Vučićev „ponos“ ili normalizacija statusa kolonije

Iako su na FSK već objavljena dva članka o ovogodišnjoj gej paradi u Beogradu (Dmitrija Sedova iVladimira Dimitrijevića), i ja ću o tome nešto reći kako bismo bolje razumeli ovaj fenomen.

Tako je DŽozef Bajden, potpredsednik SAD, izjavio da je politika vašingtonske administracije da prava seksualnih manjina moraju stajati iznad svih nacionalnih kultura i tradicija. „Baš me briga kakva je vaša kultura! Zemlja koja se ne kreće ka jačanju prava LGBT ljudi mora da plati cenu svoje nečovečnosti!”.

Dakle, ako neka država, kako Bajden smatra, ne radi s potpunim entuzijazmom na „jačanju prava LGBT ljudi“, već samo po sebi to je dovoljno da ona bude nazvana „nehumanom“ (inhumane) i da zbog toga „mora da plati cenu“ (to pay a price).

Očigledno da je ranija uprava u Srbiji – koja izgleda nije umela da upriliči gej paradu, a i otezala je sa predajom Severa Kosova – morala da „plati cenu“. Tako smo dobili, po merilima Vašingtona i Brisela, mnogo uspešniju upravu.

Da podsetim, gej parada u Beogradu 2010. godine bila je praćena pravim uličnim ratom između 6.000 borbenih demonstranata i policije, koji je potrajao nekoliko sati. Tokom nereda povređeno je 132 policajca i 25 građana, a uhapšeno je 249 osoba, od kojih je oko 60% bilo iz unutrašnjosti Srbije.

U naredne tri godine (2011, 2012, i 2013) policija „iz bezbednosnih razloga“ nije dozvoljavala održavanje parade. Ali, od 2014. godine – kada je Vučić i zvanično postao premijer – parada je počela da se redovno održava bez ozbiljnijeg otpora.

Istraživanja vršena pre 2014. godine pokazivala su da je ogromna većina građana Srbije protiv održavanja gej parade (između 70 i 80% ispitanika; 2012). „Ljudi u Srbiji se više opiru gej-paradi”,prokomentarisao je jedan istraživač, „nego što se protive ulasku u NATO ili nezavisnosti Kosova”.

Posle 2014. godine, koliko mi je poznato, nije bilo istraživanja u vezi s tim – verovatno u skladu sa izjavama premijera da „ne podnosi rešenja kojima je narod oduševljen“ i „da se ne pita narod kada treba doneti teške odluke“. Ali, sumnjam da se odnos građana Srbije prema gej paradi promenio.

Gde je pak nestalo onih 6.000 ljutih demonstranata koji su se, 2010. godine, tukli s policijom, drugo je pitanje. Postoji uverenje da je reč o navijačkim grupama koje je, u međuvremenu, Vučić stavio pod kontrolu, a koje mogu biti ponovo aktivirane „kada se vlast promeni“ (tj. kada Vučić ode s položaja).

No, te grupe u poslednje tri godine nisu napadale beogradsku gej paradu, a policija je sasekla svaki pokušaj okupljanja protivnika „prajda“. Tako je policija zabranila skupove koje su, na dan parade, zakazali SNP „Naši“ i „Obraz“. Obrazloženje je bilo „da postoji mogućnost da se na prostoru prijavljenom za održavanje javnog okupljanja pojave učesnici `Parade ponosa Beograd` i opasnost da dođe do međusobnog sukoba“.

Međutim, kontra-skupovi „Naših“ i „Obraza“ bili su zakazani ispred Vlade i pred centralom SNS na Novom Beogradu, kuda gej povorka uopšte nije trebalo da prođe. Bila je, verovatno, dovoljna nekolicina policajaca da zaštiti učesnike ovih skupova od mogućih (mada malo verovatnih) provokacija nekih zalutalih LGBT aktivista (ako je to zaista bio razlog zabrane). Zašto je pak hiljade policajaca moglo da obezbeđuje gej paradu, a nije se našla nekolicina da obezbedi skupove „Naših“ i „Obraza“, ostaje nejasno. No, ta vrsta diskriminacije i samovolje („ti možeš, a ti ne možeš“) nedopustiva je u pravnoj i demokratskoj zemlji.

„Porodičnu šetnju“, koja je u organizaciji Dveri bila zakazana dan pre gej parade, policija je ipak dozvolila. Ovaj oblik protesta postoji od 2010. godine, i on je, čak i prema nenaklonjenim medijima, pojedinih godina okupljao i po 10.000 ljudi. Ove godine bilo je manje sveta, a ignorisanje zvaničnih medija bilo je veće nego ikad. Radio televizija Srbije u svom Dnevniku od subote, 17. septembra, u kome se tri puna minuta (4-7) najavljivao „prajd“, nije posvetila nijednu reč Šetnji – kao da je nije ni bilo. Da TV N1 u svom Dnevniku, istoga dana, nije napravila reportažu o „Porodičnoj šetnji“ – korektnu i iscrpnu  (vidi: 13:25-15:59) – građani Srbije koji se informišu samo putem televizije ne bi ni znali da se dogodila bilo kakva šetnja.

Međutim, proces kolonijalne normalizacije gej parade u Srbiji najdalje je odmakao u eliti. „Prajd je simbol ljubavi i tolerancije, i moja deca mi ne bi oprostila da nisam došla“, izjavila je Kori Udovički. „Mislim da je čak i za progres Srbije bitno da pustimo da hiljade cvetova cveta“, dodala je.Zašto su onda toga dana u Beogradu zabranjeni svi drugi skupovi osim jednog, a zašto se o nekim „povorkama“ u zvaničnim medijima naširoko govorilo, a o drugima ćutalo, to ova ljubiteljka „tolerancije“ nije stigla da objasni.

 „Već treću godinu zaredom Beograd se bori protiv svake vrste diskriminacije“, izjavio je još jedan elitni učesnik „prajda“, gradonačelnik Beograda Siniša Mali. Zaboravio je, međutim, da doda: osim ako se ne radi o diskriminaciji „desničara“ i „protivnika našeg evropskog puta“ – tada je diskriminacija sasvim poželjna.

„Svi građani treba da budu jednaki“, rekao je, učestvujući u koloni, Bojan Pajtić. „Želim zemlju u kojoj će svako moći da se moli u crkvi kojoj hoće i da bude šta hoće“. A Srbija nije takva? Ne, jer „biti jednak“ za naše evrousrećitelje ne znači socijalnu i pravnu jednakost, već redefinisanje institucije braka kako bi u nju mogli da uđu i dvojica muškaraca ili dve žene; a sutra i više njih – što da ne – pa svi treba da budemo „jednaki“!

Čedomir Jovanović izjavio je, obučen u majicu sa natpisom „Sloboda, rege i trava“ da i ove godine učestvuje u Paradi, jer je ta manifestacija „simbol slobode i ono što svako mora da brani“. Ja sam mislio da su naši simboli slobode Cer, Mačkov kamen, Mišarsko polje ili makar Košare, naše ratne zastave 1914-1918. od kojih nikada nijedna nije pala u ruke neprijatelju, i tome slično. Kad ono, znamenje srpske slobode – gej parada i „trava“!? Pravi simboli beogradskih „NATO-liberala“.

Ukoliko se pitate kome su se ovakvim izjavama obraćali pripadnici naše elite iz „Povorke ponosa“, podsetiću da su u „prajdu“ učestvovali i ambasador EU u Srbiji Majkl Devenport, britanski ambasador Denis Kif, ambasador SAD Kajl Skot (koga „Danas“ i dalje uporno zove „Skat“) i nemački ambasador Aksel Ditman. Kako je to dobro primetio jedan komentator, „ovde se uopšte ne radi o gej-paradi; ova šetnja je neka vrsta okupatorskog defilea  i imperijalne kolone sa zapadnim ambasadorima, predstavnicima i izvestiocima”.

Svojim izjavama naša elita samo je iskazivala lojalnost stvarnoj moći koja je u nedelju koračala Beogradom. I time pokazala koliko je poodmakla normalizacija Srbije kao kolonije atlantističkog behemota.

(FSK)