Početna strana > Rubrike > Politički život > Zar opet "čije ovce onog i livada"?!
Politički život

Zar opet "čije ovce onog i livada"?!

PDF Štampa El. pošta
Mirko Krlić   
ponedeljak, 12. septembar 2011.

Amandmanima na Zakon o železnici Liga socijaldemokrata Vojvodine i Zajednica vojvođanskih Mađara jasno su poručili ostatku Srbije da je došlo vrema za raskusuravanje.

Gospodin Pastor i gospođa Jerkov, kao ovlašćeni predlagači pozvali su se na vojvođansko vlasničko pravo nad železničkom mrežom koja prolazi kroz Srem, Banat i Bačku po osnovu izgradnje, finansiranja, ulaganja i boljeg funkcionisanja.

Navodno se još pre Drugog svetskog rata brže stizalo iz Subotice u Beograd nego danas kada je železnica u vlasništvu Republike Srbije. Podatak jeste zanimljiv mada nisam siguran koliko su pouzdani izvori, ali kakve to ima veze sa vlasništvom dela železničke mreže Srbije koja prolazi kroz Vojvodinu?

Autonomna pokrajina Vojvodina u predratnim vremenima nije postojala što znači da je pruga starija od pokrajine. Ako su argumenti za odvajanje tog dela iz celokupnog saobraćajnog sistema to što su vozovi bili brži a pruga bolje održavana, onda treba poistaviti pitanje da li i Baranja poseduje ista prava jer je u to vreme predstavljala onaj deo koji se zajedno sa Bačkom i Banatom pripojio Kraljevini Srbiji pa se može računati da su i baranjci vojvođani ili da su bar nekada bili ma šta to značilo.

Čudi me da se nije gospodin Pastor pozvao na vlasničko pravo južne Ugarse kao graditelja ovog železničkog sistema, ili nam to sledi u nekoj sledećoj fazi? Pokušaj da se deo železnice izdvoji, kao i želja da se sve što postoji na teritoriji AP Vojvodine tituliše kao posebno vojvođansko vlasništvo, kao pokrajinska imovina, ima isuviše jasan i cilj i ideju.

Još prilikom predaje predloga Zakona o javnoj svojini direktno „na ruke“ predsedniku Vlade Srbije Mirku Cvetkoviću, bez znanja i konsultacija sa vojvođanskim premijerom Bojanom Pajtićem, Bojan Kostreš je, kao predsednik radne grupe za izradu Zakona, javno demonstrirao koliko Liga socijaldemokrata Vojvodine drži do institucija Autonomne pokrajine za čije se uspostavljanje do skoro tako grčevito borila. Poslata je poruka šta ih suštinski interesuje u celokupnom projektu borbe za zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast na prostoru iznad Save i Dunava.

Za LSV sadašnje vojvođanske institucije vlasti, koje većinski kontroliše Demokratska stranka, ma koliko bile autonomne u svom odlučivanju i delovanju, predstavljaju ozbiljnu konkurenciju na putu ostvarenja krajnjeg cilja a to je uspostavljanje potpune državne samostalnosti Vojvodine.

Da ne bi napravili grešku crnogorskih liberala kojima je u jednom trenutku Milo Đukanović preoteo politički program i poentirao kao tvorac crnogorske državnosti i otac nacije, Čanak i Kostreš su prvo rešili da eliminišu Pajtića kao glavnog konkurenta za vojvođanski tron.

Da bi Vojvodina postala država  potrebne su pare, i to pare koje će biti obezbeđene prodajom vojvođanske imovine, a njima će raspolagati onaj koji nema partijske kočnice i kontrolu u Beogradu, pa je zbog toga važno da u pregovorima oko donošenja Zakona o imovini ne učestvuju oni čije se namere svode samo na široku autonomiju jer je to stepenik koji je već davno preskočen po mišljenju lidera „ligaša“.

Srpska politička javnost već godinama, bez ikakvog kritičkog stava, olako prelazi preko stalnih zahteva autonomaške politike koja se poziva na Ustav iz ’74. prizivajući povratak tadašnjeg stepena autonomije kao prave mere po kojoj je država navodno bolje funkcionisala u svakom smislu, a građani „uživali“ u slobodama, pravima i ekonomskom blagostanju.

Prava istina je da je donošenjem Ustava ’74. srušena tadašnja državna zajednica i otvoren put potpunom i neskrivenom separatističkom delovanju koji je imao krvav epilog.

Pozivanje na Ustav iz ’74. trebalo bi da simbolizuje poziv na rušenje države, a ne poziv za izgradnju novih odnosa u državi.

Dr Mihajlo Đurić, profesor „Filozofije prava“ i „Istorije političkih i pravnih teorija“još je 1971. pokušao da ukaže na pogubnost donošenja ustavnih promena, a njegovi vizionarski stavovi dali su mu za pravo tek dvadesetak godina kasnije.

Na javnim raspravama profesor Đurić je upozoravao:

„Svako ko ume da politički gleda i misli, lako može uočiti da promena ustava koja sada hoće da se sprovede nema nikakav dublji društveni smisao, da nema ničeg zajedničkog sa nekakvim tobož nagomilanim društvenim teškoćama u koje se ova zemlja zaplela na svom mučnom putu preovladavanja nasleđenih zaostalosti, najrazličitijih vrsta i boja, da nema za cilj razrešenje nekakvih prirodnih, neizbežnih, nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg društvenog kretanja...

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje države. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedinstvene države. Ukoliko nešto još i ostane od nje, to je samo zato da bi u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene, imali još šta da privedemo kraju...“

Koliko je profesor bio u pravu pokazalo je vreme, a mi smo generacija tužnih svedoka tog vremena.

Oni koji su ga zbog ovih reči upozorenja osudili na dve godine robije bili su krajem osamdesetih glavni egzekutori državne zajednice.

Ali, za rušitelje države posao još nije završen. Proces očito ima i treću fazu... ili nastavak druge koja je prekinuta stvaranjem kakve-takve  Srbije i njene državne teritorije.

Za razgradnju državnog tkiva sada je pravi trenutak, procena je otvorenih i prikrivenih nosioca separatističkih namera.

Imamo jalovog premijera i korumpiranu Vladu koja je pred samim krajem svog mandata. Strah od novih izbora svakim danom je sve veći. Gubitak vlasti donosi i mogućnost otvaranja mnogih finansijskih i kriminalnih afera u kojima su pojedinci iz vladajuće strukture ogrezli do grla.

U borbi za goli život i stečenu imovinu nosioci republičke vlasti spremni su na svakojake kompromise.

Bitka za poziciju „pregovarača“, na domaćoj i međunarodnoj sceni u novom procesu secesije države Srbije, ovim je otvorena.

Čeka se odgovor Pajtića...čeka ga i Pastor...i Bajatović... i još neki...

Iskustvo je pokazalo da „pregovarač“, po okončanom postupku secesije, uglavnom postaje vlastodržac uz ogromnu međunarodnu pomoć i podršku... bar u prvo vreme... dok međunarodni faktor ne ispostavi račun. Ali, dotle će se džepovi napuniti... i kada dođe vreme za naplatu... platiće narod... a ko drugi?!

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner