Ta potreba da NATO pogreši, čak da se raspadne, jeste čudna jer uopšte ne počiva na ideji šta bi to drugo bilo bolje od NATO. Mnogi ne mogu da shvate koliko je jaka diktatura u Srbiji, koja je vođena jednim notornim psihopatom koji prezire vlastiti narod. Mnogi ne uviđaju vezu između Srebrenice i Račka.

Tadić je izgubio kopču s narodom, zatvorio se u citadelu i okružio dvorskom kamarilom, koja uzima ogroman novac da mu smišlja rečenice i poze u kojima će ga slikati. Preuzeo je na sebe posao za koji nije sposoban, on bi da bude i predsednik, i premijer, i ministar, i baba Vanga.

I ranije, nakon obilaska Vojvodine, recimo, naš vaspitač Jelko, u izveštaju o položaju nacionalnih manjina, optuživao je Srbiju za „međuetničke incidente u pokrajini“. U međuvremenu je plastično pojasnio „autizam Srbije“ kao situaciju jednaku onoj „kada bi muž, da napakosti ženi, odsekao sebi onu stvar“.

Impresivan broj onih koji su na ulicama ili Internetu poželeli da kažu šta misle o nasilju pokazuje da je dara prevršila meru. Nisam za prebrojavanje reagovanja na raznim sajtovima, ponajmanje u otužnom kontekstu na koji je to učinila Nova srpska politička misao.

Niko ne sme da rehabilituje potpisivanje Trojnog pakta, ni kvinslišku vladu Milana Nedića. Ako neko mrzi komuniste i Tita, ne treba da mrzi majčicu Srbiju. U svetu se slavi Dan pobede nad fašizmom. A mi kao da nismo pobedili. Za neke je možda to i poraz.

Isključivo je Ustavni sud nadležan za odlučivanje o zabrani rada udruženja. Uporedna iskustva ustavnih sudova pokazuju da institut zabrane organizacija nosi sobom izvesne opasnosti. I jaki ustavni sudovi retko se upuštaju u odlučivanje o ovim pitanjima.

U poslednjih devet godina neprestano smo slušali mantru o „ubrzanom pridruživanju“ Evropskoj uniji. Pažljivi posmatrač naših medija i retorike političara lako može uočiti kako ovaj diskurs polako nestaje iz javnog vokabulara.

Hvala vam, Srbi, što vodite računa o grobovima heroja iz Drugog svetskog rata - Rusa, Ukrajinaca, Belorusa, Tatara... Posle rata mnoge ulice jugoslovenskih gradova nosile su imena vojnih komandanata Crvene armije. Zatim su ulice preimenovane. Ali, ljudi pamte.

Ne mislim da spasavamo vlast. Samo nemam prava da lažem bilo koga predlažući mu surogat života u lepom LDP u nesrećnoj Srbiji koja se raspada. Ne želimo bez borbe da omogućimo povratak onih koji u divljanju kriminalaca, u dresovima i bez njih, sa bedžom ili bez njega, traže svoju poslednju šansu.

Rekao sam im da je za nas Rusija, zbog protivljenja nezavisnosti Kosova, najvažniji partner, ali da Srbija ne može bez EU, jer je to naš najveći ekonomski partner. Izneo sam stav da smo protiv ulaska u NATO. Ta tri stava su bila dovoljna da otvorim sva vrata u Moskvi.