Početna strana > Rubrike > Politički život > Šta se dešava u DSS - odgovor Vrziću i drugim Vučićevim "patriotskim" fanovima
Politički život

Šta se dešava u DSS - odgovor Vrziću i drugim Vučićevim "patriotskim" fanovima

PDF Štampa El. pošta
Dragana Trifković   
utorak, 18. oktobar 2016.

Na srpskoj političkoj sceni prisutne su mnoge kontradiktornosti i nelogičnosti, do te mere da građani često ne mogu da prepoznaju ni najjasnije stvari. Naš nobelovac je to lepo objasnio rečima: “Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.”

Ponovo svi tabloidi upozoravaju kako je Aleksandar Vučić u opasnosti i da na njega vrši pritisak i istok i zapad. S druge strane sam Vučić tvrdi da Srbija vodi nezavisnu i suverenu politiku, i da država Srbija samostalno donosi svoje odluke. Zbog čega onda tabloidi upozoravaju na opasnost za koju sam premijer tvdi da ne postoji? Jer ako premijer odlučuje u Srbiji, onda pritisci koje trpi nisu opasnost. Druga nelogičnost je da ti isti novinari i dvorski analitičari poistovećuju odbranu Srbije, sa odbranom Vučića. Daleko od toga da je Vučić Kralj Sunce, iako bi voleo da jeste. Pre svega on ne kontroliše važne poluge vlasti, odnosno kontroliše ih samo dok ispunjava preuzete obaveze kojima kupuje opstanak na vlasti. Onda se postavlja pitanje, kako neko može da vezuje odbranu Srbije za odbranu Vučića, ako su obaveze koje je Vučić preuzeo i koje ispunjava, na štetu državnih i nacionalnih interesa? Čime on zaslužuje da bude predstavljen kao branilac otadžbine, ako je jedino što on brani, sopstvena vlast. Na ova pitanja većina vajnih analitičara vlasti nema nikakvog odgovora, a nekolicina njih pokušava da nađe skrivene, samo njima poznate odgovore. Sad će Vučić da napravi maestralni zaokret, samo da se reši kurdsko pitanje na Bliskom Istoku i da Jezidi iz Iraka pređu Sindžar. Njegova strategija je toliko mudra i sveobuhvatna, da je niko drugi sem dvorskih mudraca ne može ni pojmiti. Šalu na stranu, ovakve teorije su vrlo opasne, jer pre svega služe za zbunjivanje i zamajavanje. Samo veoma naivan čovek ili potpuna neznalica bi mogla pomisliti da će Vučić promeniti politiku, jer to tako ne biva.

Zapad poštuje čvrst i nepokolebljiv stav, ali je problem u tome što sa onima koji ga imaju, ne može da pravi nikakve aranžmane u svom interesu. Iz pozicije vlastodavca zapad ima sasvim jasna pravila, koja su Vučić i Nikolić prihvatili dolaskom na vlast. Očekivati podvige od ljudi koji su dovedeni na vlast kako bi ispunili preuzete obaveze je krajnje nerealno. Iako se Aleksandar Vučić trudi da deluje kao neko ko sve kontroliše i kao neko ko odlučuje, potpuno je jasno da je on lutka na koncu. S druge strane, politiku ne smemo da posmatramo ni crno-belo, jer postoje nijanse koje nisu beznačajne. Stavovi naklonjeni odbrani Vučića, koji tu odbranu poistovećuju sa Srbijom, stavljaju u istu ravan prethodnu i ovu vlast, s izgovorom da ne žele da ruše Vučića, već da menjaju politiku. Promoteri takvih ideja smatraju da postoji kontinuitet u sprovođenju jedne te iste politike i da je zbog toga besmisleno smenjivati ovu vlast. Pre svega to je vrlo površno tumačenje, a posebno ako se u njemu ne istakne činjenica da ni jedna vlast u novijoj istoriji nije nanela tolike štete Srbiji, kao naprednjačka. Stalno se fokus prebacuje na to da je Demokratska stranka premestila rešavanje pitanja Kosova i Metohije iz UN u EU i time nanela velike štete Srbiji. To je tačno. Demokratska stranka je započela i pregovore sa nelegalnim prištinskim vlastima. Međutim, zapad je procenio da DS ne ispunjava dovoljno brzo njihove zahteve, i da odugovlači sa rešavanjem pre svega pitanja Kosova i Metohije. Setimo se da je Borko Stefanović mesecima pregovarao oko fus note, i da Boris Tadić nije bio spreman da potpiše Briselski dogovor. To ih ne oslobađa odgovornosti za sve loše poteze koje su povukli, niti imam nameru da na bilo koji način umanjujem njihovu odgovornost. Ovde želim da skrenem pažnju na drugu činjenicu. Kada je zapad postao nezadovoljan brzinom sprovođenja kosovske politike DS, osmišljen je novi projekat u skladu sa američkim planom K1 za rešavanje kosovskog pitanja. Novinar Nikola Vrzić, napisao je 2011. godine knjigu „Tajne beogradskih depeša“ u kojoj je opisao strategiju zapada u vezi sa Kosovom i Metohijom, na osnovu originalnih depeša američkih diplomata. U predizbornoj kampanji 2012. godine je ova tema bila izuzetno aktuelna i usmerena protiv politike DS. Tada su novinari i analitičari, kojima su bila puna usta patriotizma, optuživali otvoreno DS za veleizdajničku politiku. I to nije sporno. U istoj toj predizbornoj kampanji, Tomislav Nikolić je u Kosovskoj Mitrovici izgovorio: „Ja vam obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne budu pod kontrolom Srbije“. I sada dolazimo do suštine. Srpska napredna stranka je pobedila na izborima. U roku od par meseci, Aleksandar Vučić je sproveo sve ono što Boris Tadić nije hteo ili nije smeo da sprovede. Razrušio je srpske barikade, slomio srpski otpor, potpisao Briselski sporazum, ugasio institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji, integrisao bezbednosne snage u tzv kosovske institucije, optužio Srbe za zločine koje su počinili albanski teroristi, naterao Srbe da izađu na izbore koje su organizovale nelegalne albanske strukture, preko Srpske liste izabrao Hašima Tačija za „predsednika“ itd. A šta su na to rekli svi oni koji su mesecima čitali Vikiliks depeše i razotkrivali poslušničku politiku DS, onda kada je strancima bilo u interesu da ih sklone i dovedu poslušnije? Da li se autor knjige o depešama, i njegove kolege koje su govorile na tribinama te 2012. objavile da je Vučić ispunio ono što Tadić do tada nije? Nisu. Pitanje Kosova i Metohije je za njih odjednom izgubilo važnost, čim je došlo do smene vlasti, iako su tek tada zapravo stvoreni uslovi za potpunu izdaju i predaju.

