисли да Путин разуме само језик силе.

Председник Русије Владимир Путин председава састанком Савета безбедности Русије 21. јануара 2022.

При томе Мангот није никакав љубитељ Путина, већ академик који ради свој посао, аналитичар који логички разлаже ситуацију у коју нас је довело источно НАТО проширење. Али то није битно, то никога не занима, јер медијска хорда прихвата искључиво оне који мрзе Путина, а не и оне који га само не воле, или још горе, који чине кривично дело да хладно, с дистанцом, говоре о Путиновим разлозима за давање ултиматума емотивно скрханом Столтенбергу.

Мангот: „Вероватноћа рата у Европи је порасла. НАТО губи веродостојност ако попусти, али у суштини веродостојност га и не брине, већ схватање да губи утицај и моћ ако попусти пред руским захтевима. И НАТО-у и Русији је до моћи, у тој мотивацији се не разликују (...) Криза се решава директно између Америке и Русије, не у Уједињеним нацијама или Организацији за европску безбедност и сарадњу, а још понајмање у ЕУ (новинарка се смеје, знак да је разумела виц, али не и оно што јој професор говори, прим. В.К.). Али обе стране ће врло брзо схватити да је то слепа улица и разговори ће бити прекинути. Најбоље би било кад би НАТО био спреман на компромис, али тога неће бити. Не преостаје нам друго него да сачекамо руски одговор на амерички одговор. Из овога се нећемо извући. Без компромиса Запада нема изласка из тренутне кризе."

Чак и наслов подкаста „имати рат" је толико недопустиво невин, да дозива у сећање мото из Орвелове 1984 према коме је незнање моћ. „Имати рат" се чује као имати добре економске односе, добру трговинску размену, или слично. Хоћемо ли имати рат, професоре Мангот? Дајте погурајте мало, да и ми коначно имамо рат као и Украјинци! „Рат" се у тој конструкцији схвата као вредност „за имање", потпуно одвојена од конкретних ужаса које са собом носи, што је доказ да је за европске медије све ово још на нивоу менталне игре. Да јурнемо, па да видимо.

Из филма "1984" (1956)

И језички ту нешто не штима. Моја професорка хемије из Тринаесте београдске гимназије је на сваки одговор типа „имамо два атома водоника и један кисеоника" одговарала „ништа ми немамо", па нас терала да смишљамо прецизнији језик и тренирамо високу вештину молекуларне поетике. На „имамо ли рат у Европи?", моја професорка би одговорила „ништа ми немамо, душо драга, ако га имамо!" Ни грејање, ни пуне рафове у трговинама, ни производњу, ни сектор услуга, ни туризам, а ако НАТО не зна да стане на време, а војна логика генерално не функционише по принципу компромиса, онда ни живот.

Идемо у рат, наоружани грешкама које смо починили

Или рецимо чланак „У дилеми, Немци и Аустријанци мазе руског медведа" (Die Presse, 18. јануар). Натурализам тог наслова скида све скрупуле у односима с Москвом, успут поседује и једну скоро библијску сексуалну конотацију. Док се источни Европљани тресу у страху пред подивљалим „руским медведом", Беч и Берлин спавају с њим! Тиме се морално демонтирају војно неутрални у ЕУ - Финска, Шведска, Данска, Аустрија, Ирска, Малта и Кипар, који се у медијима осталих ЕУ земаља поспрдно називају „стратешким паразитима".

Сад је и Немачка, иако чланица НАТО савеза, добила третман „стратешког паразита", и то због канцелара Олафа Шолца, који одбија да се прикључи јуришу актуелне лаке бригаде. Аналена Бербок, његова министарка спољних послова из странке Зелених иначе би, али сам Шолц би радије пустио да тече руски гас него немачка крв, па је то, како у Кијеву тако и у великом делу немачких медија, велики проблем.

Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг и немачки канцелар Олаф Шолц у Берлину 18. јануара 2022.

Тренутна тешка атмосфера рата који се не може спречити, па га је зато најбоље пожурити, идеална је атмосфера за опскурне карактере. Лако препознајем тај тип мислиоца, релативно раширен у Југославији 1989-1991. То су cheerleaderi крви, битни само у праскозорје рата, док се после губе у несигурном предању и медијским фуснотама. Они храбре малодушне, посрамљују неодлучне, криминализују пацифисте, и уопште су спремни да ратују до последње капи туђе крви.  

У ту групу спада Гинтер Фелингер (Gunther Fehlinger, рођен 1968. у Линцу), професионални ЕУ лобиста и специјалиста за кружење по невладином сектору. Тренутно води невладину организацију „Европљани за пореску реформу", али седи и у „Комитету за европску Украјину" и „Акционој групи за европску интеграцију јужног Балкана". Suma sumarum, компанија типа „Universal Exports" у којој је секретарица извесна Miss Moneypenny. 

Као гост коментатор у Ди Пресеу, Фелингер 21. јануара потписује текст „Зашто Аустрија сад мора да приступи НАТО-у". То је тешко препричати, не би ни требало, али како се тај коментар појављује у једном од најквалитетнијих медија немачког говорног подручја, и како су аргументи из њега парадигматски за читав европски мејнстрим овог тренутка, иако сировији у стилу, вреди их споменути. Укратко, сви морају у НАТО, не само војно неутрални у ЕУ, већ и читава ЕУ мора да тражи пријем у НАТО, да приступи као колективни члан. Сви који би у ЕУ, као рецимо Србија, прво морају да уђу у НАТО, па онда у ЕУ „јер ЕУ није алтернатива за НАТО".

Гинтер Фелингер

Закључак коментара: сви у НАТО; сви у стрелце иза НАТО-а; ако нам је драг мир, морамо у рат; ако се бојимо рата с Русијом, морамо знати да европска Украјина нема цену.

Фелингер, вероватно случајно, јер би иначе препознао своје покличе као део дистопијске литературе па би био опрезнији, цитира уствари други део Орвеловог постулата, онај који каже „рат је мир".

Поп-култура као антиратно врело

Сведочанства новије историје бледе пред одлучним ставом свесних и несвесних НАТО лобиста који нас припремају за коначни обрачун са „руским медведом" који, као и сваки медвед, „разуме само говор силе" и једе само оно што украде, убије што му не побегне. Демонизација Русије је у пуном току.

Британски шпијуни из руске секције МI6 певају совјетску химну на прослави Божића 1974. у филму "Крпар, кројач, солдат, шпијун" по роману Џона ле Кареа и у режији Томаса Алфредсона (2011)

Потпуно испод јавног радара је пао недавни извештај ОРФ-овог дописника из Украјине (иначе и са Балкана) Кристијана Вершица. У вечерњем дневнику прошлог четвртка (ЗИБ, 19. јануара) Вершиц објављује интервју са Џеком Метлоком, америчким амбасадором у Совјетском Савезу у кључним годинама од 1987 до 1991. Метлок, који је био присутан на свим разговорима Буша сениора и Горбачова, као и министара спољних послова Бејкера и Шеварднадзеа, куне се да је америчка страна обећала да, ако се Совјетски Савез расформира у миру, неће бити проширења НАТО-а на исток. „Из неког разлога, то се није потврдило написмено", каже Метлок.

Сад, да се не мисли да Вершиц открива неку сензацију, времешни Метлок (р. 1929) то прича већ годинама свакоме ко хоће да га слуша. Чак је и књигу о томе написао. Али то је потпуно ирелевантно у садашњој ситуацији, у којој медијски коментатори шире небулозну истину да је рат мир, а слобода - и ту долазимо до трећег дела Орвеловог постулата - робовање трулом компромису.

Управо тако Фелингер назива аустријску и било коју другу неутралност унутар ЕУ према Москви, трули компромис, „прљави deal".

„We arm ourselves with the wrongs we've done" - наоружавамо се грешкама које смо починили - каже се у песми „Go To War" тексашког бенда Nothing More.

Nothing More: "Go To War"

Поп-култура је последње уточиште оптимиста. Мислила сам, ако има верника рата који не читају књиге, не прате уметност, не верују сведоцима времена, ваљда прате популарну културу, а она је махом иронична према ратној патетици. Испоставило се да је и то преоптимистично гледање на ствари.

Let`s go to war. Под једним условом: Енглеска коњица прва.  

(РТС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер