Balkanske lekcije

Prošlo je 11 godina otkada su NATO i UN stavili Kosovo pod svoju kontrolu i danas Svetska banka saopštava da tamo nivo nezaposlenosti iznosi 47 odsto i da je to jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope.

Da bi smo shvatili domete do kojih se može stići vojnim i političkim sredstvima u Iraku i Avganistanu, najpre je potrebno obratiti pažnju na to šta smo postigli u poslednjih 10-15 godina u Bosni i na Kosovu. A to poređenje ne uliva naročiti optimizam.

Zamislite se, a evo i nad čime. Bosna i Hercegovina, zemlja od otprilike 4,6 miliona ljudi, dobila je međunarodne pomoći, računajući po glavi stanovnika, više nego bilo koja zemlja Evrope u okviru Maršalovog plana. Pokrajini Kosovo sa oko dva miliona stanovnika dodeljena je još veća pomoć. Prema jednoj proceni, do 2005. godine Kosovo je dobilo 25 puta više pomoći po glavi stanovnika nego Avganistan. Poratna Bosna u 1996. godini i poratno Kosovo 1999. godine u vojnom pogledu bili su potpuno bezbedni zahvaljujući tome što se na njihovim teritorijama nalazila strana vojska – 60 hiljada vojnika u Bosni i 30 hiljada na Kosovu. Osim vojnih, samo je u Bosnu 1996. godine upućeno više od 10 hiljada civilnih saradnika iz raznih zemalja. Ako ekstrapoliramo te cifre, kao što to čini DŽejms Dobins (James Dobbins) iz Rand Corporation, onda bi u Iraku trebalo da se nalazi 526 hiljada stranih vojnika da bi to bilo proporcionalno Kosovu.

I šta smo dobili pošto smo potrošili toliko sredstava, resursa i vremena i pošto smo uputili toliki broj ljudi u te male balkanske zemlje? Što se tiče politike i ustava, etničke grupe u Bosni se i danas spore oko istih pitanja koja su razmatrali pre dve decenije, još pre početka rata. To je pitanje kako podeliti vlast među sobom i u kojoj meri bi Bosna trebalo da bude unitarna, odnosno federala država. Bosanski Srbi u velikoj većini i dalje se zalažu za ujedinjenje sa Srbijom ili za potpunu nezavisnost. 

Nedavno je u Hercegovini, u gradu Stocu, za vreme jednog ceremonijala interpretirana državna himna. Ali to je bila himna susedne Hrvatske, a ne Bosne i Hercegovine. U aprilu je u Sarajevu, uz sve vojne počasti, svečano sahranjen general koga je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju osudio za ratne zločine protiv Hrvata i Srba. Ministarstvo inostranih poslova te države često deluje kršeći pravila i procedure u formiranju spoljne politike, koje su sadržane u ustavu zemlje. Dodajte tome još i činjenicu da je bosanski ministar inostranih poslova državljanin susedne države, pa će vam biti jasno koliko je malo političkih uspeha postignuto na putu zbližavanja Bošnjaka, Hrvata i Srba i formiranja jedinstvene predstave o njihovoj državnoj budućnosti.

Suočavajući se sa takvim problemima, neki komentatori tvrde da bi međunarodna zajednica trebalo da pojača svoje pozicije u toj zemlji tako što bi ustanovila, na primer, funkciju visokog predstavnika. U vazduhu visi i druga ideja – da se imenuje novi specijalni predstavnik SAD ili EU na Balkanu. Da bi se shvatile manjkavosti ovih predloga, zamislite da se Pol Bremer šalje nazad u Bagdad, gde ponovo otvara privremenu administraciju Iraka, recimo, 2018. godine, to jest, 15 godina pošto je izgovorena fraza da je „zadatak izvršen“. Nedavna panika u Avganistanu pokazuje da stvaranje dodatnih činovničkih dužnosti obično komplikuje napore u pravcu izrade usaglašene i dosledne politike.