Sad ti isti analitičari, novinari i mudraci, optužuju one koji se protive izdajničkoj politici Vučića, da su korisni idioti. Reč je o vrlo proračunatim ljudima, koji bez trunke srama mogu da zaborave šta su do juče pričali (o predaji Kosova i Metohija npr.), ali da optuže one koji imaju kontinuitet, da su korisni idioti. Umesto da g. Vrzić zamajava publiku teorijama zavere u vezi sa dešavanjima u DSS, preporučujem mu da analizira Briselski sporazum u svetlu američkih planova za KiM i da oceni ulogu Aleksandra Vučića u tome.

Što se DSS tiče, kao neko ko je bio visoko pozicioniran u stranci, tvrdim da nije došlo do raskola zbog „žutih“ kako to tvrde Vučićevi novinari i analitičari, niti zbog Đorđa Vukadinovića koji se držao politike DSS više od mnogih funkcionera DSS-a. Granice razdora su ideologija s jedne i oportunizam s druge strane. Podelili smo se na one koji su u DSS zbog politike i nacionalne ideje s jedne strane, i na one koji su tu zbog upravnih odbora, radnih mesta i trgovine s druge strane. Kako je ova druga interesna grupacija našla zajednički jezik sa Aleksandrom Vučićem, moguće je objasniti vrlo jasnim činjenicama. Autokratija koju Vučić zavodi, ne trpi nikakvu opoziciju (sem lažne). Zbog toga je sa Vučićevog stanovišta, opoziciju potrebno ili staviti pod kontrolu ili potpuno uništiti. Kako je veći deo patriotske opozicije već stavljen pod kontrolu, Vučiću nije ostalo puno posla.  S obzirom da je odličan tehnolog vlasti, nije mu bio problem da iskoristi potencijale oportunista iz redova DSS. Zbog toga se DSS odjednom probudila iz zimskog sna, uz logističku podršku i resurse koje pre toga nije imala, i počela da zapošljava i kupuje članove, koji su spremni zbog ličnih interesa da zanemare sve drugo.  Zbog toga je DSS rešila da obriše sve one koji nisu spremni na trgovinu i koji ne prepoznaju mudrost Aleksandra Vučića. Grupacija koja je iz političkih i principijelnih razloga u DSS, nema nikakve šanse protiv logističke i svake druge pomoći Aleksandra Vučića oportunistima, koji predstavljaju većinu u rukovodećim organima stranke. Iz tog razloga su svi funkcioneri sa Kosova i Metohije, podneli ostavke u DSS.

Dakle Demokratska stranka Srbije jeste stavljena u funkciju zapadnih interesa (iako Vrzić tvrdi suprotno), ali preko vladajućih struktura SNS, koje su realizovale mnogobrojne obaveze preuzete od Vašingtona i Brisela. Zbog toga, DSS neće moći da doživi sudbinu SPO-a, i da se večito kači na vozove (kako je to voleo da kaže V. Drašković), jer SPO ipak ima direktnu podršku od zapada. Više je verovatno da će DSS podeliti sudbinu drugih partija koje glume Vučićevu opoziciju, i da će na nekim narednim izborima ostvariti rezultat ravan statističkoj grešci.

Na kraju, neophodno je još jednom istaći da se odbranom naprednjačke vlasti ne štiti Srbija, naprotiv. Vladajući režim je neophodno menjati da bi se zaštitila Srbija.

Autorka je nelegitimno izbrisani član Predsedništva DSS

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner