Srpsko pravosuđe bespomoćno u Strazburu

Prašina oko reizbora sudija u Srbiji polako se sleže. Reizbor je izazvao pravu eksploziju komentara u medijima kako od analitičara, tako i od građana. Neki komentari građana bili su veoma oštri.

Međutim, ono što upada u oči je da kako jedni, tako drugi u velikoj meri ispuštaju iz vida činjenicu da je srpsko pravosuđe pod budnim okom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Taj sud će, u dogledno vreme, i biti pokazatelj da li je reizbor sudija u Srbiji bio adekvatan. Postupak u Strazburu traje malo duže, ali je pravičan. Kod nas vlada uverenje da su sve sudske instance iz inostranstva nepravedne, ali jedan sud za koji se to ne može reći je upravo Evropski sud. Hvala bogu da postoji, inače bismo bili prepušteni nedostatku kontrole koje je do sada vladalo u srpskom pravosuđu. Nadam se da se to neće nastaviti, pošto bi to bilo besmisleno kako za građane, tako i za državu koja to plaća (iz naših džepova).

U januaru prošle godine sam napisao članak koji je ukazao na sve navedeno i konstatovao da je, do tada, pred sudom u Strazburu doneto 26 presuda povodom predstavki građana Srbije od kojih je 25 bilo protiv Republike Srbije. Jedini mogući zaključak je bio da Srbiji u Strazburu sledi katastrofa[1]. Dakle, možemo diskutovati da li je reizbor sudija bio ovakav ili onakav, ali vreme i Strazbur će reći svoje. Mislim da je neprimereno da advokati komentarišu reizbor sudija. Jer, to bi bilo kao kad bi sudije komentarisale prijem jednog advokata u članstvo Advokatske komore. Stoga ću se baviti samo još jednom neuspešnom godinom koju je srpsko pravosuđe zabeležilo u Strazburu.

Na samom početku 2009. skor je bio: Evropski sud/građani Srbije 25 : Srbija 1. Na početku 2010. godine skor je sledeći: Evropski sud/građani Srbije 37 : Srbija 2. Dakle od 39 presuda, Srbija se odbranila u samo dve. Ako se ovaj trend nastavi možemo predvideti da će Srbija uspeti da se odbrani u jednom predmetu godišnje pred sudom u Strazburu. Nadam se da su oni koji su sproveli reizbor sudija to imali u vidu. A ako je reizbor bio politički, kao što sugerišu neki analitičari[2], onda bi svima trebalo da bude jasno da jedan dobijen slučaj godišnje neće promaći budnom oku Saveta Evrope i EU.

Doduše, pravo nije toliko egzaktna nauka kao statistika da bi se do ovakvog zaključka sa sigurnošću i došlo. Ali, nažalost, ništa u Srbiji nije logično do te mere da ne bismo mogli pretpostaviti da će Srbija i ubuduće biti u mogućnosti da se odbrani u samo jednom sporu godišnje. Recimo, kod nas se složeni kompjuter koji maltene može da „skuva ručak“ zove „računar“, ali je logično da se „nadmetanje“ zove „tender“. Odista nelogično, ali hajde da se zadržimo na temi: Srbija u Strazburu 2009. godine i nova revija neuspeha našeg pravosuđa.

Počećemo od jedinog slučaja u kome se Srbija odbranila, a to je predmet Molnar Gabor protiv Srbije od 8. decembra 2009. godine. U tom sporu radilo se o pitanju stare devizne štednje kod Vojvođanske banke. G. Molnar se žalio Strazburu pošto je imao pravnosnažnu presudu suda u Subotici donetu 1993. godine na osnovu koje je sud naložio toj banci da mu isplati 15.584 nemačkih maraka sa kamatom od 1. januara 1993. godine. Tu odluku potvrđuju i Okružni sud u Subotici i Vrhovni sud Srbije 1996. godine. Ali, onda dolazi preokret i g.. Molnar pravi grešku. On ne traži prinudno izvršenje te presude sve do 2001. godine pošto „nije imao sredstava da to učini“. U međuvremenu biva donet Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana iz 1998, sa dopunama iz 2002, koji predviđa da se sve obaveze po osnovu stare devizne štednje imaju izmiriti do 2012, odnosno 2016. godine. Pri tome, sva prinudna izvršenja po presudama u vezi sa starom deviznom štednjom se moraju obustaviti. Sa druge strane, naš zakon o obligacionim odnosima prediđa da se sve obaveze utvrđene pravnosnažnim sudskim presudama imaju ispoštovati u roku od 10 godina. U ovom slučaju se radilo o očiglednom sudaru dva zakona.