Istorija izgradnje države na Kosovu ne izgleda ništa bolje. Prošlo je 11 godina od trenutka kada su NATO i UN stavili Kosovo pod svoju kontrolu, i, evo, Svetska banka saopštava da tamo nivo nezaposlenosti iznosi 47 odsto i da je to jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. Prošle godine je humanitarna organizacija Human Rights Watch saopštila da od 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, tamo nema nikakvih primetnih poboljšanja u postupanju sa etničkim manjinama. A organizacija za prava manjina Minority Rights Group International tvrdi da se situacija u zemlji čak pogoršava. Za poslednje dve godine priliv direktnih stranih investicija na Kosovu se smanjio. A Međunarodna krizna grupa tvrdi da su „organizovani kriminal i korupcija rašireni svuda i da su u usponu“.

Zamrznuti kosovski konflikt duž reke Ibar ostaje nerešen, a u susednoj Makedoniji albanski političari počeli su da otvoreno pozivaju na novo etno-teritorijalno federalno uređenje zemlje (na Balkanu je to obično prvi korak ka otcepljenju). Grupa za Balkan iz Instituta Galup (Gallup Balkan Monitor) nedavno je sprovela anketu, kojom se došlo do zaključka: veliki deo stanovništva Albanije i Kosova nada se ujedinjenju. Ako se takva politička očekivanja budu pojačavala, rezultat će biti da će se višegodišnji napori za stabilizaciju južnog Balkana završiti krahom.

Šta takva situacija može da znači za naše delovanje u Avganistanu i Iraku? Nažalost, ništa dobro. Poslednjih deset i više godina intenzivnih međunarodnih napora naše vojno i političko delovanje u tim sićušnim balkanskim državama dalo je veoma skromne rezultate. Sa vojnog aspekta nama je posle konflikta pošlo za rukom da osiguramo bezbednu sredinu za život u tim višenacionalnim državama. Istina, značajan faktor u tom uspehu bio je u tome što su Bosna i Kosovo male države koje se nalaze u centru Evrope i što je njihovo stanovništvo uglavnom raspoloženo proamerički. Na Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji nemamo takve prednosti, to je sasvim očigledno.

Sa političkog aspekta naši uspesi u izgradnji država na Balkanu izazivaju mnogo manje optimizma. Stvar je u tome što je sada sve teže tvrditi da mi tobože imamo neophodne intelektualne, političke i finansijske resurse za transformisanje političke kulture drugih zemalja u granicama vremenskih okvira američkog izbornog ciklusa i perioda povećane pažnje vašingtonskih političara. A to ne obećava ništa dobro našim naporima u Avganistanu i Iraku, koji su neverovatno teški i iz vojnog i iz političkog aspekta.

U značajnoj meri naša odluka da se upustimo u rat u Iraku temeljila se na u Vašingtonu opšteprihvaćenom mišljenju da su napori SAD na Balkanu dali svoje rezultate. Bivši zamenik državnog sekretara DŽejms Rubin izjavio je 2002. godine da je „Kosovo postalo uspeh“, bez obzira na mnoštvo svedočanstava o suprotnom. To dokazuje i glavni tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju koji je izjavio da su etnički progoni koji se vrše na Kosovu u prisustvu vojske NATO isto onoliko ozbiljni kao što su bili etnički progoni na Kosovu za vreme Slobodana Miloševića. Uoči upada u Irak, Rubin je zahtevao da se ustanovi funkcija visokog predstavnika za pitanja izgradnje države (sa odgovarajućim budžetom). Poginulo je hiljade Avganistanaca, Amerikanaca i Iračana (i utrošene su stotine milijardi dolara), a danas vidimo da je značajno splasnuo entuzijazam u pogledu izgradnje države u Avganistanu i Iraku. Ali takav entuzijazam se bi ni pojavio da smo se mi ozbiljnije (i poštenije) odnosili prema onome što se događalo na Balkanu.

Gordon Bardoš je zamenik direktora Instituta Hariman na univerzitetu Kolumbija

The National Interest, SAD

Prevod: Rajko Dosković

(Standard.rs)