Jedina odluka u korist Srbije pred sudom u Strazburu 2009. godine je tako doneta sa najmanjom mogućom većinom sudija – 4:3. Pri tome je interesantno da je i naš sudija Popović glasao u korist g. Molnara. Jer, sud je bio u dilemi da li da podrži njegov zahtev pošto je, za razliku od drugih štediša, imao pravnosnažnu presudu koju valja ispoštovati u roku od 10 godina ili dati prevagu zakonima o staroj deviznoj štednji. Desilo se ovo drugo. Pošto po ustaljenoj praksi Strazbura države imaju široku mogućnost da uređuju svoju ekonomsku politiku, a država Srbija je bila u situaciji teške ekonomske krize, Sud je našao da nema povrede na pravično suđenje pošto je Srbija zakonima o staroj deviznoj štednji napravila fer balans između opšteg interesa društva i legitimnog zahteva g. Molnara. Stoga je postepena isplata opravdana kako prema njemu, tako prema i ostalim licima u njegovoj situaciji. Da li je naš sudija Popović glasao u korist g. Molnara u pravnoj veri, zato što je znao kako će glasati ostale sudije ili iz revolta zbog dosadašnjih odluka Strazbura – nije poznato. Ali je jasno da je Srbija dobila ovaj spor isključivo zbog pravne greške g. Molnara. Da je tražio novac od banke pre donošenja zakona o staroj deviznoj štednji, dobio bi ga. Ako ga je banka odbila, mogao je tražiti prinudno izvršenje pre donošenja zakona o staroj deviznoj štednji i – opet bi dobio. Ali, eto, ljudi prave greške, pa će g. Molnar dobijati svoj novac u ratama.

Sledeći slučaj koji je pobudio pažnju javnosti je Vinčić i drugi protiv Srbije od 1. decembra 2009. godine. U prvi mah, po reakciji našeg zastupništva u javnosti se činilo da je reč o sporu koji je Srbija dobila u Strazburu, Ali, ta „oduševljena“ reakcija nije značila nikakvu pobedu. Naprotiv, to je težak poraz države od 31 člana Samostalnog sindikata vazduhoplovnih inženjera Srbije uz teške reči suda u Strazburu koji je ovaj slučaj okarakterisao kao jedan od onih koji su primer postupanja koji ne uliva poverenje u pravosuđe jedne zemlje. A „oduševljenje“ našeg zastupnika je ležalo u činjenici da se Strazbur u ovom predmetu izjasnio da je od 7. avgusta 2008. godine, u principu, ustavna žalba pred Ustavnim sudom Srbije delotvorno pravno sredstvo, te da građani Srbije od tog datuma moraju da iscrpe i to pravno sredstvo pre nego što se obrate Strazburu. To u skladu sa činjenicom da je tog dana odluka po prvoj ustavnoj žalbi objavljena u „Službenom glasniku“ RS.

Pre nego uđemo u detalje presude Vinčić,treba objasniti šta znači stav suda u Strazburu da ustavna žalba, u principu, predstavlja delotvorno pravno sredstvo. To znači da građani koji hoće u Strazbur pre toga moraju da iscrpe mogućnost izjavljivanja ustavne žalbe pred Ustavnim sudom Srbije. Međutim, reči „u principu“ znače i da je dozvoljeno dokazivati i suprotno, tj. da ustavna žalba nije delotvorno pravno sredstvo. Ovo stoga što se, nakon navedenog stava Strazbura, sada i vreme odlučivanja pred Ustavnim sudom uzima u obzir pri oceni da li je suđenje okončano u razumnom roku. Dakle, ukoliko se nezadovoljni građanin nakon odluke po ustavnoj žalbi obrati Strazburu, ima pravo da u dužinu trajanja postupka uračuna i vreme utrošeno na odlučivanje po njegovoj ustavnoj žalbi pred US.

Ustavni sud radi punom parom i do sada je usvojio veći broj ustavnih žalbi, samo na sednici od 22. decembra 2009. njih 16.[3] Primeren je stav predsednice US dr Bose Nenadić da će taj sud posebno obratiti pažnju na kvalitet odluka, te da će taj princip biti primaran u odnosu na vreme u kome su odluke donete. Međutim, US trenutno radi u sastavu od 10 umesto 15 sudija i to je tako već dve godine. Postavlja se pitanje zašto Vrhovni savet sudstva ne ubrza rad US izborom ostalih 5 sudija, a to pitanje će iz Strazbura stići kad-tad. Pri takvom stanju stvari, Ustavni sud o jednoj ustavnoj žalbi odlučuje i preko godinu i po dana, a ima slučajeva da se bliži i period od dve godine u kojem odluka nije doneta. Prvi zaključak je da Ustavni sud Srbije, da bi ostao efektivni zaštitnik ljudskih i ustavnih prava, mora pod hitno dobiti 5 sudija koji mu bolno fale da bi zadržao status delotvornog i efikasnog pravnog sredstva. Da taj Sud radi sa 2/3 sudija već preko dve godine je zaista neshvatljivo, a verujem da taj stav dele i sudije US kojima je pomoć novih 5 kolega preko potrebna. Drugi zaključak je da će odlučivanje po jednoj ustavnoj žalbi u periodu od 2 godine sve manje biti delotvorno sredstvo, budući da se broj ustavnih žalbi enormno uvećava. U 2009. ih je bilo oko 2300 i broj će rasti. U ovoj godini realno možemo očekivati da će i nekoliko stotina neizabranih sudija koristiti ovaj jedini pravni lek koji im je na raspolaganju pre Strazbura.

Suština slučaja Vinčić je kratka i jasna. Nakon štrajka 2004. godine Sindikat inženjera i JAT su zaključili sporazum kojim je predviđeno da 31 radnik prekida štrajk pod uslovom da im se odmah isplati dugovano, pri čemu je sporazum potpisao generalni direktor JAT-a. Sporazum nije ispoštovan i 31 tužilac podneo je tužbu, pri čemu su odluke Okružnog suda u Beogradu u identičnoj pravnoj situaciji bile različite, mada je taj sud 27. septembra 2006. zauzeo pravni stav u pogledu tih predmeta (!?). Sud u Strazburu je njihove pritužbe spojio u jedan predmet i naveo da „bez obzira na to kakav ishod spora treba da bude (u Srbiji), sama pravna nesigurnost u konkretnom slučaju je žalioce lišila prava na pravično suđenje pred Okružnim sudom u Beogradu“. Odšteta: u skladu što su ponosno i minimalno tražili od suda samo troškove predstavke Strazburu, država je obavezana da svakom od 31 tužioca isplati po 300 evra, dakle ukupno 9.300 evra.

Finansijski, Srbija je najgore prošla u oktobru 2009. u osetljivom slučaju Salontaji-Drobnjak kome treba da isplati ukupno 15.000 evra, i to 12.000 za duševne bolove, a 3.000 za troškove. G. Salontaji-Drobnjak je bio delimično lišen poslovne sposobnosti, a postupak je pokrenut od strane Opštinskog suda u Vrbasu preko lokalnog Centra za socijalni rad. Ovome je prethodilo oko 200 tužbi koje je tužilac podneo protiv svog bivšeg poslodavca počev od 1973. godine, od kojih je broj sporova i dobio. Nakon što je pretio direktoru firme lovačkim nožem i lažnom bombom, tužilac je 1996. osuđen za krivično delo ugrožavanja sigurnosti, pri čemu mu je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi koja je prestala 1998. godine. Međutim, on je nastavio sa tužbama tako da je zbog brojnih postupaka koje je vodio sud po službenoj dužnosti naložio utvrđivanje njegovog psihičkog stanja.

Postupak je posle brojnih peripetija sproveo u februaru 2005. godine Opštinski sud u Novom Sadu koji je tužioca delimično lišio poslovne sposobnosti, a ovu odluku je potvrdio kako Okružni sud, tako i Vrhovni sud Srbije uprkos povredama postupka za lišenje poslovne sposobnosti. Naime, tužiocu nije bilo omogućeno da bude lično saslušan pred sudom pošto je bio u pritvoru zbog pretnji koje je u međuvremenu uputio dvojici sudija u Vrbasu. Pored toga, sud nije dozvolio da ga u postupku zastupa punomoćnik po njegovom izboru, već lice postavljeno od strane suda i to iz Centra za socijalni rad koje je tužiocu bilo nepoznato.

Nakon toga, sud u Vrbasu je u više navrata odbijao da (fizički) primi tužiočeve zahteve za vraćanje pune poslovne sposobnosti. Usled toga, iako državama daje široke mogućnosti da delaju i uređuju ovu osetljivu materiju, Evropski sud je presudio u korist tužioca. Ukazujući na navedene ozbiljne povrede postupka, Evropski sud je našao da je Srbija povredila čl. 6 Evropske konvencije za ljudska prava – povreda prava na pravično suđenje i pravo na pristup sudu, kao i čl. 8 – pravo na privatan i porodičan život tužioca. Naš zastupnik g. Carić je u komentaru ove presude u potpunosti priznao učinjene propuste.

Inače, vođenje velikog broja postupaka i nije nepoznato našoj praksi. G. Vučićević, urednik lista Pres, obavestio je javnost prošle godine da je jedan političar zasuo taj list sa 196 tužbi!? Nije poznato šta su naši sudovi preduzeli povodom tog političara, sem da su po jednoj tužbi postupili u rekordnom roku i doneli presudu. Svakako, u korist političara.

Baš u vezi sa slobodom izražavanja u štampi, Evropski sud je u dva, čak duhovita slučaja, Bodrožić i Vujin, kao i Bodrožić protiv Srbije našao da je Srbija povredila pravo na slobodu izražavanja ova dva novinara lista Kikindske. Naime, gospoda Bodrožić i Vujin su u svom listu na duhovit način komentarisali kazne za uvredu od 150.000 dinara koje im je izrekao kikindski Opštinski, odnosno zrenjaninski Okružni sud, nazivajući u svom tekstu tužioca, advokata S. K. – „plavušom“. Advokat je opet tužio i novinari su ponovo osuđeni za uvredu i kažnjeni novčanom kaznom. I dok su zastupnici Srbije naveli da „poređenje muškaraca sa ženama, naročito plavušama, predstavlja napad na lični integritet i dostojanstvo muškaraca, prema preovlađujućem shvatanju društvene sredine Tužene“, Evropski sud nije pokazao razumevanje za ovakvu argumentaciju navodeći: „Sud je zatečen argumentom domaćih sudova s tim u vezi, što je kasnije i Vlada potvrdila, da poređenje odraslog muškarca sa plavušom predstavlja napad na integritet i dostojanstvo muškaraca... Sud smatra da je taj argument ponižavajući i neprihvatljiv... Tekstovi podnosilaca predstavke su očigledno sadržali određeni stepen podsmevanja ali se, u okolnostima predmeta, nisu mogli smatrati uvredljivim da bi bila potrebna oštra sankcija krivične osude.“ Nalazeći povredu prava na izražavanje iz čl. 10 Evropske konvencije, istovetnu odluku je Sud doneo i u samostalnom slučaju g. Bodrožića koji je u svom članku „Reč ima fašista“ izložio kritici izvesnog istoričara J. P. zbog čega je osuđen za klevetu. I dok u prvom slučaju dva novinara nisu tražili nikakvu odštetu, u slučaju g. Bodrožića sud mu je dodelio simboličnu naknadu od 500 evra. Ali, deluje da ovim ljudima nije bilo do novca, već do pobede slobode izražavanja i pravne pobede u Strazburu. A nema sumnje da su u slučaju Bodrožić i Vujin izneti stavovi Suda koji dovode u pitanje ograničenja slobode izražavanja u Srbiji uvedene izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Konkretno Sud navodi:

1) da javne ličnosti, a posebno političari, kao i one koje se upuste u javnu debatu, moraju trpeti viši nivo kritike od lica koja delaju u privatnom kapacitetu;

2) da sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih osnova demokratskog društva. Ona važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su poželjne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju;

3) da štampa vrši bitnu funkciju u demokratskom društvu. Iako štampa ne sme da prekorači određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njena dužnost je uprkos tome da saopštava – na način dosledan njenim obavezama i odgovornostima – informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Novinarska sloboda, takođe, pokriva moguće pozivanje na određeni stepen preterivanja, ili čak na provokaciju;

4) pribegavanje krivičnom gonjenju novinara za iznete uvrede koje pokreću pitanja od javnog značaja treba smatrati srazmernim samo u veoma izuzetnim okolnostima koje podrazumevaju najozbiljniji napad na prava pojedinca. Smatrati drugačije bi novinare zaplašilo u njihovom doprinosu javnoj raspravi o pitanjima koja utiču na život zajednice i, uopštenije, ugrozilo štampu u vršenju njene važne uloge „javnog čuvara“ („public watchdog“).

Naredni slučaj u kome je došlo do varnica je Nedeljko Felbab protiv Srbije u kome je Srbija obavezana da tužiocu isplati 4.000 evra odštete, kao i 500 evra troškova. U tom predmetu Srbija je tražila da Sud odbaci predstavku zbog zloupotrebe prava, pošto je advokat tužioca upotrebio izrazito jake izraze za zastupnike RS: on je podneske Vlade u vezi sa činjenicama i pravne argumente nazvao „primitivnim“, „podmuklim“ i „lukavim“, i dodao da ih je mogao pripremiti samo „neko ko je video Pravni fakultet sa ulice“. Vlada je, stoga, pozvala Sud da predstavku proglasi nedopuštenom ili, alternativno, da liši advokata podnosioca predstavke prava da ga dalje zastupa. Međutim, Sud nije prihvatio ove zahteve Srbije, navodeći da se, iako je upotreba uvredljivog jezika u postupcima pred Sudom bez sumnje neprikladna, predstavka može odbaciti zbog zloupotrebe samo u izuzetnim okolnostima. Zatim je Sud u ovom klasičnom porodično-pravnom predmetu našao povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na porodičan i privatan život, kao i nepostojanje delotvornog sredstva za tužioca da ubrza postupak, pri čemu je u dužem vremenskom priodu bio onemogućen da viđa svoju decu zbog neblagovremenog sudskog izvršenja.

U slučaju Stojanović protiv Srbije Sud je našao da povreda prava na privatnost iz čl. 8 Evropske konvencije postoji i kad se licu na odsluženju zatvorske kazne povredi pravo na korespondenciju, a to pravo mu je povređeno na taj način što su mu zatvorske vlasti čitale privatna pisma. A u slučaju Milošević Strazbur je našao da tužilac nije blagovremeno i lično izveden pred sudiju Petog opštinskog suda u Beogradu koji ima ovlašćenje da preispita njegov pritvor ili ga ukine, već je to učinjeno tek nakon 41 dana od lišenja slobode. Stoga je Sud našao povredu čl. 5 stava 3 Evropske konvencije koji nalaže da svako lice lišeno slobode mora bez odlaganja biti izvedeno pred sudiju sa navedenim ovlašćenjima i naložio Srbiji da g. Miloševiću isplati odštetu u iznosu od 3.000 evra i 500 evra troškova.

Pet predmeta Nemet, Simić,, Milica Popović, Grišević i M. V. protiv Srbije su klasični slučajevi suđenja u nerazumnom roku. Sve ukupno u ovih 5 sporova država je obavezana da podnosiocima predstavki isplati iznos od 13.800 evra pravične naknade i troškova.

G. Nemet je proveo 13 godina pred novosadskim sudovima zbog podele bračne tekovine i zbog toga dobio odštetu i troškove u iznosu od 2.600 evra. U slučaju Popović tužilja Milica Popović nije doživela kraj postupka započetog 1984. pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu (!?). Postupak je nastavio njen sin. U ovom predmetu predstavka je podneta zbog neizvršavanja presude donete 23. oktobra 1984. godine. Ovom presudom utvrđeno je da je podnositeljka predstavke vlasnik 36 odsto predmetnog stana i garaže, dok je vlasnik preostala 64 odsto bio njen vanbračni suprug. Rešenjem Četvrtog Opštinskog suda u Beogradu od 30. marta 1987. godine donetim u vanparničnom postupku utvrđeno je fizička deoba u konkretnom slučaju nije moguća, te da fizičku deobu treba izvršiti putem javne prodaje. Deoba do danas nije izvršena. Odšteta: 2400 evra uključujući troškove.

U mom prošlogodišnjem članku o Strazburu sam se bavio još jednim slučajem Popović koji je počeo 1984. godine, ali pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu. Da li je 25 godina trajanja sudskog postupka svetski rekord? Zamislite, nije. Ustavni sud Srbije je nedavno usvojio ustavnu žalbu žalioca čiji spor traje punih 30 godina! Šta će nama pametnim Srbima sve ovo? I zašto su ljudi dovedeni dotle da kao ona dva parničara iz Niša i Aranđelovca bukvalno prolivaju krv i seku prste u sudnicama? To mora prestati jednom i za svagda.

U protekloj godini bilo je i pravde, ali i goleme nepravde pred sudovima Srbije. Ovoga puta se neću baviti nepravdama koje su se prošle godine desile. To su učinili građani u svojim komentarima. Najveće nepravde se dešavaju, gle čuda, u imovinsko-pravnim sporovima velike vrednosti. Ali ću citirati moćni voxpopuli, jednog građanina Srbije koji se zove Slobodan Stanković, koji je pre reizbora sudija, u komentarima Politike napisao u julu 2009. godine sledeće: „Sudstvo je, bar u mom sistemu vrednosti, poslednji i najvažniji deo fronta na kom se bije odlučna bitka između dobra i zla – i ako zlo tu prođe – nema nam spasa.“[4]

Valjda je zato zaključno sa martom 2009. godine broj predstavki građana Srbije pred Evropskim sudom bio – 2084. Zamislite kada se tom broju, eventualno, pridruži i veliki broj neizabranih sudija koje će se pozvati na Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava!